RSS

Marko Rakonjac BOLNO BUDJENJE

 

Bio je problematičan dečak. Imao je dobre roditelje, ali je upao u loše društvo i zajedno sa novim prijateljima počeo je da „pravi“ kriminalne poduhvate. On je mislio da je glavni, da niko ništa ne sme o njemu da kaže. Ali, duboko u sebi, znao je da to nije za njega. Bio je problematičan dečak, ali i dobar dečak, pun ljubavi, koju nije naučio da pokazuje. Pokazivao je samo mržnju, a voleo je mnoge stvari. Najviše od svega, voleo je pse. Odgajivanje velikih rasa pasa mu je bio hobi, a imao je prelepog pit bula, Rafa, koji je ponašanjem neverovatno podsećao na gazdu.

Sve je palo u vodu kada je jednog aprilskog popodneva, na Štrandu, postavljen štand za prikupljanje pomoći za dečaka obolelog od raka. Taj dečak je mislio da je promena Rafovog ponašanja posledica promene vremena. Bio je u mogućnosti da odlučuje o tuđim životima, a sada muči muku oko sopstvenog.

Šta sad, Dalibore?

 

Priča je nagrađena na literarnom konkursu za najkraću priču, koji je organizovan u okviru manifestacija povodom 225 godina Karlovačke gimnazije.

 

ParkeHarrison, Robert

parkeharrison-robert.jp

 

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 18 маја, 2016 инч ЛИТЕРАРНА СЕКЦИЈА

 

Зоран Мишић ВЕРУЈЕМ У ЧОВЕКА

***

„Данас, када од случаја зависи судбина ове планете, све нам се више чини да у њему видимо чудовиште, дело црне магије, весника ништавила, врховни нихилистички аргумент. Треба ли да се радујемо случају, или да стрепимо од њега? Да ли ће га homo ludens искористити за своју игру, или ће га homo ludens употребити да уништи свет? Онај који о томе одлучује је, на несрећу, један те исти човек; да ли се он игра пиљака или бомби, никад се не зна.

А онда: нису ли обе игре безумне? Шта је горе: разорити свет, или га обесмислити? Истребити човека или га изобличити? Уништити му тело, или му убити душу? И они који се играју духом играју се главом. Да ли истерују ђавола или га призивају, тешко је рећи. Али да играју туђу игру, сигурно је.

Савремени играч морало би да буде свестан да игра игру која није његова. Он само понавља оно што око себе види: буку и бес. Пресликава стварност, као што се одувек радило. Како изаћи из игре? Како наћи праву стварност, где се друга правила поштују, а не правила игре? А онда: чија је то игра? Познат је само један одговор: о ономе о чему се не може говорити, треба ћутати. Али да би то закључио, Витгештајн је морао написати књигу.

(…) Има ли, у томе новом, демократском свету који почиње да се обистињује места за поезију која није само игра, за песника коме јарост лежи на срцу, за човека који није homo duplex? Aли ко је заправо тај трећи човек? Је ли га икада било? Тај човек, савршени градитељ, који једну исту зграду зида: у себи и усред земаљске вреве, није ли он фикција једног доба коме ли су се привиђали духови? Зар се његов глас икада чуо? Није ли он одувек ћутао? Или му је позив одувек био исти: да говори у пустињи?

Ја у тог трећег човека верујем, макар он и непостојао, макар ја морао у непостојеће веровати. Верујем да homo novus може бити само он, који је за љубав, не за мржњу рођен, за градитеља, не за коцкара. Верујем да живот није лудакова прича, да свет у коме владају бука и бес није прави песников завичај, да игра и гнев нису његов једини позив, да homo duplex није право име за човека.“

(1969)

Одломак из есеја ВРЕМЕ ЈАРОСТИ И ИГАРА, књига „Критика песничког искуства“, Београд: Српска књижевна задруга, 1976.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 13 априла, 2021 инч Зоран Мишић

 

Ознаке: ,

Драгослав Михаиловић КАД ЧОВЕК ПРЕСТАЈЕ ДА БУДЕ ЧОВЕК (Јован Димитријевић)

„Говорити о Јовици Димитријевићу значи непрекидно бити у близини неке умногоме излизане патетике. Он није имао особину да се лепо изражава и није га красило знатно образовање, иако је по звању био интелектуалац. Каткад је доносио припросте закључке и, заправо, био је обичан тројкаш, који можда кубури са школом. Зато, гледајући га, и слушајући његове не увек дубоке речи, нисте морали закључити да је пред вас ступио човек достојан најдубљег поштовања. То су знали његови најблискији пријатељи, с његовим невидљивим ореолом ваљало је бити стрпљивији. Јовица се, у сваком случају, ничим, па ни врлинама не само није хвалисао него ни савете није волео да даје.

Његове унутрашње вредности условљавале су једна другу и произилазиле једна из друге. Јер на онај ништавни позив какав је био политичкополицијски никаква памет, никаква бистрина, образовање, лепота, честитост, поштење, па ни лични и породични углед, порекл и некадашње заслуге није могла да остави утисак ако није била праћена храброшћу. Јовица је и ње, без заузимања позе као на позорници, имао у изобиљу и мислим да му је управо она у затворима и логорима спасла главу.

То не значи да храбри тамо уопште нису губили живот, напротив, међу таквима је, вероватно, највише жртава и било. Али, много сам пута приметио, на оне који су одлучивали о животу и смрти, и чији је покрет прста био довољан за овакво или онакво решење, најдубљи утисак остављала је једино затвореникова решеност да умре. Све друго код њих налазило се иза ње и могло је добити своје вредновање тек после ње. (Уплашен интелектуалац, ратник, угледник најчешће им је будио само још већу садистичку јарост.) То како је ухапшени Јовица, везан у кврге, пљунуо моћног начелника Удбе града Београда и као одговор добио само један шамар, и то како је овај већ узнапредовали функционер политичке полиције дошао да га обиђе у његовом другом затвору да би видео човека који се осмелио да потпише да неће бити доушник („Друкчије је онда требало с тобом“, рећи ће му), али га је и тада поштедео, довољно говори о снази овог утиска. Додуше, ондашњи удбашки моћник и није важио, или бар данас не важи за силника склоног брзом потезању обарача. Јовица ми је о њему, кад је министар већ одавно био пао, говорио с извесним поштовањем и мислим да је такво разликовање било правично.

Али, ма колико његове врлине изгледале изворне ‒ опет се крећем у опасној близини оног глумачког превртања очима ‒ Јовичина храброст ми се некако чинила другостепена, долазећи као претходница његовог личног поштења. Он је, рекао бих, најпре био поштен, па је јаком, пошто је кукавичлук  сматрао непоштеним, код њега произилазило да је праведно и сносити последице свог држања, односно да треба бити постојан и од опасности од смрти.

СМРТ није страшила Јована Димитријевића. ОН ЈЕ ЗНАО ДА ОНА СВАКОМЕ ОД НАС ПРИПАДА (само што је неки од нас не прихватају таквом) И ЗАТО ЈЕ СВОЈИМ ЗЛОТВОРИМА МОРАО ИЗГЛЕДАТИ УПЕЧАТЉИВО. ОВАЈ ВЕЛИКИ ПАТНИК БИО ЈЕ ОЗАРЕН ВЕДРИНОМ КАО НЕКИ ВЕЛИКИ УМЕТНИК ИЛИ НАУЧНИК, КОМЕ СВЕСТ О ТРАЈНОСТИ СОПСТВЕНОГ ДЕЛА ПРУЖА ВАРЉИВО ПРАВО НА МИШЉЕЊЕ О ОТВОРЕНОМ СМИСЛУ ЖИВЉЕЊА. ЈЕР И САМ ЉУДСКИ ЖИВОТ, који се збива пред очима других живих, не само трајно дело, ТАКОЂЕ МОЖЕ СТЕЋИ ПРИЗНАТОСТ СМИСЛА ПОСТОЈАЊА, наравно, ако се није остваривао свим могућим средствима него уз велику и строгу пробирљивост.“

Из књиге ГОЛИ ОТОК, Београд: Политика, 1990.

Курт Конрад Лев
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 4 априла, 2021 инч Драгослав Михаиловић

 

Ознаке: , ,

Сергеј Довлатов ЦРТИЦА ИЗ РОБИЈАШКОГ ЛОГОРА

***

„Постоји један класичан сиже. Сиромашан дечак вири кроз рупу на огради племишког имања. Види младог господина који јаше на понију. Од тог тренутка његов живот је подређен једном циљу – да се обогати. Он не може више да се врати ранијем животу. Његово постојање отровано је увидом у тајну.

Кроз такву рупу сам завирио и ја. Само што нисам видео раскош већ истину.

Био сам запрепашћен дубином и разноликошћу живота. Видео сам колико ниско човек може да падне. И колико је високо способан да се уздигне.

Први пут сам схватио шта је слобода, суровост, насиље. Видео сам слободу иза решетака. Суровост, бесмислену као поезија. насиље, обично као влага.

Видео сам човека потпуно срозаног на ниво животиње. Видео сам чему је он у стању да се радује. И чини ми се да сам прогледао.

Свет у који сам доспео био је ужасан. У том свету су се тукли наоштреним турпијама, јели су псе, тетовирали лица и силовали козе. У том свету су убијали за пакетић чаја.

У том свету видео сам људе стравичне прошлости, грозне садашњости и трагичне будућности.

Дружио сам се човеком који је у бурету усолио жену и децу.

Свет је био ужасан. Али живот се настављао. Штавише, и овде су владале уобичајене животне пропорције. Однос добра и зла, туге и радости, остајао је непромењен.

У том животу било је свега. Рада, части, љубави, разврата, патриотизма, богатства, беде. У њему су били лумпени и израбљивачи, каријеристи и расипници, послушници и бунтовници, функционери и дисиденти.

Али садржај тих појмова био је радикално промењен. Хијерархија вредности била је потпуно нарушена. Оно што се чинило важно потиснуто је у други план. Ситнице су заклониле видик.

Појавила се потпуно нова лествица пожељних добара у животу. На тој лествици се изузетно ценила храна, топлота, могућност да се избегне рад. Обичне ствари постајале су драгоцене. Оно драгоцено било је нереално.

Разгледница од куће изазивала је шок. Бумбар који улети у бараку представљао је сензацију. Препирка са надзорником доживљавала се као интелектуални тријумф.

На специјалном режиму знао сам човека који је маштао о томе да постане резач хлеба. Тај посао доносио је огромну корист. Кад га је добио, зек[1] као да је постао Ротшилд. Парчићи хлеба постали су налик  на рудник дијаманата.

Да би се направила таква каријера потребни су фантастични напори. Требало је додворавати се, лагати, газити преко лешева. Требало је поткупљивати, уцењивати, изнуђивати. Свим истинама и неистинама ићи ка свом циљу.

Та количина напора на слободи отвара пут ка врховима партијског, извршног, бирократског руководства. На сличан начин достижу се врхови државне моћи.

Када је постао резач хлеба, зек се психички растројио. Борба за власт исцрпла је његову душевну снагу. Сад је то био намргођен, сумњичав, усамљен човек. Подсећао је на партијског шефа измученог тешким комплексима…“

Превела с руског: Наташа Ненезић

Из књиге ЗОНА, Београд: ЛОМ, 2017.


[1] Робијаш у логору.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1 априла, 2021 инч Довлатов

 

Ознаке: , ,

Маја Стокин ДРХТУРИМ, СИЋУШНА… (О збирци песама „Птица златоока“ Анђелке Николић)

„Сваки човек има два простирања. Једно је ограничено контурама карактера и облашћу друштвеног хода и рада… Друго простирање је страховито, толико колики је свет, колики је онај немир који нас стално мучи, стално тражи пут преко свих светова, и пита за вечност[1].“ Нема мисли која би тачније представила поезију Анђелке Николић од ове, коју је у првој половини прошлог столећа, записала Исидора Секулић. Јер, током четврт века, колико песме ове збирке настају, Анђелка Николић сваким стихом куца на врата Вечности. „Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се…“[2] И иште, и куца, и тражи, и отвара се ‒ и налази Анђелка Николић! А Нађено претаче у песме којима гради „уређен врт са стазама које воде према небу[3]“.

Приређивач је песме разврстао у шест циклуса: Бокори сунце, Мртваја, Сазвучја, Времеплов, Речи звезде и Молитвене. Ова је подела само условна с обзиром на то да су основни мотиви у свим циклусима исти. Све су песме и настале са циљем да се слави Господ и све оно што нам је у овоземаљском животу даровано,  чак иако су то врло често недаће, мука, тескоба, чак иако нам се неретко крст који носимо чини претешким.

Миодраг Павловић је својевремено записао да лепота песничке слике може допринети дефинитивној валоризацији песника (Павловић 2002: 56). Лепота песничких слика један је од највећих квалитета ове поезије. Кроз мноштво упечатљивих метафора, песникиња открива и свој лик и „чежњу за Светлом у свему“. И управо ова чежња најверније одражава песникињин хришћански поглед на свет и место поезије у њему. Први циклус Бокори сунце састоји се из шеснаест песма. Махом су песме лирски монолози, лирски дијалози са Господом или, ређе, са замишљеним саговорником. И када је присутан слушалац, он никада не проговара, али је његово присуство неопходно за настанак песме. Понекад се божанско присуство интуитивно слути, или наговештава реторским питањима, као у стиховима: „Ко ме из незнани зва?/ Ко ме именом мојим зва?/ Чији тихани летај у око ми вирка?“ У тренуцима божанског озарења песникиња бележи: „Гле! Очи твоје ме виде кроз венац златасте светлине“. Обраћање слушаоцу, уколико је присутан у песми, најчешће је вид сведочења о Господњем присуству у свему, као у стиховима: „Дођи, окуси како пљуштај светлости Његове плави кад пут твој пометен, немиром сплетен ка Себи управи!“. Од прве до последње песме ове збирке, некада веома експлицитно, а некад дискретно, песникиња открива да „свет искривљен, искежен, клет“ није њен, већ да њу привлачи „небеских боја плет“ и њени „извири кликтави“ певају само Њему. У свету свакодневице она је „жедна усред вода“. Молитвом се на небу отвара „златно око сунцокрета“ који своје „сузе зрачне просипа на све жеђи света“. И живот и свет замењују се поезијом, односно поезија постаје и њен свет и живот. Поимање појавности и бића и света Анђелке Николић у бити је хришћанско, односно хришћанско је у бити сваке њене песме. Јер „када се небо спусти, меко и без звука низ плаво лице звездано“ – тек тада „као кључем дан се отвори“. Чини се да је читаво њено биће преплављено Песмом Господњом, а њена поезија је просто одјек једног посебног стања душе. Њена душа је одморна, без напетости и активна само у стању песничког сањарења када оживљавају слике које сведоче о Божанском пројављивању. Пред њима стражи и њих песникиња непрестано очекује јер је само тада могућ покрет њене душе који се труди да ослушне. О мисији песника сведочи и песма Певачи вида. Њихов је задатак да свијају светлосне струне „у песму као у шкољку да бисерно бескрајем шумори“. Тада се невидљиво настањује „милостиво Сунце у румен света леполиког“. Сагледати невидљиво и ослушнути нечујан покрет душе и преточити га у „крхке песме, саткане од Светлости,  које плове свиленим долинама“ може само Песник вида, а то је насушна потреба и наше песникиње. Тренутак ишчекивања такве песме јесте тренутак ишчекивања себе. Тада расту „очи бдења“ и „гаси се време“. Само кроз песму њен „дубоки живот гласно пева“.

У посебан циклус, насловљен Мртваја издвојене су песме у којима песникиња слика тескобу своје свакодневице. У тим, посебним данима „јато мртваја“ засењује светлост којој она „у дубини своје душе“ непрестано тежи. Она прибегава готово натприродном захвату да муку, јад, патњу,а то је реалност с којом се свакодневно суочава, преточи у Љубав која јој помаже да свој, иначе претежак крст, лакше изнесе. Попут сунцокрета свој поглед непрестано управља ка Сунцу и ишчитава божанске истине  са неба, птица, цветова, дрвећа, влати трава… Упире се, снагом подвижника, да изазове преумљење у својим мислима, да „пробије опсаду мртваја“, да „закрпи разјапљен јаз“, да се у крст рашири и у Господу смири. И оно што је лековито за читаоца, чији је свет у координатном систему сродном оном у овој збирци представљеној, јесте управо то што песникиња у овом преображају и рвању с недаћама  и успева. Анђелка Николић непрестано „шири дланове ко мека гнезда за светлост леполику“ и она, налик чуду, заиста, увек потече. Она истрајно и свакодневно припрема своју душу да кроз патње прима благодат, захвална и за ране и за „ковитлаце кужне“, не престајући да пева своју молбену песму и призове „Знак што спасава“ и препозна „Зов што избавља од дана злог“.

У једном поетском запису, у готово исповедном тону, Анђелка Николић гледа смрти у очи. Пресабирајући се над својим животом, она искрено записује: „И бојим је се и не бојим. Бојим је се непознате и неизвесне. Бојим се свога пада. У смрт. Бојим се и свога живота који се као шатор разапео преко малог делића ведрог неба. Шатор пун закрпа и рупа. Једва штити ил не штити, од жеге, несанице или олује. Ипод њега дрхтурим сићушна. Како је мален мој шатор тако исцепан и прљав! Да ли ће да ме сачува? Да ли ће да се преобрази у дворац или палату? (…) Да ли ће Отац мој безмерјем Својим да ме загрли?“ Попут Христа у Гетсиманском врту и песникиња страхује, не толико од смрти, колико од онога што је очекује након ње. Хоће ли је Господ прихватити такву каква је. На последње питање из овог записа, она и не даје одговор јер га и нема.  Колико из њега провејава неизвесност, толико је присутна и нада да ће је Господ наоружати вером и потребном снагом за најтежа суочења.

Циклус Сазвучја састављен од једанаест песама у којима песникиња ослушкује, и у метафоре и синестезијске слике претаче, музику тишине и светлости. У њему се слави песма „изнутра осветљена“, која „живот лије“, то је поема која на плаветну снагу неба чистог мирише, „песма која отвара просторе изнад река звезда и птица у бескрај пружене“. Песникиња осећа себе у погледу неба, у мирису земље, у зени пупољка. Осећа да је са песмом у сагласју, да је са њом једно. Она пева како би „стишала срце олујно и уцелило распукло ко презрели цвет“. И као што физички живот значи стално сагласје и сазвучје са физичким окружењем, атмосфером која је око нас и у нас продире, са енергијама светлости, и од њих зависи, примећивали ми то или не, тако и духовни живот значи стално сагласје са нашим духовним окружењем, били ми тога свесни или не. Када се то сагласје поремети, испадамо из једног од ова два колосека, а уколико потпуно престане, гаси се и наш живот. У највећем броју случајева, дакако, не примећујемо свој живот, присуство и делање духовних елемената као што не примећујемо ни притисак ваздуха или деловање светлости на наша тела. Наша духовна чула нису увек довољно будна. Већина људи се толико труди да развије хармонију са видљивим светом да њихова моћ сагласја са невидљивим остаје неразвијена. Циклус Сазвучја Анђелке Николић уједно је и потврда да је ова врста равнотеже итекако могућа уколико се сензитивност ослободи стега и када се у тиховању брижљиво ослушкује и посматра. Тада „у срж срца пада семе благотворно свих гласова и звука. Спусти се као сидро у средиште крилатог круга“.

У средишту циклуса Времеплов јесте и истоимена песма, састављена из седам целина. Свакој песми у оквиру овог циклуса одговара један дан у недељи, а у сваком дану  је наглашено доба дана, те се разликује: Ноћ, Свитање, Јутро, Пре подне, Подне, Сумрак и Сведан. Песма је асоцијација на стварање света, односно рађање светлости из мрака и из зла. Песникиња овековечује тренутак када „Тросунчана Светлост разбија невид“. У разјапљеном бездану види се одраз „људи укривљених, који прободени тону, њихова згажена лица свакодневно у низине клону“ (Пети дан, Подне). У Подне крвари дан, болестан је и згужван. Запањују и помало плаше огољене слике зла од којих лирски субјекат не штеди читаоца. Он јасно види да „јури зло на светло онемоћало“. Но, ипак способност да из тог „ковитлаца кужног“ „засветли пут нехођени“ и његов коначан и вечан преображај у Светлост, једно је од најупечатљивијих одлика поезије Анђелке Николић. Дискретно подсећа, пре свега себе, јер је најпре такво тумачење у хришћанском духу, да се истински духовни живот одвија и на хоризонтали и на вертикали и да се човек непрестано мора ширити и уздизати. Бескрајна разноликост њених песничких слика, за које црпи инспирацију из свега што је окружује, подсећа да човечији духовни живот мора бити већи, пунији, богатији, дарежљивији у својим интересима него што то може бити само природан живот, да је духовни императив да се све обично, али и зло и мрачно, мора преображавати у Светло и Вечно.

Стиче се утисак да песникиња непрестано обитава у тишини, да њој тежи али и да из ње у речи претаче и мирисе и звуке и најлепше слике. Управо по томе што непрестано „из речи скакутавих лута у ћутање“ (Опрости),  песникиња необично сличи Момчилу Настасијевићу. Готово читава поетика Анђелке Николић могла би стати у неколико стихова из песме и циклуса Речи звезде. Она каже:

Шуме у мени речи неизговорене,

тако ништавне, а свемоћне,

речи као свемир старе,

натопљене светлом,

речи без дна.

Расипам их нечујно

ко маслачак семе

у бокоре боја

да ничу пробуђене

међу звездама.

Да би се остварио преображај потребна је равнотежа. Њу песникиња увек проналази у тишини. Она је брижљиво ослушкује и кад је „згњечена“, и када њен „шумор свилено љуља небеске крошње“ и оног тренутка када она „нарасте“ догађа се „преумљење“. Оно наступа тог тренутка када лирски субјекат идентификује његово пројављивање. О њему сведоче стихови: „Одједном благи шумор заљуља крилом тишине мога срца“. Тишина је предуслов за нарастање крила за досезање Светлости. Оно што нема крила увек падне назад на земљу. Симона Вејл каже да је поглед једини делотворан у тој ствари. Зато што он наводи Бога да сиђе. А када Бог сиђе до нас, он нас подиже и даје нам крила[4]. Отуда је птица чест симбол у поезији Анђелке Николић. Оне на посебан начин заокупљају њену имагинацију. Птицу у грудима носи. „Очима се смеши, злато лије.“

У једној од преписки са приређивачем ове збирке песникиња пише: „Затворила сам се у ћутање и тишину и добро ми је тако. Уопште ми не прија спољња врева. Добро ми је у молитви и Цркви.“ Људски дух не познаје стварнију и чистију утеху од молитве. Она доноси спокој, очишћење и укрепљење, благослов и исцељење. Анђелка Николић сва је усредсређена на божанствену суштину ствари, појава и догађаја. Она подвижнички и неуморно све оне животне садржаје који растачу и немоћају људску душу претвара у оне које је узводе и дају јој посебну дубину и чврстину. Све време она распознаје и изабира само суштински свето. Она пише:

Осећам да сам са песмом једно,

да пуштам корење

све дубље, све шире

кроз облаке млечне

и дрхтаје вода,

кроз живот цео.

Преко поезије, која је од прве до последње песме, пре свега молитвена, иако је тако насловљен у збирци само један, последњи циклус, песникиња улази у живу везу са светом суштином видљивог света. Њена поезија излучује се из дубине срца, као да жели да осветли и посвети све животне садржаје душе. Она „игра у недрима, плови у мислима, ведри у очима“, она песмом „тка своје молитве нит“ и из молитве се улива у песму као река. Не изненађује стога што је и читава ова збирка песама помало налик Сузним мољењима Светог Јеврема Сирина и Псалмима Давидовим. Она је непрестано упућена ка извору исцелитељске воде. О томе сведоче и стихови:

Отварам се

ко цвет

упијам бескрајног

неба сплет.

Ка Теби

се ширим

у недоглед.

Занимљива је тврдња Симоне Вејл да постоји аналогија између механичких односа који чине поредак чулног света и божанских истина[5]. Она пише да сила теже која на земљи потпуно влада кретањем материје јесте слика телесне привржености која влада склоностима наше душе. Једина сила која је способна да савлада силу теже јесте соларна енергија. Када се та енергија спусти на земљу и биљке које је примају, омогућава им да расту усправно, одоздо навише. Сви извори соларне енергије долазе од ње. Ту соларну енергију не можемо просто да кренемо да тражимо него можемо само да је примамо. Она је та која се спушта. Она улази у биљке, она је са семеном закопана у земљу, у таму, и тек тамо има пуну плодност и подстиче кретање одоздо навише захваљујући којем никне жито или никне дрво. Она је слика благодати, која силази да се закопа у тмину наших злих душа и ту постаје једини извор енергије који чини противтежу тежини морала, тежњи ка злу. Чини се да и Анђелка Николић интуитивно осећа нешто слично. Попут земљорадника који уређује биљке тако да су способне да приме што више сунчеве енергије и пренесу је до нас, она са  мрачног, телесног света несмирености и бола, својственог људској природи,  свлачи копрену и открива светлосни свет духовне енергије, лепоте и истине. Све време својим стиховима, својом „песмом дрхтавом од зоре, изнутра осветљеном“ труди се  да, пре свега, у себи распламса Божански свет светлости. Путем збирке песама Птица златоока, на испруженим длановима, вечно окренутим ка Небу, одсада ће је несебично даровати и својим читаоцима.


[1] Исидора Секулић, ИЗРАВНАЊА, (Иде ли светост над уметност?) Neopress, Београд, 2017. (приредио Јован Пејчић).

[2] БИБЛИЈА, СВЕТО ПИСМО СТАРОГ И НОВОГ ЗАВЕТА, (Лк. 11, 9), Глас Цркве, Ваљево 2007.

[3] Новица Тадић, САБРАНЕ ПЕСМЕ IV, („О Богу“ стр. 290-292), МАТИЦА СРПСКА Друштво чланова у Црној Гори, 2012.

[4]Симона Вејл, Бог у потрази за човеком. Духовна аутобиографија. Београд: Службени гласник. 2020.

[5] Симона Вејл, Бог у потрази за човеком. Духовна аутобиографија. Београд: Службени гласник. 2020, 82. страна.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 2 марта, 2021 инч Маја Стокин

 

Ознаке: , , ,

Маја Стокин БОЈА ВЕЧНОСТИ У ЗБИРЦИ ПЕСАМА ДРАГАНА ЛАКИЋЕВИЋА „ПРОХУЈА“

„Тако давно сам се родио, да чујем некада, како нада мном тече студена вода… Ја живим толико дуго, да су ми и најдаља сећања одједном постала блиска. И што дуже живим, она постају јаснија, желим да се присетим појединости. Мој живот се испуњава светлошћу, добија смисао… Отац, мама, брат, музика, рат, поезија… Зашто се сећам свега тога? Сећање плете своју шару, по нама непознатим законима, али мени се чини, претпостављам зашто су моји снови саткани од тих лица, од тих судбина. Позван сам у живот крвљу свих рођења и свих смрти, они су ме саздали, извајали, и без њих не бих постао овакав какав јесам.“ – Oво су речи Арсенија Тарковског, пуне захвалности према свима и свему што је његов живот испунило смислом. Управо по способности да оживи успомене и учини сећања вечним и присутним у времену садашњем, одликује се и песничка мисија Драгана Лакићевића.

Кроз Лакићевићеву збирку, све време, тихо и готово неприметно, хуји једно ново осећање, стање духа. Најновије песме имају „мирис жутих ружа“, доноси их благ ветар прошлости, на свакој је „титрај јесењег зрака“. Уз добродошлицу, дочекује песник јесен за свој, распремљен, сто, сигуран и спокојан јер „јесењи језик има шта да каже о лету“. Због неких догађаја и незаборавних љубави, лето још траје, упркос јесени. Успомене на лето живе у фотографијама у песничком албуму који је пред нама. Уласком у ново животно доба, песник је ипак помало затечен. Разврстава светлуцајуће хартије написаног и ненаписаног и у том чину подсећа на дечака који у скровитом закутку собе разврстава своје играчке на оне које се морају задржати и на оне које можда више и нису толико важне, али су његове и не може да их се одрекне лако. „Хартија је живот“, признаје Лакићевић. Остаје бојазан да се у листовима које треба одбацити можда баш крије најбољи стих, али и снажан унутрашњи осећај да се све његове песме већ налазе у планини, надомак песниковог родног града (Све моје песме). Тамо су друге димензије, одакле кроз песника струји посебно осећање, трепери и претвара се у видљиво, облачи рухо песме. И враћа их тамо одакле их је и примио, враћа их свом извору.

Васко Попа каже да пут у назад, до тог извора живе речи, води кроз срце, кроз главу, кроз душу свих људи. И то опет свим људима даје могућност да и они, речима песме, опште с тим животодавним извором. У томе, а не у нечем другом, састоји се човекољубивост и хуманост песниковог чина писања песама. Јер сваки човек, не само песник, има насушну потребу да говори са извором живе речи (Васко Попа). Лакићевићеви су дарови зато праизворни, чисти и читаоцу који све то уме да осети, даровани су од срца. Он каже: „Тако ће неком доспети у виду сићушне светлости савршена и непоновљива као пахуља на длану, на усни, на души онога који мора постојати у даљини.“ Он и песма жуборе истим језиком.

У песничком поглављу Дрвеће Београда своје духовно око Лакићевић је задржао на дрвећу и биљу. Дубоко је саживљен са судбином стабала о којима пише и од раног детињства разуме језик њихове тишине. Од ока обичних пролазника често занемарени, а у исто време постојани и непроменљиви, песнику су једнако сродни, попут јуродивих из његових приповедака и романа.

Основне координате Лакићевићеве поезије, попут дрвета, дубоко су укорењене у земљу и сежу ка небу. Дрво је стога и централни мотив у читавој збирци. Дуго је учио језик дрвећа, сад њиме говори, сродио се са стаблима. „Најбоља лектира на вашим је листовима, непоновљиво лирско пролеће, птице и ветрови“, пише Лакићевић (Дрвеће Топчидера). Као и дрвету, и песнику је некада корен био млад и јак, сада на њему примећује знаке старости. Дубоко преживљава смрт разломљеног стабла свестан да и дрво, као и човек, често пада „под теретом пролећа“, с тим што је јаук дрвета нечујан. Теши га чињеница да стабло ипак с годинама стиче и снагу, која је често тако моћна да се временом окаменила у трајање. Кроз разгранате крошње и дрво и песник са висине покушавају да докуче дубину свега што их окружује. Све време песник трага за местима у којима оживљава „модри мир морачких шума“ јер дрвеће је највернија замена за завичајно окриље („Свако ко нема завичај, њему се приклони“). Слика дечака од тринаест година који седи на ливадици, међу стаблима јабука и шљива, временом је само мењала свој рам и мизансцен. Шљиву и јабуку заменили су дуд, храст, лужњак, платан, туја, топола, крушка и друго дрвеће. Песникови су сабеседници већ пола столећа. Мисија дечака једнако је жива и у одраслом човеку: опевати доживљај света који га окружује.

Док од дрвећа учи свакодневно како се живи пуним животом, пред чим је то запитан човек у Лакићевићевој поезији? Песников савременик најчешће не стиже да се замисли пред суштинским, малим стварима које живот значе. У непрестаном је грчу да савлада тренутак, ишчекује да се што брже упали зелено светло на семафору, да ишчека аутобус, да убрза време, док песник сетно и ћутке одавно зна да године зачас мину и прохуји живот. Он у својим песмама овековечава тренутак и добро зна његову вредност. Савремени човек од свега лако одустаје, заборавља свој језик, своје писмо и стиди се својих корена. Запитан је песник шта ће се догодити ако природа тако лако одустане од човека као што се лако он одрекао ње, као што се свакодневно откорењује од завичајног, одриче се себе у силној жељи да постане нешто друго. „Све је нестало, а највише људи“, запажа Лакићевић.

Забринут је песник и над судбином књиге и поезије. Књиге су такође огледало у коме свој одраз посматра песник, тј. одгонета своје место у свету и место сваког човека. Небрига о књигама истовремено је и огледало друштва и сведочанство о суноврату који прети данашњем човеку, уколико се у својој ужурбаности не заустави. Посебно му поглед привлаче половне књиге, свикле на „таму, мемлу и прашину“. Занимљиво је да песнику и иначе најчешће привлаче поглед скрајнуте, потрошене ствари. Са тугом и сетом саосећа са њима, због човековог немара и заборава, жали због њиховог стида на дневном сунцу. Ипак, способност за такав емоционални доживљај и таленат да се, испод слоја сиве прашине скине копрена са трошног и открије сјај зрнца лепоте, који верује песник, свака од њих поседује – редак је дар.

Од раног детињства Лакићевић се, од тренутка загледања „у бистру воду и њене риме“, „у модром миру морачких шума“ – баш у води поезије тражи и налази. У свему што га окружује он наилази на огледала „у којима се препознаје и не препознаје, која га увећавају и умањују до нестајања“. И након педесет година (само)посматрања, (само)спознавања и неуморног претакања света око себе у „зуј и клик речи“, он се пита шта би уопште био и како би преживео да није свој одраз баш тада и ту угледао.

Још од самог наслова збирке упућује се на једну важну категорију која је карактеристична за све песме у збирци – време. Време је неопходно човеку да би остварио себе као личност. Јер, „као што дужина, ширина, висина, запремина не постоје (за себе), него само као наша представа и назив за мере постојећих тела, тако и време не постоји (за себе, собом, по себи), него само као наша представа и назив за основну меру постојања бића“ (Жарко Видовић, Огледи о духовном искуству). Време не постоји без сећања. А сећања су наши, сликама заогрнути, духовни доживљаји. Управо такве слике Лакићевић утискује у своју поезију, како их не би расуло хујање времена и како се не би „изгубило у облацима“. Баш овакве исечке из живота, док машта да напише песму на крилу лептира, попут лептироловца, лови мрежицом и слаже годинама у своје збирке, које нису случајно насловљене Породични албум, Породични азбучник и Породични музеј.

Брише границе Лакићевић између света видљивог и света невидљивог, као и границу између прошлог, садашњег и будућег времена. Бележи: „Све што је невидљиво, може бити песма“. Он суптилно слика како се у нама живот у видљивом смењује са животом у невидљивом, а то условљава и другачије виђење времена. Понекад је то време кратко, понекад прекомерно збијено до атома времена, како би рекао Павле Флоренски, али се тада оба света додирују и ми слутимо тај додир. Ако се избрише граница између прошлости, садашњости и будућности, види се јасније и оно невидљиво. У песми „Под овим платаном три стола“, песник скраја три слике, прву, из времена прошлог када га повија мајка, другу – како седи и пише песму и, трећу, истргнуту из времена будућег – како на трећем столу стоји његов ковчег и преко њега нечујно пада снег. Ове су све слике, у песми, оживљене и обједињене у један тренутак. Временска дистанца само омогућава песнику да боље сагледа стварност.

Чеслав Милош истиче да човек, истражујући свој смисао постојања, трага за продуховљеношћу прочишћеном стварношћу, за „бојом вечности“, другим речима, за лепотом“ (Милош). Боја вечности код Лакићевића је бела, а лепота, готово сасвим очишћена од страсти, оличена је у пахуљи. Наспрам те пахуље сићушне су и планине, пише Лакићевић:

Спрам једне пахуље

која долази из ноћног неба

носи собом васиону

и улази у моје око.

Песник зна да има дана кад све може бити песма и он непрестано промишља како она настаје. Његове песме су дозрели плодови једне осетљиве душе и замишљеног духа који на све око себе гледа из дубине свог бића. Попут неуморног ловца на лептире, песник непрестано призива и прижељкује то посебно стање, „тај трен полусна-полусмрти између читања и уснивања“. И баш „то магновење заувек изгубљено, између таме и светлости, сећања и предосећања“, јесте тренутак који песник препознаје као васкрсавање песме. Настанак пахуље, моменат кад она светлуцне, била би најверодостојнија песничка слика за оживљавање песме. Личи овај Лакићевићев васкрсни песнички тренутак на оно што Павле Флоренски назива сновиђењем. За његово разумевање такође је важна категорија времена. То магновење могао би бити тренутак када се кида копрена видљивог и кроз њу струји невидљив, неовдашњи дашак: овај и други свет растварају се једно у другом „и наш живот постаје струјање налик ономе као када се изнад огња подиже врео ваздух“. Тада наступа сновиђење, које Флоренски назива првим ступњем живота невидљивог. Тада се душа узноси у невидљиво и пружа предосећање да постоји нешто друго, поред онога што смо склони да једино сматрамо животом. У таквом тренутку „полусна-полусмрти“, како га именује Лакићевић, исечак из живота претвара се у песничку слику. Песма је у ствари материјализовано сновиђење, а оно настаје када се свести истовремено укажу две обале живота, с различитим степеном јасноће (Флоренски).

Један од најчешћих мотива у Лакићевићевој поезији, присутан и у збирци песама Прохуја, јесте снег. Он је за песника још увек извор радости, светковине и невестинског вела. У Лакићевићевој поезији, он је и синоним за љубав. Не може заборавити једно давно писмо, бело, са белим словима. Њега пише неко млад, белог лица, у белој хаљини. Чак је и љубав у њему бела.

Две крупне јануарске звезде

гореле су у њему

љубио ме је толики снег

Одавно нема тога писма

а ја га још читам

То бело мастило неће ишчезнути

нити може престати да веје по њему

То писмо још путује к мени

и по њему још пада снег

Бело је еманација светлости кроз коју се испољава вечно жива љубав, њене невиности и чедности. Истински је осећа и чврсто у њу верује песник. Бела је и боја мајчиних руку које га повијају за једним од столова испод топчидерских платана. Бела је боја сунчеве светлости, али и снега. Овога пута, у најновијој песниковој збирци, он добија и једну нову конотацију. У метафоричној употреби лета, јесени, појавила се и зима. Она је сада асоцијација на ново животно доба, а бела боја постаје и боја самртног покрова, боја смрти, али је и та смрт другачија, она је светла и блага. Изненађује песник и затиче свога читаоца припремљеношћу на све оно од чега човек најчешће зазире. Оивичена белом бојом је и једна од најупечатљивијих сцена у збирци:

На трећем (столу) лежи мој ковчег

у ковчегу сам светао и благ

пада нечујни снег и прави покров

све се претвара у бескрајну белину.

Ова визија омогућава песнику да се материјализује, да прекорачи оквир смрти и да, ослобођен свих животних тегоба, пређе у стање другачијег постојања, у живот вечног треперења душе или у Лакићевићевом доживљају, у стање блаженог мира и бескрајне белине.

Ако је песма „мала биографија видљива у ретким тренуцима“, онда тако можемо доживети и читаву збирку Прохуја. У овом ретроспективном песничком албуму, има носталгије, али изнад свега љубави и вере да оно истински лепо вечно траје. Разгрнути копрену, састругати патину, и у оном свакодневном, ненаметљивом осветлити лепоту, посебан је дар. И по томе је поезија Драгана Лакићевића посебна.

Попа, Васко (1998), Записи о песништву, Рашка, година XXVIII, бр. 32, страна 50‒54.

Чеслав, Милош (1985), Сведочанство поезије, Народна књига, Београд, стр. 123–124.

Флоренски, Павле:

https://srodstvopoizboru.wordpress.com/2018/11/01/%d0%bf%d0%b0%d0%b2%d0%bb%d0%b5-%d1%84%d0%bb%d0%be%d1%80%d0%b5%d0%bd%d1%81%d0%ba%d0%b8-%d1%81%d0%bd%d0%be%d0%b2%d0%b8%d1%92%d0%b5%d1%9a%d0%b0/

Арсеније  Тарковски:

https://srodstvopoizboru.wordpress.com/category/%d0%b5%d1%81%d0%b5%d1%98/%d0%b0%d1%80%d1%81%d0%b5%d0%bd%d0%b8%d1%98%d0%b5-%d0%b0-%d1%82%d0%b0%d1%80%d0%ba%d0%be%d0%b2%d1%81%d0%ba%d0%b8/?fbclid=IwAR1Mu5xy_IuBJIo6hY2u_3PqTOSI7gs6Xz4DPt89UbME1XEfPnum3APIlYs

*Рад је објављен у Новој Зори, Часопис за књижевност и културу, зима – број 68/ 2020.

Сава Шумановић
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 19 фебруара, 2021 инч Маја Стокин

 

Ознаке: , ,

Марчело Фоа ИСТОРИЈСКИ КОРЕНИ СПИНА

„Стварни идеолог спина је без икакве дилеме Фројдов нећак Едвард Бернајс. У славном есеју „Инжењеринг консензуса“ из 1928, он пише: „Ако схватиш механизам и логику на којима се заснива понашање људи у групи, можеш да контролишеш и дисциплинујеш масу по својој вољи а да она тога не буде свесна“. Бернајс се бавио пре свега ПР-ом у индустријској сфери, и то са спектакуларном резултатима… Са његове тачке гледишта. Често је успевао да изазове неке трајне промене неких устаљених навика у друштву. Који је то један од традиционалних симбола женске еманципације? Пушење цигарета. Данас у томе нико на Западу не види скандал али већим делом прошлог века тако нешто се сматрало чином провокације а истовремено и манифестација женске независности у једном традицоналистичком друштву које се и те како противило признавању равноправности међу половима. Многе феминисткиње не знају ни данас да обичај да жене пуше у јавности није настао спонтано већ је плод Бернајсове инвенције. Наравно, по наруџбини. Да би се супротставио нападима на дуванску индустрију, Бернајс је 1929. у Њујорку, у оквиру градске параде, организовао бакљаду у којој је учествовала „Бригада слободе“ (група мажореткиња). Том приликом су десетине девојака продефиловале упадљиво пушећи. Призори са ове манифестације имале су сензационални одјек у јавности, укључујући и бескрајне полемике. Везујући бунт за узвишени појам слободе у контексту допадљивог спектакла као што је била та њујоршка смотра, Бернајс је остварио свој циљ и подстакао на хиљаде жена да подржавају њујоршке активисткиње. Порука је била јасна: ко је антиконформиста и независан, тај пуши не скривајући се. Захваљујући Фројдовом нећаку, Честерфилд је у кратком року утростручио продају. У новом миленијуму, цигарета и даље представља симбол женске еманципације у земљама у развоју.“(…) У својој књизи“ Пропаганда“ (1928), Бернајс пише:“ Савесна и паметна манипулација јавног мњења и навика које постоје у масама, представљају важан чинилац демократског друштва. Они који контролишу невидљиве механизме друштва, представљају владу у сенци, која заправо има стварну моћ. Нама владају, обликујући наш дух, укусе и идеје, у највећој мери људи о којима нисмо ништа чули. То је логична последица начина на који је наше демократског друштво организовано. „

Превод: Марин Павић

Из књиге „Господари медија“, Београд: Clio, 2017.

Garcin
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 15 фебруара, 2021 инч Марчело Фоа

 

Ознаке: , ,

Марчело Фоа О АМЕРИЧКИМ ФИЛМОВИМА

„У америчким филмовима никад не недостају глумци различитог етничког порекла док су за црнце увек резервисане улоге позитиваца, неретко хероја, да би се подстакла њихова друштвена интеграција. У последње време промењен је и однос према хомосексуалцима: раније је то била табу тема, данас се уобичајено приказује у позитивном контексту, осим уколико се то не односи на миље екстремне религиозне деснице. Даље, у филмовима је подела на добре и лоше увек јасна: Добри су Американци а осталима припада она друга улога. Увек се величају индивидуализам и економски успех, али се паралелно подстиче и стандардизација друштвеног понашања и одређеног стила живота подражавањем филмских звезда. Америка је увек приказана као земља у којој се стимулише напредак појединаца на основу способности, а истовремено се учвршћује и јача осећај припадности заједници. То је земља која се ужасава тираније и која сматра да су слобода, демократија и правичност, неодрециве вредности. То је и земља која у циљу очувања сопствених врлина сматра основним уравнотеженост између полуга власти у држави, али исто тако и способност да на време уочи било какву опасност која прети систему.

Војни експерт Жан Мишел Валантин у свом есеју о односу Холивуда и Вашингтона објашњава: опседнутост проблемом безбедности и типично je америчка потреба да дефинишу сами себе као гранично место иза којег се налази свет непријатеља, учвршћујући тако свест о јединствености америчке мисије. МПА (Motion Picture Association) има двоструку улогу: са једне стране прилагођава границе овог „заједничког тла“ друштвеној еволуцији и, са друге, бди над њима, како не би биле пређене, дакле обесхрабрује филмове који су антисистемски или опасни по институције, као и оне који су жестоко антиамерички настројени. На који начин? Наравно, не уз помоћ цензуре, јер је то незамисливо у земљи као што је Америка, већ вршећи притисак и конкретна условљавања у име холивудског естаблишмента а то, на пример, значи да се неком филму ограничи  приступ најзначајнијим дистрибутерима чиме он бива осуђен на локалне оквире или алтернативне биоскопе…“

Превод с италијанског: Марин Павић

Из књиге ГОСПОДАРИ МЕДИЈА, Београд: Clio, 2017.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 15 фебруара, 2021 инч Uncategorized

 

Момчило Настасијевић СВИ ПОТРЕСИ У ПРИРОДИ, СВЕ ЕПИДЕМИЈЕ (…) НЕ НАХУДИ ЧОВЕКУ КОЛИКО СЕБИ ОН

***

Те сви потреси у природи, све непогоде, све епидемије, скупа све то, не нахуди човеку колико самом себи худи он.

Изумрети у златној испуњености јесени, овејана је радост исхода, не пропаст.

Док је права пропаст, апокалипса, стрмекнути сву страхоту неиспуњености.

Казано је једном засвагда: васкрснућеш, победиђеш смрт, или пропасти, како никоје живо никад не пропало.

Пламичак непропадљивог, шака правих људи, као иза новог потопа, нека остане по највишим планинама, па и то је човечанство.

Из есеја У ОДБРАНУ ЧОВЕКА, Есеји, белешке, мисли. Дечје новине – Српска књижевна задруга, 1991.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 14 фебруара, 2021 инч Настасијевић

 

Ознаке: , ,

Момчило Настасијевић ШТО СЕ ЧИНИ ДА БИ РАЗОРИЛО ДО У САМЕ ТЕМЕЉЕ ЛИЧНОСТ, ТЕК ТО ЈЕ УТЕМЕЉИ ЧВРСТО

***

„И тако, зло множећи се свима, и у подмуклом виду добра себи лично по сваку цену човек је на неизбежном путу, или се најзад угушити у самом себи, или доживети, али не више уопштено и умом, већ појединачно и крвљу: истинско добро себи само је обо које се доживи на себе већ другог ради.

И зачудо, што се чини да би разорило до у саме темеље личност, тек то је утемељи чврсто: пуна вредност човека, нешто у чему се сав доживи, једино се испуњава у тежњи да оним што је најбоље у нама вежемо за друге, да себи најдражи део себе уложимо у дело које ће припасти свима.

Разрешење човека, његов чист лик, настане од тренутка кад светињом посвети друге.

И што се собом у себи не могло, што је место побољшања водило све горему, гле, зачудо се може собом у другоме: испунити се, наћи себи умирења.

Као да, оно што нас је затварало у саможиви околп себе, свом силином разреши се у однос.. Неслућена снага отвори се, неслућена готовост, без поштеде сав се уложити. Врхунац личне чврстине, моћи, чистине, тек ту се покаже.

И колика је мрачна сласт цицијашити са собом себе ради, чиме смо у личном минимуму, толико је светла радост истрошити се другога ради.

И на питање, које свак неминовно себи мора поставити: шта са собом, и куда? човеку се указују само та два одговора, само та два пута.“

Из есеја У ОДБРАНУ ЧОВЕКА, Есеји, белешке, мисли. Дечје новине – Српска књижевна задруга, 1991.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 13 фебруара, 2021 инч Настасијевић

 

Ознаке: ,

Новица Тадић

ПЕСМА ПРОДАВЦА НОВИНА


Док узвикујем имена познатих

и њихова имена оглашавам,

ја знам да је сав њихов труд узалудан.

Везено ништа, дах на ветру.


Они од јуче више се не помињу;

као да их је куга сатрла.

Време политичких интрига

само себе поништава.


Јучерашњи силници – седе душе,

оронули као старице у сумрак,

живе безимено, беле наши мракови,

о, купите кринове, о, купите новине.


Купите ваше новине:

у њима су се, опет, саблазни сабрале.

Од нових имена живи нови дан

и ја у том дану,

тек да бих преживео,

тек да бих зарадио пораз и поругу.


Nikolay Bogdanov Belski

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 23 јануара, 2021 инч Тадић

 

Ознаке: ,