RSS

Marko Rakonjac BOLNO BUDJENJE

 

Bio je problematičan dečak. Imao je dobre roditelje, ali je upao u loše društvo i zajedno sa novim prijateljima počeo je da „pravi“ kriminalne poduhvate. On je mislio da je glavni, da niko ništa ne sme o njemu da kaže. Ali, duboko u sebi, znao je da to nije za njega. Bio je problematičan dečak, ali i dobar dečak, pun ljubavi, koju nije naučio da pokazuje. Pokazivao je samo mržnju, a voleo je mnoge stvari. Najviše od svega, voleo je pse. Odgajivanje velikih rasa pasa mu je bio hobi, a imao je prelepog pit bula, Rafa, koji je ponašanjem neverovatno podsećao na gazdu.

Sve je palo u vodu kada je jednog aprilskog popodneva, na Štrandu, postavljen štand za prikupljanje pomoći za dečaka obolelog od raka. Taj dečak je mislio da je promena Rafovog ponašanja posledica promene vremena. Bio je u mogućnosti da odlučuje o tuđim životima, a sada muči muku oko sopstvenog.

Šta sad, Dalibore?

 

Priča je nagrađena na literarnom konkursu za najkraću priču, koji je organizovan u okviru manifestacija povodom 225 godina Karlovačke gimnazije.

 

ParkeHarrison, Robert

parkeharrison-robert.jp

 

 

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 18, 2016 in ЛИТЕРАРНА СЕКЦИЈА

 

Бранко Миљковић и Жарко Видовић ПОХВАЛА БИЉУ

Бранко Миљковић ПОХВАЛА БИЉУ

I

Дошле су из једног сажетог дана непознате и познате
Снебивљиве у нашој употреби многобројне биљке
Чине видљивом линију којом се граничи
измишљено и стварно
Свуда где има минерала и ваздуха воде и маште
Биљке које нам пробадају тело зрачним
копљима мириса
Које нас заустављају отровом и продужују
беланчевином
Скупљају нас по свету и хране нашу изнемоглост
Из земље закључане пред нашим моћима
Ваде неопходна блага из затворене бразде
Из црне браве за коју нема другог кључа осим
биља
О врло смеле и инвентивне биљке
Све што пронађу несебично покажу
Стоје између нас и празнине као најлепша
ограда
Биљке што ждеру празнину и враћају нам ваздух

bilje 1

II

Изналазе путеве између крајности: између
минерала у коме никада није ноћ, где
сунце не залази, где је симетрија
стална и нашега срца
Она расту ван јаве па нам се онда јаве
Чине паралелним прошлост и будућност и старају
се да не буде више мртве стварности
него живе нестварности
Иду до смрти и натраг и чине време потребним
Помешају дан и ноћ и зачну слатке плодове
Припремају љубав

 

bilje 2

III

Ту све почиње ако у њима заиста има
прилагођене светлости
(Тамо где не посредују између нас и нашега
сунца пустиња је)
Оне стварају свет пре његове очигледности пре
првога дана
Цветају птице на гранама људи од глине отварају
стабла и узимају отуд срце слично ружи
Оне су најмање измишљене
Не мењају недељу за понедељак

 

bilje 3

IV

Два света је измишљају: подземни и онај чији
је дан имитација невидљивог сунца
Биљка са кореном изван овог света
Отвара ветар и улази у празно не куцајући
Продре кроз материју и такне бескрај њен
наговорени цвет
Њено биљно искуство: пресипање једног света
у други
Зелене враџбине биљни ђаво цвет а не свест
Њена безболност додирнута чудесним

Врати зрно у заборав
Ослобађа ме бога њена провидност
Слична птицама које прелетају мора
(Конфузне птице не схватајући простор)
Њена безболност њен цвет без памћења лишише
је бескраја иако је дело два света
Иако експлоатише једну супстанцу нимало
конкретну у дубинама дана
Биљке!
Измишљам им имена да живе са мном поклањам
им врт
Приближавам им својим навикама и потребама
Користим се њиховим заборавом

 

bilje 4.jpg

V

Ја знам твој корен
Али из којег зрна сенка твоја ниче
Биљна лепото дуго невидљива у семенци
удаљена
Нашла си под земљом моју главу без тела што
сања истински сан
Звезде поређане у махуну
Све што је створено песмом и сунцем
Између моје одсутности и твојих биљних
амбиција ноћ
Која ме чини потребним и када ме нема
Зелени микрофону мога подземног гласа зово
Што ничеш из пакла јер нема другог сунца под
земљом

О биљко где су твоји анђели слични инсектима
И моја крв што везује кисеоник и време

 

bilje 6.jpg

 

Жарко Видовић ПОХВАЛА БИЉУ (одломци)

 

***

„Човек песник ствара само кад је сличан биљци. Песма Бранка Миљковића Похвала биљу је похвала поезији, човековој  моћи да буде као биљка!

Миљковићева песма је у тону култа биља: о могућности човека и биљке да буду слични једно другом.

***

Биљка је  – у аутентичној, првобитној духовности човека – телесна појава творачке суштине у природи. Биљка чува тајну те суштине не повређујући је. Та тајна је у чистоти раста и настајања, то јест живљења без убијања или уништавања нечег живог. То је тајна самог живота. Такво растење – чисто растење и настајање, без примесе убијања је физис (од глагола настајати), баш како Миљковић каже: „биљка са кореном изван овог света“. По учењу Платониста (старијем, још из времена Парменида и мистерија пре њега), У Небу нема Зла: тамо је само Добро, искон и корен сваког Добра и самог битија (постојања као Добра), док је Зло могуће само у свету насталом из Пада, те је свет, као и нашег игумана Стефана (Његош, Горски вијенац), „состав паклене неслоге“. Па како ни у животу биљке нема Зла, то је њен корен небески, изван овог света. Па и кад угине, биљка се не распада и не смрди као тело животиње – осим ако је животињски микроорганизми не прераде као своју храну. Иначе, она се само суши и чува свој мирис, скривен као и семе живота скривено у њеној чаури.

Тако је и Мироточиви умро: сличан биљци! И остао сличан њој.

***

Биљка се не креће, пасивна је, ни за чим не посеже, ништа не иште и не тражи, ничему се не опире. У томе су земља и биљка исте. Земља је названа мајком зато што су и једна и друга сличне биљци!

Та опуштеност и препуштеност, као уметност, моћ и чар ишчекивања је она смиреност којој не доликује никакво форсирање, наглашавање, намера, тенденција. Ту смирену опуштеност Хајдегер приказује као човекову спремност да чује тајну реч небеса, отвореног Неба, као чудо озарености коју човек не постиже никаквим својим чином, него то може само да му се догоди! Та смирена опуштеност потиче из предсократовске (али мистеријске) физис-природе, из човекова поистовећења с биљком: тада је отворен и за поезију! Наравно, за поезију пророчку (а не ону пуку, естетску, лирску).

***

Кад се Гете, тј. његов Фауст колеба око тога како да схвати и преведе Логос (из Јовановог јеванђеља), па се коначно између између рели сила и речи чин, одлучује за ову другу, пред њим се већ у току колебања јавља – не Логос кога Фауст жели да именује, него Сатана, Мефисто, који је (наравно у сфери духовности, а не у сфери праксе) само акција, сила, форсирање, наметање, намера, тенденција, искуство, примена искуства… једном речју све оно што има моћ у пракси (земаљског царства), али је немоћно да доспе у веру! Дакле, Сатана је све осим смирене опуштености. А Логос је напротив бестрашће (смиреност без страсти), смиреност која у овом свету може да се поистовети само са физис-природом (чедном природом) човека и биља. Тако се Логос и родио у свету: као што биљка рађа дејством Земље и Сунца, тако и Богорододица рађа Христа, Логос од Духа Светог. Без страсти. Тако се и сам Логос предао и пустио да Га распну: без отпора, као да је биљка! У духовном животу небеског царства смиреност не може бити доведена у питање – осим сатанизмом „праксе“.

Ако се биљка не креће и ничему себе не намеће, као што се ничему ни не опире, онда значи да она (као ни Логос) по својој природи није ни сила ни чин, него баш поменута смирена опуштеност и препуштеност. Смиреност, једино стање у којем човеку може да се догоди ДАР НЕБА, те је човеку стало до те смирености управо колико и до Дара Неба. Та смиреност је у хришћанству позната као целомудреност, бестрашће, очишћеност од страсти), као стање могуће само у осећању које није страст. Такво стање се човеку догађа у Причешћу евхаристијским Хлебом и Вином. Причешће је виша, духовна обнова физис-природе биља у човеку…

То не значи да је човек биљка или да може да буде биљка, него само да је уподобљен биљци као што је и Христос. Дрво Живота: да је у стању да се тајно поистовети са биљем.

Зато се хришћанин причешћује биљном твари као жртвом бескрвном, а не месом (закланом жртвом, курбаном, дословно схваћеним кољивом). Смо такво причешће агапи, Љубав која (као биљка) само даје, ништа не тражи и све трпи! Та биљна смиреност човекова, та тајна (имагинарна, маштовна, то јест у вери дата) обнова првобитне физис-природе у човеку, то одсуство силе и чина човеку је услов и за појаву спонтаности (смирене опуштености и препуштености) у којој настаје поетско дело (музичко дело), свештена поезија и, поврх свега, Литургија! Само у тој смирености може човек – како то и Платон каже о песнику – да буде орган божанског, небеског говора. „Званије је свештено поете, Глас је његов Неба влијаније“ (Луча Микрокозма, Посвета), само кад је човек већ постигао смиреност очистивши се од страсти. А чисти се жртвом (поистовећењем себе са жртвом, али бескрвном жртвом).“

Приредила: Маја Стокин

Из рада КАТАРЗА – ЧИСТОТА ФЛОРЕ И „ПОХВАЛА БИЉУ“, …И вера је уметност (књига), Приредио: Матеј Арсенијевић.  Београд, 2008.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 30, 2019 in Видовић, Миљковић, Uncategorized

 

Ознаке: , ,

Зоран Мишић ШТА ЈЕ ТО КОСОВСКО ОПРЕДЕЉЕЊЕ

 

Да ми је ко рекао пре десет година, када сам устао у одбрану првих прогоњених текстова наших модерних песника, да ћемо морати да се успињемо до европског духа преко рушевина наших највиших поетских и духовних вредности, ја му не бих поверовао. Сматрао сам, као што и данас сматрам, да су наши национални симболи довољно универзални да би могли стати уз друге, општеприхваћене симболе којима се у савременом говору служимо. Али ево где сваким даном бива све већма зазорно, да не кажем погибељно, изговорити понеку реч из нашег митолошког речника. Једна од таквих речи је Косово. Чим се та реч изговори, човеку прети опасност да му на главу сруче и аутохтоно косовско млеко, и Видовдански храм, и причешће, и несавремени национализам, и Опленачку цркву, и краљевску амбасаду, и тамњан и измирну, ако не и нешто још много горе.

Сви ми данас мирна срца изговрамо речи као што су Едип и Улис, Креонт и Антигона, Дионизос и Нађа, метафизичко сликарство де Кириково и Откровење Растково или Јованово, сумерски демони и ацтечки богови. Спомињемо све богове редом, укључујући ту и хришћанског бога, јер знамо, заједно са Малроом, да се и ликови богова током векова преображавају, као што се преображавају и све друге духовне и уметничке творевине. Али спомену ли нам само кнеза Лазара и кнегињу Милицу, светог Саву или Доментијана, косовску битку или косовску вечеру, косовски мит или косовско опредељење, ми се намах згрозимо и ражестимо. Поштујемо сва гробља овог света као да су наша: менхире и долмене, Кампо Санто и Сен Дени, Долину краљева и Валеријево гробље крај мора, али Плаву гробницу Милутина Бојића не признајемо за своју. Унели смо у индекс својих омиљених књига највеће мистичаре света, али Момчила Настасијевића с презиром одбацујемо. Отпутовали смо као Ренан у Грчку да се поклонимо Акрополу, али Хиландар нисмо ни споменули. Умемо да разликујемо сваки Бретонов цитат Хегела, али не правимо разлику иземђу Александровог Опленца и Карађорђеве Тополе. Знамо шта значи опредељење Антигонино, али се у чуду питамо: шта је то уопште косовско опредељење?

Али, треба ли се уопште чудити том нашем чуђењу, када знамо колико се непоразума нагомилало око наших традиција? Нас је прошлост проклела довструком клетвом: удаљила се од нас, а није нам дала да из ње изађемо, лишила нас је свога богатства, а оставила нам своју тугу и немаштину. Тако је прошлост постала и остала наша чежња и наш стид: чежња за заборављеном колевком и стид због наше заосталости, ругобе и незнања. Па се и делимо према томе како је ко у себи тај несклад савладао: на оне који се прошлости одричу и грабе напред, не гледајући на пређени пут, и на оне, заостале, који су од заосталости подигли одбрамбени бедем традиције. Мало је ко у стању да приђе нашој прошлости и с љубављу и са знањем, па да раздвоји светлост од мрака, изворне ритмове од вашарских трупкања, праву поетику од школског срицања, митску свест од дидактичке свести. Можда би једино песници и учењаци новог кова, када би се удружили, могли да оживе нашу традицију и спасу је и од назадњачког старатељства и од напредњачке немарности. Видело би се онда да наша прошлост није ни ништавна ни мрачна, да грабеж и покољи нису наш једини позив, да крвна освета није наша једина духовна храна, да нисмо само постојбина „суровости и легендарне беде“, како то о нама пишу странци. Видело би се да постоји и једна друга, дубља и старија традиција од оне хајдучке и братоубилачке. Искрсла би из заборављених књига она мудра, достојанстена лица која су се помолила са зидова наших старих задужбина и задивила свет. Поклонили бисмо свом народном епосу оно место које му додељују Сесил Баура, стављајући га уз Хомерову Илијаду. Разумели бисмо боље и себе и свет коме припадамо.

Јесте, историја нам је ускратила мирну поступност развоја, осудила нас да читаве векове проведемо безгласни и безимени. Нестали смо под земљом и векови су нас прекрили заборавом. Па ипак, сунце нас је и даље грејало, чудесно подземно сунце, сунце сећања, и провело нас тајним ходником до накрај таме. А када смо поново угледали светлост дана, прихватили смо се дневних послова као да таме није ни било. Сустигли смо време, јер смо били мудрији за читаву вечност свога тајног искуства, јер смо умели да спасемо од смрти оне вредности које побеђују време: своје споменике и своје памћење.

Питају ме: шта је то уопште косовско опредељење? Заиста, време је да се то упитамо. Јер сви ми знамо и за косовске божуре, и за силне оклопнике без мане и страха, и за Мештровићев Видовдански храм, и за цара Лазу, честито кољено, и да смо Косово осветили, и да лажу они који нама данас кажу, деци овог века, да смо недостојни историје наше, и да смо изгинули на Кајмакчалану, и да смо вечито гинули за крст часни и слободу златну, и да нам је, ето, суђено, да нам је то тако рећи урођено да гинемо и да се светимо, да нас Турци истребљују и да истребљујемо потурице. Косово је постало ратнички мит једног ратничког племена, да би се, у својим крајње извитопереним облицима, претворило у ратоборни поклич ратоборних племенских поглавица. Оно је постало државотворни мит једне државотворне нације, да би се претворило у освајачки и хегемонистички програм једне класе. Шта је било Косово и шта оно значи, „шта је то уопште косовско опредељење“, на то се сасвим заборавило. Заборавили су то први они који су косовски мит приграбили за себе и наумили да се настане у помпезном, имепријалном и империјалистичком Видовданском храму. Али заборавили су то, и заборављају још увек, и они наши ствараоци који су устали против видовданске помпе и империјалистичких фанфара, против националистичке романтике и лажног сецесионистичког сјаја. И тако Косово почива и даље гухо и пусто и наставља своје подземно вековање, далеко од нас и нашег века. Заливају га покаткад старачке професорске руке, оросе га архиварском росом и заките босиоком филологије. Али праве руке да га премери, правог слуха да га саслуша, нема.

Не, није косвоско опредељење Растково службовање у краљевској амбасади, ни његови пригодни чланци у „Времену“, ни његове невоље са патријаршијом. Није косовско опредељење ни служба патријаршији и православљу, нити служба ма којој цркви. Није оно исто што и Мештровићев Косовски храм или црква на Опленцу. Није ни четничка кама, која се потезала у име Косова, јер Косово није ни четништво нити кама. Није косовско опредељење ратничко гесло, иако су га ратници исписивали на својим заставама; није ни оружије освете, иако су ратови вођени да се освети Косово. Није косовско опредељење исто што и завет да се Косово освети.

Косовско опредељење је опредељење свих оних који су радије бирали „у подвигу смрт, него ли са стидом живот.“ Када данас читамо Похвалу кнезу Лазару од патријарха Данила III, написану 1392. или 1393. године, чини нам се као да слушамо покличе који су се 27. марта разлегали на београдским улицама: „Боље је нама у подвигу смрт, негoли са стидом живот. Боље је нама у боју смрт од мача примити, неголи плећа непријатељима нашим дати.“ И питамо се: није ли то увек било једно исто опредељење које нас је нагонило да се боримо за „изгубљену ствар“, да се подижемо на устанак у тренуцима када је цео свет веровао да нам нема спаса? Нисмо ли управо у таквим тренуцима, када је претило да нестанемо, долазили до најпуније потврде свога постојања? За оне који време броје рачуницом невремена, а победе рачунају бројем непријатељских офанзива, косовско опредељење није само мит већ и закон историјске нужности.

Косовски еп не заснива се на освајачкој охолости, већ на поносу оних који су оружијем духа савладали освајаче. Због тога он никог не угрожава, никоме не прети. Мит о Косову далеко премашује границе националног мита; својом суштином он се придружује оним највишим творевинама људског духа, сакупљеним у Имагинарном музеју једне јединствене европске културе.

Косовско опредељење је највиши етички принцип који је, уручен нам од Грка, постао наше историјско искуство. Али у њему је сажето исказан и онај древни закон укидања супротности који се од Хераклита до данас објављује свету. Небеско царство коме се кнез Лазар приволео, то је она врховна тачка духа на којој се, према Бретону, разрешују све противречности, где, писао је Лаза Костић, нестају оне несразмерне разлике температуре у васељени и веначавају се сан и јава, где је Дис угледао оне очи изван сваког зла, а Растко Петровић свог Великог друга. Та тачка духа није уписана у књигама земљемерним, она је „измишљена“ као све творевине човековог духа, од поезије до матетматике. Али зато није ништа мање стварна и неопходна.

Косовско опредељење, то је, пре свега и изнад свега, духовно и песничко опредељење. То је љубав која остаје и када нема више љубавника, лепота која зрачи и када су нестали њени неимари, сан који обасјава јаву и када су у свом пламеном лету изгорели сањари. Та љубав, та лепота, тај сан, то су она вечна сазвежђа Лазаревог небеског царства. То је онај бескрај исписан на дрворезу у Растковом Откровењу.

Ако се данас присећамо косовског опредељења, то је зато што смо, у својој превеликој журби да се приближимо европској култури, заборавили да и наша традиција чини део те културе. Отварајући се модерном свету, као да смо заборавили на себе. Као да нам се учинило да свет постоји ван нас, негде преко границе, у срећнијим и привлачнијим крајевима. А свет је почивао у нама још док се за нас није ни знaло, док нисмо ни знали где су нам границе. Били смо део једног јединственог, безграничног света, његова последња блага успомена у срцу жестоког разједињеног новог света. Оно што смо открили Европи деветнаестог века, када нас је поново примила под своје окриље, то није био припрости језик једног варварског племена, већ последњи живи изданак њене велике прошлости, заборављени језик њеног негдашњег духовног јединства. И док ми данас жртвујемо живу традицију своје постојбине зарад европских узора, четрдесет година старих, Европа је већ давно почела да трага за прапостојбином читавог света. Док смо ми гајили бретоновску традицију, Бретон је прикупљао визионарска сведочанства десетине земаља, и прикупио би и наша, да их којим случајем зна. Док смо ми, поучени Растковим примером, наканили да погледамо наше старе фреске „очима које су виделе Брака и Пикаса“, Пикасо и Брак били су већ давно замислили своје слике очима које су виделе афричку преколумбовску уметност. Док смо ми, идући Растковим трагом, откривали Охридско језеро, Корбизије је већ био давно сазидао куће по угледу на охридску архитектуру.

Присетили смо се опет, после четрдесет година, Бретонових мисли које су већ давно изгубиле сваки значај. Наставили смо да величамо тезу о антилитератури, која је већ сама себе сита. Почели смо да тражимо себе у огледалу једног света коме прети да самог себе више не препозна. Ушли смо у њега као уљези, а не као староседеоци, они којима је Орфеј поклонио своју лиру, и који су последњи запевали његову песму верности и наде. Тражили смо посреднике да нас приведу медитеранској култури, не увиђајући да се права култура не прима из посредничких руку, већ се узима са извора. А тај извор ми не морамо тражити по белом свету; он се налази на нашем тлу. И ми смо наследници медитеранског духа; он и данас живи у нашој старој књижевности, живописима и народном предању, у песничким текстовима Стевана Првовенчаног, Зидању Раванице и Сопоћанима.

Знам: култура данас путује у обратном смеру од оног којим је путовала у Савино доба. Требало је да се наши часни просветитељи врате са Запада да бисмо разумели шта је Србија на Истоку. Требало је да упознамо велике и мале романтичаре, црначку пластику, Хијеронимуса Боша, Жерара де Нервала, џез -музику, Фројда, Бретона и Леви-Брила да бисмо открили Лазу Костића, Илију Вукићевића, Бранка Миљковића, Љубицу Марић, Сопоћане и Манасију, народни мелос и народни епос, тужбалице, бајалице и бројанице. Требало је да нам усаде осећање мање вредности да бисмо се излечили од њега. Требало је да испунимо ваздух и зидове међународним фолклором да бисмо схватили вредност своје народне уметности, да преболимо Рембоа да бисмо се усудили да одболујемо Бору Станковића, да обучемо америчке фармерице да бисмо почели да правимо помодне опанке. Нека им је за то вечита слава и хвала. Али тај пут у завичај: од Париза преко Мексика или Полинезије, од Бретона преко немачких романтичара и шкотски балада, ипак је био, у суштини, онај исти пут којим нас је Лукијан Мушицки учио грчком хексаметру преко руско-словенског обрасца, а Дучић александринцу преко парнасовског. Постоји и пречи пут, који полази из заједничке европске културне прапостојбине и спаја нашу стару књижевност са модерном посредством народног предања. То је онај стари међународни пут, Via egnatia наше историје, који протиче кроз само средиште наше земље и нашег бића спајајући Исток са Западом, занос са мудрошћу, завичајно са васељенским, цариградски друм наше културе, којим су прошле најезде и крвопролића, али и весници великих духовних проебражаја. Али тај пут једини није прокрчен. Читав један век харали су по њему и сеирили севдалије и пустахије, архиварски мољци и богомољци, краљевски пандури и питомци, док је интелигенција, згађена и обесхрабрена, радије бирала безбедније, већ прокрчене европске стазе. Само најсмелији и најдаровитији умели су да пођу тим путем. Они су могли с правом да се назову грађанима света и васионским неимарима, иако нису напустили своје огњиште. Умели су да буду древни и сувремени, родољуби и космополити, смрени и обесни. Умели су да стару митологију испуне савременим духом, а националне симболе да уздигну до универзалног.

Не, нису наши велики песници новијег доба, од Бранка Радичевића до Растка Петровића и од Растка Петровића до Бранка Миљковића, нису они припадали ниједном табору, ни старим и новим париским школама. Потомци Илира и старих Словена, наследници Грчке и Византије, следбеници вечитог младићства народног генија, они су могли да домаше Европу јер су били једнаки са њом духом и пореклом, запамтили су њене васељенске поруке и изговарали их чистим, завичајним језиком, у којем је живела успомена на хомеровска и косовска времена.

За њима ће поћи и наша нова поезија.

1961.

З. Мишић, Критика песничког искуства (СКЗ, Београд 1976)

Преузето са блога: http://www.srodstvopoizboru.com

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 29, 2019 in Зоран Мишић

 

Ознаке:

Зоран Глушчевић ДУХОВНА МИСАО МОМЧИЛА НАСТАСИЈЕВИЋА

„У пуном доживљају хода садржан је и смисао пута.
Куда, пита се ко је непоуздан у истинитост својих корака.
У рођеној тежњи да се слободно изгради (благослов који
се неосетно изокрене y проклетство), човек је, место
стварним завојицама логоса, ударио апстрактним
пречицама логике.“
М. Настасијевић

Да би се схватила и тачно интепретовала духовност коју је у себи носио Момчило Настасијевић, није неопходно познавати општу духовну физиономију породице Настасијевић као и њене духовне склоности. То су два духовна ентитета који имају заједнички духовни корен, али се онда међусобно диференцирају на начин на који се разликују креативна индивидуална мисао од мисли која изражава типично расположење и духовно стање једне одређене средине. И управо зато да би се подвукла и истакла разлика између индивидуалности и типичности, ја ћу се најпре осврнути на оно што је представљало заједнучку духовну основу целе породице, да бих онда учинио покушај да пратим колико је то могуће, смелу духовну радозналост и религиозну креативност Момчила Настасијевића, трудећи се да њено проучавање задржим искључиво на непосредним ауторовим исказима као и на крајње провереним и веродостојним сведочењима његових савременика.

Овај други део изучавања утолико је деликатнији и осетљивији што је сам песник правио разлику између онога што је намењено широј јавности и онога што је намењено ужем кругу посвећених и духовних једномишљеника или је било плод тренутних и непоновљивих визионарских сазнања. У првом случају, био је потребан велики индивидуални припремни рад на сопственом духовном самоусавршавању да би присутни уопште могао да прати излагање Момчила Настасијевића, у другом пак радило се о визионарском и видовитом надахнућу чија се открића нису могла сваком ни поверити и за чије се откриће нису могла сваком ни поверити и за чије је обелодањивање био неопходан известан проток времена и колективног искуства.

По свом духовном профилу, породица Настасијевић спадала је y оне српске куће y којима су морални темељ и основ представљали православље и прожетост српским националним осећањем, тј. емоцијом обојена свест о припадности српском народу. Та национална свест била је вишеслојна, имала је културно–антрополошку, историјску и етичку димензију, да би је онај стваралачки део породице извео као онтолошко–философску и естетичко-стваралачку категорију формулисањем теорије о „матерњој мелодији“. Православље је y породици Настасијевић било нераздвојно од националног осећања и имало је карактер јасне религиозне оријентације са свим елементима православне припадности и културно-антрополошким атрибутима. То православље имало је свој уобичајено ритуално–култни оквир са карактеристичним православним атрибутима, али је истовремено било основа за веома живо духовно струјање и духовну радозналост, чија је напетост нарочито расла на духовним састанцима који су се редовно одржавали у ужем или ширем пријатељском кругу.

Овде је прилика да се нагласи да кућа породице Настасијевић није била само један од најважнијих књижевних салона у Београду између два рата, него и једно од чувених духовних састајалишта српске интелектуалне елите. У духовним дијалозима расправљало се о духовној ситуацији времена, о односу науке и духовности, о путевима да се изађе из духовне кризе у коју је и нашу средину увукао материјалистички потрошачки карактер времена. На тим састанцима, нарочито y посебном ужем саставу, духовност је третирана не само као културолошки, социолошки и антрополошки феномен него и као подручје најинтимније индивидуалне креативности.

Предмет тих истраживања и расправа била су теозофска и антропозофска учења као окултне технике, али је Момчило Настасијевић, свестан духовног физичког ризика, остале чланове породице, који су показивали занимање за окултни феномен, држао по страни. Чак и Славомиру Настасијевићу, најмлађем члану породице, који је показивао изузетан дар за мистичну медитацију „забранио“ је бављење окултним радњама и антропозофијом: сматрао је да је само он у стању да издржи физичка и духовна искушења везана за антропозофска истраживања и мистичну праксу, и да би то за остале чланове породице могло бити погубно. Своја искуства и сазнања износио је у породичном и пријатељском кругу готово без ограничења и без обзира на то колико је ко од присутних био у стању да га прати, са изузетком визија y кoje je посветио само чланове своје породице. Сусрети су се одвијали y облику дијалога y којима су готово сви суделовали, али би на крају узимао реч Момчило.

Према општем мишљењу и исказима свих појединаца који су га знали, и који су са њим долазили у додир, Момчило Настасијевић је био човек изузетних квалитета. Изнад свега, он је био магијска личност. Кад би узео реч, све живо око њега би занемело и претварало се y yxo. Његова беседа имала је невероватну сугестивност која би преплавила све присутне и сав простор y тренуцима кад би његово излагање прелазило у чист занос. Свакако да је томе доприносила и посебна музикалност његове реченице, али је ипак пресудна била она унутрашња мелодиозност у којој су се стапали лично надахнуће и визионарска инспирација и која је зрачила ауром божанског послања.
За духовност Момчила Настасијевића карактеристично је једно стање духа које бих, y тренутном недостатку бољег израза, назвао панрелигиозност. Он проширује појам религиозне духовности на најкреативнију област људског духа, уметност и уметничко стварање доживљава и поима као религоизно надахнуће, као религију. Иако је Момчило Настасијевић, попут својих савременика психо–аналитичара, али сасвим независно од њих, сматрао да човеково несвесно представља неисцрпни извор и трезор уметничке инспирације, за њега стваралачка структура духа, која покреће и омогућује рад имагинације, извире y духу Божјем и ствар је божанске природе самог човека.

Зато он високо вреднује уметника и ставља га на божански пиједестал:

„Уметник је првобитно свештеник, маг, човек који има везе са надстварношћу, са оним што стварност делимично, или, ако хоћете, симболично представља. Али његов је значај је y томе што је он посредник између Бога, Универзума и осталих људи.“

Истина се не налази y материјалној љусци ствари, него негде y близини, испод љуске, где је скривена и куда је пут отворен једино уметницима, тим свештеницима божанске истине. Настасијевићев далеки духовни претходник немачки романтичар Вилхелм Хајнрих Вакенродер (Wilhelm Heinrich Wackenroder, 1773-1798) отворио је један од токова европског романтизма својим страственим стапањем уметности и религије, својим тумачењем уметности као религиозног доживљаја. У свом религиозном и духовном заносу Момчило Настасијевић је „рехабилитовао“ материју на тај начин што јој је одредио незаменљиву улогу духовног посредника кроз уметничко стварање, он је свој религиозни ентузијазам пренео на однос ствараоца према материјалу у којем ради, јер и сама материја као духовни посредник, попут Плотиновх тумачења, сакрализује један део себе у присном додиру са духом.

Настасијевић је обасјао уметнике једном духовношћу која црпе своју сакралност из улоге која им је припала:

„Они откривају божанску битност ствари и битност живота, они су нужно обожаваоци духа кроз материју, великог кроз мало, свеопштег кроз појединачно.“

После овога се можемо запитати како изгледа „божанска битност ствари и битност живота“ како их је видео Момчило Настасијевић у својим размишљањима и медитацијама?

Њега најпре занима однос човека и греха. Грех је, као што ћемо видети, стални пратилац људски али истовремено и шанса, и управо је тежиште на томе. Ево једне формулације која на први поглед личи на парафразу Достојевског:

И знајте још ово: ко год се спустио y дубине пакла, тај је истим замахом узлетео у најетеричније висине раја. Једно без другог не да се замислити.“

Можда ова последња реченица исувише одаје трагове прагматичког искуства, можда је намењена једној религиозној дидактици која жели да ободри пали људски дух. Па ипак, овде се недвосмислено наслућује нешто много дубље него што су обзири према грешнику коме треба отворити духовну перспективу. У суштини, овде се ради о једном мистичном учењу y чијем је средишту корепативан однос добра и зла. Велико је питање да ли се овде не открива једна од тајни из учења Гнозе које се крију у езотеричној усменој традицији најстаријих јеврејских учења. И док је јудејској мистичној традицији дато само да усмено с генерације на генерацију преноси у најужем кругу свето сазнање о јединству добра и зла као најскривенијем божанском атрибуту, дотле је старим Феничанима било дозвољено да ту тајну материјализују и митологизују као култ првосвештеника и бога Абраксаса.

Момчило Настасијевић није спадао у људе којима је теолошка догма повукла границе сопственог религиозног и мистичног трагања за последњим истинама. Ма колико био православни хришћанин, његова се мисао слободно кретала духовним сферама не водећи рачуна да ли је y оквиру или ван оквира постојеће догме. Он је био духовњак који је самостално, мистично, визионарски, дубоко религиозном контемплацијом и интуицијом откривао духовне истине доживљавајући их и осећајући као живу стварност. Добро и зло за њега се међусобно условљавају и вредносно, у коначном духовном збиру и ефекту, стоје на истој духовној равни. Као корелативни збир, они духовно подстичу и утичу на духовну и моралну еволуцију, и ту се заправо крије једна од најдубљих, највећих и неразрешивих тајни религије, наиме тајна извора и сврхе зла.

Уметност је посредник између човека и Бога у ствари зато што се божанство као и божанске истине не могу појмити али се могу осетити, а то је подручје y којем се суверено и непогрешиво креће уметнички стваралац. За Момчила Настасијевића уметност је у својој битности религија, и, исто као и религија, она тежи

да скине вео са непробојне стварности, те открије истину постојања. Открити истину постојања значи у свему осетити једно и у једном све, и у свему самог себе. Надстварност се не да појмити али се да осетити.“

Емоција, интуиција, медитација, мистична визија су средства помоћу којих се може наслутити коначна и суштаствена истина, док разум, нарочито кад је у служби материјалног прогреса и борбе за животни опстанак, не само да збуњује човека него га наводи на скроз погрешан пут. Уметност је дакле једино средство апсолутног сазнања, а апсолутно сазнање се стиче или осећа или наслућује само у сусрету са Богом. Зато човечји дух тежи

„да га неко живом речју или кипом или свирком доведе лице у лице с тајном света, с Богом, када ће се он изгубити у њој и заборавити на себе. – Не треба се варати, мистицизам никад није остављао човечанство. Само се тим путем, који је уосталом и једини, дошло до открића лепог.“

Суштаство Бога уједињује атрибуте истине и лепоте. До њих човек може допрети само ако негира сопствено еготично, разједињавајуће и искушењима разума подложно Ја. Мистично стапање с Богом јесте једини прави и сигурни пут до лепоте. Бог је дакле извор свега, а уметност је мистична спона између човека и Бога. Уместо формуле „уметност ради уметности“ коју су лансирали наши рационалистички програмским дефиницајама, од националне преко идеолошке до социјалне, Момчило Настасијевић је још 1922. године, дакле у тренутку кад је имао двадесет и осам година (рођен је 1894, умро 1938. године), поставио следећу формулу: Уметност ради људске душе.

Људска душа је y y првом плану, а то значи преиспитивање целокупне људске историје заједно са свим последицама до којих је довео рационалистичко–позитивистички ток инициран на Западу и материјалним прогресом наметнут као главни и пресудни критеријум савремене цивилизованости, националне успешности и духовне добробити. Али је ствар у томе што се под капу материјалног прогреса не могу ставити све друге димензије људске егзистенције нити се њиме могу задовољити далеко важније, пресудне духовне потребе људске природе, а да и не говоримо о есхатолошком концепту историје и друштва. Основу религиозне философије Момчила Настасијевића представља уверење да човек, свет и Бог сачињавају једно неразлучно тројство. То је пандан св. Тројици или, тачније, начин на који се она мултипликује у живом и мртвом свету који је Бог створио. Било на ком месту овог тројства да пукне ланац, човек је y губитку без обзира како сам, рационално, доживљавао тај нови статус. Између та три члана постоји и продуктивно делује једна спиритуално-магијска веза која се корени y Господу и коју човек не сме и не може раскинути без трагичних последица по своју будућност, или, без губитка „самог себе“, како каже Момчило Настасијевић.

Момчило Настасијевић је увео у нас и израз „изопачена религиозност“ чему приписује све заблуде и обмане које настају на тај начин што се човек нашег времена, а то не траје од јуче него од ренесансе, рационализма и просвећености, без остатка и са крајњим поверењем предао интелекту и рацију насупрот интуицији, емоцији, љубави и религиозности. Овде препознајемо један од ирационалних токова савремене мисли који је заступао готово истовремено и Карл Густав Јунг, сматрајући да је позитивистички дух у западном хришћанству пореметио равнотежу измећу рационалног и ирационалног, измећу разумског и емотивног, измећу материјалистичког и спиритуалног у корист оног првог, чиме је настао опасан расцеп y колективној свести западног човека. Момчило Настасијевић је имао готово непогрешиву интуицију да пре многих културолога и социолога и на Западу и на Истоку осети долазак разорног духа времена, времена технологије, потрошачког друштва, јаловог интелектуализма и погубног материјализма, он је мећу првима дигао глас противу, како он каже, машинизације уметности (1936), опредељујући се одлучно и страсно за уметност која је равна духовности и религиозној свести.

У свом историјском ходу човек је изгубио праву оријентацију:

„У пуном доживљају хода садржан је и смисао пута. Куда, пита се ко је непоуздан у истинитост својих корака. У рођеној тежњи да се слободно изгради (благослов који се неосетно изокрене y проклетство), човек је, место стварним завојицама логоса, Ударио апстрактним пречицама логике.“

Човек је рођен да буде слободан и да све одлуке доноси по сопственој савести и процени. Али слобода није само безгранична могућност него и вишеструки изазов скопчан са одговорношћу. Ако се слобода злоупотреби, а то значи изврши погрешан избор, онда се отвара нездрави процес ослобођења. Привидно је и лажно оно ослобађање које ласка људској сујети јер оставља утисак као да је циљ слободе раскидање свих веза са светом, природом и општим законима бивствовања. Уместо стварног ослобођења, човек се одвојио од света и тако сам себи припремио духовну смрт.

Међутим, пошто свет и човек имају заједнички духовни основ, одвајање од света неминовно значи кидање са духовношћу у самом себи, негацију оног заједничког и јединственог духовног добра које повезује све бивствујуће у свету, природи и космосу. Отуда,

„свака прекинута веза са светом значила је у ствари једну везу мање са самим собом.
Те у обмани да је потпуно свој, и ослобођен неба чврсто стао на земљу, нити је више на земљи ни на небу, нити је божји ни свој. Губећи Бога, у ствари све је дубље губио самог себе.“

За Момчила Настасијевића стварање је било морални и религиозни чин у најсуштаственијем смислу речи, јер се радило о спасавању људске душе. Свет је већ био толико огрезао у дух материјализма да више није било живог кутка

у који већ није продро, под маском просвете и са девизом напретка, разорилачки дух времена?“

Док је Херман Хесе то исто међуратно доба у којем је захуткали материјални прогрес рушио све духовне и моралне вредности назвао „фељтонско доба“, Момчило Настасијевић га је назвао, још адекватније, „антистваралачко време“, чиме је истовремено одредио његове обадве негативне димензије: једну која је девалвирала уметност и другу која је разорно деловала на дух. Иако је проповедао борбу против „антистваралачког времена“, он је био свестан, дубоко прожет духовним и моралним консеквенцама на које обавезује духовна позиција са које је мислио и делао, да су и борба и њена оруђа нешто што спада у нижу категорију како у односу на човека тако и у односу на циљ. Он се ужасавао ових речи зато што обе обесвећују човекову духовност.

И јер борба, макар и за праведну ствар, ипак је борба: и оруђе, макар се њиме и само зло хтело искоренити, ипак оруђе.“

Уместо тога, он је имао пуно поверење у моћ духа која се заснива на љубави:

„А изнад и испод обојега, високо и дубоко, стоји стваралачки потез, који је сам по себи победа без борбе, јер потврдом себе као апсолутног добра у корену ништи зло, јер у себи носи сву силу отелотворене љубави.“

За песника интиуција представља нераскидиву везу између двеју суштина, суштине себе и суштине света, што практично значи да је интуиција божански орган којим се остварује међусобно повезивање човека са духовном суштином свега што постоји. Ниједан наш стваралац пре Момчила Настасијевића није не тако далекосежан начин и са таквом доследношћу изједначио ова два ентитета: уметност и религију, стваралаштво и духовност. Уметност је уздигнута на ранг божанског органа којим се, односно преко кога се остварује духовна веза између човека и његовог исходишта.

Шта је онда задатак савременог човека суоченог са страшном и незадрживом најездом агресивних и деструктивних сила тоталитаризма, материјализма, идеологија, комунизма и фашизма с једне стране, и, с друге стране, и паралелно и y корелативнoj, узрочно–последичној повезаности са тим, са онечовечењем, обездуховљењем, претварањем човека y објекат мрачних и разорних сила зла које наступају под примамљивим заставама лажног благостања, социјалне правде, „новог поретка“, који ће задовољити све интересе и „усрећити“ све људе, проглашавајући култ интереса и силе за једине друштвене вредности.
Ево шта на то каже песник:

„Утирање пута, пагани преображај себе, и биолошког и духовног, процес човека ка нечему што се тек има остварити y чисто људско; што је и чистина и пуноћа себе: живо y пуном смислу, и телом и духом, али без признака ма каквог узвишења, ма каквог пада.“

У међуратном добу постојале су и цветале разне теорије о будућности и циљевима људског рода. Док су сви обећавали нешто ново што ће усрећити човека и што га, на крају крајева, неће ни стајати великог напора, визионари духа попут Момчила Настасијевића видели су излаз из свеопште кризе y нечем сасвим другом: y човековом повратку самом себи као отелотворењу интегралне људскости. То је један идеалан духовни образац за чије је остварење Момчило Настасијевић предвидео и формулисао одређене психолошке и моралне поступке. Није се радило само о формулисању Идеала него и о практичним упутствима како да се он оствари.

Пре него што се осврнемо на њих, треба истаћи дубоку песникову проницљивост кад се ради о постављању психогенезе целог тог поступка унутрашњег преображавања и духовног уздизања. Момчило Настасијевић није био само апстрактан теоретичар и морални философ. Он је увићао и истицао реалне психолошке покретаче и механизме који готово да принуђују човека да се отисне на овај пут унутрашњег усавршавања и самопревазилажења:

„Једно је ван сваке сумње: узнемиренима од постања, дубоко сазнамо, једини је исход умирити се. Без чега, тамни од искони, смисао нашег немира преобратио би се y бесмисао и беспуће.“

Немам довољно речи да истакнем да се овде не ради само о једни генијалној психолошкој и психотерапијској аналитичкој формули којом се објашњава порекло унутарњег динамизма који покреће човека напред, мада би и то било сасвим довољно. Међутим, ова формула објашњава генезу зла, али дефинише и човека, његову егзистенцијалну и онтолошку суштину коју са лакоћом преводи y сасвим савремене оквире и токове, и то оне који ће постати владајући тек после Настасијевићеве смрти, y налетом раздобљу после завршетка Другог светског рата.

На почетку човекове историје и развоја био је немир, каже Момчило Настасијевић, заправо човек је рођен или створен с узнемирењем као сажимајућом и основном мером свога сензибилитета. Веома је блиска и чак неминовна иако неисказана идеја да љубав и немир иду заједно, али не само та два ентитета него и онај трећи, нагон за сазнањем. У даљој елаборацији могло би се утврдити да је унутрашња узнемиреност дар Духа Светога, јер само особа која лако и непогрешиво реагује на збивања око себе и y себи стиче основне психодинамичке предуслове за унутрашњу еволуцију. Немир који је човеку од искони дат као тамни и нејасни импулс који треба испунити смислом нагони човека, као какав психоенергетски имеператив, да трага за општим смислом и свог и општег постојања: човек не може да издржи немир или страх и зебњу, немир тражи да се заврши у смирењу, а умирити се значи досегнути прави смисао. Тиме је дата и формула о пореклу немира: немир или страх настаје у одсуству смисла, па је тако Момчило Настасијевић антиципирао психолошку теорију Виктора Франкла о одсуству смисла као узрочника неуротичких обољења.

Сȃм немир потенцијално садржи и скривени смисао иако сваки немир не води до правог циља. Али ту је стваралачки потез, како каже песник, а то је процес кроз који се y уметности открива и отелотворује смисао, јер је уметничко дело носилац смисла. У одсуству духовности, немир води у беспуће и бесмисао, у ствари y зло. Што значи, и зло и добро, и пут у свесмисао и пут у бесмисао, имају један те исти основ, један те исти корен: немир који је човеку дат од постања. Само од човека зависи како ће искористити тај тамни подстицај који може одвести човека y два сасвим супротна смера.

Момчило Настасијевић покреће и питање односа према природи констатујући да је развој цивилизације удаљио човека од природе. Човек не може више да се врати природи на начин који је остварио y своје прадоба, али не може ни сасвим да се од ње удаљи. Човек се разликује од осталих бића y природи по томе што он није само биолошко биће чији је једини и финални смисао да се роди, расплоди и ишчезне. Имајући y виду да је човек свестан свог положаја и своје делимичне издвојености из општег тока ствари, на коју га је странпутицу довео погрешан историјски ход, али са очуваном тежњом да се оствари y свом сопственом, Момчило Настасијевић дефинише човека као урођену неравнотежу која би свом силом да се уравно тежи и као урођени немир који би свом силом себе да се умири.

Неравнотежа и немир два су психоенергетска покретача оне унутарње динамике којом човек обликује свој духовни лик, било на добро било на зло. Остварити се као човек значи не само испунити свој живот смислом који је изгубљен него и постићи равнотежу односно мир који је нестао заједно са смислом. Да би то постигао, човек мора да преболи плод сазнања добра и зла који је једном већ окушао и који га непрестано прати као првородни грех. Отискујући се низ стазу знања, човек је развијао и повећавао укупна знања која су доступна разуму, и тиме достигао тачку развоја потпуно супротну почетној тачки када је поседовао чедност апсолутног незнања. Његов је циљ да „адамским крајем“, како каже песник, затвори „круг адамског почетка“. Пред њим је дакле парадокс да помоћу чедности апсолутног свезнања досегне чедност апсолутног незнања, одакле и почиње његова историја.

Овде нас Момчило Настасијевић неодољиво подсећа на своја два велика претходника о чијим ставовима, колико ја могу да судим, није био информисан: то су Хајнрих фон Клајст (Heinrich von Kleist, 1777-1811), чији се теоријски текст о позоришту лутака бави адамским кругом који треба да испише човекова духовна еволуција да би се испунио смисао историје и постигао есхатолошки циљ људског рода, а други је Франц Кафка (Franz Kafka, 1883-1924), чија су се главна дела појавила y јавности тек после Другог светског рата, што значи да Момчило Настасијевић није могао знати за Кафкине ставове.

Према теорији „адамског круга“, апсолутно знање и апсолутно незнање се поклапају, те човек унатраг мора да опише тај круг, од апсолутног свезнања, које је једино чедно јер је доступно само Богу и јер је божје својство, до апсолутне чедности првобитног незнања, јер је оно самим чедним неразликовањем добра од зла штитило човека од зла и стварало му само путеве добра. Пошто човек није у стању, и поред свег заваравања о научном прогресу, да достигне ступањ апсолутног свезнања, на којем се постаје апсолутно чедан, остаје му само други пут до чедности, пут апсолутног незнања.
Међутим, пошто се човек родио извитоперен, неизграђен и ненађен, с једне стране, и пошто је, с друге стране, занесен и понесен разумом помоћу којег је мислио да може постићи све, уобразио да се цела историја своди на материјални прогрес, он је постао жртва разних илузија од којих је највећа илузија она о личној користи као најважнијем или чак једином циљу који ствара врата среће и завршава историјско послање човеково.

Проблем историјског и есхатолошког смисла људског рода и људске цивилизације Момчило Настасијевић преноси на унутарњи, духовно–морални план и дефинише га као судбоносно питање како преовладати свој сопствени егоизам. Тиме је неминовно покренуо и питање зла. У антрополошкој дефиницији човека нема y Момчила Настасијевића илузије ни идеализма. Човек је за њега амбивалентно биће, он носи y себи зло и отуда је дужан да га савлада и одстрани из себе. Субјективно зло не може се оправдати па чак ни објаснити објективним злом, оним које доносе објективне околности и друштвене прилике или неприлике. Момчило Настасијевић их не негира, али и не преувиличава. По њему, саме Прилике не могу оправдати

„скривено зло y бићима. И, ако су зле прилике, несумњиво још гори је човек y њима.“

Момчило Настасијевић је то зло или један извор зла открио y биолошком нагону за опстанак, који је својствен сваком живом бићу, па и човеку. Простори унутрашњег зла у човеку испуњени су нагоном за самоодржање:

„У нагону да опстане, човек највећим делом, још увек као животиња, сву силину борбе преноси на друге, иако је, ако не доживео, оно бар сазнао истину да му се пре свега треба борити противу самога себе.“

Ево битне разлике између марксистичке теорије о класној борби и Момчила Настасијевића. Марксисти су дарвинизам, општу теорију о борби за биолошки опстанак, пребацили на друштвени терен и класну стратификацију друштва, проглашавајући класну борбу за врховни покретач друштвеног развоја а утопијски идеално друштво за једину социјалну средину у којој човек може да се оствари у пуној људскости. Искуства социјалистичких друштава показала су да је Маркс био потпуни игнорант људске антропологије: ни y једном од тих експерименталних друштава соцјалистички поредак нити је испунио економска очекивања нити је човека учинио бољим.

Антропопогија Момчила Настасијевића иде сасвим супротним смером: она полази од поставке да зло није производ околности нити га промена околности може уклонити. Оно није само „напољу“ y приликама и социјалним односима, него још више y човеку као индивидуи и појединцу, али и као људској врсти. Док се човек не преобрази, не промени изнутра, нема ни општег, социјалног напретка. За Маркса, који не признаје аутономију морала, уопште се не поставља питање зла, него само ко ће коме чинити зло. Дефиниција зла и „право“ на зло обележени су класном припадношћу. Све што наступајућа класа чини – дозвољено је y име историјског прогреса, а пошто реална историја престаје ступањем на власт пролетерске класе, њој је све дозвољено y име материјалистичке утопијске есхатологије.

За Момчила Настасијевића ствари стоје управо cyпротно: његова антропологија и метафизика зла показују да примена зла, без обзира y Koje сврхе, наноси свакоме зло, и ономе ко га подноси и ономе ко га чини, чиме се само повећава општа „количина“ зла y свету.

„Овако, чинећи зло другоме свога добра ради, зло y ствари је и ономе ко га чини и ономе ко га трпи.“

Борба за опстанак је извор зла. Оног тренутка кад човек подлегне том нагону, не може више избећи његове даље психолошке консеквенце. Нагон за опстанак и похлепа међусобно су каузално повезани, а похлепа је узлазна страст која се не може задовољити, те зато повлачи за собом једну негативну последицу: стрепњу да сопствени грабеж не постане плен туђег грабежа. Тако се склапа ланац зле крви чији је извор y поседовању. Човек изгледа није y стању да поднесе стање немања јер је дефиниција егоистичног човека човек од поседа. Чим се y човеку пробуди тај нагон, нагон за поседовањем, чим њиме овлада, он упада у један психолошки ланац који га претвара y објект са свим последицама које сам изнео.
Отуда је по Момчилу Настасијевићу једини природан Пут супротставити се егоизму и од објекта похлепе постати субјект жртве.

„Свеопшти је пут указати појединцу да себе, и као тело и као дух, сведе на пут жртве (читај: ослобођења себе) кроз некори– стољубиву делатност руку или мозга, свеједно. Опасност је за човека хаос једне борбе за опстанак, ако свако Ја однеговано у „светом егоизму“ посегне за далеко више но што му је неопходно.“

Момчило Настасијевић најпре упозорава каквим се све опасностима, и психолошким и моралним, и физичким, излаже човек који делује искључиво по егоистичком нагону, и до каквих катастрофалних међуљудских односа доводи егоистичка заслепљеност сопственим интересом и сопственим добром:

„У односу човека према човеку признати борбу за опстанак, не значи ли освештање најсамоубиственијег од свих људских Односа.“

Зато он излаже један сасвим супротан програм моралног и психолошког преображја у коме ће човеку искључива мотивација бити туђе добро, јер

„истинско добро себи само је оно, које се доживи не себе већ другог ради.“

Оно што на први поглед може изгледати као да разара личност до y саме њене темеље, то ће је тек утемељити пошто се трајни и сигурни основ личности постиже тежњом и радом за туђе а не за сопствено добро. Потпуно остварење човека, његова пуна вредност, оно y чему он сам себе искључиво може доживети као интегралну личност

„једино се испуњава у тежњи да оним што је најбоље у нама вежемо се за друге, да себи најдражи део себе уложимо y дело које ће припасти свима.
Разрешење човека, његов чист лик, настане од тренутка кад светињом себе посвети друге. И колика је мрачна сласт цицијашити собом себе ради, чиме смо у личном минимуму, толико је светла радост истрошити се другога ради.“

Ове реченице, као уосталом и сви други текстови, имају аутентично исповедни карактер: то нису апстрактна разматрања него интензивно проживљена исповедања иза којих стоји лично искуство. Све што је написао о судбини човека и духовној драми свога времена, Момчило Настасијевић је лично доживео и проживео као најинтимнију драму. Он не даје апстрактне савете него уопштава и синтетизује властито искуство, између свог живота и погледа на свет он је повукао апсолутни знак једнакости, и зато је његов живот најсигурније и највредније мерило вредности онога што је мислио и што је другима саопштавао као морално и духовно опредељење.

Испунити своје животно послање за њега је значило вратити се духовним стазама и сатанизовану људску природу преобразити, тешким и пожртвованим напором, y анђеоску, светлосну духовност. Он је и сасвим прагматично прописао пут којег се и сам придржавао без оклевања и самилости. Његова девиза гласила је: ослободити се сатанизма y себи путем забране. Забрана је оличена и дефинисана y Мојсијевим таблицама, y десет основних забрана, а то значи спутати собом самог себе, анђеоском стегом оковати у себи разврађену звер, а онда направити скок: из самозабране у самоослобођење.

Момчило Настасијевић је, као и Франц Кафка, носио у себи дубоки страх од нагонске природе која као развратна звер прети да потопи у човеку све што је цивилизација и култура створила и подигла као одбрану од нагонског и анималног. Расцеп између анималног и одуховљеног он види као проблем потпуног поробљавања или ослобођења људске природе. Очигледна је антиномија y томе како помирити две супротности: завођење потпуне стеге над својом нагонском природом (Фројд би рекао над принципом задовољства, што значи над Идом који не зна ни за каква ограничења, тј. оличује слободу чулног хаоса) и потпуно ослобођење човека као субјекта. Фројд је ту антиномију решио на тај начин што је увео принцип реалности којим се коригује и уравнотежује принцип задовољства.

У Момчила Настасијевиђа проблем је много тежи и изискује много веће жртве. Човек је рођен да буде слободан, а бачен је y наручје посуврађености. Он мора да учини оно што бити не може: да силом постане слободан! Ослободити се за Момчила Настасијевиђа значи постати неосетљив и непријемчив за искушења без насилне принуде над собом. Али да би се то постигло, мора се проћи кроз фазу принудног самоограничавања, самоспутавања.

Човек y ствари мора двапут да се ослободи: прво, искушења своје анимално–нагонске природе, што се постиже добровољном самопринудом одрицања: и, друго, сопствене самопринуде којом је обуздао своју нагонску и развраћену анималност. На том путу човек мора себе измождити, па ће y том процесу или сам себе упропастити или ће себе спасоносно преобразити у неки чисто људски квалитет.

З. Глушчевић, „Духовна мисао Момчила Настасијевића“, у књизи: Ратне игре око Косова, „Ривел Ко“, Београд, 1998.

Приредила: М. Јефтимијевић Михајловић

Извор: Блог Марије Јефтимијевић Михајловић Santa Maria Della Salute

 

Иво Андрић ОТКРИВАЊЕ

Знајте да нисам
онај што се у самртном лику
пред вашим очима крио.

Под тим варљивим видом
увек сам само био
песма велике среће
која хуји и плави, као поплава зрачна,
мора и континенте.

Под тим варљивим видом
увек сам, увек био
песма великог сна,
сна што као снег веје и засипа и гаси
мора и континенте.

Знајте да сам ја песма
извора непресушног.
Песма велике беде,
глади, безразложног јада, која одувек пуни
мора и континенте.

Београд, 1939.

 

откривање

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 28, 2019 in Андрић, Uncategorized

 

Ознаке: ,

Момчило Настасијевић О НАУЧНИКУ И УМЕТНИКУ

„Научник је озбиљан човек који пажљиво корача сигурним и утрвеним путем прокопаним ранијим генерацијама […]. Уметник је немирно, радознало дете пуштено у свет. Он, иако има пред собом многе путеве и стазе, радије иде странпутицом, јер је суревњив на оне који су тим путевима прошли пре њега. Не марећи за равницу, сигурност и чисте видике, провлачи се кроз непроходне шуме и планине, и помисао да ће туда после њега неко други проћи и видети више него он ужасава га.“

Настасијевић, Момчило. Есеји, белешке, мисли.

 

nast 1

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 26, 2019 in Настасијевић, Uncategorized

 

Ознаке: ,

О МОМЧИЛУ НАСТАСИЈЕВИЋУ – ИЗ КЊИЖЕВНЕ КРИТИКЕ

„Он је био светац српскога језика и српскога књижевнога израза. У трагању за изразом потребан је подвиг целокупног бића. Потребна је нека врста самерљивости свих многобројних нервних трзаја […] Али светац, подвижник, мученик и трагач, који тек иде да освоји и омогући стил, сав је најежен од чекања, од сазнања, од чулног подрхтавања. Уз то долази и доживљај језика, који се на махове поклапа са чулним податком, на махове размимоилази. И сама неизражљивост постаје путоказ […] Његов израз мора да изнађе што је најнесводљивије у човеку и у догађају – што их надмашава значајем и слутњом.“

Станислав Винавер, Из тамног вилајета. Издање пријатеља, Штампарија Драг. Грегорића, 1938.

„Он је много учио, много читао, мислио и експериментисао. Он је сневао своју јаву, он је контролисао свој сан. А оно што је у толиком колебању и подударању написао остаје сигурна и изборена мера нашег језика и доживљаја и као наша заскочена стварност. […] Погрешно је мислити да се Настасијевић удаљио од Европе, од Запада, и од велике и мале људске цивилизације. Он је само према њима узимао став и слободу једнога ствараоца. Стварао је на свом неодгонетнутом подручју.“

Станислав Винавер, Из тамног вилајета. Издање пријатеља, Штампарија Драг. Грегорића, 1938.

„У Момчиловом саопштавању мисли био је и један музички таленат кад се без звука ронило у мисао до краја. (…) Постоји ученост која све разголити, свему да назив, све уђе у одређену фијоку, па ипак оно о чему говори никада није даље него онда кад је тако исцепкано и разјашњено блиставим и високоученим формулама. Момчило је прилазио непосредно стварима, све што је њима знао служило му је само да приђе ближе, да види јасније, и најчешће читав апарат учености одбацивао је да би непосредно дао виђено и доживљено. А онда се речима муцало и остајала једна једина реч која је као маљ ударала, као светлост продирала у истину – то, то… Некоме је она казала све, некоме ништа.“

Миливоје Ристић, Успомене на Момчила Настасијевића, СКГ, 1938.

„Настасијевић је отпевао само оно што се могло и морало извући из тамне ризнице ћутања, из најунутарњијих скривница бића, а чему је, парадоксално, стање муклости или немоте (као немогућност, препрека оглашавању речима) било једини оглашавајући подстрек: „Где није неопходна реч, ћутати; где је неопходно ћутање, на изглед и по свему, тек ту проговорити“ – истиче он у есеју „Белешке за стварну реч“. Проговорити с те тачке значи огласити се звуком од суве дреновине, прозборити суштином са дна себе и око себе и приклонити се поезији као вери и ослобођеном постојању у свевремену. Његов песнички свет доживљује се као роморна молитва која, савлађујући милогласјем патничке крикове, негде увире и отуд опет извире. У том свету ћути се тврдо и дубоко.

На жетвеном и жртвеном пољу српског песништва, у његовом свеобухватном распону, песништво Момчила Настасијевића издвојена је крстина, која, као кроз црну земљу, зрачи из искони кроз памтивек у бескрај.“

Момчило Тешић, Певање Момчила Настасијевића као сурова и врла мера ћутања, Београд: Службени гласник, 2016.

 

senke 1

 

Ознаке: , ,

Јосиф Бродски ГОВОР НА СОРБОНИ

Филозофију треба изучавати, у најбољем случају,
после педесете. Градити модел
друштва – поготову. Прво ваља
научити као се спрема супа, пече – ако не и лови –
риба, кува пристојна кафа.
У противном, морални закони
ће замирисати на очев каиш или на превод
са немачког. Прво треба научити
како губити пре но што добијеш,
мрзети себе више од тиранина,
годинама облагати собу половином
ништавног туговања – пре разматрања
о тријумфу правде. Који наступа
увек са кашњењем од минимум четврт века.

 

Изучавати рад филозофа треба кроз призму
искуства или – са наочарима (што је приближно једно исто),
када се слова сливају и када је
гола женска на згужваној простирци
за вас фотографија или репродукција
уметничке слике. Истинска љубав
према мудрости не инсистира на узајамности,
и добија, не браком,
облик књижурине издате у Гетингену,
већ равнодушноћу према себи,
црвенилом стида, понекад – елегијом.

 

(Негде звони трамвај, очи се склапају,
војници се певајући враћају из бордела,
киша – једино што подсећа на Хегела)

 

Истина се у томе састоји, да истина
не постоји. То не ослобађа
од одговорности, него управо супротно:
етика – то је вакуум који испуњава људско
понашање, практично непрестано;
или, ако вам је драже, космос.
И богови воле добро не због његових очију,
већ зато што, да га нема, не би ни постојали.
И они, са своје стране, испуњавају вакуум.
И може бити, чак још систематичније,
него ми: јер на нас се не може
рачунати. Иако нас има више,
него што нас је икада било, ми – нисмо у Грчкој:
нас убија ниска облачност и, како је горе наведено, киша.

 

Изучавати филозофију треба када вам филозофија
није потребна. Када наслућујете
да су столица у вашем хотелу и Млечни пут
повезани међу собом тешње
него узрок и последица, него ви
и ваши рођаци. И да је заједничко
сазвежђима и столицама – безосећајност, бездушност.
То нас зближава, ако не и спаја
или смо већ крв! Природно, тежити
сличности са стварима не приличи. С друге стране, када
сте болесни, немате обавезу да оздравите
и не нервирате се како изгледате. Ето шта знају
људи после педесете. Ето зашто они
сада, гледајући у огледало, замењују естетику са метафизиком.

 

март 1989.

 

Ј. Бродски – Сабране песме

 

препевао: Александар Мирковић

 

senke.jpg

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 25, 2019 in Јосиф Бродски поезија

 

Ознаке: , ,