RSS

Marko Rakonjac BOLNO BUDJENJE

 

Bio je problematičan dečak. Imao je dobre roditelje, ali je upao u loše društvo i zajedno sa novim prijateljima počeo je da „pravi“ kriminalne poduhvate. On je mislio da je glavni, da niko ništa ne sme o njemu da kaže. Ali, duboko u sebi, znao je da to nije za njega. Bio je problematičan dečak, ali i dobar dečak, pun ljubavi, koju nije naučio da pokazuje. Pokazivao je samo mržnju, a voleo je mnoge stvari. Najviše od svega, voleo je pse. Odgajivanje velikih rasa pasa mu je bio hobi, a imao je prelepog pit bula, Rafa, koji je ponašanjem neverovatno podsećao na gazdu.

Sve je palo u vodu kada je jednog aprilskog popodneva, na Štrandu, postavljen štand za prikupljanje pomoći za dečaka obolelog od raka. Taj dečak je mislio da je promena Rafovog ponašanja posledica promene vremena. Bio je u mogućnosti da odlučuje o tuđim životima, a sada muči muku oko sopstvenog.

Šta sad, Dalibore?

 

Priča je nagrađena na literarnom konkursu za najkraću priču, koji je organizovan u okviru manifestacija povodom 225 godina Karlovačke gimnazije.

 

ParkeHarrison, Robert

parkeharrison-robert.jp

 

 

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 18, 2016 in ЛИТЕРАРНА СЕКЦИЈА

 

НАД СВИМ ВРХУНЦИМА ЈЕ МИР (Простори среће Милоша Црњанског)

***

Постоји нешто чисто и ванредно, далеко од свих ружноћа око нас.

… Постоји нешто невероватно лепо, над нама, у ваздуху.

 

Путописи

 

mc1

 

***

Сада смо безбрижни, лаки и нежни.

Помислимо: како су тихи, снежни

врхови Урала.

 

Суматра

 

hip 6

 

***

… отићи некуд и живети безбрижно, одвести њих да живе негде лако, пријатно, чинило се Вуку Исаковичу тако могуће. Негде је морало бити нешто светло, значајно, па треба отићи тамо.

…Лак живот, ведрина, догађаји што се сливају као чисти и хладни, пријатни, пенушави слапови, морају бити и за њих достижни. Одселити се се треба зато, отићи некуда, смирити се на нечем чистом, бистром, глатком као површина дубоких језера… Идући нечем ванредном, што је као небо осећао да све покрива  и завршава.

… и веровао је да мора постојати у његовом животу неко доба у ком ће му бити пријатно и добро, лако, као на небесима, као што је његов брат Вук веровао да мора бити нека добра и красна земља, куда сви треба да се иселе.

…Русија му се чинила као једна велика, непрегледна, зелена пољана, по којој ће јахати.

 

Сеобе I

 

hip 4

***

…та светлост је оно, што је било најлепше, од свега што сам до сад у животу видео.

Она се пробија кроз маглу, она лежи на леденим глечерима, она силази у морску дубину. Као да смо пловили тако кроз неку безмерну, кристалну призму, у сну. Огроман поларни предео трепери од сунчевих зрака, које негде расипа Сунце, невидљиво. Изгледа као да се небеса отварају.

Оштри врхови Шпицбершких брда појављују се ту, из магле и мора, као нека фантастична слика, неког неземаљског света… иза те магле, Сунце, као код Хиперборејаца, сија… Бескрајни неки мир рашири се над морским таласима…

… За Рим је то био свет иза северног ветра, бореалног у вечној зими.

За Грке Хиперборејци беху нека чудновата, али људска бића, која живе у некој ванредној земљи, иза арктичког леда.

Под вечним сунцем!

У вечној радости!

У вечној срећи!

 

Код Хиперборејаца

 

hip 7

Из књиге Петра Џаџића ПРОСТОРИ СРЕЋЕ У ДЕЛУ  МИЛОША ЦРЊАНСКОГ, Београд: Нолит. 1976

 
Оставите коментар

Објављено од стране на септембар 23, 2018 in Црњански

 

Зинаида Хипиус СВИ ПУТЕВИ ДОВОДЕ ДО ПОНОРА ИЗА КОГА СЕ НАЛАЗИ РЕЛИГИЈА

Без божанства — без надахнућа

(…) Потребно је на крају рећи рећи: нема пута, нема ни једног пута који би нас довео до религије. Али зато сви путеви, сви до једног (само путем треба ићи до краја), доводе до понора иза кога се налази религија. И једина разлика између путева је та, што на некима, предосећајући коначну пропаст и њен моменат, човек, када до краја пута дође — може себи створити крила; други кривудави путеви, доводе неочекивано до понора, и бескрилом остаје једино да падне. Путеви мистике — чак и естетике — такви су да на њима лакше могу израсти крила онима који су снажни, бистри, онима који хоће и желе да живе. Нежан, слаб, паучинаст, заљубљен у смрт колико и у живот, витез бледе Прекрасне Даме — успео је себи да створи само слаба светлуцава лептирова крила. Он се несигурним, кратким узлетима подиже над понором који је широк; лептирова крила га не могу савладати. Лептирова крила се брзо умарају, брзо слабе. Прелепа мистика витеза — безрелигиозна, безбожанствена.

…..

„Не прави себи идола…“

Наука, друштвена делатност, морално самоусавршавање, уметност — узети као сами себи циљ, као замена за божанства, као кумир — лишавају нас Бога и тиме уништавају. Поглед на свет естетички, мистички, позитивистички, етички, пантеистички, чак скептички — сви они, као коначни, тј. узети као вера — заустављају свако кретање живота, изопачују, мењају и изневеравају људску природу. Када одређујемо неког човека говорећи: то је — скептик, то је — позитивист, то је — научник, то је — социјалист, то је — естета, ми га тада, заправо, одређујемо у његовој вери, тј. трудимо се да пронађемо оно што му је најзначајније и последње, оно што даје тон и смисао целом његовом животу. Говоримо, наравно, и о људима који иду познатим путем: естета, моралиста, позитивиста — али такво одређење није сасвим исправно јер то је одређење склоности, правца, а не вере. Идући тако — ти људи су, може бити, још увек без вере — али свакако без кумира. Нама су, међутим, сада занимљиви кумири.

Кумир естетике, који је у последње време око себе окупио толико поклоника — један је од најстрашнијих кумира, па ћемо га узети за пример. Естетизам, са својим многобројним усложњавањима, с декадентством, са својом полумистиком, прихваћен као коначан, завршен поглед на свет, саздао је особен сој људи који су њиме отровани. Естетика, сама по себи, није само безазлена, већ и благотворна — уистину, као отров; као арсеник; узмите га у природној количини — обнавља снагу; узмите га као храну — убиће вас. Колико је пут естетике исправан, лак и истинит, раван другим путевима, и може бити, чак и краћи од неких — толико је страшна и разједајућа вера естетска. Душа естете-верника — чипкаста је и крхка као старо дрво, цело источено црвима. Логично, доследан естета је увек: безвољан, циничан и несрећан. Безвољан, зато што је естетски критеријум промењив и не представља поуздан темељ за било какву борбу; циничан — зато што променљивост тог критеријума искључује појам светости, и несрећан, зато што га неизоставно и  постојано доводи до самоодрицања, будући да је, и са сопствене тачке гледишта, недостатан.

Верујући мистик — одриче се себе из унеколико другачијег разлога: зато што је утврђен у својој вери. Верујући у Добро кренуће путем одрицања разноликости живота и, на крају, целокупног живота. Скептик — живи у атмосфери лажи пред собом; директна последица његове вере је — досада; а он мора, напротив, да мисли како му је весело. И тако даље… Још „срећнији“ су људи који се клањају кумиру „малограђанског благостања“, беспретенциозне земаљске ситости. Али таква „срећа“ — дар је на коме не завиди нико од оних који га немају.

Сувише много „вера“ — при једној „религији“! „Део“ се свети ономе ко га уводи у „целину“. Роб се свети несмотреном, који га је учинио царем.

Елемент уске „вере“, продирући у све облике стваралаштва, унижава га. Непокретни, утврђен догматизам (чак и ако је утврђен као „а-догматизам“) — смрт је стваралаштва; тако: уметност верујућег естете — није уметност; дела убеђеног моралисте — неморална су, а задовољства „веселог“ скептика — бљутава. У стварности постоји само оно што је или религиозно, или још није релгиозно, то јест чува потенцијал да постане религиозно.

1904.

 

Зинаида Хипиус, Стихови о Прекрасној Дами (одломак из есеја)

Превео: Александар Мирковић

 

zinaida

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на септембар 17, 2018 in Хипиус

 

Ознаке: ,

Дмитриј Лихачов ТРЕБА ДА РАЗУМЕМО УМЕТНОСТ

Живот је највећа вредност коју човек има. Ако упоредимо живот с раскошним дворцем с много дворана које се нижу једна за другом у недоглед, које су све на различит начин лепе и не личе једна на другу, онда је највећа дворана у том дворцу, права „престона“ дворана, она у којој царује уметност. То је дворана предивних чаролија. И то чаробњаштво којим она зрачи очитује се не само на власнику дворца већ и на стварима које је он позвао на свечаност.

То је дворана бескрајног празновања, која човеков живот чини интересантнијим, свечанијим, веселијим, значајнијим… Не знам којим епитетима да изразим своје одушевљење уметношћу, њеним делима, улогом коју она игра у животу човечанства. А највећа вредност којом уметност награђује човека – јесте доброта. Човек награђен даром да разуме уметност постаје морално бољи, а онда и срећнији. Да, срећнији! Јер онај ко је награђен тиме да кроз уметност схвати свет, људе око себе, људе прошлости и далеке људе, лакше се дружи с другим људима, с другим културама, с другим народима, он лакше живи.

Е. А Мајмин у својој књизи за ученике виших разреда Уметност мишљења у сликама каже: „Открића до којих долазимо помоћу уметности нису само жива и упечатљива већ су и добра открића. Упознавање стварности које се врши кроз уметност јесте упознавање обасјано осећањем и саосећањем. То својство уметности и чини је друштвеном појавом с неизмерним моралним значењем“. Гогољ је писао о позоришту: „То је катедра с које се може рећи свету много доброг“. Свака права уметност је извор доброг. Она је у самој својој основи морална зато што изазива у читаоцу, у гледаоцу – у сваком ко је доживљава – саосећање према људима, према целом човечанству. Лав Толстој је говорио о уједињујућем начелу уметности и придавао је тој њеној особини првостепени значај. Захваљујући својој сликовитости, уметност на најбољи начин укључује човека у човечанство: подстиче га да се с највећом пажњом и разумевањем односи према туђем болу и према туђој радости. Она тај туђи бол и туђу радост у знатној мери чини нашима… Уметност је у најдубљем значењу те речи човечна. Она долази од човека и води према човеку – према оном што је у њему најживље, најбоље. Она служи „сједињавању људских душа“

Богатства која човеку даје разумевање уметности не могу му се одузети, она су свуда, само их треба видети.

А зло је у човеку увек повезано с неразумевањем другог човека, с болним осећањем зависти, с још болнијим осећањем зловоље, с незадовољством својим положајем у друштву, с вечном злобом која изједа човека, разочарењем у живот. Зао човек кажњава себе. Он гура у таму пре свега себе самог.

 

Превео: Новица Јањушевић

 

ПИСМА О ДОБРОМ И ЛЕПОМ, Службени гласник, Београд, 2017

 

Ramona Vilanova

Рамона Виланова

 
Оставите коментар

Објављено од стране на септембар 16, 2018 in Лихачов

 

Ознаке: , ,

Алекса Шантић ЈЕДНО ВЕЧЕ

 

Ја сам наслоњен на прозору био,

И гледô на друм пушећи цигару.

Плавкасти дим се колебô и вио

 

У праменовима меким. По Мостару

Вече је своје рудо злато лила,

И кровови су дрхтали у жару.

 

Ти некуд прође. Уза те су била

И дјеца твоја, мале црнке двије

Очију топлих. На теби је свила

 

Шуштала као вјетар када вије

У росну лишћу бокора. Прах врео,

Што друм кô неко сиво платно крије,

 

Твој би скут, каткад, додирнô и мео.

И више ништа нисам гледô друго ‒

Вас гледах само кроз вечерњи вео,

 

Све докле нисте сврнули за угô…

Кô из гнијезда гдје све студен дави,

Тад из мог срца једно јато дуго

 

Рањених тица с цвркутом се јави,

И вама прхну… Ноћ слазити стаде…

Мрак… У мој прозор, са висине плави’,

 

Један црни лептир доплови и паде.

 

1911.

jedno vece

 
Оставите коментар

Објављено од стране на септембар 15, 2018 in Шантић

 

Ознаке: ,

Клариса Пинкола Естес ЛЕКОВИТОСТ ЗАРАЊАЊА У СОПСТВО

Језик приповедања и поезије моћна је сестра језика из снова. На основу анализе многих снова (савремених и древних, преузетих из писаних извештаја) током година, као и светих текстова и радова мистика попут Катарине Сијенске, Фрање Асишког, Румија, Екхарта и радова многих песника попут Дикинсонове, Милајеве, Витмана и тако даље, чини се да унутар психе постоји функција за старање поезије и уметности која се јавља кад особа спонтано или намерно зађе у срж психе.

То место у психи, где се снови, приче, поезија и уметност сусрећу, чини тајанствено станиште инстинктуалне или дивље природе. У савременим сновима и поезији, старијим народним причама и записима мистика, читав миље језгра се посматра као биће са сопственим животом. У поезији, сликарству, плесу и сновима, најчешће га симболизује једно од големих елемената попут океана, небеског свода, иловаче или моћна личност попут Краљице неба, Беле голубице, Пријатеља, Вољене, Љубавника или Партнера.

Из језгра ничу бројна питања и идеје кроз особу која доживљава испуњење нечим што није Ја. Такође, многи уметници доводе своје идеје и питања рођена из ега до ивице језгра и испуштају их унутра, с правом осећајући да ће им бити враћене надахнуте и опране с изузетним психичким смислом живота. У сваком случају то изазива изненадно и темељно буђење, мењање или оживљавање чула, расположења или срца човека. Кад је особа оживљена, расположење се мења. Кад се расположење промени, мења се срце. Зато су толико важне слике које ничу из језгра. У комбинацији, имају моћ да промене једно у друго на начин који би било тешко и мучно постићи својом вољом. У том смислу, језгро сопства, инстинктуалног сопства, исцелитељ је и доносилац живота.

Превод: Маја Костадиновић

Жене које трче с вуковима. Митови и приче о архетипу дивље жене. Београд: Нова књига. 2016.

 

sopstvo

 
Коментари су искључени на Клариса Пинкола Естес ЛЕКОВИТОСТ ЗАРАЊАЊА У СОПСТВО

Објављено од стране на септембар 14, 2018 in Пинкола

 

Ознаке: , ,

Дмитриј Лихачов У ЧЕМУ ЈЕ СМИСАО ЖИВОТА

Свој циљ у животу можемо одредити на разне начине, али циљ мора постојати – иначе то неће бити циљ већ животарење. У животу треба имати и принципе. […] Свако треба у животу да има једно правило, и када је реч о циљу живота, и о животним принципима, и о поступцима: живот треба проживети достојанствено да га не бисмо са стидом задржали у сећању.

Живети достојанствено значи бити добар, великодушан, не бити ситан егоиста, бити правичан, добар пријатељ, налазити радост у помоћи другом.

Ради достојанства живота треба се умети одрицати од малих, и не увек малих задовољстава… Умети да се извиниш, да пред другим признаш грешку – то је боље него варати и лагати. Обмањујући, човек пре свега обмањује самог себе, јер док он мисли да је успешно слагао, људи су то већ схватили и из учтивости прећутали.

Људи имају посебно чуло које им саопштава да ли неко говори истину или лаже. Понекад немају доказа, али чешће не желе тиме да се баве…

Природа је човека стварала милионима година, и ту стваралачку, творачку делатност природе треба, по мом мишљењу, поштовати, живот треба проживети достојанствено, проживети га тако да природа која је учествовала у нашем стварању, не би била увређена. У свом животу морамо да подржавамо ту творачку тенденцију, стваралаштво природе, и ни у ком случају, не смемо подржавати ништа што је у животу рушилачко. Како то да схвати и како то да оствари у свом животу, треба да одговори сваки човек појединачно, према својим способностима, својим интересима итд. Али живети се мора стварајући, подржавајући то стваралачко у животу. Живот је разноврстан, отуда је и стварање разноврсно, и наше тежње ка стваралаштву у животу морају бити разноврсне и у складу са нашим способностима и склоностима.

У животу постоји неки ниво среће одакле почиње мерење, као што мерење висине почињемо од нивоа мора.

Почетна тачка. Што се тога тиче, задатак сваког човека и у великом и у малом је да се ниво среће повећава. И лична срећа такође не изостаје из тога. Али то треба највише да се односи на на људе око нас, на оне који су вам најближи, чији ниво среће се може повећати једноставно, без труда. А поред тога, то значи повећавати ниво среће своје земље и целог човечанства, на крају крајева.

Начини су различити, али свако може нешто да уради. Ако не можеш да решиш државна питања, што повећава ниво опште среће, ако се она мудро решавају, онда тај ниво можеш да повећаш у свом радном окружењу, у оквиру своје школе, у кругу својих пријатеља и другова. Свако има такву могућност.

Живот је пре свега стваралаштво, али то не значи да сваки човек да би живео мора да се роди као уметник, балерина или научник. Стваралаштво се такође може стварати. Можеш просто да ствараш добру атмосферу, како сада кажу, ауру добра око себе. Ево, на пример, човек у друштво може са собом да унесе атмосферу неповерења, неког тешког ћутања, а може одмах да унесе радост, светлост. То и јесте стваралаштво. Стваралаштво је непрекидно. Живот је вечно стварање. Човек се рађа и о себи оставља сећање. Какво ће сећање оставити о себи? О томе не треба бринути само у одређеним годинама већ, по мом мишљењу, од самог почетка јер човек може да оде из живота у сваком тренутку и из свакојаких разлога. И веома је важно какво сећање на себе оставља.

 

Превод: Новица Јањушевић

 

ПИСМА О ДОБРОМ И ЛЕПОМ, Службени гласник, Београд, 2017

 

Francois Fressinier 3

Francois Fressinier

 
Оставите коментар

Објављено од стране на септембар 10, 2018 in Лихачов

 

Ознаке: , ,

Алекса Вилић СНОВИ

желим да затвориш очи; прочистиш мисли

и присетиш се снова које си пре много година

закопао у неистраженом делу своје маште

 

ходаћемо кроз љубичасту свилу бескраја

избраздану рупама стварности

љубићемо наша тела од врха косе до последњег ножног прста

волећемо се безусловно као што су нас волеле наше мајке

 

утопићемо се у талог са листићима чаја на дну наших шоља

и пребројавати посебно она усправна и она окренута наопачке

као мој поглед на овај свет

 

ноћу

искрадаћемо се из топлине својих постеља

само да лежимо заједно на травњаку испред куће

бројимо звезде и нагађамо

која то сија са нашим неоствареним сновима

 

Алекса Вилић II2 , Карловачка гимназија

 

Lidija Ivanova

Lidija Ivanova

 

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на септембар 9, 2018 in Uncategorized

 

Ознаке: , ,