RSS

Marko Rakonjac BOLNO BUDJENJE

 

Bio je problematičan dečak. Imao je dobre roditelje, ali je upao u loše društvo i zajedno sa novim prijateljima počeo je da „pravi“ kriminalne poduhvate. On je mislio da je glavni, da niko ništa ne sme o njemu da kaže. Ali, duboko u sebi, znao je da to nije za njega. Bio je problematičan dečak, ali i dobar dečak, pun ljubavi, koju nije naučio da pokazuje. Pokazivao je samo mržnju, a voleo je mnoge stvari. Najviše od svega, voleo je pse. Odgajivanje velikih rasa pasa mu je bio hobi, a imao je prelepog pit bula, Rafa, koji je ponašanjem neverovatno podsećao na gazdu.

Sve je palo u vodu kada je jednog aprilskog popodneva, na Štrandu, postavljen štand za prikupljanje pomoći za dečaka obolelog od raka. Taj dečak je mislio da je promena Rafovog ponašanja posledica promene vremena. Bio je u mogućnosti da odlučuje o tuđim životima, a sada muči muku oko sopstvenog.

Šta sad, Dalibore?

 

Priča je nagrađena na literarnom konkursu za najkraću priču, koji je organizovan u okviru manifestacija povodom 225 godina Karlovačke gimnazije.

 

ParkeHarrison, Robert

parkeharrison-robert.jp

 

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 18 маја, 2016 in ЛИТЕРАРНА СЕКЦИЈА

 

Старац Пајсије   НЕМА ДУХОВНОГ ПРОЛЕЋА БЕЗ ДУХОВНЕ ЗИМЕ

***

„Тмурност времена никад не остаје трајно на небу, него пролази и опет се појављује сунце. Нада са стрпљењем изгони хладноћу зиме и доноси радост пролећа које сунцем загрева земљу и ствара зелени покривач. Не можемо очекивати духовно пролеће уколико уколико најпре не прођемо духовну зиму, током које у нама умире духовна гамад. Не очекујмо да оно Божанско процвета у нама уколико претходно не умре оно људско: односно ако се духовним орањем не преокрене зеленило (телесне, вештаствене) природе и пшенично семе не падне и донесе стварно зеленило са изобилним (духовним) плодом.“

 

Из књиге СУЗЕ ЗА СВЕТ, Савремени грчки старци I, Београд 2004.

 

шљива 2

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 5 априла, 2020 in Старац Пајсије, Uncategorized

 

Ознаке: ,

Петар Петровић Његош ЧОВЈЕК ОРГАН ДОСТА СЛАБИ ИМА…

„Човјек орган доста слаби има

да изрази своје чувствовање,

зато знаке различите дава,

различита тјелодвиженија,

умна чувства да обелодани;

но сви наши слаби изговори

и сва наша слаба чувствовања,

спрам онога што би шћели казат,

нијемо су сплетно нарјечије

и клапњање душе погребене.“

 

(Луча микрокозма, П, 121‒130)

 

lm

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 3 априла, 2020 in Његош

 

Ознаке: ,

Иван Иљин ПРАШИНА СВЕТА

***

„Живети значи – разликовати, процењивати, изабирати; онај ко се томе не научи остаће затрпан прашином живота. Живети значи – укорењивати се у основноме и организовати из њега свој карактер и свој поглед на свет; ко није способан за то, тај ће се сам распасти у прах и изгубиће сам себе. (…) Све ништавне ствари нашег постојања – све те несреће, издаје и празне „прилике“ живота које желе да стекну тежину и значај, а у ствари су лишене сваке суштине – сви ти празни, беспризорни животни садржаји, који се на нас односе непрекидном бујицом – све те гадости које нас засипају, које претендују на наше време и нашу пажњу, које нас раздражују, узбуђују и разочаравају – све је то прашина, злосрећна и ништавна прашина живота… И ако не умемо да се избавимо од ње, ако живимо у њој, предаћемо јој пламен нашег постојања; ако не васпитавамо себе у најбољем укусу и не супротставимо јој јачу и благороднију дубину духа, прогутаће нас гадост, наша животна дела изгубиће виши смисао, постаће бесмислена и недовољна, наш животни ниво постаће нижи, наша љубав постаће каћиперна, нечиста и нетворачка; наши поступци постаће случајни, издајнички, лажни – и дух наш задавиће се у дубини постојања.

(…) Човек занесен прашином и сам постаје прашина, читав облак прашине. (…) Због прашине коју је подигао и не види сунце.

(…) Притајивши се крај путева нашега живота, лежи око нас та лукава прашина; и боље нам је не узнемиравати је, и не расипати њене прегршти на ветру. Она се неприметно увлачи у грло наше душе и улази у срце, прожимајући све што је у њему сакривено. Ево зашто нам је неопходно умеће да од ње очистимо наш душевни простор; онај ко тај мар пренебрегава, ризикује да се кад-тад задави у сопственој прашини. Јер из те прашине у човеку почиње све: и мишљење, које се претвара у релативна, апстрактна схватања (логична прашина);  и неукорењена, беспредметно залутала фантазија (естетичка прашина) и воља која се одваја од својих светих корена, цинична, властољубива, сурова, која разумева човечанство као безличну, политичку прашину, и хладно и умртвљено срце, која престаје да воли и запада у природно баналну прашину постојања…

А ако срце занемогне, човек је допола мртав; и неће се изборити са животном прашином. Савремена криза света је криза загушеног срца и побуњене прашине.“

 

Превео: Владимир Јагличић

 

Из књиге ПОЈУЋЕ СРЦЕ, Књига тихих созерцања, Београд: Бернар, 2010.

 

Elizabeth Adela Forbes

Elizabeth Adela Forbes

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 3 априла, 2020 in Иљин, Uncategorized

 

Ознаке: , ,

„СА ОСМЕХОМ МУТНИМ И ШАПАТОМ СТРАСНИМ, РАСЦВЕТАЛЕ ТРЕШЊЕ, ИЗ ЗАСЕДА МАМИМ…“ (Записи ученика трећег разреда Карловачке гимназије)

***

Не иди тамо, постаћеш мрак
не дружи се, људи су тамо елегија.
Изгубићеш сунце у себи, рекли су
а ја сам овде своје сунце проширила
већ 3 године ме греју ови зидови
ови људи, сталан, исти пут до тих зидова.
Оно што нисам знала о себи
овде се открило и истакло, врлине.
Сваки дан нова пустоловина
и нова успомена.
Међутим тај мрак ме ухвати,
не када се враћам из школе,
не када је тмуран дан,
не када је знање лоше,
већ када следећа година дође
и ја схватим да више неће бити
тог истог пута,
тих зидова и људи,
и да ћу само чути за крај
Химну карловачких ђака.
Али то разумемо само ми,
који смо дисали и осетили зидове ове школе.

Исидора

Милош Црњански, СТРАЖИЛОВО (3 apr 2020, 11_12 AM)

Послала: Ива Максимовић

 

КАРЛОВАЧКА ГИМНАЗИЈА

 

витражи ме зову путевима твојих ходника

и сунчеви зраци који гледају на 23

нисам те волео довољно тога сам свестан

желим само да ти кажем једно хвала

јер си ми показала какав човек треба да будем

немој ме заборавити…

 

витражи ме зову путевима твојих снова

где смех стоји као сунце; усправно на небу

и ветар разноси рику четири лава

док ти се дивим уз шољицу црне кафе

како блисташ вечна

нека твој сат никад не престане да откуцава

немој ме заборавити…

 

oј Карловци, место моје драго,

Кô детенце дошао сам амо,

и да одем и да се вратим

као што сам то увек и радио

као своје дете си ме родила

немој ме заборавити…

то те молим само

 

Алекса Вилић

к14

Фотографисала: Хелена Будимир

***

Први пут кад сам закорачила у гимназију било је кад сам долазила на припреме. Каснила сам… Када сам се упознала са девојкама са припрема знала сам да ће ми се овде допасти. Упала сам у италијански смер и сећам се суза радосница које су текле кад сам сазнала да сам уписала школу својих снова. Прошла је прва година…сабирали су се утисци… Иако ми се није допало доста људи, гимазија ми је јако прирасла срцу. Увек ми је драго кад после викенда поново видим врата школе, двориште и клупе. Увек поричем када ми кажу да су ово најлеше године живота, а када мало боље размслим, увек ми буде лепо када се сетим свих успомена. Можда сада тога нисам свесна, али ће ми сигурно бити јако жао кад буде дошао последњи дан у мојој гимназији. Пишем ово и креће ми суза, знајући да ће овим дивним данима једном доћи крај. И верујем да ми је ова гимназија отворила пуно нових врата, пронашла сам неке своје таленте на које  нисам пре обраћала пажњу. Упознала сам дивне људе, и имам диван разред. Колико ме год некад нервирао, на крају крајева, постали смо породица и надам се да ћемо то и остати.

Ива

Милош Црњански, СТРАЖИЛОВО (3 apr 2020, 11_12 AM)(2)

Послала: Ива Максимовић

 

Мала плава глава у Карловачкој гимназији

Пре 3 године, једна мала плава глава допутовала је у Сремске Карловце. Тамо постоји једно здање које се зове Карловачка гимназија. Стоји мирно, у самом центру градића и купа се у нежној црвеној боји . Пуно прозора начичкани су једни до других. Мала плава глава ју је радознало посматрала, тог топлог септембарског јутра, док се још много бучне, узбуђене деце тискало око ње са жељом да што пре прође кроз тешка дрвена врата.

Године су прошле, а мала плава глава више није тако мала. Она сада срећно и смело хода по поплочаним ходницима гимназије. Заволела је ову школу. Упознала је бројне главе које су јој биле сличне и са њима је проводила дуге школске дане. Са њима је могла да буде своја и била је срећна. Вожње старим, спорим аутобусима биле су забавне када је са неким причала или пак гледала кроз прозоре како су се низије полако претварале у брдашца. Заволела је предмете попут историје, књижевности и италијанског језика. Наставила је да пева, баш као и раније, у гимназијском хору, који је водио сјајан професор. Живот у гимназији ју је инспирисао. Свако је био шта је желео и  то је било оно што се ценило. Била је срећна и коначно је знала где припада.

Ања

viber_image_2020-04-02_21-33-06

аутор: Ања Француз

***

Карловачка гиманзија, саграђена у 18. веку, једна је од најстаријих и најлепших школа. У центру малог места Сремских Карловаца, привлачи многе да је посете, да ли због лепоте или богате историје.

Гимназија, иако саграђена пре више векова, одржава свој старински изглед. Високи плафони и раскошни лустери, старе катедре и ормари, велики прозори, дуги ходници. А још лепши је ђачки смех унутар тих високих зидова. Лепота ове гимназије се не огледа само у спољашњем изгледу, већ и у унутрашњем – по лепим успоменама карловачких ђака, односу професора и ђака… Атмосфера и топлина су, поред изгледа, оно што чини Карловачку гимназију лепом и посебном.

Тамара

 

Милош Црњански, СТРАЖИЛОВО (3 apr 2020, 11_12 AM)(1)

***

Поносна сам на себе што сам ученица најстарије гимназије у Србији – Карловачке гимназије. Још у 7. разреду основне школе сам схватила да је она најбоља опција за моје даље образовање. И нисам се покајала. У томе су ме подржали и моји родитељи, и вечно сам им захвална на томе.
Могу слободно да кажем да се школујем у одличном пријатељском
окружењу. У Карловачкој сам упознала много дивних људи, а неки од њих су ми постали и најбољи пријатељи за цео живот. Они ми
свакодневно улепшавају школске дане.
Сви професори и особље школе су веома љубазни и спремни да помогну. Свако од њих се труди да нам на различите, савремене начине приближи градиво које учимо.
Карловачку гиманзију сматрам најбољом школом јер подржава и
подстиче своје ученике да раде и напредују. Уз најбоље пријатеље,
професоре и особље, веома сам срећна где сам.

Неда

 

20170929_133143

Фотографисала: Валентина Салаг

***

Сремски Карловци су једна предивна варош, а од свега највише их краси Карловачка гимназија. Ова зграда је веома важна за српску историју, а посебно важна сваком карловачком ђаку. Када сам сазнала да сам положила пријемне испите и уписала ову школу била сам пресрећна. Знала сам да ћу се овде некако уклопити. И јесам. Упознала сам дивне људе и склопила пријатељства која ће, надам се, трајати заувек. Растужим се када схватим да је остало још само годину дана и да сат полако одбројава наше последње ђачке дане, али сам срећна због свих прелепих успомена које имам из ове гимназије.

Валентина

 

20180904_165922

Фотографисала: Валентина Салаг

***

тамо смо сви своји. професори нас подржавају. откривају таленте у нама и желе да их негујемо. у Сремским Карловцима време је стало. аутобус број шездесет и два је наш телепорт до деветнаестог века, улазимо у шездесет двојку обучени у црно, шарено, кожне јакне, тексас јакне, у тренеркама, љубичастих коса, дугачких и кратких, а из истог аутобуса излазимо сви у дугим хаљинама, сређене фризуре, у ципелама. у нас улазе духови бивших упокојених ђака, имају своје двојнике, нас. сви смо своји, једнаки, талентовани, посебни, сви смо другачији. потискујемо духове бивших и упокојених ђака Карловачке гимназије, али на крају из ње излазимо са свим добрим особинама тих духова и остављамо их на миру да дочекају неке нове генерације.

Tеодора

к2

***

ПЕСМА О КАРЛОВАЧКОЈ

 

Када се крене из Новог Сада

Прелепога у равници града,

Стижеш тада до Петроварадина

до Дунава и до Срема дивна.

У Срему су прелепи Карловци

окићени грожђем и вином,

светим храмом, чесмом, омладином.

Најлепша је гимназија моја,

пуна знања, мудрости, спокоја.

Поносна сам што сам део тога,

Бранковога духа песничкога.

 

Симонида

кг

Фотографисала: Симонида Јовин

***

Карловачка гимназија

Слобода духа. Толеранција. Неговање различитости. Иза сваких врата ове старе грађевине, ове три ствари нас увек сачекају да пожеле добродошлицу. Свако ко је крочио овим ходницима осетио је мирис дома. Наше уточиште, што је старије, то је лепше и раскошније. Њена раскош скрива се пре свега у насмејаним лицима деце па и у животним лекцијама које професори дубоко урежу у мисли својих ђака. Постоји један део срца који сваки карловачки ђак остави њој за собом. Тај дух који тумара ходницима вечности је нешто што ниједна друга школа не поседује. Енергија сваке душе у тој установи, која је утихнула смрћу или тек треба да се распламса својим рођењем је оно што Карловачку гимназију одваја као посебну. Јер ово је наш дом, чак иако смо километрима далеко одвојени од њега, онај мали део срца исијава својом лепотом коју је баш она гурнула са литице несигурности.

Николина

 

Screenshot_20200404_135223

Фотографисала: Теодора Савић, 2017.

***

Карловачка гимназија

Баш тамо у Карловцима, постоји та једна огромна грађевина са још већом душом.  Најлепша је онда кад видим баш ону другарицу из клупе насмејану, док сунце јарко сија и све су јаче та црвена и жута боја којима су покривени њени зидови. Бојим се кад би проговорила, рекла би за све пушкице и решења на гумицама, али сигурна сам да неће. Не би она нас одала, јер свако ко је имао прилику да прошета по њеним плочицама, осетио је добродошлицу и осећај сигурности који она пружа. И баш ти људи који нас уче шта су мореузи, лексеме, епитети, магнети, уче нас и шта је живот. Толеранција је оно што је у њеним зидовима, оно што је одувек било и сигурна сам да никада неће избледети. Могу се рушити зидови, али сигурна сам да ће душа ове гимназије, живети заувек.

Луција

к4

***

До самог уписа ова школа је мени била ништа више него бег од природних наука. Убрзо су почеле припреме већ ту сам упознала нове дивне људе а морам рећи и професори су ми много пријали, атмосфера је била скроз другачија него у основној школи. Своје недеље сам почела да гледам кроз то колико дана има до припрема. Помисао да не упаднем у ову школу је била неподношљива за мене, стога сам сав свој труд фокусирала на то да за годину дана будем у једној од тих клупа као редован ђак. Моји вршњаци се често жале на пут, а мени је то управо онај најслађи део. Удаљени смо од хаоса у граду, у Карловцима људи су пријатнији и љубазнији. Воле да попричају када те сретну у пролазу или у радњи. Поготово Пеђа, он ме је посебно одушевио својом љубазношћу када сам ушла у његову радњу по први пут, а исто важи и за Вили. Посебан период за мене представља јун у овој школи, то је време када су оцене закључене и када већину времена проводимо напољу. Професори допуштају ‘часове у природи’ и моменти док ми сви заједно седимо на клупама у дворишту су за мене непроцењиви. Ово је само једна од ситница за коју сматрам да чини нас ученике јединствене. Засигурно на мене највећи утисак оставља та топла атмосфера у нашој школи, однос ученика и професора је некад као између родитеља и детета, волим осећај сигурности који ми школа пружа. За мене Карловци ће увек бити једно место које се у тренуцима осећало више као моје родно место него Нови Сад.

Теодора Миливојевић

к15

Фотографисала: Хелена Будимир

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 3 априла, 2020 in НАСТАВА НА ДАЉИНУ III

 

Ознаке: , ,

Старац Пајсије ДА БИ НЕКО ЈАСНО ВИДЕО ТРЕБА ДА ПОСЕДУЈЕ ЗДРАВЕ ОЧИ ДУШЕ

***

Да би неко јасно видео, треба да поседује здраве очи душе, јер само тада поседује унутарњу чистоту.

Сваки догађај човек тумачи у складу са својом помисли. Сваку ствар можеш да видиш са добре или са рђаве стране. (…) Од тога какве су помисли неког човека види се његово духовно стање. Људи доносе суд о томе у зависности од тога какав садржај имају њихове помисли. Ако њихове помисли не поседују духовни садржај, доносе погрешне закључке и другоме наносе неправду.“

 

Старац Пајсије; Из књиге ЧУВАЈТЕ ДУШУ, Београд, 2006

 

HEINRICH VOGELER - Fruhling 1897

HEINRICH VOGELER – Fruhling 1897

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 2 априла, 2020 in Старац Пајсије

 

Ознаке: ,

Aна Бландијана ЈА ВЕРУЈЕМ

Верујем,
Верујем да смо биљни народ,
Откуд иначе мир
У којем чекамо опадање лишћа?
Откуд смелост
Да се спуштамо низ тобоган сна
До близу смрти
Сигурни
Да ћемо поново бити кадри
Да се родимо.
Верујем да смо биљни народ-
Ко је икада видео
Дрво које се буни?

С румунског: Петру Крду
Анђели и биљке,

КОВ, Вршац, 2009.

 

raickovic 1

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1 априла, 2020 in Бландијана

 

Старац Пајсије Светогорац ЈЕДНА ЧИСТА ДОБРА ПОМИСАО ИМА ВЕЋУ МОЋ ОД БИЛО КОГ ПОДВИГА

„Када човек има само  добре помисли и оствари стабилно духовно стање, онда страсти престају да делују, а то је онда као и да не постоје.  (…) Једна добра помисао има исту моћ као многочасовно бдење! Има велику моћ. Као што сада неко ново оружје може ласерским зрацима да заустави ракету још у бази и да је спречи да буде испаљена, тако и добре помисли предупређују и приземљују рђаве помисли још на ђаволовим „аеродромима“, одакле иначе „полећу“. Зато се потрудите да, колико год можете, пре него што кушач стигне да вам засади рђаве помисли, ви сами засадите добре помисли, како би ваше срце постало цветна башта и како би вашу молитву увек пратио божански миомирис вашег срца.

Када човек задржи, макар и на кратко, помисао слева, а то значи злу помисао о некоме, какав год подвиг, пост или бдење чинио, све је узалуд. У чему да му помогне подвизавање, ако се упоредо не бори да не прихвата зле помисли? Зашто да се прво не испразни из ћупа талог од уља, него да се добро уље сипа на оно неупотребљиво да се оно запрља?

Једна чиста добра помисао има већу моћ од било ког подвига.“

 

Из књиге ЧУВАЈТЕ ДУШУ, Београд, 2006

 

toskana 2

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1 априла, 2020 in Старац Пајсије

 

Ознаке: ,