RSS

Marko Rakonjac BOLNO BUDJENJE

 

Bio je problematičan dečak. Imao je dobre roditelje, ali je upao u loše društvo i zajedno sa novim prijateljima počeo je da „pravi“ kriminalne poduhvate. On je mislio da je glavni, da niko ništa ne sme o njemu da kaže. Ali, duboko u sebi, znao je da to nije za njega. Bio je problematičan dečak, ali i dobar dečak, pun ljubavi, koju nije naučio da pokazuje. Pokazivao je samo mržnju, a voleo je mnoge stvari. Najviše od svega, voleo je pse. Odgajivanje velikih rasa pasa mu je bio hobi, a imao je prelepog pit bula, Rafa, koji je ponašanjem neverovatno podsećao na gazdu.

Sve je palo u vodu kada je jednog aprilskog popodneva, na Štrandu, postavljen štand za prikupljanje pomoći za dečaka obolelog od raka. Taj dečak je mislio da je promena Rafovog ponašanja posledica promene vremena. Bio je u mogućnosti da odlučuje o tuđim životima, a sada muči muku oko sopstvenog.

Šta sad, Dalibore?

 

Priča je nagrađena na literarnom konkursu za najkraću priču, koji je organizovan u okviru manifestacija povodom 225 godina Karlovačke gimnazije.

 

ParkeHarrison, Robert

parkeharrison-robert.jp

 

 

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 18, 2016 in ЛИТЕРАРНА СЕКЦИЈА

 

Ратко Божовић О ЋУТАЊУ

У ћутању… човек постаје најближи себи и свом свету, свету своје слободе. А то што ћутање скрива подземне светове и подземне везе, у ствари, помаже му да спаси себе и постојећи свет. Контролисано од свог унутрашњег ока и своје активне тишине, ћутање брани човеков унутрашњи свет и тражи Аријаднину нит за излазак из белосветског лавиринта. Ћутање је најчудеснији поглед на свет, предуслов човековог тајновитог трагања и креативне осаме. То је удубљивање у његову свест и подсвест. Зато можемо рећи: човек који је заћутао можда је најфантастичније биће. Је ли по језик погубнији страх од казаног или осећање кривице због прећутаног?

 

vinogradov

Виноградов

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на април 16, 2018 in Божовић

 

Ознаке: ,

Милена Јесенска ПУТ ДО ЈЕДНОСТАВНОСТИ

Најчудније је од свега што једноставне ствари упознајемо тек на крају. Дајте детету да изабере између неукрашеног и украшеног предмета, сигурно ће изабрати украшени, а ако му дате да изабере између неколико предмета, узеће онај који је најмање једноставан. У центру града налазе се најскупље и најексклузивније продавнице у чијим су излозима сасвим једноставне, просте ствари. „Никакве су“, рекла би нека баба са села, „а коштају ко Светог Петра кајгана“. Како идемо ка предграђу , ватрена чежња за украсима расте: хаљине добијају дугине боје, волане, јефтине чипкице, на шеширима су тоне перја и вештачког цвећа, на посуђу се пресијавају најразличитије сличице, код цвећара нема цветова, само букети, у књижари разгледнице са војником, стихом и црвеном ружом. На селу уопште више не постоји ништа једноставно. На свему нешто виси, светли, на све је нешто прилепљено, све има неки украс, једноставној форми је увек нешто додато, сетите се само дечјих сламених шеширића са вештачким споменком, белим радама и машницом.

Дечја лица изгледају под њима тако проклето беспомоћна и тако зачарано глупа, да на први поглед са болом осетите колико ће једнога дана бити потребно унутрашње енергије таквом човечуљку да од дивљења према свом шеширићу препуном цветића стигне до љубави према једноставном шеширу од лепе сламе, а ко зна да ли ће му то икада уопште успети. Сећам се велике трагедије из свога детињства када ми је мајка узела плаворозе чешљић са вашара и дала ми плави од корњачевине. И како ме је мучила и понижавала матроска јакна док сам желела блузу са мноштвом трачица и чипке какву је имала Фанда, моја комшиница, која је са дванаест година имала фризуру и вештачке уметке, а у џепу сукње изгужвана писамца неког студента. А када схватим да је свако од нас прошао кроз такав бол, а касније доживео стварне шамаре судбине и унутрашње горке борбе и горка признања док није схватио лепоту и племенитост једноставности, и да је вероватно одједном изгледало као да је на свету којим је већ данима ишао, доживео нови свет; не могу а да не кажем нешто веома парадоксално: једноставност уопште није једноставна. Вероватно је то зато што у нама спава део живе, мозгом неконтролисане халапљивости дивљих несавладаних створова, какви смо некада давно били, и да за све и увек наше срце говори: Још, још, још! Не можемо да се зауставимо и увек се плашимо да имамо мало. Ако имамо много, плашимо се да ћемо изгубити. Ако изгубимо, плашимо се да нећемо поново добити. Увек се плашимо за имовину. У дубини душе је рупа која води ка још дубљем дну. Ако проживимо један сат срећно, вриштимо: још један сат. А ако имамо шешир, желимо на њему још и цвет. Ако имамо хиљадарку, хоћемо још једну, требају нам две стотине.

Не постоје мале и малецне особине. Мале и малецне особине уситниле су се од великих особина и без контроле испливале на површину. Све, баш све извире из унутрашњости и учити људе укусу, а оставити им неумерено срце, вероватно је исто тако смешно као ставити на себе сат, па прслук, а онда капут. Али, умереност је компликована особина и најтежа врлина, зато што подразумева унутрашњу сигурност. Нико се није родио сигуран, сигурност је лепа, она се осваја, заслужује, скупо плаћа, а састоји се, пре свега, од свесног и исправног оцењивања свих вредности. До ње долазе људи који су научили да губе без очајавања, који су научили да добијају, а да се не преједу и да тиме не пуне рупе своје халапљивости, људи који су научили да деле и коначно научили да сигурност човека није у поседовању материјалних ствари, него у поседовању широког срца. Широко срце се увек без грешке заустави код праве суштине ствари, а у свим ситуацијама, и маленим и важним, испитује најдубље и најпростије основе, испитује најдубље и најпростије основе.  Што дубље тражи, тим сужава круг открића и на крају се као магнет заустави код онога што је једноставно и што се подразумева. Боже мој, после колико борби и сукоба, после каквих лутања и пипања у мраку налазимо оно што је јасно као дан. То је светиљка којом треба да осветлимо свет. Треба се окренути и осветлити све ћошкове којима смо икада прошли, прегледати у њеној светлости све што смо икада видели, а онда темељно прегледати себе, поново, и на крају, и опет најмање још сто пута у почетку се у човеку распрше сви досадашњи појмови као прашина у зраку сунца. То је, пре свега, тешко и боли. Али, ако не попустите, све ће да се среди само од себе, све ће се сјединити у центрифугални покрет и све ће доћи на своје место. И ваше срце ће почети да изгледа као једноставно срце. Такво савршено срце имају неке жене које никада ни о коме не говоре ружно, све разумеју и имају снаге да се одупру, и ако нико и није свестан да оне то чине.

Ко једном научи да буде умерен у најдубљем смислу речи, никада, на пример, неће волети лажне бисере. Шта више, никада му више неће пасти на памет да би могао да их воли и ни у ком случају неће бити поносан што их не воли. Биће му тако нормално што их не воли, тако да за њега неће ни постојати на свету.

Наравно, вештачки бисери су сасвим безначајна ствар. Али, ако је у реду наш однос према безначајним стварима, колико ли је то тек наш однос према важним стварима?

Превод: Содја Зубанц

 

jesenska 1

 
Оставите коментар

Објављено од стране на април 14, 2018 in Јесенска

 

Ознаке: ,

Николина Дикић ЗАБОРАВ

2. награда на 13. поетском литерарном конкурсу „Мика Антић“

 

У плесу неизречених речи

Истина очију одлази

На пут ноћне славе

 

Док је у мислима била вечна

Поноћна љубав

Звездама исањаног неба

 

Сада бледи

Слутњом заборава

Над светлошћу новог дана

 

https://poetski-konkurs-mika-anti.webnode.com/news/finalisti-13-poetskog-konkursa-mika-anti%D1%9B/

 

nina

 
Оставите коментар

Објављено од стране на април 10, 2018 in ЛИТЕРАРНА СЕКЦИЈА

 

Ознаке: , ,

Хелена Будимир ЈА МОГУ ДА БУДЕМ ЉУБАВ

1. НАГРАДА НА ПОЕТСКОМ ЛИТЕРАРНОМ КОНКУРСУ „МИКА АНТИЋ“

 

Кад бих била ваздух, могао би да ме удахнеш.

Струјала бих ти кроз тело. И кроз срце.

Знала бих шта осећаш.

Онда би ме издахнуо.

Не, ипак не бих могла да будем ваздух.

 

Када бих постала киша, волео би ме.

Падала бих по теби и упијала се у твоје кошуље.

У твоју косу.

Постала бих део твог мириса.

Али, када би ушао у топлу собу

Скинуо би кошуљу са себе.

Не, ипак не бих могла да будем киша.

 

Знам! Могла бих да будем љубав.

Да те целог испуним собом.

Од нокта до врха длаке на коси.

Да будем све што волиш.

 

Да, бићу ти љубав.

Само бих у њу могла да се претворим

И да таква уз тебе будем у сваком јутру

И у сваком твом сну.

 

https://poetski-konkurs-mika-anti.webnode.com/news/finalisti-13-poetskog-konkursa-mika-anti%D1%9B/

 

helena

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на април 10, 2018 in ЛИТЕРАРНА СЕКЦИЈА

 

Ознаке: , ,

Исидора Секулић ЗАПИС О ОЦУ

Отац мој је имао у тренуцима израз дубоке и скоро тамне озбиљности. Јављао се тај израз свакодневно, када би се отац, за трпезом, пред јело, полако и свечано прекрстио. Тражио је од мене и од мога брата да се и ми полако и сабрано прекрстимо. Као мала деца, чинили смо то по послушности, по домаћем уставу. Затим, тај крст уз тамну озбиљност лика пређе и код мене у област озбиљности, у област немирних питања.  – „Зашто се Ти тако свечано, скоро потресно крстиш пре него што узмеш хлеб у руке? –Хоћеш ли право да ти кажем? Бојим се глади, и захвалан сам Богу дубоко, и потресено, када год видим да је храна на столу… Ко зна који древни и мучни предак мој се то јавља у мени са својим болом и стидом… Бојим се глади и као телесног мучења, и као великог унижења човекова.“ Отац ме чудно погледа, помилова ме по глави, осетила сам, немирном руком, и онда обори очи. Имао је отац мој чудесан поглед ума далеко у прошлост, до сасвим древних , примитивно мучних предака наших; и имао такав поглед у будућност…  Ја сам доживела беспомоћ, тугу, унижење и мучење глади. По личној судбини, у младости; а касније, под двема војним окупацијама, по судбини Србије, и прогоњеног народа мога из свију крајева српства. У првој окупацији, крстила сам се још слободно, пред врло постан ручак, или пред парчетом чудно модрог и зеленог хлеба, али још за својом трпезом и при својој ватри. У другој окупацији, хладној, без ватара, утулило се и домаће огњиште. У неколико дана једаред, кришом од људи, крстила сам се пред ручком у јавној кујни, ако је ручка и тамо било, ако су могли дати један комад хлеба, или ниједан уз неко јело. Рука би ми задрхтала, поглед се оборио. Тамна озбиљност и крст пред хлебом заиста су потресни. Тачно она очева озбиљност, сада у мени, везала би ме одједаред за оца, и за ко зна којег мучног претка нашег из далеке прошлости.

 

portret oca

Mikhail Nesterov

 
Оставите коментар

Објављено од стране на април 9, 2018 in Исидора Секулић

 

Ознаке: ,

Божидар Кнежевић МИСЛИ

Мишљење је дисање духа; као што уздах долази од притиска на душу, тако је мисао уздах духа; што дубљи дух, тим дубљи уздах, јер је тим дубљи и притисак који дух осећа, тим је и мисао дубља. Огромна већина ситних људи, плиткога духа, имају довољно ваздуха на земљи, те они и не осећају притисак, те код њих и нема уздаха духа, те и не мисле даље од себе и својих потреба.

 

Мишљење је најплеменитија снага човекова, која диже човека изнад ствари, изнад привидног, спољног, површног, стварног, изнад прљавог и блатавог. Мишљење је дезинфекција свега прљавог и смрдљивог, што рађају ниже, животињске, скривене снаге човекове. Само мишљење може да очисти и дезинфикује човека од животиња, као што је само материнство дезинфекција жене од животињске прљавости. И као што је мислилац највиши ступањ човека, тако је мајка највиши ступањ жене.

 

Као што се виши органски живот може развиjaти само на рачун топлоте, те га на сунцима не може ни бити, него само на планетама, тако се и највиша форма општег процеса, мишљење, може развијати само на рачун живота. Што више живота и што је бујнији живот, тим је мање мишљења и свести; што се више мисли, мање се у животу суделује.

 

Мислиоци нису добри посматрачи онога што се дешава напољу, јер су и сувише занети унутра, у својој души.

 

Дубоко мишљење и јака свест јесу најтеже ствари које земаљски човек може понети и поднети; отуд људи који дубоко мисле тешко се крећу у друштву и слабо се чују међу живима; отуд су људи лаке памети и плитких осећања најактивнији у друштву, најокретнији су и највише се чује њихов глас.

 

Велики пороци много мање сметају човеку да има пријатеља, него што врлине изазивају то. Врлина усамљује човека, јер маса људи нерадо трпи да се ко издваја из ње. Отуд су узвишени људи не само усамљени у животу, без друштва и пријатеља, него не могу бити ни активни, јер су и сувише скрупулозни и савесни да би газили по законима природним и људским. Они јасно виде пред собом провале беде, лажи, порока, и док они гледају да то све поравне и угладе у животу, дотле обичан човек јури слепимице преко тога и бива активан и енергичан. Отуд врлина и умност често сметају да се буде активан, или, ако то и покушају, они се брзо саплету и падну.

 

Најусамљенији су они људи који највише oceћају потребу других људи. На први поглед парадокс, али истина по томе што већину људи везује за друге само интерес, док мало узвишенији људи траже друкчије везе с људима, које ретко налазе и остварују.

 

Велике ствари и догађаји иду ситним корацимa; Велики духови иду крупним корацима. И стижући обично пре него што треба, у невреме, они, неразумевани од већине људи, бивају или исмејани или мучени. Отуд велике ствари и догађаји, долазећи доцније, обично затичу ситне људе и c њима врше посла.

 

Велике душе, племените људе, не треба тражити с буктињом y руци; они се у животу не виде од лажне светлости, лажних величина људских. Тек из гроба сијају они својом сопственом, тихом и чистом светлошћу, кад изумру лажне светлости, кад настане општи мрак·

 

Kao што се због велике даљине и не виде планете свих „козмичких сунаца, тако се с висине историје виде само поједине светле тачке – историјска сунца.

 

Велики људи јесу телескопи друштвени, који виде много даље и дубље него сви милиони ситних очију.

 

Свака велика идеја има телескопскога y себи. Она приближује ствари и људе једно другом и заслуга свих великих умова јесте y томе да приближују ствари, људе и времена једно другом и да их мире.

 

Велике личности cy концентрација жеља и идеја једног времена или једног народа.

 

Само су велики духови инструменти историје; само њих одређују и крећу дубоке унутрашње снаге историје; ситни, нижи људи јесу инструменти свога тела и спољних прилика. Што виши дух, све је мање оруђе и израз својих спољних прилика, свога времена и друштва, он је све више само оруђе и израз целе историје човекове; он из дубине њене износи оно што је вечито, што увек вреди.

 

Ствари у свету тако су намештене да, што нека ствар више стоји, то јој из све веће дубине долази живот и кретање, све јој је дубљи корен. Отуда високи духови, црпући из дубине живота људског, душе његове и историје његове, изражавају осећања, тежње и мисли, основне, дубоке и заједничке свима људима, y свима просторима и временима. Отуда њихова вечитост код људи и y историји њиховој.

 

Они који време освајају умом, остављају дубљег и дужег трага у историји него они који простор освајају, јер је простор један и ограничен, и име једног освајача баца у заборав и сенку име другог. А време je вечито.

 

Велики мислиоци јесу освајачи времена, који вековима владају умовима људским.

 

Велики умови су звезде некретнице на небу историје, око којих се друге окрећу.

 

Велики људи, умом или карактером, онако су исто ретки као и закони y хаосу факата, и они  стоје према маси онако исто као и закони према мртвој маси факата. Они носе високо буктињу истине и правде и осветљавају пут којим човечанство треба да иде, као што су и закони које ум човеков налази само поједине варнице оног великог сунца мудрости, истине и правде, које је бесконачно далеко.

 

Велика већина људи јесу као сирова дрва, која се само диме и тињају, загревајући само y близини и не осветљујући никога. Само мало душа и духова људских горе чистим и јасним пламеном, загревајући и осветљујући далеко око себе.

 

Много је више осветљенога и онога што има да се осветли, него онога што светли.

 

 

misli 2

Ван Гог

Кад би се сума снаге која је концентрисана у интелигенцији једног филозофа који ствара нове идеје, једног човека који чини велика открића и проналаске и крчи нове путеве ума и живота могла претворити у радну, активну, практичну снагу, сваки би филозоф, сваки такав човек вредео за читав један народ обичних нижих људи.

 

Што је виши дух, он више личи на Бога, све више само из себе ствара; нижи духови стварају из нечега што постоји, из нечега спољног, чулног, стварног, из материје.

 

Што је узвишенији дух, њему све више треба Бог, све му виши Бог треба, и све више само Један Бог.

 

Главни посао сваког духа међу људима јесте да тражи мудрости и разума, да тражи духа у стварима и временима. Што је виши, племенитији дух, све му је више потребан Бог, и све га више тражи у стварима и временима.

 

Као велики брегови што су постојали на крајевима континената, и велика имена у историји обично се јављала на крају великих епоха и y почетку нових – Буда, Исус, Мухамед.

 

Велики духови јесу као казаљке на сату, које казују које јe доба у животу једног народа.

 

Велики духови јесу празници у календару историје човечанства.

 

Велики су људи они који уносе светлости у мрак, реда у хаос, тачност y неодређеност; који, крче нове путове, стварају нове појмове и идеје.

 

Мислиоци cy локомотива y возу цивилизације.

Мислилац стоји према маси људи као човек према спољној природи. Човек је суперлатив природе, мислилац је суперлатив човека.

 

Само велике несреће и велики болови, које осећају велике душе, могу да пробуде оног другог, вишег човека у човеку. Отуд се само велике душе цепају; ситна душа нижег човека увек остаје поравњена, округла целина. Отуд само велика душа, поцепана на двоје, може разговарати сама са собом.

 

У души обичног човека жица живота јесте најјача, и њен глас гуши глас других, доцнијих, племенитијих те слабијих жица; отуд истина и монoтоност музике њихова живота, али нема ни дисонанце. Што је виша душа, тим су и племенитије, финије жице јаче, тако да их жица живота и одржања себе не може да угуши; отуд у њиховом животу честе дисонанце и кидања.

 

Један савршен, виши човек, који у себи спаја потпуну интелигенцију и карактерност никад није прост, једноставан, него је у њему потпуно пробуђен човек који у сваком тренутку бди над животињом у себи и чува се од ње. Код огромне већине нижих људи човек је само у клици, само дрема, док је животиња у њима потпуно будна: само код мањине виших људи човек је потпуно будан.

 

 

misli 3

Ван Гог

 

 

Б. Кнежевић, Мисли, у редакцији Паулине Лебл-Албале, с предговором д-ра Ксеније Атанасијевић, СКЗ, Београд, 1931.

Преузето са блога: http://www.santamariadellasallute.com

 
Оставите коментар

Објављено од стране на април 2, 2018 in Кнежевић

 

Ознаке: , ,

Божидар Кнежевић МИСАО…

Мисао је уздах на притисак живота. Што већи притисак дубљи уздах.

 

misao

Ван Гог

 
Оставите коментар

Објављено од стране на април 2, 2018 in Кнежевић, цитати

 

Ознаке: ,