RSS

Marko Rakonjac BOLNO BUDJENJE

 

Bio je problematičan dečak. Imao je dobre roditelje, ali je upao u loše društvo i zajedno sa novim prijateljima počeo je da „pravi“ kriminalne poduhvate. On je mislio da je glavni, da niko ništa ne sme o njemu da kaže. Ali, duboko u sebi, znao je da to nije za njega. Bio je problematičan dečak, ali i dobar dečak, pun ljubavi, koju nije naučio da pokazuje. Pokazivao je samo mržnju, a voleo je mnoge stvari. Najviše od svega, voleo je pse. Odgajivanje velikih rasa pasa mu je bio hobi, a imao je prelepog pit bula, Rafa, koji je ponašanjem neverovatno podsećao na gazdu.

Sve je palo u vodu kada je jednog aprilskog popodneva, na Štrandu, postavljen štand za prikupljanje pomoći za dečaka obolelog od raka. Taj dečak je mislio da je promena Rafovog ponašanja posledica promene vremena. Bio je u mogućnosti da odlučuje o tuđim životima, a sada muči muku oko sopstvenog.

Šta sad, Dalibore?

 

Priča je nagrađena na literarnom konkursu za najkraću priču, koji je organizovan u okviru manifestacija povodom 225 godina Karlovačke gimnazije.

 

ParkeHarrison, Robert

parkeharrison-robert.jp

 

 

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 18, 2016 in ЛИТЕРАРНА СЕКЦИЈА

 

Иван В. Лалић ПЕТ ПИСАМА

 5

 

Хоћеш ли да ме препознаш када се обоје нађемо

тамо у завичају наше слепе нежности

који сам некада звао и завичајем

лабудова? Дуборез бора око очију

које ћеш препознати, можда, извела је

невидљивим скалпелом и сасвим рутински

нека утрнула рука, у освештаном савезу

са празним годинама. Иначе сам сличан

двојнику који остане у огледалу

када му окренем леђа, и нишани у потиљак.

 

Али пре тога треба обавити још много:

искупити таоце које смо дали судбини

кад нам се крв помешала на ушћу

у неку од могућих будућности, пребројати

ожиљке, онеспособити сатни механизам

увреда заборављених у неком грозничавом

престројавању, прочитати све између редова

писама ненаписаних и научити напамет

ту опасну шифру,

                                радост научити

да расте на камену, као маховина ‒

 

Покушај опис трага муње, да схватиш

необјашњено лукавство година: време стоји,

ако га исправно именујеш. Гледам кроз прозор

пламичке ацетилена на вршцима грана

магнолије. Ноћас је падала киша.

Нисам ти рекао. Овде је пролеће.

 

Из збирке СТРАСНА МЕРА, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997

 

муллин владимир евгеневич

Муллин Владимир Евгеневич

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јун 19, 2019 in Иван В. Лалић

 

Ознаке: ,

Василиј Розанов ПОЕЗИЈА ЈЕ МЕТАФИЗИКА

  1. 03. 1916.

Метафизика не живи зато што људи тако „желе“, већ зато што је сама душа метафизична. Метафизика је жеђ. И она уистину неће пресахнути.

Она је ‒ глад душе. Када би човек сазнао све „до краја“, дошао би до зида (знања) и рекао: „Тамо нечега има (иза зида)“.

Кад би све пред њим било осветљено, он би сео и рекао: „Чекаћу“.

Човек је безграничан. Сама његова суштина јесте ‒ безграничност. А израз тога јесте метафизика.

„Све је јасно.“ Он ће онда рећи: „Па добро,  али ја хоћу нејасно“.

Напротив, све је у тами. Онда се он дере: „Жудим за светлошћу“.

Човек жуди за оним „другим“. Несвесно. Из те жудње је рођена метафизика.

„Хоћу да завирим тамо, иза границе.“ „Хоћу да дођем до краја.“

„Нека умрем, али желим да знам шта ће бити после смрти.“

„Не могу да знам? Онда ћу се потрудити да то видим у сну, да замислим, да одгонетнем, да о томе напишем песму.“

Да, ето рецимо песме. Оне су такође метафизичне. Песме и дар да се оне сроче ‒ такође су оданде, одакле је и метафизика.

Човек говори. Рекло би се да је то довољно. „Реци све што желиш.“

Одједном, он запева, То је метафизика, метафизичност.

 

 

Превод: Нада Грбић

 

Из књиге Последње лишће, Логос, Београд, 2018

 

list i kamen

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јун 17, 2019 in Розанов

 

Ознаке: , ,

Павле Флоренски СВАКИ ЖИВОТНИ ПЕРИОД ИЗРАЖАВА ПУНОЋУ ЛИЧНОСТИ

***

Човеков лик може да се покаже само кроз јединствен закон његовог живота, од колевке до гроба, то јест обликом личности у времену. И овде, како год био важан период процвата личности, он само симболички наговештава целину, а ни у ком случају не замењује њен целокупан развој, као ни пропадање. Свако стање само по себи, директно је повезано са целовитом сликом личности, и сваки период живота сам по себи, драгоцен је као онај који изражава целовитост и нема само посредан значај у смислу услова или степена процвата. Сваки период живота, сам по себи, а не само у односу на сутрашњи дан, изражава четвородимезионалну пуноћу личности и изражава је на себи својствен начин: како год био изразит неки други животни период, он не може да изрази оно што је овоме дато. И због тога ниједан период не може да поништи онај други. У нашем животу има дана који су значајнији, одговорнији и за биографију много значајнијих него што су то неки други; има и периода живота који су на различит начин важнији од других периода. Па ипак, ми данас живимо не ради сутрашњег дана, него ради садашњег, или, прецизније – и данас, и сутра, и прекосутра живимо због целине, која се ни једним даном не исцрпљује, али коју сви дани заједно симболички означавају. Задатак биографа јесте да прикаже ову целину.

Превела : Нада Узелац

 

Из књиге „Простор и време у уметничким делима“, Службени гласник, 2013.

 

1ed3d15a775a5629452c09324dfef873

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јун 16, 2019 in Флоренски

 

Ознаке: , ,

Кад свако под небом види лепо као лепо,
рађа се сазнање о ружном.
Kад свако види добро као добро,
рађа се сазнање о злу.

 

Јер биће и небиће расту једно из другог.
Тешко и лако међусобно се допуњују.
Дуго и кратко узајамно се обликују.
Високо и ниско одређују једно друго.
Звук и тон стварају сагласје.
Напред и назад прате једно друго.

 

Зато свети човек поступа без делања,
подучава без речи.

 

Десет хиљада појава пролази, он их не омета.
Ништа не присваја, ништа не очекује.
Кад постиже успех, не тражи признање.
Зато он заувек траје.

 

Лао Це, Књига ТАО ТЕ, Београд, Лом, 2019

 

4cba9e7076a154fa1fec375e9c10b1a3

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јун 15, 2019 in Лао Це

 

Ознаке: ,

Василиј Розанов О СУЛУДОМ СПОРТУ ОБЕЗБЕЂИВАЊА СРЕДСТАВА ЗА ЖИВОТ

***

Тај изузетан и, у суштини, редак феномен да „неки људи не брину о самом животу већ о начину стицања средстава за њега“, улази „ у саму душу цивилизације и она постаје потпуно сулуд спорт обезбеђивања средстава за живот, а ради чега, ђаво ће га знати. „Брже, брже, хлеба, машина, јаја, памука, дајте, превозите, обрађујте, циц, шећер, јаја, лан, сеците шуме, правите од њих дрва, прерађујте их у перкет, брже, брже, брже!“

‒ Безглаво чудовиште: па шта ће ти све то?

Али чудовиште је већ одавно безглаво, и виче:

„Брже, брже!… Телефон, машине… Култура, напред, идемо, летимо!“

[…]

Невероватно је што се племенита, великодушна и осетљива Европа заразила тако бедним идеалом. Заразила се губљењем свих идеала и стављањем вреће с новцем, који је њој у суштини непотребан, на њихово место.

Шта значи уобразиља.

„Теорија економског материјализма“… „Сви историјски феномени објашњавају се економским стањем, економским појавама, економским процесима.“ То не треба побијати, то треба лечити. „Човек нема главу. Ја је код њега не видим. Ја увек гледам у ноге и видим само ноге.“ То је размишљање једног обућара које се Писаребу учинило веродостојним и које се сада на универзитету продаје „као наука“.

‒ Моја ћерка се удала за ноге, зато што је њен муж доле имао чизме.

‒ Моја мати је отегла ноге: јер су је, када је умрла, ставили на сто и ја сам видео њене ноге у ципелама.

‒ Моја жена је родила дечје ножице: зато што ме још од свог порођаја подсећа да треба да купимо „дечије ципелице“.

‒ Моју ташту лече лекарске ноге: када очекује доктора и када се зачује звоно, у собу „лупкајући улазе ноге“.

Живот и смрт су ноге. Ноге, чизме, ципеле, кожа, трговина кожом, израда обуће под називом „брзоход“.

То је „економски материјализам“, „теорија историјског материјализма“, где све опипљиво „мирише на кожу и на рад“, где нема цвећа, анђела, Бога, где је умро цар, где су побијени сви цареби и настала је Валпургијска ноћ.

Одлази, нечастиви.

Социјализам, међутим, и даље стоји, зато што не чује и не види, зато што је дрвен, у суштини, мртав. Мртваци не умиру, њих износе. И социјализам никада неће бити „сломљен“, али ће нестати, сав и одмах, чим се европско човечанство врати нормалном европском животу.

Са песмом и бајком.

Са сиромаштвом и радом.

С молитвом и подвигом. И не помишљајући да буде богато.

 

Превела с руског: Мирјана Грбић

 

Из књиге ПОСЛЕДЊЕ ЛИШЋЕ, Логос, Београд, 2018

 

 

brzina

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јун 14, 2019 in Розанов

 

Ознаке: , ,

Алекса Вилић КОИ РИБИЦА

КОИ РИБИЦА

(дан)

 

пробудио сам се уз оштар мирис

мокрих борових иглица око себе

био сам потпуно наг над својом срамотом

остављен међу једнином човека и множином лица

не схватајући њихову пожуду а своју још мање

нар се распрснуо у руци попут проливене крви царске

сатови су се заледили

а време постало вриштећа статуа бола

осетим руку како ме пружа у наручје и привид сигурности

спектар боја ми бљешти пред очима

а ја имам слободу

да будем и останем веран самом себи

имам слободу

да волим и будем вољен

 

 

 

 

КОИ РИБИЦА

(ноћ)

ноћ ме је прогонила као одметника свемира

тражила ме док смо се играли жмурке

звезде су ме криле међу својим бојама

данас сам зелен, а јуче сам био плав

морнарска мрежа ми се заплела међу ноге и ја посрћем

и коначно падам и гутам прашину која се подигла око мене

тамо где је туга мени је осећај познат

у најдубљем делу мојих стварања

обузима ме језа од нашег поновног сусрета

падају капљице црне тинте за сваким њеним ходом

а ја сам само желео да будем слободан

да осетим ветар како ми струји покрај лица

и мирис орхидеја које цветају

да осетим додир туђе руке на мојим раменима

да ме не буде срамота самог себе

да моја песма свира само мени док је не истерам

из просторије моје душе

да се надам да свет постаје боље место

да имам слободу

да ми буде пружена рука страха

коју не желим да прихватим

 

Aлекса Вилић, ученик 2-2 разреда Карловачке гимназије, освојио је 1. награду за поезију на литерарном конкурсу „Вук Милатовић“ у организацији Филолошке гимназије из Београда.

 

koi 1

 
1 коментар

Објављено од стране на јун 11, 2019 in Вилић

 

Ознаке: , ,

Николај Заболоцки ЗАШТО НИСАМ ПЕСИМИСТА

Реч је средство људског општења. Реч црта у људској свести спољашњи свет и унутрашњи свет подједнако. Уз помоћ речи ја се обраћам људима. Реч, ван међуљудског општења губи свој смисао, постајући необавезна.

Ја сам човек, део света, његово дело. Ја сам мисао природе и њен разум. Ја сам део људског друштва, његова јединица. Уз моју помоћ и природа и човечанство преображавају сами себе, усавршавају, постају бољи.

Ја, песник, живим у свету чаробних тајни. Посвуда ме оне окружују. Биљни свет у свој својој шароликости – та трава, ти цветови, то дрвеће – моћно царство првобитног живота, основа свега живог, моја браћа, која ме хране и телом својим, и ваздухом – сви они живе заједно са мном. Зар могу да се одрекнем сродства са њима? Променљивост биљног пејзажа, додири лишћа и грана, игра сунца на плодовима земље – то је осмех на лицу мог друга, са којим сам везан спонама крвног сродства.

Неуглађени свет животиња, људске очи коња и паса, дечији разговори птица, херојска рика звери, сећају ме на моје јуче. Зар га могу заборавити?

Безброј људских лица од којих је свако – живо огледало унутрашњег живота, фини инструмент душе, препун тајни – шта може бити привлачније од сталног дружења са њима, посматрања, пријатељства.

Оку невидљива величанствена здања мисли, која се, подобно духовима уздижу над животом људског света, усхићују ме, јачају у мени веру у човека. Напори бољег дела човечанства, које се бори са болестима људског рода, које се бори са безумљем братоубилачких ратова, са подјармљивањем човека од стране другог човека, одважно прониче у тајанства природе преображавајући је – све су то знамења нове, боље етапе живота од времена његовог постанка. Сложен и разнолик свет са свим својим победама и поразима, са радостима и тугама, трагедијама и фарсама, окружује ме, и ја сам једна од његових делатних честица. Моја делатност је моја уметничка реч.

Путујући по свету чаробних тајни, истински уметник уклања са ствари и појава покорицу свакидашњице и говори свом читаоцу:

‒ То што си навикао сваки дан да гледаш, то, по чему клизиш својим навикнутим, равнодушним погледом – заправо није свакидашње, обично, уобичајено, већ пуно чари, богатог унутрашњег садржаја, и у том смислу – тајанствено. Ево, ја скидам копрену са твојих очију: погледај свет, ради у њему и радуј се што си човек!

Ето зашто нисам песимиста.

 

1957.

 

Превод: Александар Мирковић

 

Из књиге: На путу истине и љубави, Избор из руске поезије, Приредио и препевао Александар Мирковић, Сродство по избору, Нови Сад, 2019.

 

мушкатле

 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 12, 2019 in Заболоцки

 

Ознаке: , , , ,