RSS

Marko Rakonjac BOLNO BUDJENJE

 

Bio je problematičan dečak. Imao je dobre roditelje, ali je upao u loše društvo i zajedno sa novim prijateljima počeo je da „pravi“ kriminalne poduhvate. On je mislio da je glavni, da niko ništa ne sme o njemu da kaže. Ali, duboko u sebi, znao je da to nije za njega. Bio je problematičan dečak, ali i dobar dečak, pun ljubavi, koju nije naučio da pokazuje. Pokazivao je samo mržnju, a voleo je mnoge stvari. Najviše od svega, voleo je pse. Odgajivanje velikih rasa pasa mu je bio hobi, a imao je prelepog pit bula, Rafa, koji je ponašanjem neverovatno podsećao na gazdu.

Sve je palo u vodu kada je jednog aprilskog popodneva, na Štrandu, postavljen štand za prikupljanje pomoći za dečaka obolelog od raka. Taj dečak je mislio da je promena Rafovog ponašanja posledica promene vremena. Bio je u mogućnosti da odlučuje o tuđim životima, a sada muči muku oko sopstvenog.

Šta sad, Dalibore?

 

Priča je nagrađena na literarnom konkursu za najkraću priču, koji je organizovan u okviru manifestacija povodom 225 godina Karlovačke gimnazije.

 

ParkeHarrison, Robert

parkeharrison-robert.jp

 

 

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 18, 2016 in ЛИТЕРАРНА СЕКЦИЈА

 

Стојан Богдановић МАТИЈЕ

Мисао је Мајка Божја.

 

            Многима се чини да је најбоље писати о прошлим временима. Мисао је неуништива. Мисао је Мајка Божја. Она има свој пут и своју мисију. Зна и да освет(л)и аутора. Пишу често да је све то заслуга времена, а не напишу како јесте, да се мисао изборила за своје место. То важи за сваку мисао. И она ружна која је на дну, и она се изборила за своје место. Тамо јој је место. Али, и старина зна да се ускописти. Има он своју мисао која ће га бранити. Нарочито ако је стварно био изузетно добар. Као Тесла, Пупин, Миланковић, или Андрић, на пример. Или као Његош. Онда његова мисао зна и да сажеже. Његошу су чак и кости померали. Па сад не очекују ваљда да ће их светац због тога благисљати. Други му замерају што је био Србин, и то баш они који су свој род издали, или су свој род преварили, тако што су се преверили. Руку на срце, оставио им је државу и веру, а они нису могли ни свој образ да сачувају. Уздам се у њега. Његово време тек долази. Време које ће тражити мудрост, бригу о вери, о отаџбини, о потомству, макар да је потомство могуће стећи in vitro. У те који имају ореол, а чије време тек долази спада мој пријатељ о коме ево мислим писати. И то поново. А нисам га питао.

            О Матији Бећковићу сам писао. У ствари написао сам му јавно пет писама. Писма Матији, у мојој књизи Зид у којој се налази и његов предговор. Писма сам дуго носио у својој глави, али му их нисам послао. Писма су била отписи на његове Три поеме које ми је написао док се нисмо познавали. Он то ради јавно. Каже. И кад год каже, ја мислим да је то упућено мени. Други људи мисле да се обраћа њима. И они су у праву. И њима. И мени. Свима. А и он се није друкчије изјаснио. Био је далеко, чак у Београду. Отуда се чује. Јасно се чује. Далеко је догурао и одгурао. Богме, и високо. „Орлу је место на висини, остали би морали да сиђу.“(С. Б.)  Можда му зато и нисам послао она писма него сам их испресовао. Онако испресована сам их урамио и зазидао у Зид – у књигу.  Ових дана стиже предлог од госпође Маје Стокин да напишем нешто о њему за Зборник Карловачке гимназије. И мене који у судбину не верујем задесила је радост. Судбина. Толико узбуђење и толика радост не може се описати. А у овим годинама тешко се и подноси.

            Ближи ми је био Његош. Био ми је комшија, рођак, а сад и светац. Тајновидац се уселио у нашу кућу пре него сам се родио. Са њим размењујем мисли преко седамдесет година. То сам радио и док нисам био писмен. Нисам знао ни да читам ни да пишем. Али сам држао Његоша у крилу. Преко дана ми је Никола говорио Његошеве стихове, а по ноћи сам ја насамо разговарао са Његошем. И моја мати Надица је томе кумовала. Кад није било Николе, она се лаћала и тога посла. Читала је. Сваке вечери. Нисам умео да заспим. Кад она угаси лампу, мислећи да сам заспао, ја избуљим и чекам Његоша. Тако је било. Кунем се. После смо заједно ишли у школу. Светац ми је био брат и учитељ. Кад год ми је било нешто тешко или сумњиво, обраћао сам му се за савет. Ови га истерују из Црне Горе, а ја бих био најсрећнији када би дошао код нас.

            Једнога дана однекуд бану код мене Слободан Радуловић. Донео ми вели поклон и да ми честита избор за декана. Отворим, а оно, Трећа рука. Признајем ‒ прочитао ме. Веома ме обрадовао. Није ми то била прва књига Матије Бећковића. Али, у њој су биле пробране песме и поеме. Његове су све пробране. У свакој је кап меда и кап жучи. Ништа док се не „загрчи“. Већину његових песама сам и раније читао.  Могло би се рећи да сам једва чекао да се појави нова. Знао сам да ћу тамо наћи неког свог. Или, да ћу тамо наћи себе. А волео сам и да слушам Матију. Ваздан је лепо говорио своју поезију. Његове поеме су и песме и приче. Рекао бих сува мисао. Биле су то мантике. Из далеке српске прошлости сваког часа су излазили српски духови. Дух човечности-чојства, дух храбрости, дух српске вечности… Матија је испред носио сунце и осветљавао пут. Његове песме – матије – уједно, песме, приче и мантике, за свако читање пресвлачиле су се у ново рухо. Сваки пут се објављивао нови Матија. Биле су разумљиве. Некада до суза радосница, а некада до бола. Ваљда зато што је умео да слуша. Није умео само да говори већ је умео и да слуша. То што је чуо, а чуо је од других, а још више од себе, то и имамо у његовим матијама. Није то ехо само Матијиног талента, већ и дубоког промишљања о томе како Реч делује, које још улоге она има поред оне што је створила свет. Од кад сам добио Трећу руку држим је поред кревета заједно са Горским Вијенцем.

            Из његових песама излазе Срби, живи и мртви, свечано обучени као пред Бој на Косову. Излазе Свети Симеон, Свети Сава, Свети Лазар, Богородица Тројеручица, Милош Обилић, Његош, краљ Петар, Сима Сарајлија, Свети Василије, Павле, излази мој имењак Вук, није сваки Вук манит, Перко Пушељин, Крсто Машанов, Алекса Маринков… Све их је истерао на чистац – на Косово. Кад се брани отаџбина, онда је најмоћније оружје мит. Мртви остају да чувају међе. У његовим песмама нема синтетике. Њих је Матија сатворио од провереног материјала, од српске баштине и од српског мита. У матијама је драма непрестана. Када читате матије, а још више када их Матија говори, он од вас ствара саучесника, тако се драма увећава и миц по миц уводи вас у екстазу.

              Само је један васкрсао. Отишао је давно и још се није вратио. А када ће, не зна се. Док се Он не врати матије ће бити међе. Земља ће бити српска само она у коју је забоден српски крст. Матија Бећковић је означио српску поезију православљем. Својим матијама забо је крст у српску поезију и сада је она наша. Матија је српској поезији обуко матију и то најлепшу, православну.

              Свака Матијина матија  бије из далеке прошлости право  у тил. Удара у мозак – у будућност. Ослушните његову оду Господу, Слава, Теби, Боже! Она је и ода песнику. Нећемо се огрешити ако помислимо да је она и слава песнику. Бије и када се чује и када се не чује. Дддд! Бије у главу, као у тупан, па престане. Па опет, дддддд! Па престане, као да слуша ехо, а слуша. Па опет, дддддд! Па престане, па опет, па престане, па опет, дддддд! Таман помислиш, а оно, ддддд! Никад да престане, ддддд! Прође неко време, па ддддд! Прође и неко дуже време и изнова ддддд! Па, па, ддддд!

            Матије су чувари наше прошлости, нашег мита и наше будућности. Оне су записи. Храстови. Оне су међаши на нашој земљи. Оне бдију. И дању и ноћу. Њима не може ништа ни мраз ни жега. Чувају нашу савест од злих духова и урокљивих очију. Матија је Кивот Српског Завета. Матија је Српска Скинија у којој  се чувају најскупље српске речи. Оне од којих је песник изградио висок  светосавски пирг – српски видиковац – са чијег врха ће поколења Срба видети прошлост и гледати у будућност. Одозго се боље види. Одозго се виде све српске земље које су стварали српски свеци. Матије се износе само на благдан. Да би се Срби опоменули, да би се подсетили својих корена и помолили Богу и Светом Сави.

            Са матијама поезија је у Срба постала света тајна. Са матијама Матија је скроз застранио, претворио се у ореол, лебди изнад своје сопствене српске главе. Матија се са матијама објавио. Ваше је да верујете или да узмете матије у шаке. А ја знам, „још се из људи нисмо исписали“ и док њега „има да и ја постојим“.

            Историја би требало све да пребере и све да стави на своје место. Али историја се не пише сама. Она је као баба, стално преређује полице, бриска прашину, доводи ствари у ред и никада да сврши! И кад се нико не нада, кад проради склероза, сети се некога на кога ни у сну нисте помислили. Али прави људи не чекају да им баба оперише катаракту. Историја је стара, мора се придржавати, мора се водити под руку. Историју мораш повремено да водиш код доктора. Мораш да је оперишеш. Не само катаракту да би прогледала. Дођу на ред и кук и колено. Па почне да шепа. Па кичма. Сва се искриви. Када говори, гледа у земљу, не видиш јој очи. Не знаш да ли те лаже. Ако јој не лечиш руке неће моћи да ухвати будућност. А ако запустиш прсте, испустиће најбољи залогај. А да не говоримо о хигијени. О црнилу испод ноката. Или о гљивицама које поједу нокте. Или о мувама које онереде турско писмо, па не може ни Бог Отац да га протумачи. Нисам оптимиста да ће уз помоћ нових технологија од бабе испасти девојка. Нигде не постоји убава баба и мирно дете. Али да се бар потрудимо да баба не крепа. Јер ако се то и деси, и деда ће. Постаћемо „нација без ђеда“. Матије су најбољи лек против склерозе историје. Потив артритиса, две матије. Може по две и више пута на дан. А током година узмати по потреби или према приложеном упутству. Матије су веома ефикасан лек и против Алцхајмера историје. Ако је индикован Алцхајмер, онда одмах на почетку лечења научити бар једну матију напамет. Лечење се наставља до излечења. Матије ће вам помоћи и да никада не бисте сметнутли с ума да су „српски краљеви истовремено и свеци“.  Матије. Нема матије без Матије, нити Матије без матије. Матија је матија. Матија је Матија. Матија је и лек и отров. Матија је отров за српске мрзитеље, а лек за српске душе. Матија је глогов колац за српске душмане. Ови сада(шњи!) су му забранили да уђе у Црну Гору, а он са матијама језди по свим српским земљама и све двери саме му се отварају.

7.12.18. Ниш  

 

stojan bogdanović

Стојан Трумић ПОРТРЕТ СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА, 1972

 
Оставите коментар

Објављено од стране на децембар 11, 2018 in Богдановић

 

Ознаке: , ,

Иван Иљин О ВАСПИТАВАЊУ

Сви људи непрекидно васпитавају једни друге – хтели они то или не; били они тога свесни или не; умели они то или не, било да помажу било да су немарни. Васпитавају једни друге сваким својим испољавањем: одговором и интонацијом; осмехом и њиховим одсуством; одласком и доласком; ускликом и прећуткивањем; молбом и захтевом; општењем и бојкотом. Свако противљење, неодобравање и протест исправљају и учвршћују спољашњу границу човекове личности: човек је биће које зависи од друштва и биће које се друштву прилагођава, и што је човек бескарактернији, то јаче делује овај закон реакције и одраза. Али баш због тога свако одсуство противљења, неодобравања и протеста придаје спољашњој човековој граници одлучну безобзирност, ружну непристојност, склоност ка необузданом притиску. Људи васпитавају једни друге не само делањем – сигурним, одговорним поступцима, него и неделањем –тромим, неодређеним, безвољним одсуством одговорног поступка. И, ако, с једне стране, оштар одговор, груби захтев, злобан поступак могу да не поправе већ да озлоједе оног против кога су усмерени, онда, с друге стране, избегавање енергичног, одређено-негирајућег поступка може бити једнако попуштању, одобравању саучествовању. У узајамном друштвеном васпитавању људи, како млађих тако и старијих, како шефова тако и потчињених, потребно је не само меко „не“ у атмосфери разједињења, које ће наступити и одвајања, које је већ наступило. Човек чини зло не само зато што је злочинац, већ и због тога што је на то навикнут безвољним самопонижавањем људи који га окружују. Ропство не квари само роба, већ и робовласника; разуздан човек није разуздан сам од себе, већ и од стране друштвене средине која му је дозволила да се разузда; деспот не може постојати ако нема гмизаваца; „све је дозвољено“ само онде где су људи једни другима све дозволили.

Као што тајанствени процес унутрашњег очишћења духом и љубављу неизбежно, мада нехотично, испољава у гласу, гесту, ходу, и, исто тако неизбежно, иако често несвесно, делује на друге умирујуће и продуховљавајуће, као да својим скривеним певањем изазива певање, слично томе енергична воља делује тако што учвршћује, формира и одушевљава људе око ње, као да стваралачким ритмом изазива стваралачки ритам.

Сумњичав човек се превише боји да не нашкоди и зато чини двоструку штету: он делује неодлучно и попустљиво, негујући безвољност у себи и ширећи је око себе, изазивајући у себи самом неувереност у своју исправност и изазивајући код других представу о својој неверности добру. И ако он, при томе, уверава себе да се „склонио“ и „препустио“ другима да раде шта хоће, онда, поврх себе, обмањује и себе и друге.

 

Превод: Ана Јаковљевић

 

Из књиге О СУПРОТСТАВЉАЊУ ЗЛУ СИЛОМ, Београ: Логос, 2012.

 

павле

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на новембар 27, 2018 in Иљин

 

Ознаке: , ,

Десанка Максимовић ЗАПИС О ДОБРУ И О ЗЛУ

Видела сам људе

који су у кошницу својих мисли

пуштали сваког,

чије су вратнице поверења

стајале широм отворене;

и видела људе

који су се прикрадали на прстима

да би уходили њихов шапат.

 

Видела сам људе

под чијим су се грањем

намерници и бегунци одмарали,

људе који су увек пружали руку,

људе који су увек пружали руку

човеку када би се спотакао

између среће и пропасти;

и видела их

који показују пут гониоцу

у потери за човеком судбином рањеним.

 

Видела сам људе

у чију су се заставу клели,

чију су заклетву напамет учили,

људе који су се морали склањати

од светлуцања ласкаваца;

и кад други њихове заставе понесу,

видела људе

како ласкају новим барјактарима.

 

safet

Safet Zec

 
Оставите коментар

Објављено од стране на новембар 24, 2018 in Десанка Максимовић

 

Ознаке: ,

Димитриј Лихачов О ДОБРУ

Добро не може бити бесмислено. Добар поступак никада није глуп, јер он је несебичан и не тежи никаквој користи и срачунатом резултату. Назвати добар поступак бесмисленим можемо само онда када он није постигао свој циљ или ако је био лажно добар, погрешно добар, тј. није био добар. Понављам: истински добар поступак не може бити глуп, он је изван критеријума паметно и глупо. Добро зато и јесте добро.

 

МИСЛИ О ДОБРОМ И ЛЕПОМ, Службени гласник, Београд, 2017

 

Schlesinger

Schlesinger

 
Оставите коментар

Објављено од стране на новембар 19, 2018 in Лихачов

 

Ознаке: ,

Иван Иљин ИЗВОРИ ЉУДСКИХ ДУША СУ ПОДЗЕМНО ПОВЕЗАНИ

Ниједан добар или лош догађај у човековом личном животу не остаје искључива својина његове изоловане душе: хиљадама пута он бива испољен, и изражен, и пренет другима, али не толико стога што човек то хоће, колико због тога што он то не жели. Сваки унутрашњи акт злобе, мржње, зависти, освете, презира и лажи неизбежно, мада и неприметно, бива телом изражен и пренет свима који га окружују, а преко њих, попут одјека, све даље и даље. Што се дубље и целовитије предаје тим стањима, то је талас порока и зла јачи и приметнији, и јасно је да ће на лицу Јуде, Ричарда III, папе Александра VI и Маљуте Скуратова свако својом свешћу прочитати оно што ће неприметно прелетети његовом душом и када угледа обичног човека. Исто тако, сваки унутрашњи акт доброте, љубави, праштања, страхопоштовања, искрености, молитве и кајања неизбежно мења ткиво и ритам духовног живота, и бива неприметно изражен у погледу, лицу и ходу, и тако се неприметно преноси на друге људе. И опет се тај талас доброте, чистоте и племенитости одвија јаче и неприметније што се душа у тим стањима дубље препородила, и јасно је да ће на лицима Макарија Великог, Фрање Асишког. Патријарха Гермогена и оптинских стараца свако видети оно што му је можда промакло у слабим титрајима свакодневне доброте.

Услед потпуности и дубине несвесног општења и преноса, ни добро ни зло у животу људи немају „чисто личан“ или „приватни карактер“. Свако ко је добар чак независно од својих спољашњих поступака, добар је не само за себе, него и за друге; свако ко је зао па чак и кад је зао само за себе, зао је, штетан и отрован за читаво човечанство. Оно што ја јесам, то ширим и на друге душе, свесно и несвесно, делањем и неделањем, намерно и ненамерно. Човеку није дато да буде и да не шири, јер он шири већ самим својим бићем. Сваки, па и најнеугледнији и најмање утицајан човек шири око себе атмосферу онога чему је предана, чиме је заузета и опседнута његова душа. Добар човек је активно жариште добра и снаге у добру, док је зао човек активно жариште зла, снаге у злу и слабости у добру. Људи нехотично опплемењују једни друге својом чисто личном племенитошћу, и исто тако, инфицирају једни друге ако су сами заражени пороцима и злом. Зато човек не одговара само за себе већ и за сев оно што је пренео другима, што им је послао, у њих улио, чиме их је заразио или обогатио. Зато у активној људској комуникацији свако у себи носи све, и када се успиње, он све вуче нагоре, а када пада, све повлачи надоле. И зато „стање града одржава десет праведника“ није празна реч или преувеличавање, већ активна и реална духовна чињеница.

На основу овог бива очигледно да ће зло које се налази у људским душама сачувати своје постојање, своjу снагу и свој отров, чак и када се не излива у какве одређене спољашње поступке; оно наставља да живи и да се размножава трујући душу која га носи и душу која га прима путем одраза, зато се главна борба са злом мора водити у унутрашњости, у душевно-духовној димензији, а спољашње мере присиле и спречавања никада неће моћи да пронађу зло, нити ће моћи да преобразе његову грешност у његовом унутрашњем скровишту.

Друго, мора се признати да општа узајамна повезаност људи у добру и злу није само социјално-психолошка чињеница, него да у себи крије духовни задатак, успостављајући за људе велику одговорност и читав низ обавеза. Јер нису људи повезани само међусобним деловањем, већ и деловањем у добру и у злу, тј. узајамним оплемењивањем и узајамним уништавањем. Док делују једни на друге, они стоје пред лицем Божијим, и свако од њих увек има посла са млађима и слабијима до којих искушења могу доћи управо преко њега.

Ако сваки човек, носећи у себи извесно начело зла, одговара и за себе и за друге, онда се прави однос према његовом сопственом злу не изражава тиме што он може да се бори с тим ако хоће. Не, он је под било којим условима обавезан да се с њим бори, и нема права да прекине ту борбу, он неће нанети штету само самом себи, већ и свима другима: извори људских душа као да су подземно повезани, и онај ко мути и трује свој извор, тај мути и трује и туђе изворе.човек који не води рачуна о духовној хигијени представља жариште опште духовне заразе. Зато сваки човек, сем религиозног и духовног задатка да се бори са својим злом, има још и друштвену обавезу да васпитава себе, да духовно чисти своју душу, суздржава своју злу вољу, присиљава се, принуђава се и, ако је потребно, присиљава себе на нужну самоприсилу.

 

Превела с руског: Ана Јаковљевић

 

Из књиге О СУПРОТСТАВЉАЊУ ЗЛУ СИЛОМ, Логос, Београд, 2012.

ilj 2

Christian Schloe

 
Оставите коментар

Објављено од стране на новембар 12, 2018 in Иљин

 

Иван Иљин О ТЕЛЕСНОЈ ШИФРИ ДУШЕ

[…] Чињеница је да је природа тако устројила човека да је његов душевни и духовни живот сакривен од осталих људи и да је непосредно доступан само његовом сопственом осећању, и, делимично, самопосматрању: моја душа „недоступна је“ за друге људе, а друге душе „недоступне“ су за мене, „туђа душа је тајна“. Знајући то и прецењујући ову скривеност и недоступност, људи, у већини случајева, граде свој живот и своје понашање на могућности самоподвајања  које отуда проистиче: једно ја се састоји из тога што „ја“ остављам за себе, а друго ја се састоји из тога што ја „откривам“ пред другим људима. При томе, они често уображавају да сами себе познају тачно и у потпуности, и да други знају о њима само оно што они сами нису сматрали за потребним да о себи сакрију. Та двострука самообмана често је подржана и учвршћена осећањем „пристојности“, које приморава људе да сакрију једни од других праве размере узајамног познавања.

У ствари, сваки човек лоше познаје себе и увек открива другима све своје основне особине и склоности, и то у потпуности.

Човек лоше познаје самог себе. Прво, зато што се свака људска душа огромним делом састоји из несвесних (неприметних или заборављених) садржаја, способности, склоности и навика, а такође и од полусвесних осећања, расположења, асоцијација и нијанси; само човек који је систематски истраживао своје несвесно и свој карактер методом непроизвољног асоцирања може да схвати и одмери у коликој мери људи заиста имају ограничену и нетачну представу о самима себи. Друго, човек лоше познаје сам себе, зато што он веома радо, лако и неприметно заборавља све непријатно и ружно, објашњава то у најбољем светлу и, затим, сам себе идеализује, допада се сам себи и љути се када други то тобоже „неправедно“ поричу.

Услед тог наивног самоопажања, човек обично и не подозрева да његова телесна спољашњост тачно изражава и верно преноси његову душу, њен свесни и несвесни део, и то у потпуности. Човек је заиста створен тако да његово тело (очи, лице, израз лица, облик главе, руке, ноге, ход, манири, гестикулација, смех, глас, интонација и сви спољашњи поступци) не само да скривају његову душу, него је управо откривају, и то са тачношћу огледала. Истина, на срећу или несрећу, људи о томе мало знају, мало обраћају пажњу на ту телесну шифру душе, и лоше је дешифрују својом свешћу. Али, људи у том шифрованом облику несвесно перципирају једни друге, и то у оној мери у којој су и сами изражени кроз своје тело.

Ствар је у томе да све што живи у човеку постоји у њему не само као психичко, него и као физичко стање и обрнуто: свако телесно човеково стање обавезно има и душевно биће; мада он сам често не зна и не схвата чиме се то изражава. У сваком свом стању човек као да говори двоструким језиком: језиком тела и језиком душе. Захваљујући том удвојеном бићу, тело човека као да брбља оно што би душа можда и хтела да сакрије, и то не само од других, него и од саме себе. Душа сваког од нас као да је уливена у тело и у потпуности је кроз њега испољена; зато они који нас виде и слушају, често, а да и сами то не знају, осећају у сваком датом моменту сву нашу душу у њеном основном стању. Управо због тога људи једни о другима често знају много више него што сами могу бити тога свесни или изразити речима: у несвесном искуству општења човек у другом опажа све оно што његово тело изражава и открива о његовој души. Јасно је да у свест човека који опажа продире релативно мало од свега опаженог; све друго што је човек опазио, а чега није свестан, не нестаје и не ишчезава, већ борави и живи у дубини неприступној за свест. Када ово дође до свести, обично се појављује у облику нејасних симпатија и антипатија, поверења и неповерења, предосећања и сумњи; а сви ови трачци свести могу бити савршено тачни, али да их ухвати, разјасни или образложи – свест нити може нити уме. Ипак право знање може бити усавршено и доведено до праве проницљивости и уз одговарајући дужи духовни рад.

 

Превела с руског: Ана Јаковљевић

 

Из књиге О СУПРОТСТАВЉАЊУ ЗЛУ СИЛОМ, Логос, Београд, 2012.

 

илј

Christian Schloe

 
Оставите коментар

Објављено од стране на новембар 11, 2018 in Иљин

 

Ознаке: , , , ,

Александар Сергејевич Пушкин ПЕСНИК И ГОМИЛА

 

Proculeste, profani

 

Песник по струнама прелеће

Прстима својим занесено.

Он пева — пред њиме се креће

Надмено народ непросвећен:

Слуша га одсутно и немо.

 

Тупа се руља сумњом гуши:

Зашто тај пева тако звучно?

Залуд нам милујући уши,

Каквом нас циљу он то вуче?

О чему звони? Шта нас учи?

Зашто нам срца рије, мучи,

Као чаробњак неки да је?

К’о ветар зуји песма родна,

Ал’  је ко ветар и бесплодна:

Какву нам корист она даје?

 

Песник

 

Народе, бесловесни, ћути,

Ти, роде, нуждом опседнути!

Доста је роптања тог мени,

Ти си црв земље, не син неба,

Само би —ћар — на кило треба

За те кип Белведерски да се цени.

Гледаш може л’  да служи чему.

Шта је то бог — шта теби важи?

Кухињски лонац ти је дражи.

Може се кувати у њему.

 

Светина

 

Не, ако си неба изабраник,

Ако си божји изасланик,

Како да користиш нам — знаћеш.

Исправљај срца своје браће,

Јер ми смо малодушни, кварни,

Бестидни, зли, неблагодарни.

У срцу, хладни, шкрти, ружни,

Клеветници, глупаци, сужњи.

 

Песник

 

Носите се — зар је дело

Спокојног песника за вас!

Тоните у свој разврат смело,

Вас неће таћи лире глас!

Ви сте одвратни ко гробље,

Те ваше глупости и злобе

Досад су могле да  подмире

Камџије, хапсе и секире.

Доста већ једном, безумници,

У вашем граду, на улици

Чисти се смеће — благо свету!

Ал’, сметнув с ума своје место,

Жртвовање и свети престо,

Зар жреци код вас метлом мету?

Нисмо за обична прегнућа,

Нисмо за корист, битке пуке,

Ми смо рођени за надахнућа,

За молитве и слатке звуке.

 

1828.

 

Препев: Миодраг Сибиновић

 

Габриеле Мунтер

Габриеле Мунтер

 
Оставите коментар

Објављено од стране на новембар 10, 2018 in Пушкин

 

Ознаке: ,