RSS

Marko Rakonjac BOLNO BUDJENJE

 

Bio je problematičan dečak. Imao je dobre roditelje, ali je upao u loše društvo i zajedno sa novim prijateljima počeo je da „pravi“ kriminalne poduhvate. On je mislio da je glavni, da niko ništa ne sme o njemu da kaže. Ali, duboko u sebi, znao je da to nije za njega. Bio je problematičan dečak, ali i dobar dečak, pun ljubavi, koju nije naučio da pokazuje. Pokazivao je samo mržnju, a voleo je mnoge stvari. Najviše od svega, voleo je pse. Odgajivanje velikih rasa pasa mu je bio hobi, a imao je prelepog pit bula, Rafa, koji je ponašanjem neverovatno podsećao na gazdu.

Sve je palo u vodu kada je jednog aprilskog popodneva, na Štrandu, postavljen štand za prikupljanje pomoći za dečaka obolelog od raka. Taj dečak je mislio da je promena Rafovog ponašanja posledica promene vremena. Bio je u mogućnosti da odlučuje o tuđim životima, a sada muči muku oko sopstvenog.

Šta sad, Dalibore?

 

Priča je nagrađena na literarnom konkursu za najkraću priču, koji je organizovan u okviru manifestacija povodom 225 godina Karlovačke gimnazije.

 

ParkeHarrison, Robert

parkeharrison-robert.jp

 

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 18 маја, 2016 инч ЛИТЕРАРНА СЕКЦИЈА

 

Фјодор Михаилович Достојевски ЖИВОТ ЈЕ ДАР…

***

„Брате! Нисам утучен нити сам клонуо духом. Живот је свугде живот, живот је у нама самима а не у спољашњем. Уз мене ће бити људи, и бити човек међу људима и остати заувек човек, без обзира на било какве несреће не бити утучен нити клонути – ето, у чему је живот, у чему је његов задатак. Тога сам свестан. Та идеја ушла ми је у пут и крв. Да, истина! Она глава је стварала, живела високим животом уметности, која је спознала и навикла се на узвишене потребе духа, та глава већ ми је скинута с рамена. Остали су сећање и ликови које сам створио и још нисам оваплотио. Израњаваће ме, истина! Али у мени је остало срце и иста она пут и крв, која такође може и да воли, и да пати, и да жели, и да памти,  а то је ипак живот! (Д. XXVIII Кн. I, 162).“

***

„Нема горчине ни срџбе у души мојој, тако бих хтео да волим и загрлим било кога од пређашњих у овом магновењу. То је радост, осетио сам је данас, опраштајући се са мојим најмилијима пред смрт. (…) Када се осврнем на прошлост и помислим како је узалуд протраћено времена, колико га је пропало у заблудама, у грешкама, у доконости, у неумећу да живим; како га нисам ценио, колико пута сам грешио против срца свог и духа – срце ми закрвари. Живот је дар, живот је срећа, сваки тренутак могао је бити век среће. Кад би младост знала! Сада, мењајући живот, препорађам се у нови облик. Брате! Кунем ти се да нећу изгубити наду и сачуваћу дух свој и срце у чистоти. Препородићу се набоље. Ето све наде моје, све утехе моје (Д. XXVIII Кн. I, 164).“

Из писама брату

Превод: Сава Росић

Из текста: Владимир Николајевич Захаров, ДОСТОЈЕВСКИ И ЈЕВАНЂЕЉЕ. Објављен у књизи ДОСТОЈЕВСКИ: ПИСАЦ И ПРАВОСЛАВЉЕ. Београд: CATENA MUNDI, 2020.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 13 новембра, 2020 инч Достојевски

 

Ознаке: , , ,

Стеван Раичковић РАЗГОВОР С ИЛОВАЧОМ

211px-Bista_Stevanu_Raičkoviću_na_Kalemegdanu_2
1.
Одмицали смо заједно из града
Улицом дугом, па кроз снег и шуму
И претресли све новости (мада
И прошли живот имасмо на уму).
 
Јалов је био наш разговор и све је
Тонуло само у нас ил у блато.
Тек нека реч би кроз снег који веје
Засветлуцала пред нама ко злато.
 
Ал тад би с гране (као казна сама)
Гомила снега пала за врат једном.
Док би пак други: снег у ципелама
Вадио сагнут са гримасом ледном.
 
2.
У атеље смо ушли: хладан беше.
И док се вајар око пећи мајо
Гледале су ме главе што се смеше
Из белог гипса пред којим сам стајо.
 
И вајар их је гледо с трена на трен,
Ал с оком другим, ко неки поочим.
Њега је грејо сопствен поглед ватрен.
А ја коракнух да се не укочим.
 
Из бронзе су ме свуд пратиле риђе
Очи са неког рељева ил плоче.
И вајар, творац мртвог света, приђе,
Хтео сам већ да одем, ал он: поче….
 
3.
 
Облицу диже (с хрпе што се ложи)
И тресну по њој секиром уздужно
Па две полутке у груби крст сложи
Завезавши их жицом, на чвор, ружно.
 
Затим га попе у врх штафелаја
И стегну шрафом (уз шкипу алатке):
Стоји преда мном брезов крст без сјаја
Ко угашени знак из неке гатке.
 
Ал неста и тог краткотрајног знака:
Вајар се за трен удаљи кроз врата
И вративши се с глином пуних шака
Омота крст у лопту масног блата.
 
4.
 
Гледао ме је дуго нетремице
Са једног места, онда се помери
И искоса ми пиљио у лице
С осмехом неким као да га мери.
 
Обилази ме (док га тајно пратим
Оком, па ухом, потиљком, свом кожом).
Искретао ми подбрадак, а затим
Осматрао опет са гримасом строжом.
 
Био сам већ ко неки кип, ал којим
Проструја сав мој живот што је био.
И осетих како сам под својим
Оклопом за све непознат свет крио.
 
5.
 
Већ је буктала пећ и јара лета
Треперила је у нашој близини
Ко непребојни зид који два света
Један спрам другог невидљивим чини.
 
….Био сам сам у ко зна којем добу:
Јулско поподне, распуст, иза стакла
Чујем глас познат и напуштам собу
Крадом бежим – у рај ко из пакла…
 
Ал преко пута већ назирем јаву,
Нејасну, тек у обрисима меким:
Вајар је своју глину (моју главу)
Мрсио неким рукама далеким.
 
6.
 
Приближише се шаке, прсти, штица –
Са којом вајар час дуби, час глача.
Спазих грашку зноја како с лица
Мајстору капље и сја иловача.
 
Стојим за својим сопственим потиљком
Као да гледам себе иза смрти
(Док преживели вајар блатним шиљком
Свог малог прста по мом уху врти).
 
Иступам корак и мотрим искоса
Како се глина већ своди на дело:
Али то нису мој нос, уши, коса,
Камо ли уста, очи, моје чело…
 
7.
 
Пред собом видим неког ко је сличан
Онима што су препуне улице:
Зури из глине поглед безобличан
Као да тражи спас кроз моје лице.
 
Ту је све налик човеку, ал коме?
Моје су очи скинуте са других!
Нисам ли ваљда сав ја тек у томе
Што је и овде коса власи дугих?
 
Не могу у том складу блатне масе
Ни преко које црте или сене
Открити макар трен (камоли часе)
Онога што је минуло кроз мене.
 
8.
 
Где су на мом челу понор – боре
На чијим днима тамнују и труну
Све оне мисли које се не зборе
Него се изнутра шкргућу ил куну?
 
Куд су кроз глину мојих ока оба
Ишчезле давно сакриване слике?
Гледам два блатна уха (ко два гроба)
Како су скрили све звуке и крике!
 
Где на лицу тражи мојих река,
Таласа, муља, песка, мојих дина?
Мајсторе: глачај одсјај брзог Пека
И сенку Тисе споре ко судбина!
 
9.
 
Тргао сам се вајар се одмара.
Гледа час мене, а час иловачу.
Ја ћутим: он са блатом разговара
(Ко да о мени воде реч у трачу).
 
Понашамо се овог задњег сата
Ко да нас овде сад тројица има.
Вајар је ближи ономе од блата.
А ја сам као туђин међу њима.
 
Једна ме слика разара и тишти:
Видим већ себе – глину испод траве.
И ја осећам како мене тишти
Тај брезов крст у блату моје главе.
 
10.
 
Осећам – видим наше трајне нити
Исконска грудо пренута из тмина:
Ти ћеш уместо мене овде бити
Да носиш мој лик кад ја будем глина.
 
И док се вајар одмара ти прени
Већ сад у себи моћ која нас мења.
Помози њему (кад већ ниси мени)
Да мој лик у те утка пре мог мрења.
 
Па кад се глине поново докопа
Скрени му прст ил врх мале даске
Нек у твом блату ко амбис ископа
Пут до мог правог лица место маске.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 9 новембра, 2020 инч Раичковић

 

Ознаке: , ,

Растко Петровић МИ НЕШТО КРИЈЕМО У СЕБИ…

„Зашто сви моји пријатељи, било да су постигли неки успех или нису, имају такав страх од себе самих и покушавају да нешто забораве, да од нечега побегну? И зато говоре непрестано о бициклима, фудбалу, аутомобилима, пословима, венчањима. Не смеју да заћуте или да остану сами један тренутак, јер оно што је скривено у њима, и није дубоко затрпано, може избити сваки час, и зато опет говоре о колима и пословима, а када више не могу да говоре онда пију. (…) Ми нешто кријемо у себи, ми се плашимо да нађемо нешто што је врло плитко затрпано у нама.”

Растко Петровић, ДАН ШЕСТИ

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 7 новембра, 2020 инч Растко Петровић

 

Ознаке: ,

Растко Петровић ЈА ЗНАМ САМО ДА САМ ВОЛЕО ЖИВОТ…

„Ја знам само да сам волео живот, а шта сам под тим животом звао собом и уколико сам том љубављу био бољи, не знам. Не сматрам чак, и то је још тужније од свега да сам могао наћи бољи пут, и зато ми остаје као ретка, као можда једина, скупоценост да ћу се са тобом и са осталим својим пријатељима сретати опет и говорити са вама узбуђењем које у ствари неће ни представљати мене али ће ме увек испуњавати срећом“

ИЗ ПРЕПИСКЕ; ПЕТРОВИЋ, Растко. Преписка. Приредила Радмила Шуљагић. Београд: Меграф, 2003.

Слика: Егон Шиле

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 7 новембра, 2020 инч Растко Петровић

 

Ознаке: ,

Бертолд Брехт РОЂЕНИМА ПОСЛЕ НАС

 

I

Заиста, живим у мрачно време!
Безазлена реч је глупа. Безбрижно чело
Знак је неосетљивости. Онај ко се смеје
Само још није примио
Ужасну вест.

Какво је то време у које је
Разговор о дрвећу готово злочин
Зато што подразумева ћутање о толиким злоделима!
Зар онај што тамо мирно прелази улицу
Збиља није код куће за своје пријатеље
Који су у невољи?

Истина: још зарађујем за живот.
Али верујте ми: пуким случајем. Ништа
Од свега што чиним не даје ми за право да се сит наједем.
Случајно сам поштеђен. (ако ме напусти срећа,
Бићу изгубљен.)

Кажу ми: Једи и пиј! Буди срећан што имаш шта!
Али како да једем и пијем
Кад оно што поједем отимам гладноме,
А чаша воде коју попијем недостаје жедноме?
А ипак једем и пијем.

Волео бих и да сам мудар.
У староставним књигама пише шта је мудро:
Не мешати се у спор у свету и свој кратки век
Проживети без страха.
Одржати се и без насиља,
Зло узвраћати добрим,
Свје жеље не испуњавати, него их заборављати –
Сматра се мудрим.
Ја све то не мгу:
Заиста, живим у мрачно време!

II

У градове сам дошао у време нереда
Кад је у њима владала глад.
Међу људе сам дошао у време буна
И заједно са њима сам се бунио.
Тако је протекло време
Које ми је било дато на земљи.

Јео сам између битака,
Легао сам на починак међу убице.
Љубав сам водио немарно,
А природу гледао без стрпљења.
Тако је протекло време
Које ми је било дато на земљи.

Путеви су у моје време водили у мочваре.
Говор ме је одавао џелату.
Мало шта сам могао. Али би властодршци,
Надам сам се, седели безбедније да мене није.
Тако ми је протекло време
Које ми је било дато на земљи.

Снаге су биле слабе. Циљ је
Лежао веома далеко.
Био је јасно видљив, премда за мене
Готово недостижан.
Тако је протекло време
Које ми је било дато на земљи.

III

Ви што ћете изронити из потопа
У коме смо ми потонули,
Спомените се,
Кад будете говорили о нашим слабостима,
И мрачног овог времена
Коме сте умакли.

Јер ми смо ишли, мењајући земље чешће но ципеле,
Кроз ратове класа, очајни
Кад је само неправде, али не и буне било.

А знамо и сами:
Мржња, чак и према подлости,
Унакажава црте лица.
Гнев, чак и онај због неправде,
Чини глас промуклим. Ах, ми
Што хтедосмо да припремимо тле за љубазност,
Сами нисмо могли бити љубазни.

Али ви, кад најзад дође време
Да човек човеку буде друг,
Спомените нас се
С трпељивошћу.

Бертолт Брехт (1898-1956)
Превео са немачког Слободан Глумац

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 29 октобра, 2020 инч Брехт

 

Ознаке: ,

Ава Јустин Поповић ДОМ ДУШЕ МОЈЕ

Из мрачне пећине тела свог гледам Те,

                                                        Господе, и изгледам, и никако да сагледам.

А знам, предосећам и знам, да си Ти

једини архитект, Господе, који може

саградити вечни дом душе моје.

                                                  А зидари су:

молитва, сузе, пост, љубав, смерност,

кротост, трпљење, нада, жалостивост…

Онда је све човеково у покрету,

                                                   у узбуђењу,

у пријатном трепету, у градилачком

                                                     страху…

И тако узбуркано сунце лије на наш

земаљски свет тиху и мирну и

животворну светлост, која као да не зна

ни за какве буре и олује (…)

                                                Човече,

небо је кров земљин.

Гле, колико ти је дато да растеш у

                                                 висину!

али толико исто и да се спушташ у

                                                 дубину!

                 Да не би висина врха била

несразмерна према дубини корена.

(Низ хучни водопад времена, Филозофске урвине)

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 27 октобра, 2020 инч Uncategorized

 

Ознаке: , ,

Олга Четверикова ДИГИТАЛНА ШКОЛА КАО ПРОЈЕКАТ КАСТИНСКОГ ДРУШТВА

Опасност дигитализације је у томе што се друштво претвара у тоталитарну секту, упозорава Четверикова. А најефикаснији начин управљања људима који је разрађен у западним „центрима мозгова“, јесте изазивање осећања страха. У стању потчињености, очајања и безизлаза човек је спреман да прихвати сваки апокалиптични сценарио. Ширена од западне агентуре, „дигитализација школе“ је позвана да створи људе˗роботе, којима ће управљати светска недигитализовна елита.

ПИТАЊЕ: Дигитални тоталитаризам. Како се то ради у Русији“ ‒ наставак је књиге „Трансхуманизам у руском образовању. Наша деца као роба“, и посвећена је кључној, са моје тачке гледишта, сфери нашег живота ‒ систему образовања.

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Данас, док се промовише програм „Дигитална економија“, све јасније видимо да је реч – не о новим технологијама – колико о измени свести људи и стварању новог система контроле. Одраслима је тешко изменити свест, зато се усредсређују на децу којoj се кроз промену система учења уводи другачији смисао и другачији стандарди мишљења и понашања. Многи родитељи већ виде како поколења тону све дубље и пропадају. Преображај образовања сада улази у одлучујући стадијум, пошто је заснован на Форсајт˗пројекту „Образовање 2030“, којим је постављен циљ да се у периоду 2022‒2030 ликвидирaју традиционални образовни системи. Тај пројекат је већ описан у књизи „Трансхуманизам у руском образовању“.

ПИТАЊЕ: Ко стоји иза идеје дигиталне економије, ко су глобални идеолози и скривени играчи?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Руски пројекат „Дигитална економија“ представља део светског програма за који је одговорна Светска банка.

Кључни ставови тог правца изложени су у књизи „Четврта индустријска револуција“ Клауса Шваба, оснивача Светског економског форума у Давосу. Шваб је истицао да се „четврта индустријска револуција“ одиграва у сфери компјутеризоване индустријске производње („индустрија 4.0“), и води у дубоки социјални преображај, а најосетљивија тачка је држава, која се налази под притиском недржавних структура. Реч је, како о наднационалним системима, тако и о локалним заједницама, све до појединих група људи. У таквим условима држава ће у будућности морати да пристане на улогу центра за пружање услуга, а већина њених функција биће пренета на друге структуре.

То се односи и на систем образовања чије су преобликовање описали други идеолози глобализма – Џереми Рифкин у књизи „Трећа индустријска револуција“. Пошто је процес транснационализације свеобухватан, то значи да се шири у све сфере, иодвија у оквирима New Age концепта глобалног космичког разума. На тај начин се уводи дигитална економија и у Русији.

Књига „Дигитални тоталитаризам“ почиње погледом на кретање New Age-а, који је наследник вековима старог окултизма. Узгред, о његовом утицају код нас говори, на пример, чињеница да ће се крајем новембра у Санкт Петербургу одржати трећи међународни теозофски конгрес под покровитељством Канцеларије за управљање пословима председника Русије?! Као што је речено, он је позван да буде учесник у јачању система духовних вредности, заснованих на идејама и принципима теозофије, на чијим је темељима формиран New Age покрета.

Опасност је скривена у томе што се ствара друштво које функционише по моделу тоталитарне секте, у којој се стављају под контролу све три силе људске душе: осећања, воља и разум. Најефикаснији начин управљања, који су разрадили „центри мозгова“ и „лабораторије мисли“ на Западу, јесте изазивање страха у људима. То се постиже применом различитих инструмената менталне контроле, а сада и психичког терора, усмереног на трауматизовање свести, чији је крајњи резултат разарање личности. Човек је, када упадне у стање потчињености, очајања и безизлаза, спреман да прихвати сваки апокалиптични сценарио који му напишу моћници овог света, а који намеће тоталну присмотру, чиповање, потпуно одрицање од права на лични живот и све остало.

ПИТАЊЕ: А ко код нас лобира за те идеје?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Постоји неколико социјално˗политичких група које гурају тај пројекат. Али, међу њима нећемо срести представнике индустрије или пољопривреде, то јест људе који се баве реалном произоводњом.

Главну улогу у увођењу дигиталне економије играју четири социјалне групе.

Прва група су „дигитални еванђелисти“ (на крају крајева, они себе тако зову), који одговарају за стратешко усмеравање: измену свести, увођење дигитализације не само као политичког и социјалног, него и идеолошког пројекта. У њих се сврставају и запослени у представништву Стратешких иницијатива (АСИ), затим, Московска управна школа и Фонд „Сколково“, Висока школа економије, као и структуре повезане са њима. Ови људи су привржени особеном систему вредности: то што они раде веома подсећа на делатност тоталитарних секти које врше психичко програмирање људи одређеним језичким манипулацијама, усађујући људима у подсвест неке кључне ставове које они прихватају без рационалног поимања.

Друга група „интересената“ су представници финансијског бизниса. Није случајно што је управо банкама речено да стварају биометријски систем, јер, код њих је концентрисан највећи број информација о нашим грађанима.

Трећа група су ИТ компаније. При томе руске ИТ компаније представљају, у суштини, филијале транснационалних информационих корпорација и користе инострану технику. Зато њихови представници наглашавају да раде на међународном тржишту.

На крају, четврту групу представља чиновништво, део државног апарата који ради за интересе банака и ИТ бизниса. Најупечатљивији представник те групе је руководство московске администрације, које отворено признаје да је главни наручилац и покретач развоја информационих технологија — државни сектор, који ствара нови систем управљања. Опет, не случајно, Москва је заузела прво место на листи ОУН по индексу пружања електронских услуга.

У нашој земљи, веома моћни чиновнички апарат, фактички рашчишћава пут ИТ бизнису и омогућава оно што је у другим земљама немогуће. Што „ефикасније“ ради бирократски апарат, веће је поље делатности за приватни ИТ бизнис, који користи форму приватно‒државног партнерства и који може временом, истиснути државне структуре и почети да доминира. Ово се већ уочава у неким сферама. Зато код нас реализују пројекте које није могуће реализовати у западним државама.

ПИТАЊЕ: Шта на пример?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: На пример, 2018. године код нас је разматран предлог Закона о роботима који је припремила компанија Mail.ru Group, у коме је, први пут у свету, роботу дат статус правног лица. Тај предлог закона су представили чак и у Думи. Под снажном критиком — није прихваћен, међутим, од њега нису одустали.

Друга особеност процеса дигитализације у Русији је то што њени следбеници постојано апелују на некакву глобалну, месијанску ролу наше земље: као, ми морамо представити свету нешто ново, и наводно дигитална економија и вештачка интелигенција ће омогућити да то учинимо. Можете прочитати материјале Форума стратешких иницијатива из 2016. године, који је организовао АСИ. Тамо се налази презентација Националне технолошке иницијативе, коју су почели да разрађују када су Русији уведене прве санкције. Тада се код нас први пут разговарало о замени увоза, међутим, уместо програма реиндустријализације који је предложио РАН (Руска академија наука, прим прев.), прихваћена је Национална технолошка иницијатива коју је разрадио АСИ и руске компаније које се баве ризиком пословања, а која је била усмерена на стварање непостојећих тржишта у циљу јачања извозног потенцијала.

ПИТАЊЕ: Какве су још тенденције и идеје биле представљене на том Форуму?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: То су криптовалуте, нови персонални системи безбедности и, главно, такозвани „неуронет“ – стварање новог поколења светске мреже на основу неурорачунарског интерфејса. Све то, како што видимо, није повезано са развојем реалног економског или индустријског сектора.

Но, на првом месту је извоз талената. Таленти су, по схватањима „дигиталаца“ – људи који могу за кратко време да створе нов и крајње исплатив бизнис. Друго је ‒ стварање нових технологија мишљења. Треће, стварање нових технологија образовања. Четврто, сфера игара, техника игара, игрофикација и она је била означено као сфера у којој Русија, по њиховом мишљењу, поседује стратешко преимућство. И, на крају, безбедоносне технологије. Све у свему, тамо су закључили да је мисија Русије у формирању нових културних кодова, захваљујући чему ће наша земља похрлити напред.

Занимљиве ствари о стратегијама за будућност изрекао је Димитриј Песков, специјални представник председника за дигитални и технолошки развој. На једној од „Тачака кључања“, тако се зове простор колективног рада младих, („У суштини „Тачка кључања“ је простор за колективни рад, који је намењен представницима сфера образовања, науке и бизниса – научника, бизнисмена и предузетника у технологији, државних службеника, чланова друштвених организација и професионалних друштава, студената, теоретичара и практичара, који служи да поделе своја искуства, резултате делатности, да пораде на новим моделима регионалног развоја, одвојено, свако у свом правцу и заједно.“ Прим. прев.) речено је да Русија мора да ствара стартапе (новооснована предузећа, прим.прев.), но, пошто народ с напором прихвата нове форме, потребно је дејствовати постепено, и узимајући у обзир православну културу, стварати православне стартапе – „на вери и неуротехнологијама… ка звездама, на љубави према Отаџбини, то јест на правилно схваћеној идеји патриотизма“, то су његове речи.

На форуму је јасно изнето ново схватање човека — као виртуелног бића. Управо је том циљу подређена цела дигитална технологија. И управо у сфери образовања активно раде све четири горе назначене групе, при томе, особито се труде банке и нови „евангелисти“. Зато у образовној сфери видимо, на пример, присуство Сбербанке.

ПИТАЊЕ: Колико је пројекат „Дигитална школа“ по Вашем мишљењу озбиљан и трајан?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Овај пројекат залужује највећу могућу пажњу. Он, узгред, има неколико паралелних имена: Московска електронска школа, Руска електронска школа… Постоји још и пројекат Савремена дигитална образовна средина, која унапређује обуку на даљину, дистанциону обуку. Претпостављам да ће се ови називи и даље множити, да се код људи не би појавило систематско разумевање онога што се дешава.

Ми смо некада имали програме, планове, постојао је Госплан, на крају. А шта је то пројекат? То је нешто од чега се може одустати у сваком тренутку, али, заједно са тим – то је нешто чиме се могу оправдати свакакви експерименти. То јест, пројекат је врло удобна форма. Да ли сте обратили пажњу да се данас увек користе речи „пројекат“ и „стратегија“? Стратегије су такође опште ствари, без конкретних планова.

Код нас су се још сачували државни стандарди, но многи од њих више нису обавезни и веома се широко тумаче. Сада су, на пример, увели стандард за дигиталне уџбенике, али нису увели СанПиНи (санитарне норме и правила, прим.прев.) и испоставило се да уводе непроверене технологије.

Но, суштина је у следећем: „дигитална школа“ није толико образовни, колико социјалнополитички пројекат, који представља механизам стварања новог, кастинског друштва, заснованог на социјалдарвнистичком, еугеничком принципу одабира или селекције. Дигиталне технологије су само део тог пројекта, а у стварности реч је о трансформацији самог процеса и садржаја учења, који подразумева усмеравање деце ка уским, специјализованим вештинама и њихово рано издвајање у одговарајуће каријерне групе, из којих више неће моћи да изађу. Када нам говоре о учењу током целог живота, говоре заправо о примитивном прихватању навика, вештина које се могу мењати у зависности од потреба послодавца.

ПИТАЊЕ: Мењају и систем оцењивања?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Да, уместо оцене знања ученика, уводи се систем оцене личности у облику индивидуалне трајекторије учења. То се зове Персонализована дигитална платформа индивидуалне обуке. Све што дете ради, његова постигнућа, промашаји, недостаци, мора бити представљено у његовом „дигиталном профилу“, или „дигиталном трагу“ као се то сад цинично зове. У одређеном електронском досијеу уносиће се све информације о детету, како позитивне, тако и негативне. А даље, пошто се спремају да укину јединствен државни испит и систем оцењивања од 1 до 5 и уведу вишебодовни систем, кристалише се јасна слика: дете уводе у одређени калуп, одређујући куда треба да иде и чиме да се бави, а промена задатог положаја неће бити могућа.

Ако су у совјетско време деца у оквирима школског програма добијала једнак квалитативни минимум знања, а даље, у зависности од својих способности и склоности бирала специјализацију, сада професионална оријентација почиње веома рано. А поставља се питање уколико човек од детињства изучава само техничке дисциплине, али не и друштвене, или обрнуто, да ли ће моћи касније да промени нешто у својој судбини, јер „дигитални траг“ то неће дозволити.

У том смислу врло је карактеристичан говор Сергеја Собјанина пред учитељима. Градоначелник Москве је изјавио да је један од глобалних задатака Московске електронске школе добијање више података о детету, стварање масе информација које треба обрађивати и пратити како користе детету. А не тако давно, изричито је тврдио да се персонализована платформа за индивидуално учење, уводи зато што деца поседују различите способности да би, у складу са тим, они који заостају и они који су напредни били обучавани на различите начине. То, јасно, искључује могућност да сви добију неопходно основно образовање. То јест, ми видимо да се под „дигиталним“ образовањем од самог почетка мисли на кастинско образовање.

ПИТАЊЕ: Сада се оно у школама уводи после деветог разреда?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Да, то и јесте припрема за увођење још радикалнијег, кастинског образовања. Ректор ВШЕ Јарослав Кузминов објашњавао је како ће оцењивати децу. У електронске уџбенике биће уграђена вештачка интелигенција која ће одређивати успех ученика према резултатима постигнутим у решавању задатака и додељивати му одређени алгоритам. Слабим – слабо, напредним – напредно, а учитељ ће бити нека врста тутора. То је још једна од поставки Дигиталне школе – учитељ ће бити ослобођен рутинског рада, свечано објављују људи који не схватају да рад учитеља и јесте „рутина“ – непоходно, из дана у дан, општење са сваким учеником, провера домаћих задатака, разјашњења, објашњења, исправке! Не схватајући ово, неспособни, они најважнији посао, који захтева живо учешће учитеља – преносе на вештачку интелигенцију.

Предводник овог правца је Московска електронска школа, о којој смо већ говорили. Иза ње стоји и штедро је финансира московски Департмент за образовање. Но, ти учитељи, који добијају немали новац за примену дигиталних технологија, постају гробари своје професије. У тренутку када се наставници већ удаљавају из школа, више није могуће сакрити овај процес и зато, видимо, заинтересована лица су решила да предупреде наше критике и јавно огласе своје циљеве, надајући се да је свест људи већ обрађена и спремна за некритичко прихватање. Пре неколико година, када је Кудринов Фонд за развој грађанских иницијатива, изнео на разматрање пројекат кастинског образовања на Далеком истоку, био је одбијен због великог противљења родитеља. Они су тада планирали су да децу поделе на следеће четири касте: индустријски радници, сељаци, послуга и креативна класа. Данас реанимирају тај исти пројекат, само у много блажем облику. Да ли ти људи лоше знају историју, или мисле да смо све заборавили о сличним експериментима.

Но, главно је нешто друго. Сами „дигиталци“ истичу да је дигитално друштво – информационо друштво, а то значи да свако од нас има могућност да дође до сваке информацију на интернету, да пронађе документ, аналитички материјал, резултате истраживања. Но, због нечега они сматрају да ми немамо потребне информације и да ћемо, као у ери пре интернета, мирно слушати њихове речи. А из тих података се види да се у Русији остварује варијанта дигиталне колонизације. Што се више дигитализујемо у већу зависност упадамо.

Када знамо да су сви сертификати за шифровање и лозинке инострани, требало би, ваљда, да наступи отрежњење. Исто као и од сазнања чињенице да нам је програм дигиталне економије дала Светска банка и Консултативни савет за иностране инвестиције (КСИИ), који је главна лобирајућа структура и обједињује најкрупније ТНК (транснационалне компаније, прим.прев.) света. Ако се представници КСИИ скупљају једном годишње у Горког 9 (председничка резиденција, прим.прев.) под покровитељством премијера и оцењују наше законе, норме за стварање угодне климе за стране инвестиције, онда је о нашем националном суверенитету врло тешко говорити.

ПИТАЊЕ: А да ли је и на Западу образовање кастинско?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Наравно, и то је пре свега карактеристично за Енглеску. Није тајна, да је та земља – домовина расизма, зато се елита тамо и васпитавала као раса господара. Зар је случајно Хитлер, стварајући Трећи рајх, за пример узео Енглезе? Постоји добра књига „Енглески корени немачког нацизма“, у енглеском издању наслов је другачији, но његов смисао је управо тај. У Британији су све образовне установе створене за одређени социјални састав ученика, и зато су се тамо сачувале школе за елите и класичне гимназије, апсолутно затворене за било какве „дигиталне“ иновације. А за широке слојеве становништва (не заборавимо интензивне миграционе процесе!) уводи се примитивна, дигитална школа. Исто тако и јединствен државни испит, првобитно је у САД уведен за децу која су имала знаке менталне заосталости.

Такође, важно је приметити да у Еврпи постоје школе различитих религиозних заједница, на пример католичке, лутеранске и друге, које се чврсто држе својих стандарда и не уводе дигиталне технологије. То се посебно односи на језуитске школе.

Ми смо имали универзалну совјетску школу, обавезну за све ученике, која је обезбеђивала висок ниво образовања. И сада, користећи се нашом, совјетском тезом, да школе морају бити једнаке, лобисти „дигитализације“ уводе једнообразну дигиталну школу, хтели ми то или не. Чак и православним гимназијама намећу дигиталну концепцију. Лукавство се састоји у томе, што „дигиталци“ не могу отворено да прогласе „кастински систем“, зато новине уводе посредно, диференцирано, лицемерно их прикривајући бригом за чување и развијање индивидуалности сваког детета.

Но, они занемарују чињеницу да постоје одређене етапе у формирању когнитивних функција детета. То је веома сложен и дуготрајан процес, који познају педагози. Немогуће је на раним етапама развоја одредити шта ће дете постати. Тим пре што дигитални приступне открива способности, већ усмерава људе у заданом правцу, смештајући их у чврсте оквире. Тако је Собјанин, образлажући индивидуалну обуку, изјавио да сва деца поседују различита умећа и навике. Но, биће да није теко – с навикама и умећем деца се не рађају, већ их уче! Чему их научиш – то ће и бити. Тако да ће се једни претворити у људе „дугмиће“ (људе који само притискају дугмиће, прекидаче како су обучени, без размишљања, прим.прев.) (термин „дигиталца“ Димитрија Пескова), а други програмери тих „дугмића“.

При томе, деци „дугмићима“ спремљена је судбина „нечовека“, опслужујућег персонала. Иако се у „Атласу нових професија“, који су саставили „дигиталци“ говори о „архитектама виртуелних светова“ и другим специјалностима које прелепо звуче, у реалности, у епохи интернет трговине, видимо све више „курира“ чији број расте веома брзо. Дигитално образовање је нужно за одгајање будућих „курира“, зато што „курир“ мисли у суженом дијапазону, где је најважније – испунити две˗три примитивне функције.

Но, паралелно са тим, стварају се и специјалне установе за „елиту“ које функционишу на сасвим другим принципима то су школе за децу богатих родитеља у којима се не примењује дигитализација.

ПИТАЊЕ: Да ли се на Западу, на неки начин, противе дигиталном образовању?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Пошто је у Европи систем одавно изграђен, он је конзервативан; тамо елита контролише те процесе чувајући за себе сегмент који омогућава да се део деце образује на одређени начин. А основно, већинско становништво је „разблажено“ новим етничким потоцима. Отпор би могли да пруже само аутохтони Европљани са својим богатим искуством професионалног удруживања и политичке борбе, али не и мигранти, којима је веома лако управљати и које је веома лако усмеравати.

Међутим, код европских интелектуалаца постоји покушај да започну озбиљан разговор о опасним странама дигиталног образовања. Појавило се пуно литературе о штетним последицама дигиталне школе, конкретније – о електромагнетном зрачењу. Та тема се код нас готово не покреће, а у Француској, на пример, постоји закон из 2015. по коме су покушали да забране WiFi у свим дечјим образовним установама, но забрана је успела да стигне само до предшколских установа. А код нас ни тога нема.

Осим електромагнетног зрачења, постоји и други опасан аспект – последице коришћења компјутерских технологија на развој мозга. Реч је о „дигиталном слабоумљу“. Термин се већ одомаћио,а увео га је у оптицај немачки научник Манфред Шпицер, који је написао истоимену књигу. Шпицер је директор психијатријске клинике, неурофизиолог који објашњава шта се дешава са мозгом детета током компјутерске обуке, при чему је посебну пажњу посветио атрофији одређених делова мозга и дигиталној зависности од које се дете може избавити само помоћу дуготрајне рехабилитације. Шпицеров закључак је следећи: нема још ни једног истраживања и нема још ни једног резултата коришћења компјутерских технологија, који би потврдили њихову педагошку корист. Оне су, по његовим речима, потребни у обуци као бицикл у базену.

ПИТАЊЕ: А да ли постоји покушај да се и наше законодавство укључи у процес дигитализације?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Разме се! Данас се целокупна законодавна база прилагођава новим информационим технологијама, иако то води промени целог система управљања друштвом. И, пошто у систему електронског управљања постоје одређени алгоритми који су позвани да управљају објектима, а човек остаје човек и није спреман да се претвори у објекат (како то желе дигиталци), запажамо покушај да се појам „човек“ избаци из докумената и замени појмом „биолошки објекат“, што је, узгред, већ утврђено у једном од докумената Министарства за дигитални развој, везе и масовних комуникација РФ. Но, они су се ту сударили са колосалним правним проблемом, јер постоји Устав и постоје закони којима су заштићена права грађанина схваћеног као човек, а не као „биолошки објекат“. Значи, потребно је променити и значење речи „грађанин“ и цео правни систем. Узгред, зато и желе да роботу дају статус правног лица. У суштини то није очовечење робота већ роботизација човека.

И ми можемо говорити о дигиталној економији и другим спољашњим формама, али кључно је да савремене концепције мењају схватање и статус човека, при чему та тенденција долази из западних центара управљања.

Дефиниција „кастинско друштво“ не описује потпуно тачно ситуацију, пошто је сада реч о два разреда људи: „изабрани“ који почињу да посматрају себе као категорију која квалитативно припада другачијој социјалној категорији, а остале зову „људски ресурси“. Непрестано слушамо о „људском капиталу“, о „људским ресурсима“, а за то време појмови као што су „човек“, „личност“, „човеково достојанство“ ишчезавају. Тако да је главно питање хоће ли људи успети, на крају, да се пробуде.

ПИТАЊЕ: А како се ви односите према данас распрострањеном ставу да је дигитализација, која се спроводи у целом свету, неизбежан процес у који је боље укључити се што је могуће раније, да не би „заувек заостајали“?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Обично питам људе: шта имате у виду кад кажете „дигитализација“? Ништа конкретно не одговарају, некаква аморфност и празнина се одмах појављују. Ситуација на неки начин подсећа на оно што се десило девојчици у документарном филму, који су шездесетих година снимили психолози. Петоро деце добија слатку кашу, а једној девојчици дају горку. Сва деца кажу да је каша слатка и када дође ред на ту девојчицу, која је добила горку кашу, она каже да је каша слатка иако је горка.

Код нас није прихваћено да се критички размишља о дигитализацији, као да је нестала тежња и способност да се стварност осмисли. Нама је потребно да дефинишемо термине и појмове. Ако отворимо текст програма Дигитална економија Руске федерације у њему можемо, на пример, прочитати да је таква економија фактор производње у којој су смештени Big Data (Big Data се уопштено односи на скупове података који су тако велики по обиму и тако сложени да традиционални софтверски производи за обраду података нису у могућности да преузму,управљају и обрађују податке у разумном временском року. Ови велики скупови података могу укључивати структурисане, неструктурисане и делимично структурисане податке, од којих сваки могу да се прекопавају за увиде. Колико података заправо представља „Биг Дата“, отворено је за расправу, али обично може бити више петбајта — и за највеће пројекте у опсегу ексабајта. Прим.прев ). Да ли овде неко нешто може да разуме? Како скупови података могу да помогну да дођемо на прво место у станоградњи када је 80% машина увозно? Или у машиноградњи и другим кључним сферама индустрије? Разуме се, нико се не противи новим технологијама, које реално помажу да се развија производња, производња квалитетних производа за исхрану, на пример. Но, ми видимо, да се дигитализација у Русији реализује пре свега у оним сферама у којима се може успоставити контрола свести и понашања човека.

Уз то, један од главних праваца националне технолошке иницијативе је назван „неуронет“. А „неуронет“ је управљање мозгом, дечјом свешћу. Све те припреме служе, наводно, да се деци обезбеди што „напреднија“ настава . То јест, у почетку наставу спуштају на најнижу лествицу, а онда предлажу да се користе „шлемафони“ са циљем буђења некавих можданих ћелије код деце, да би се она боље прилагодила, уклопила! А зар није боље да уче класичне језике, читање, руски језик, књижевност, математику, историју, географију?

Ја нисам против нових технологија, но већ је очигледно да се оне, уместо да буду средства која олакшавају процес учења, претварају инструменте управљања и дебилизације. Вештачки интелект данас представља циљ сам по себи, а човека желе да искључе из свих сфера. Само, зашто замењивати живе наставнике вештачком интелигенцијом? Зашто замењивати предаваче дистанционим образовањем? Зато што крупни ИТ бизнис на томе зарађује велики новац? Људи су се разболели од „цифара“, и та дигитална опсесија представља сметњу за нормалну људску мисао. Потребно је да размрсимо то клупко и вратимо се здравом разуму и трезвености.

ПИТАЊЕ: Олга Николајевна, да ли прикупљање свих могућих информација и друге манипулације са информацијама, укључујући ту и образовни систем, представљају нарушавање слободе личности? Да ли се, с правне тачке гледишта, то може спречити?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Ми смо послали апел у Генералну прокуратуру, у којем смо описали седам праваца пројекта Дигитална школа којима се грубо нарушавају закони и Устав РФ. Проблем националне безбедности је издвојен у посебну тачку, јер Дигитална школа омогућава да се формирају досијеи наше деце, у које улазе и изузетно поверљиве информације о родитељима, и које, на овај начин, могу бити доступне. Ја не говорим о камерама које имају могућност да „узимају“ биометријске податке, у неким школама. Недавно је Сергеј Собјанин изјавио да ће у Москви бити изграђен један од највећих система за распознавање лица и у тој области бићемо конкуренција Кини, у којој је сада постављено око 170 милиона видео˗камера повезаних у једну мрежу. То јест, овде су уплетени интереси огромног тржишта. У Русији се тим бизнисом бави компанија VisionLabs, чијих је 25 процената акција недавно купила Сбербанка, то јест, Сбербанка се специјализује за стварање базе личних података, а увела је и свој јединствени биометријски систем (ЕБС).

Мислим, да је најефективнији начин супротстављања свему овоме ‒ није слање писама пуних огорчења ‒ већ објављивање објективних информација о томе куда заправо одлазе подаци о нашој деци, ко је за то, заиста, одговоран и која су лице најзаинтересованија, имајући у виду тесне везе са страним ИТ „партнерима“. На пример, правници и стручњаци за безбедност, анализирајући фирме и компаније које су задужене за електронске дневнике, установили су да су те фирме регистроване у Offshore зонама. Од посебног је интереса изучавање устројства Јединственог систем идентификације и аутентификације (ЕСИА) и оних који му пружају консултантске услуге. То је озбиљно питање. Чак су и деца радника у специјалним службама откривена у тим Big Data, кад већ говоримо о националној безбедности сасвим конкретно. То је потребно пажљиво пратити и обавештавати широку јавност.

18.10.2020.

Разговор са Олгом Четвериковом је водио Алексеј Гончаров

Превео: Александар Мирковић

Извор: https://zavtra.ru/blogs/tcifrovoj_totalitarizm_kak_eto_delaetsya_v_rossii

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 25 октобра, 2020 инч Uncategorized

 

Ознаке: , ,

Мишел Фуко ОКУЖЕНИ ГРАД – УТОПИЈА О ДРЖАВИ СА САВРШЕНОМ УПРАВОМ

***

„Ево какве мере, према једном попису с краја 17. века, треба предузети, ако се у граду појави куга.

Пре свега, успоставља се строга контрола простора: затварају се, наравно, град и његово и уже подручје.; уводи се забрана изласка, под претњом смртне казне, убијају се животиње луталице; град се дели на прецизно одређене четврти, а у свакој се власт предаје у руке по једном управитељу. Општински већници добијају задужење да надзиру по једну улицу, ако је напусте биће кажњени смрћу. Свим грађанима наређује се да се од назначеног дана затворе у своје куће: излазак је кажњив смртном казном. Општинар, лично, споља закључава врата сваке куће, а кључеве предаје управитељу дотичне градске четврти, овај их задржава све док траје карантин. Свака породица треба да обезбеди залихе хране; што се тиче хлеба и вина, направиће се између улице и унутрашњег дела кућа мали канали којима ће се изручивати дневна следовања, тако да се избегне додир између достављача и становника; за месо, рибу и поврће користиће се чекрци и корпе. Ако се куће неизоставно морају напустити, грађани неће излазити одједном већ наизменично, и избегаваће сваки сусрет. Улицама круже једино управитељи четврти, општинари и војници стражари, а пред заражене куће долазе да покупе лешеве такозване „мртвоноше“, чији су животи ионако неважни: рече је о сиротињи која носи болеснике, закопава мртве, чисти и обавља многе недостојне и гнусне послове. Простор је одсечен, непомичан, окамењен. Свако је везан за своје место. Ако се мрдне, стваља на коцку свој живот; следи зараза или смртна казна.

(…) Куга је била повод многим књижевним маштањима на тему светковине укинутих закона, престанка свих забрана, френетичног уживања у времену које преостаје; светковине мноштва тела која опште без зазора, скинутих маски и одбачених статусних идентитета; светковине разобличавања и показивања у правом светлу, разоткривања неке праве истине. Постојало је и политички обојено маштање на тему куге, али са супротним предзнацима: не колективна светковина, него строго одељивање; не кршење закона, већ продор прописа у најситније сегменте живота, преко хијерархијског устројства које обезбеђује власт над свим ћелијама друштва; не маске које се стављају и скидају, него утврђивање „правог“ имена, „правог“места, „правог“ тела и „праве“ болести за сваког. Куга, као стварни и замишљени вид нереда, има медицински и политички корелат у дисциплини. Иза дисциплинских устројстава назире се опсесивни страх од „зараза“ – од куге, од побуна, од злочина, скитње, дезертерства, људи који се појављују и нестају, живе и умиру без реда.

Ако је губа створила ритуале изопштавања који су дали неку врсту упрошћеног обрасца или општег облика масовног затварања, куга је, са своје стране, створила дисциплинске обрасце. Куга захтева много одељивања, индивидуализујућа разврставања, дубинску организацију надзора и контроле, јачање и гранање власти. Губавца одбацују, изгоне, затварају у ограђени простор и ту остављају да се изгуби у неиздиференцираној маси; окружени подлежу минуциозном тактичком размештању и контроли, где су индивидуалне разлике нужна последица одређеног начина владања у којем власт умножава своје инстанце, повезује их и даље се грана. С једне стране масовно затварање, с друге добро дресирање. Губа и њена бинарна подела, куга и њена ситна омеђивања. Једна је жигосана; друга рашчлањена и распоређена. Изгон губавца и и заустављање куге не носе у себи исту политичку функцију. У првом случају, то је сан о чистој заједници, у другом, сан о савршеном дисциплинованом друштву. Реч је о два различита начина да се оствари моћ над људима, да се њима влада, да се контролишу њихови односи, онемогуће њихова опасна мешања. Окужени град, сав прожет хијерархијском структуром, механизмима надзора, осматрања, бележења, град заустављен дејством екстензивне власти која видљиво осваја сва појединачна тела – то је утопија о држави са савршеном управом. Куга представља пробну ситуацију у којој се може, у идеалном смислу, дефинисати начин дејства дисциплинске власти. Да би видели како, искључиво на теоријском плану, функционишу права и закони, правници су замишљали друштво у природном стању; да би видели како функционише савршена дисциплина, владаоци су змишљали стање окуженог града. У основи дисциплинских образаца стоји куга, као оличење нереда и пометњи, као што у основи обрасца изопштавања стоји губа, оличење додира који треба онемогућити.

(…) С једне стране, губавци су постали окужени; изопштенима се намећу тактике индивидуализирајуће дисциплине; с друге пак стране, универзалност дисциплинске контроле омогућава да се онај ко је „губав“ жигоше и да се против њега покрену дуалистички механизми уопштавања. Стална подела на оно што је у оквиру нормираног и оно што је изван тога, а којој се подвргава свака јединка, преноси све до нашег времена – примењујући их и на друге предмете – бинарно жигосање и изгонство губавог; постојање великог скупа техника и установа које себи постављају задатак да мере, контролишу и исправљају одступања од норме, држи делатним дисциплинска устројства које је покренуо страх од куге. Сви механизми владања који се, још данас, распоређују и организују око онога што није саобразно норми, да би то жигосали и изменили, спајају у себи два наведена обрасца из којих су се давно развили.

Из књиге НАДЗИРАТИ И КАЖЊАВАТИ, РОЂЕЊЕ ЗАТВОРА, Београд: Просвета, 1997.

Louis John

Louis John

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 17 октобра, 2020 инч Фуко

 

Ознаке: ,

Даринка Јеврић МУЗИЧКА КУТИЈА: СВЕТЛОСТ ОПРОШТАЈА

По Маргерит Јурсенар

 

Ријеч је о свјетлости:

Оно што прелести јасним

знаком љубави – уистину занавијек

којој смртица не може ништа:

узглављу љубљеног приноси

у потоње предјутарје, кад жижак

дамара тули се и вида,

даровницу давну – музичку кутију седефну

 

Не да извида, ријеч је о потоњој милошти

ријеч је, заправо, о свјетлости опроштаја;

светотајинској кристалној струни

у тијела кутијици затајној

уогњени гдје су, у флуид звучан,

вртови, пољуби, буре – живот сав

 

Длана мог маглина чарна на челу ти

заклон је под којим усниваш

склопив књигу обамрлом руком;

ријечи су неважне: прислони ухо

усни раздање ово уз драгање

сребра звучног што окива ти чула

срмом росне студи, самртно

копреном нити, стопала глежањ,

                                                     грло

 

Не бој се, биће као цјелов руже

кад лептирица сњежна утрне лампу

и душа пада к небу

ваздиже се као лат

с посљедњом пируетом скерлетне балерине

и лабуда црног пјевом

док распрскава се звијежђе

сред мале музичке кутије

 

Почивај завијан мјесечином

на својој страни свјетлости

прати те моје недремано око

 

Приштина

14/15. јун 1998.

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 14 октобра, 2020 инч Даринка Јеврић

 

Ознаке: , ,

Николај Берђајев ЛИЧНОСТ ЈЕ ЧОВЕКОВ ИДЕАЛ

Из књиге О ЧОВЕКОВОМ РОПСТВУ И СЛОБОДИ, Београд: Логос. 2020.

***

Личност ни у ком случају није готова чињеница, она је задатак, човеков идеал. Савршено јединство, целовитост личности јесте човеков идеал. Личност се самоизграђује. Ниједан човек не може за себе да каже да је он у потпуности личност. Личност је аксиолошка, вредносна категорија. Ту се сусрећемо с основним парадоксом постојања личности. Личност је дужна да саму себе изграђује, обогаћује, испуњава универзалном садржином, да остварује јединство у целовитости током читавог свог живота. Али, за то је потребно да она већ буде. Исконски мора бити онај субјекат који је позван да себе изграђује. Личност је на почетку пута и она мора бити и на крају пута. Личност се не састоји од делова, није агрегат, није збир, она је изворна целовитост. (…) Личност је обавезна да извршава самобитне, оригиналне, стваралачке поступке и само то је чини личношћу, представља њену јединствену вредност. Личност је обавезна да буде изузетак, никакав закон на њу није примењив. (…) Личност у човеку је победа над детерминацијом социјалне групе. (…) Личност је активност, супротстављање, победа над тежином света, победа слободе над ропством света. Бојазан од напрезања непријатељска је реализацији личности. Личност је напрезање и борба, овладавање собом и светом, победа над ропством, ослобођење.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 12 октобра, 2020 инч Берђајев

 

Ознаке: ,