RSS

Marko Rakonjac BOLNO BUDJENJE

 

Bio je problematičan dečak. Imao je dobre roditelje, ali je upao u loše društvo i zajedno sa novim prijateljima počeo je da „pravi“ kriminalne poduhvate. On je mislio da je glavni, da niko ništa ne sme o njemu da kaže. Ali, duboko u sebi, znao je da to nije za njega. Bio je problematičan dečak, ali i dobar dečak, pun ljubavi, koju nije naučio da pokazuje. Pokazivao je samo mržnju, a voleo je mnoge stvari. Najviše od svega, voleo je pse. Odgajivanje velikih rasa pasa mu je bio hobi, a imao je prelepog pit bula, Rafa, koji je ponašanjem neverovatno podsećao na gazdu.

Sve je palo u vodu kada je jednog aprilskog popodneva, na Štrandu, postavljen štand za prikupljanje pomoći za dečaka obolelog od raka. Taj dečak je mislio da je promena Rafovog ponašanja posledica promene vremena. Bio je u mogućnosti da odlučuje o tuđim životima, a sada muči muku oko sopstvenog.

Šta sad, Dalibore?

 

Priča je nagrađena na literarnom konkursu za najkraću priču, koji je organizovan u okviru manifestacija povodom 225 godina Karlovačke gimnazije.

 

ParkeHarrison, Robert

parkeharrison-robert.jp

 

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 18, 2016 in ЛИТЕРАРНА СЕКЦИЈА

 

Исидора Секулић ПРОБЛЕМ ИЗУЗЕТНЕ ЛИЧНОСТИ

***

„Међу нама данашњима врло је освојила тенденција да се воли и гради изузетност. Намножио се и множи се број особа код којих  врло агресивно делује нагон за изузетношћу. Успети се по сваку цену над савременике; наравно над оне у истом граду и истом сокаку, пре свега. Успети се што необичније, по могућству и што опасније, некако као криви Пизански торањ. Много је несреће у свету од тога. Агресивни нагон за изнимношћу је ту, али не може довољно да се оствари. А не може да се оствари не само зато што нагон није доста јак, него што у суштини својој и није нагон. Али, дура се и гура се. Развијене проналазачке вештине у области технике продрле су у све животне функције. Што се нема, то се измисли. Што је налик на нешто, истренира се у нешто. Свугде неки шиљак и шиљак над шиљком. Кад погледате на дно тих људи, сви као оне чудне барке у каналима, стоје у месту и само балансирају грдно високе катарке. Једна једина тенденција у место пуне активности; један изнимни стил живота место живота.

Место агресивног нагона агресивна таштина; нехумана таштина једног нехуманог и слабодушног времена; таштина и најразноврсније сурогатне снаге. Живе људи за сурогат и убијају се за сурогат. Уосталом, те таште сагресивности јесу ознака свих послератних и послереволуционих времена; епоха, кад пред оно најбоље што катастрофе успеју да избаце – извесне опште законе, ретка искуства, врлину скрушености – кад се пред тим нађу недоумрли типови старог времена и недоразвијени типови новог времена. Данас је такво време. Не да се не ради, али снаге су без оријентације, а људи нису личности. Агресија пуно а експанзија мало. Човек човека не разуме, а свет хоће да задиви.

При таквом стању ствари људима је прилично свеједно у којој ће области доћи до остварења њихове изузетности. Две области долазе углавном у обзир: литература и спорт: Нека нико не сматра чудним што смо примакли те две функције. Оне имају, данас, много заједничког. Тип изненађивача, рекордера, то је елитни тип на обе стране. На обе стране је главно постићи, не толико максимум неке своје способности, колико оно што други још нису постигли. Ни на једној ни на другој страни нема у раду дубоко своје духовне законости, нема дубоко унутрашњих испуњавања. Главно је слика, привидност, видност, успех уочљив. Спортисти су уобичајили и прославили идеал постижан, идеал који не стоји цео живот, који је идеал само једне изведбе, тако рећи једног изненађења. Литерати су, за чудо и покор све духовне прошлости човечанства, примили то. Наравно, без неке способности и храбрости се ни ту не може постојати; али се ту ради у првом реду о способностима спољашњим, и о храбрости хазардној. Данас, спортисти и литерати заједнички немају стабилних идеала, ни стабилног поштовања и привржености за једну вредност као такву.

[…] Множина писаног је данас толика да ни читаоци ни критика не могу лако да замисле: чему ко тежи писањем, где се у себи преображава пишући. Залута човек као у шуму у имена писаца и рекламне нотице њихових дела. Библиографије и врло чувених писаца читамо само с прескакањем. На једном се у чуду запитамо: зар нико не помисли да у овом свету, где је све строг рачун материје и енергија, да у том свету један народ у једно време може примити само толико и толико песама, прича, придика и расправа, и не више: да ће друго време имати друге лиферанте. Јер, генерације људи следују и замењују се као трава. За значајнима и изнимнима долазе други значајни и изнимни.

[…] У тој нелогици је логика ова: и ту публику занима пре свега кретање рангова у друштву, мишљења о праву на изузетна имена, игра шанси за изузетност. О писцима и књигама знају они из треће руке, али како агресивних тенденција има у многима од њих, треба углавном знати за догађаје и људе, гласати за и против, посматрати фине форме живота који протичу у варкама и заблудама, и, изнад свега, упознавати методе агресија и победа у тркама. Једна провансалска пословица лепо и паметно каже: преграде и ограде само су за оне који знају прескакати.

[…] Само врло малобројнима је дато да пишу за „вечност“; што ће рећи за извесну будућност. Простије речено: само је врло малобројнима дато да пишу са оправдањем. То су они који, не као изузетне, него као позитивне личности одржавају континуитет духовне егзистенције човечанског рода. Не таленти, него сведочанства: не одлике и изнимности, које су то само у извесно време, него оно опште и битно што бар једном својом функцијом може из свога времена прећи у Време, које ми не схватамо, али које нас садржи. О таквим личностима једино води рачуна закон света; у смислу том да се истоветује с њима дотле док су сведочанства, и да и њих обара и поравњује кад престану сведочити о духовној виталности људске врсте у датом времену. Привиђа нам се: да закон света чини са тим људима отприлике исто оно што људи чине са ископинама и палимпсестима: дотле их везује за време док уме да им чита знаке живота, можда симболе језичке. Пoсле тога настаје аналфaбетизам вечног покоја.

[…] Људи себе и друге само споља Доживљују. Узнемире се чим сазнају да неко нешто цени (зависност од нове мете, хазарда), а они то нису или немају. Напор лети за напором да се то постигне, понајчешће да се то изгледа. Динамика те заблуде расте ужасно. Људи се претварају у мрсце који ништа не воле до своју вољу и своју агресивну таштину. Такав комплекс лежи данас често у уметницима, јунацима и вођама.“

 

Из есеја ПРОБЛЕМ ИЗУЗЕТНЕ ЛИЧНОСТИ, Стопама Христовим, Одабрани записи. Отачник • Бернар, Београд. 2019.

 

jursenar

 
Оставите коментар

Објављено од стране на децембар 4, 2019 in Исидора Секулић

 

Ознаке: , ,

Исидора Секулић ШТА ЈЕ ИЗРАВНАЊЕ?

„Шта је изравнање? Није то врста материјалног прераспоређивања човекова, испремештај његових отпорних места према невољи која се у њега уселила. Изравнање у страдалноме спиритуалног је карактера, нарочито у моменту настајања. За моменат, у човеку се дели дух од тела, и човек чини један избор при којем га води и помаже неко тајанство, нешто меко и милостиво, што без икаквог ауторитета придобија страдалника да изабере мирно очекивање изравнања неке врсте. Касније, изравнање узима и материјални карактер, јер остаје као функција у целом животу и раду човека. То је оно што прост народ лепо каже: Патња га изменила, патња га озарила. Гледате неког страдалника и видите: умањен је, и изгубио је, по свим рачунима овог света; крњ је и разбијен; али уједно не можете не видети да се тај човек може гледати и с ове, и с оне стране, са стране где стојимо ми, и са стране где стоји он. Нама с ове стране није лако гледати страдалнога како треба, с његове стране. Али ако смо проницљиви и осетљиви, искусићемо да страдалник гледа нас с оне стране као неко ко је тамо прошао кроз тесна врата, и живи на неком спрату, у подземљу или у надземљу, али свакако на спрату који је само његов. Из његових се очију чита да он бар једну ствар боље зна него ми: зна да ми са страхом гледамо његов живот, а он без страха живи тај живот. Ми мислимо да су код њега тело и душа завазда се раздвојили, и да оно непогођено од невоље, не помаже погођено. А стварно душа и тело везали се код њега јачим везама но икад, и до саме смрти оно што је остало поштеђено даје се ономе што страда.“

 

Из есеја ИЗРАВНАЊА, Стопама Христовим, Одабрани записи. Отачник • Бернар, Београд. 2019.

 

izravnanja 2

 
Оставите коментар

Објављено од стране на децембар 1, 2019 in Исидора Секулић

 

Ознаке: , , , , ,

Владислав Броњевски ХРАСТ

Корачам отресито

и живот опада с мене као лист за листом.

Какво лишће? – храста, брезе, тополе,

али то боли.

 

Па шта? било је неколико љубави

и немира и бесаних ноћи.

Много нежности и нељубави,

но све ће то проћи.

 

И ево опада лишће, лишће опада,

а сваки лист: име.

Свечано их изреци сада,

оживи их тиме.

 

Ах, не. То су већ само гране,

завоји, чворовити.

Кад су на мислима и на срцу ране,

како срећан бити?

 

И остало је голо стабло,

над њим – мећаве страст.

Само храбро!

То сам ја – храст!

 

Превео: Петар Вујичић

 

 

hrast.jpg

 
Оставите коментар

Објављено од стране на децембар 1, 2019 in Владислав Броњевски, Uncategorized

 

Иван Буњин НОЋ

На овоме свету тежим складном споју

лепог и вечног. Влада ноћ даљином:

Простор песковити шири ћутњу своју,

блистају звезде над земљином тмином.

 

Са сињега свода, ко писмена сјајна,

зраче Плејаде, Марс, Орион, Вега.

Тих гордих имена драга ми је тајна,

волим пут звезда врх пустињских стега.

 

Као и ја, древну поворку небеску

видеше многи. Ал′ у вековима

ишчезли су попут трагова у песку…

Звезде зар нису светлеле и њима?

 

Било их је много рођених за љубав,

младих и нежних, у облику милом…

А ноћи и звезде, и сјај њихов убав

Над Вавилоном, Еуфратом, Нилом!

 

Ноћ је опет дошла… Челик-воде Понта

далека планета блеском је такла.

На зрцалу течном, све до хоризонта,

као да светли један стуб од стакла.

 

Жало, где је Спомен на Ските погребен,

друкчије дојми, али безветрица

пријазно обаспе – и сад – сваки гребен

мноштвом азурних, светлећих честица.

 

За минуло биће везан сам у име

лепоте вечне… Ноћ беше ко ова.

И дошла је са мном, пред час тихе плиме,

девојка-љубав на обалу снова.

 

Уз мене су увек та ноћ и те звезде…

Тада волех свет због њеног постојања!

Нека ми се душом пусте наде гнезде,

пуне маглине и варљивих сања –

 

На овоме свету стапа тежња моја

лепо и тајне са видика снена.

Волим њу због среће што ниче из споја

мог осећања с љубављу свих времена!

 

1991.

 

Препев: Лав Захаров

 

bunjin noc

 
Оставите коментар

Објављено од стране на новембар 30, 2019 in Буњин, Uncategorized

 

Ознаке: , ,

Адам Важик ГРЕШКА

Подигао сам слушалицу

окренуо број својих познаника

на другој страни укључио се

дозивни дечји гласић

то је мој глас стигао из далеке прошлости

мој глас удаљен за непоправљиве године

 

Одлажући слушалицу промрмљао сам грешка

 

Је ли то скривио телефон

или покварени механизам космоса?

 

Превео: Петар Вујичић

 

telefon.jpg

 
Оставите коментар

Објављено од стране на новембар 30, 2019 in Адам Важик

 

Ознаке: ,

Николај Берђајев О ТРАГЕДИЈИ СТВАРАЛАШТВА

„У стваралаштву постоје две различите стране, два различита акта и, у зависности од тога на коју се страну усредсређујемо, ми различито описујемо стваралаштво. У стваралаштву постоји унутрашња и спољна страна. Постоји првобитни стваралачки акт, у коме човек као да стоји пред лицем Божјим, и постоји секундарни стваралачки акт, у коме човек као да стоји пред лицем људи и света. Постоји примарна стваралачка интуиција, стваралачка замисао уметника, кад он чује симфонију, када му се указује сликарски лик или лик песнички, изнутра, кад је то још неизражено откриће и проналазак, унутрашњи стваралачки чин љубави према човеку, која се још ни на који начин није изразила. У том стваралачком чину човек стоји пред Богом и још није обузет реализацијом у свету и за људе. Ако ми је дато сазнање, онда то сазнање није књига коју сам написао и није научно откриће које сам формулисао за људе, а које улази у круг људске културе. То је, пре свега, моје унутрашње сазнање које је свету још непознато и није изражено за свет, тајанствено је. То је право, првородно сазнање, моја права философија, док стојим пред тајном бића. Следи секундарни стваралачки акт, повезан са чињеницом да је човек социјално биће, реализација производа стварања. Пише се књига. И ту се појављује оно оно што се у стваралаштву назива мајсторством, уметношћу. Примарни стваралачки акт уопште није уметност. Уметност је секундарна и у њој се стваралачки огањ хлади. Свака уметност је потчињена закону, и у њој, као примарном стваралачком чину, делују благодат и слобода. При реализацији производа стваралаштва човека је већ везао свет, везали су га материјали света, он зависи од других људи, он је отежао и охлађен. Увек постоји трагичан несклад између стваралачког изгарања, стваралачког огња у коме се замећу стваралачка замисао, интуиција, лик, и хладноће реализације стваралаштва у оквиру закона. Хлађење, гашење огња, постоји у свакој књизи, слици, статуи, добром делу, социјалној установи. Вероватно су у свету постојали и постоје ствараоци који нису успели да се изразе, код којих је било унутрашњег огња и унутрашњег стваралачког чина, али није било реализације, нису саздани производи. Људи, међутим, стваралаштвом називају настајање охлађених производа. И закон класичног стваралаштва захтева максималну охлађеност. Стваралачка ватра, стваралачки узлет, усмерени су на изградњу новог живота, новог бића, али се као резултат добијају охлађени производи културе, културне вредности, књиге, слике, установе, добра дела. Јер, добра дела су такође стваралачког огња љубави у људском срцу, као што је философска књига хлађење стваралачког огња љубави у људском духу. У томе је трагедија стваралаштва и граница људског стваралаштва. У тој крајности постоји страшни суд над људским стваралаштвом. Унутрашњи стваралачки чин морао би у свом огњеном кретању да напусти тежиште „света“ и да постане „превладавање света“. У својој спољној реализацији, у производима културе, стваралачки чин се налази у власти „света“ и окован је „светом“. Али стваралаштво које је огњено кретање из бескрајне слободе мора не само да се успиње, већ и да силази, и да саопштава људима у свету оно што је настало у стваралачком поимању, замисли, лику, да се потчињава законима реализације производа, мајсторства, уметности.“

 

Превела: Мирјана Грбић

 

Из књиге О ЧОВЕКОВОМ ПОЗВАЊУ, Zepter Book World, Београд, 2000.

 

HEGEL 4

 
Оставите коментар

Објављено од стране на новембар 30, 2019 in Берђајев

 

Ознаке: ,

Драган Марковић КАД УМРЕ ЧОВЕК КОГА НИСИ ПОЗНАВАО

А када умре човек ког ниси познавао
и о тој узгред-смрти црне ти допру вести,
кад умре човек чији ропац си преспавао,
и кога нећеш никад и нигде жив сусрести,
одај му задњу пошту, застани и заћути,
затим се мало тежи и плављи где запути.

 

Кад умре човек туђин, безличник и незнанац,
а то је сваки човек, и злочинац и талац,
то су ти отац, мати, сестра и брат близанац,
а то си и ти самцит, сам себи страх и странац,
кад умре човек знај да и сви остали људи
за једну смрт су живљи, и за сан више будни.

 

Кад умре човек ко што мру извор, храст, вулкани,
кад умре страшном смрћу и красном истовремце,
кад умре човек, сузо, ако те има, кани,
у име нерођене и недорасле деце,
чије се кости круне под звезданом куполом
у црн кам затабане спроводом, сном и колом.

 

Кад умре незнан-човек хоризонтом умањен,
ти нећеш знати ко је од вас двојице први
умро, а ко остао да вежба умирање,
и ког ће голицати зраци, а кога црви,
све док се све површи и времства не уравне
и на крваве међе полегну мокре вране.

 

Кад умре теби сличан више него што можеш
да појмиш сав задубљен у огледало сопства,
и ти се спремај зелен да неодложно пођеш
у питомину горку, у светлосна прогонства,
јер је свакоме тако вишњи суд зацртао,
ма кад живео-мрео, ма кад горд задрхтао.

 

Кад умре неки тамо у челу ил зачељу,
и тебе косне нешто спрам срца и процвили,
неки пламичак људског родбинства што нас спаја,
објави вест радосну одавде до бескраја
да су се први човек који насели земљу
и последњи на свету напокон загрлили.

 

tarkovski

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на новембар 17, 2019 in Драган Марковић

 

Ознаке: ,