RSS

Marko Rakonjac BOLNO BUDJENJE

 

Bio je problematičan dečak. Imao je dobre roditelje, ali je upao u loše društvo i zajedno sa novim prijateljima počeo je da „pravi“ kriminalne poduhvate. On je mislio da je glavni, da niko ništa ne sme o njemu da kaže. Ali, duboko u sebi, znao je da to nije za njega. Bio je problematičan dečak, ali i dobar dečak, pun ljubavi, koju nije naučio da pokazuje. Pokazivao je samo mržnju, a voleo je mnoge stvari. Najviše od svega, voleo je pse. Odgajivanje velikih rasa pasa mu je bio hobi, a imao je prelepog pit bula, Rafa, koji je ponašanjem neverovatno podsećao na gazdu.

Sve je palo u vodu kada je jednog aprilskog popodneva, na Štrandu, postavljen štand za prikupljanje pomoći za dečaka obolelog od raka. Taj dečak je mislio da je promena Rafovog ponašanja posledica promene vremena. Bio je u mogućnosti da odlučuje o tuđim životima, a sada muči muku oko sopstvenog.

Šta sad, Dalibore?

 

Priča je nagrađena na literarnom konkursu za najkraću priču, koji je organizovan u okviru manifestacija povodom 225 godina Karlovačke gimnazije.

 

ParkeHarrison, Robert

parkeharrison-robert.jp

 

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 18 маја, 2016 инч ЛИТЕРАРНА СЕКЦИЈА

 

Мишел Фуко ОКУЖЕНИ ГРАД – УТОПИЈА О ДРЖАВИ СА САВРШЕНОМ УПРАВОМ

***

„Ево какве мере, према једном попису с краја 17. века, треба предузети, ако се у граду појави куга.

Пре свега, успоставља се строга контрола простора: затварају се, наравно, град и његово и уже подручје.; уводи се забрана изласка, под претњом смртне казне, убијају се животиње луталице; град се дели на прецизно одређене четврти, а у свакој се власт предаје у руке по једном управитељу. Општински већници добијају задужење да надзиру по једну улицу, ако је напусте биће кажњени смрћу. Свим грађанима наређује се да се од назначеног дана затворе у своје куће: излазак је кажњив смртном казном. Општинар, лично, споља закључава врата сваке куће, а кључеве предаје управитељу дотичне градске четврти, овај их задржава све док траје карантин. Свака породица треба да обезбеди залихе хране; што се тиче хлеба и вина, направиће се између улице и унутрашњег дела кућа мали канали којима ће се изручивати дневна следовања, тако да се избегне додир између достављача и становника; за месо, рибу и поврће користиће се чекрци и корпе. Ако се куће неизоставно морају напустити, грађани неће излазити одједном већ наизменично, и избегаваће сваки сусрет. Улицама круже једино управитељи четврти, општинари и војници стражари, а пред заражене куће долазе да покупе лешеве такозване „мртвоноше“, чији су животи ионако неважни: рече је о сиротињи која носи болеснике, закопава мртве, чисти и обавља многе недостојне и гнусне послове. Простор је одсечен, непомичан, окамењен. Свако је везан за своје место. Ако се мрдне, стваља на коцку свој живот; следи зараза или смртна казна.

(…) Куга је била повод многим књижевним маштањима на тему светковине укинутих закона, престанка свих забрана, френетичног уживања у времену које преостаје; светковине мноштва тела која опште без зазора, скинутих маски и одбачених статусних идентитета; светковине разобличавања и показивања у правом светлу, разоткривања неке праве истине. Постојало је и политички обојено маштање на тему куге, али са супротним предзнацима: не колективна светковина, него строго одељивање; не кршење закона, већ продор прописа у најситније сегменте живота, преко хијерархијског устројства које обезбеђује власт над свим ћелијама друштва; не маске које се стављају и скидају, него утврђивање „правог“ имена, „правог“места, „правог“ тела и „праве“ болести за сваког. Куга, као стварни и замишљени вид нереда, има медицински и политички корелат у дисциплини. Иза дисциплинских устројстава назире се опсесивни страх од „зараза“ – од куге, од побуна, од злочина, скитње, дезертерства, људи који се појављују и нестају, живе и умиру без реда.

Ако је губа створила ритуале изопштавања који су дали неку врсту упрошћеног обрасца или општег облика масовног затварања, куга је, са своје стране, створила дисциплинске обрасце. Куга захтева много одељивања, индивидуализујућа разврставања, дубинску организацију надзора и контроле, јачање и гранање власти. Губавца одбацују, изгоне, затварају у ограђени простор и ту остављају да се изгуби у неиздиференцираној маси; окружени подлежу минуциозном тактичком размештању и контроли, где су индивидуалне разлике нужна последица одређеног начина владања у којем власт умножава своје инстанце, повезује их и даље се грана. С једне стране масовно затварање, с друге добро дресирање. Губа и њена бинарна подела, куга и њена ситна омеђивања. Једна је жигосана; друга рашчлањена и распоређена. Изгон губавца и и заустављање куге не носе у себи исту политичку функцију. У првом случају, то је сан о чистој заједници, у другом, сан о савршеном дисциплинованом друштву. Реч је о два различита начина да се оствари моћ над људима, да се њима влада, да се контролишу њихови односи, онемогуће њихова опасна мешања. Окужени град, сав прожет хијерархијском структуром, механизмима надзора, осматрања, бележења, град заустављен дејством екстензивне власти која видљиво осваја сва појединачна тела – то је утопија о држави са савршеном управом. Куга представља пробну ситуацију у којој се може, у идеалном смислу, дефинисати начин дејства дисциплинске власти. Да би видели како, искључиво на теоријском плану, функционишу права и закони, правници су замишљали друштво у природном стању; да би видели како функционише савршена дисциплина, владаоци су змишљали стање окуженог града. У основи дисциплинских образаца стоји куга, као оличење нереда и пометњи, као што у основи обрасца изопштавања стоји губа, оличење додира који треба онемогућити.

(…) С једне стране, губавци су постали окужени; изопштенима се намећу тактике индивидуализирајуће дисциплине; с друге пак стране, универзалност дисциплинске контроле омогућава да се онај ко је „губав“ жигоше и да се против њега покрену дуалистички механизми уопштавања. Стална подела на оно што је у оквиру нормираног и оно што је изван тога, а којој се подвргава свака јединка, преноси све до нашег времена – примењујући их и на друге предмете – бинарно жигосање и изгонство губавог; постојање великог скупа техника и установа које себи постављају задатак да мере, контролишу и исправљају одступања од норме, држи делатним дисциплинска устројства које је покренуо страх од куге. Сви механизми владања који се, још данас, распоређују и организују око онога што није саобразно норми, да би то жигосали и изменили, спајају у себи два наведена обрасца из којих су се давно развили.

Из књиге НАДЗИРАТИ И КАЖЊАВАТИ, РОЂЕЊЕ ЗАТВОРА, Београд: Просвета, 1997.

Louis John

Louis John

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 17 октобра, 2020 инч Фуко

 

Ознаке: ,

Даринка Јеврић МУЗИЧКА КУТИЈА: СВЕТЛОСТ ОПРОШТАЈА

По Маргерит Јурсенар

 

Ријеч је о свјетлости:

Оно што прелести јасним

знаком љубави – уистину занавијек

којој смртица не може ништа:

узглављу љубљеног приноси

у потоње предјутарје, кад жижак

дамара тули се и вида,

даровницу давну – музичку кутију седефну

 

Не да извида, ријеч је о потоњој милошти

ријеч је, заправо, о свјетлости опроштаја;

светотајинској кристалној струни

у тијела кутијици затајној

уогњени гдје су, у флуид звучан,

вртови, пољуби, буре – живот сав

 

Длана мог маглина чарна на челу ти

заклон је под којим усниваш

склопив књигу обамрлом руком;

ријечи су неважне: прислони ухо

усни раздање ово уз драгање

сребра звучног што окива ти чула

срмом росне студи, самртно

копреном нити, стопала глежањ,

                                                     грло

 

Не бој се, биће као цјелов руже

кад лептирица сњежна утрне лампу

и душа пада к небу

ваздиже се као лат

с посљедњом пируетом скерлетне балерине

и лабуда црног пјевом

док распрскава се звијежђе

сред мале музичке кутије

 

Почивај завијан мјесечином

на својој страни свјетлости

прати те моје недремано око

 

Приштина

14/15. јун 1998.

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 14 октобра, 2020 инч Даринка Јеврић

 

Ознаке: , ,

Николај Берђајев ЛИЧНОСТ ЈЕ ЧОВЕКОВ ИДЕАЛ

Из књиге О ЧОВЕКОВОМ РОПСТВУ И СЛОБОДИ, Београд: Логос. 2020.

***

Личност ни у ком случају није готова чињеница, она је задатак, човеков идеал. Савршено јединство, целовитост личности јесте човеков идеал. Личност се самоизграђује. Ниједан човек не може за себе да каже да је он у потпуности личност. Личност је аксиолошка, вредносна категорија. Ту се сусрећемо с основним парадоксом постојања личности. Личност је дужна да саму себе изграђује, обогаћује, испуњава универзалном садржином, да остварује јединство у целовитости током читавог свог живота. Али, за то је потребно да она већ буде. Исконски мора бити онај субјекат који је позван да себе изграђује. Личност је на почетку пута и она мора бити и на крају пута. Личност се не састоји од делова, није агрегат, није збир, она је изворна целовитост. (…) Личност је обавезна да извршава самобитне, оригиналне, стваралачке поступке и само то је чини личношћу, представља њену јединствену вредност. Личност је обавезна да буде изузетак, никакав закон на њу није примењив. (…) Личност у човеку је победа над детерминацијом социјалне групе. (…) Личност је активност, супротстављање, победа над тежином света, победа слободе над ропством света. Бојазан од напрезања непријатељска је реализацији личности. Личност је напрезање и борба, овладавање собом и светом, победа над ропством, ослобођење.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 12 октобра, 2020 инч Берђајев

 

Ознаке: ,

Николај Берђајев САМО ЛИЧНОСТ МОЖЕ ДА БУДЕ ПОТЕНЦИЈАЛНА ВАСЕЉЕНА У ИНДИВИДУАЛНОМ ОБЛИКУ

***

Личност је непроменљивост у промени. То је једно од суштинских одређења личности.

***

Слобода која не познаје сажаљење постаје демонска. Човек је дужан не само да се пење, него да се и спушта. Захваљујући дугом духовном и душевном путу са нарочитом оштрином схватио сам да свака људска личност, личност последњег међу љидима, а која носи у себи лик највишег бића и не може да буде средство ни за шта, има у себи егзистенцијално средиште и има право не само на живот, који савремена цивилизација одриче, него и на поседовање универзалне садржине живота. То је истина Јеванђеља, мада недовољно откривена.

***

Личност не може бити део било какве хијерархијске целине, она је микрокосмос у потенцијалном стању. На тај начин су се у мојој свести да је човек пало биће, али биће које се мучи с тим падом и које жели да превлада. Управо свест  сјединила начела која, и у свести и у мени самом, могу да се нађу у антагонизму и борби – начело личности и слободе и начело сажаљења, саосећања и праведности.

***

У људском животу огромну улогу играју психичке реакције. Човек с напором може да прими пуноћу, али он није у стању да хармонији и свејединству приведе у себи садржана начела, која се не могу успоставити као супротна и узајамно искључујућа. За мене је то увек било сударање љубави и слободе, независности и стваралачког позива личности, са социјалним процесом који гуши личност и третира је као средство. Конфликт између слободе и љубави, као и слободе и позива, слободе и судбине, један је од најдубљих у људском животу.

***

Човек може да упозна самог себе одозго и одоздо: из своје светлости, из божанског начела у себи, и из своје таме, из стихијско-подсвесног и демонског начела у себи. А он то може да чини зато што је двојно и противречно биће, биће у највишој мери поларизовано, богоподобно и звероподобно, високо и ниско, слободно и ропско, способно за подизање, за велику љубав и жртву, и за велику суровост и неограничени егоизам. (…) Као пало биће, детерминисано стихијским силама, чинило се да га покрећу искључиво економски интереси, подсвесни сексуални нагони, брига. Али, потреба за страдањем и мучењем код Достојевског, ужас и очајање код Киркегарда, воља за моћи и суровошћу код Ничеа, такође сведоче да је човек пало биће, али биће које се мучи с тим падом и које жели да га превлада. Управо свест о личности у човеку, говори о његовој вишој природи и вишем позиву. Уколико човек не би био личност, макар и неиспољена и придављена, макар инфицирана болешћу, макар као потенција или као могућност, онда би био сличан другим стварима света и у њему не би било ничег необичног. Али, личност у човеку сведочи да свет није самодовољан, да он може бити превладан и превазиђен. (…) Човек је личност не по природи, него по духу. (…) Само личност може да прими универзалну садржину, да буде потенцијална васељена у индивидуалном облику.

Из књиге О ЧОВЕКОВОМ РОПСТВУ И СЛОБОДИ, Београд: Логос. 2020.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 10 октобра, 2020 инч Берђајев

 

Ознаке: , ,

Васко Попа ВЕЛИКЕ ЋУТАЛИЦЕ

У далеким шведским шумама

Има људи који не троше

Више од  двеста речи

Каже ми Артур Лундквист

Бар седамдесетогодишњак

Ја га слушам

И чујем те људе

Знају све језике дрвећа

И зверова и мећава

Шта ће им брда сопствених речи

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 5 октобра, 2020 инч Попа

 

Ознаке: , ,

Стеван Раичковић У МОЈОЈ ГЛАВИ СТАНУЈЕШ

У мојој глави станујеш: ту ти је
Соба и мали балкон с ког пуца
Видик на моје мисли најтананије.

Понекад слушаш како ми закуца
Срце ко живи лептир из кутије.

Ја ти одшкринем врата: низ басамаке
Силазиш у врт за ког нико не зна.
На поветарцу лебдиш попут сламке.

(Док за то време, можда: неопрезна
Стојиш на неком рубу, испред замке…)

Некад (у мојој глави док баш скачеш
У морску пену, испод сунца, гола)

Спазим те како по киши прескачеш
Барице и сва у блату до пола
Журиш на посао с лицем ко да плачеш.

Пролази дан за даном и сва свота
Времена твог се по два пута збира:
Па пола око мога клупка мота.

Видим са твога лица пуног мира
Да не знаш како живиш два живота.

У мојој глави станујеш и дубиш
Црне и беле ходнике за моје
Мисли: како ми бежиш ил ме љубиш?

Ван тебе друге мисли не постоје.
Само док спавам ти се некуд губиш.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 20 септембра, 2020 инч Раичковић

 

Ознаке: ,

Стеван Раичковић НЕПОЗНАТА У ДАВНИНИ

Гледам те сад одавде: седиш у јулском дворишту
Урамљеном у зидове високе преко главе.
Тебе посматрају још и птице: као да те моле и ишту.

Мене не види нико Зурим из корова и траве
Дубоко у углу, у затуреном скровишту.

Овде је хладовина највећа: мирише на влагу.
Цигле су пода мном трошне и нешто зеленкасте.
Тебе облива сунце. Видим: купа ти руку нагу.
Тако је све око тебе чисто, у сунцу. Моја крв
расте
Из мене, као да отиче некуда, па тихо губим
снагу.

Само да се не покрене нешто: нека врата.
Само да не падне нека дуња, између нас, натрула.
Ил цреп да не пукне изнад, од нечег: од птице, од
мачијег бата.

Тишина расте између нас: пење се као прозирна кула.
Само да је нико не дирне, никад. Осим ове песме.
О непозната.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 20 септембра, 2020 инч Раичковић

 

Ознаке:

Стеван Раичковић ПОДНЕ

По свему ономе како изгледа
Ово подне је сасвим обично
Као једна стара песма:
Мали ужарени тренутак тачно у средини између
изласка и заласка
И ништа више.
(Или још само
Па и то већ узгред:
Једна свакодневна слика овде пред очима
Коју остварује округао живот часовника на
торњу
Склапањем својих руку
На молитву
У сунце.)
Ту би ствар ето могла да се и заврши
И то лепо,
(Не можда баш најлепше и најпуније
Као што доликује то песми која се као прва
буди
Испод дебелих наслага ћутања и тишине
Али ипак.)
Ово подне је сасвим обично
И ту почиње песма.
Треба скренути пар корака само иза угла
У мршаво зеленило
Улево где су стабла.
Човек неки
По свему ономе како изгледа
Сасвим обичан
У једноставном шеширу мало накривљеном
У пругастом капуту
Седи на клупи и штапом испред себе овлаш
исписује кругове у песку
Мало неправилне
Али ипак довољне да у њих стану све
прохујале године без остатка:
Три мале истинске љубави
И два велика рата
Једна птица младости која неће полетети о никад
више из круга
Ни преко танке црте.
Човек мало искреће главу и слуша: птица пева.
„Где пева птица“ пита човек и нагиње ухо над
своје дно
И ослушкује према грани.
Изгледа да је то рекао мало гласније
Заборавио се
И сад се уплашен као у љубавничком стиду диже
са клупе
И полази
Али се нагло враћа
И брише ногом своје кругове у песку
И смеши се још више узбуњен овом случајном
школском игром
И одлази
Овог пута у сасвим другом правцу него што је
то претходно наумио.
Иначе
По свему ономе како изгледа
Ово подне је сасвим обично
Као једна стара песма.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 20 септембра, 2020 инч Раичковић

 

Ознаке: ,

Стеван Раичковић ВАРКА ОД ЛЕТА

Ни надали се нисмо а већ ето:
Скидамо са тела тек стављене крпе
И бацамо их где било, у ћошкове, на хрпе.
Сунце је опет ту. Однекуд мислимо: лето.

То значи: живот! Опет смо наги крај воде.
Али стојимо дуго, а нико да каже – доста
И уђе у воду. (Гледали смо је, у мантилу, са моста!)
Покрај нас: грана с начетим лишћем некуд оде.

Смишљамо да нам се враћа лето. Али: варка!
Са невидљивих брда ослушкујемо нешто друго:
Ослобађа се ветар и пада жир, шишарка…

Стојимо опет на мосту, под касним сунцем, дуго:
Испред нас, блеска сред града далеки кров од лима.
Испод: одлази река, сама, удовички, боје дима.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 20 септембра, 2020 инч Раичковић

 

Ознаке: ,

Слободан Владушић ПРИЈАТЕЉ-У-ПРОШЛОСТИ

Али тај доживљај копни и полако нестаје ако не осетимо неку необичну блискост с том сликом или књиго„Сваки сусрет с великим делом, било сликом, било књигом, јесте доживљај, макар и најмањи. м, која нема везе с њиховом величином, већ с осећањем да се она обраћа управо нама. То је позив који нам она упућује. Уместо да кренемо даље, ка другој слици, ка другом роману, другом програму, тај позив нас моли да останемо ту, где јесмо, и да кренемо дубље. Кретање у дубину је узајамно. Како се ми крећемо у дубину дела, тако и дело путује у дубину нас. У једном тренутку ми ћемо бити у дубини дела, а оно ће се налазити у дубини нас. Тада реч „рецепција“ неће бити довољна да опише наш сусрет са сликом или романом или с њиховим ауторима. Тада ни силесија чињеница које би пред нас изнео дарежљиви стручњак-ерудита не би биле довољне да опишу ту слику или тај роман, јер стручњаци некада подсећају на агенте, који знају много и о људима које не воле пуно. Једина права реч која описује наш однос према тој слици, уметнику, роману или писцу јесте пријатељ-у-прошлости. То су заиста, наши пријатељи у прошлости. Људи који су с нама увек. Наши пријатељи које смо спремни да слушамо и који су спремни да слушају нас.“

Из књиге КЊИЖЕВНОСТ И КОМЕНТАРИ, Београд: Службени гласник, 2018.




 
Оставите коментар

Објављено од стране на 11 септембра, 2020 инч Uncategorized