Bio je problematičan dečak. Imao je dobre roditelje, ali je upao u loše društvo i zajedno sa novim prijateljima počeo je da „pravi“ kriminalne poduhvate. On je mislio da je glavni, da niko ništa ne sme o njemu da kaže. Ali, duboko u sebi, znao je da to nije za njega. Bio je problematičan dečak, ali i dobar dečak, pun ljubavi, koju nije naučio da pokazuje. Pokazivao je samo mržnju, a voleo je mnoge stvari. Najviše od svega, voleo je pse. Odgajivanje velikih rasa pasa mu je bio hobi, a imao je prelepog pit bula, Rafa, koji je ponašanjem neverovatno podsećao na gazdu.
Sve je palo u vodu kada je jednog aprilskog popodneva, na Štrandu, postavljen štand za prikupljanje pomoći za dečaka obolelog od raka. Taj dečak je mislio da je promena Rafovog ponašanja posledica promene vremena. Bio je u mogućnosti da odlučuje o tuđim životima, a sada muči muku oko sopstvenog.
Šta sad, Dalibore?
Priča je nagrađena na literarnom konkursu za najkraću priču, koji je organizovan u okviru manifestacija povodom 225 godina Karlovačke gimnazije.
и 18. априла 2019. у Карловачкој гимназији одржан је део манифестације Филолошки сусрети 2019, чија је реализација предвиђена од септембра 2018. до краја 2019. године. У ова два дана дружили су се професори и ученици заинетересовани за класичне језике, а уприличен је и сусрет литерарних секција Филолошких гимназија.
Литерарна секција Карловачке гимназије ове године угостила је 18 ученика и 12 професора из Филолошке гимназије из Београда, Ваљевске гимназије, Филолошке гимназије „Деже Костолањи“ из Суботице, Крагујевачке, Крушевачке и Бањалучке гимназије.На самом почетку дружења, госте је поздравио Радован Ковачевић, директор Карловачке гимназије. Потом су др Душко Бабић и Лела Росић представили зборник са Округлог стола под називом СТАЗЕ ИВЕ АНДРИЋА, који је одржан у Филолошкој гимназији у Београду 17. новембра 2017. године, у оквиру обележавања јубилеја 125 година од рођења великог српског писца. Указали су на значај оваквих окупљања и важност развијања издавачке делатности настале са циљем да се укаже на нове могућности разумевања и тумачења дела наших најзначајнијих писаца. Присутнима су поделили зборнике.У наставку програма, професори Филолошких гимназија, на Округлом столу у Спомен-библиотеци Карловачке гимназије, изнели су своја размишљања на тему: НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ КАО ПЕДАГОШКИ САДРЖАЈ И КАО КУЛТУРНА ВРЕДНОСТ У НАШЕМ ВРЕМЕНУ. Модератор је био господин Драган Лакићевић, књижевник и главни уредник у Српској књижевној задрузи, нашој најстаријој издавачкој установи.Учесници и теме:
Драган Лакићевић, Српска књижевна задруга ‒ УВОДНЕ НАПОМЕНЕ
др Душко Бабић ‒ НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ И КРИЗА ВРЕДНОСТИ
мр Нела Милојевић, Крушевачка гимназија ‒ БАЈКА У НАСТАВИ (ГЛАВНИ МОТИВИ НАШИХ НАРОДНИХ БАЈКИ)
Соња Звекић, Филолошка гимназија „Деже Костолањи“, Суботица ‒ НЕМУШТИ ЈЕЗИК, КО НЕ РАДИ ТАЈЕ НЕ ЈЕДЕ И ЗИДАЊЕ СКАДРА – трансфер мотива у књижевности
мр Милена Милисављевић, Ваљевска гимназија ‒ НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ У ОКВИРУ ЛИТЕРАРНЕ СЕКЦИЈЕ
мср Симонида Павловић, Крагујевачка гимназија ‒ ИСКУСТВА О НАРОДНОЈ КЊИЖЕВНОСТИ ИЗ НАСТАВНЕ ПРАКСЕ
Лела Росић, Филолошка гимназија, Београд ‒ НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ КАО ПЕДАГОШКИ САДРЖАЈ И КАО КУЛТУРНА ВРЕДНОСТ У НАШЕМ ВРЕМЕНУ
др Ноел Путник, Филолошка гимназија, Београд ‒ ВЕЗЕ КЛАСИЧНЕ ФИЛОЛОГИЈЕ И НАШЕ НАРОДНЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Дуња Илић, Бањалучка гимназија ‒ ЖИТИЈЕ КРАЉИЦЕ ЈЕЛЕНЕ КАО КУЛТУРНО НАСЛЕЂЕ И ПЕДАГОШКА ВРЕДНОСТ У НАШЕМ ВРЕМЕНУ
Ненад Војводић, Карловачка гимназија ‒ ДА ЛИ ЈЕ СРПСКА НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ ПРЕЦЕЊЕНА ИЛИ ПОТЦЕЊЕНА У НАСТАВИ?
др Јована Реба, Карловачка гимназија ‒ СЛИКОВНИЦЕ О ЗНАМЕНИТИМ ЛИЧНОСТИМА СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ У ФУНКЦИЈИ МОТИВИСАЊА УЧЕНИКА ЗА НАСТАВУ НАРОДНЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Јелена Ђорђевић, Карловачка гимназија ‒ ЦРВЕНО И ЦРНО У ВУКОВОЈ ЛИРИЦИ
др Маја Стокин, Карловачка гимназија ‒ О ХЕРОЈИМА ИЗ НАРОДНИХ ЕПСКИХ ПЕСАМА ДАНАС (Српски јунаци из народних епских песама у светлу Карлајлове приче О херојима)
Драган Лакићевић, Српска књижевна задруга ‒ АНТОЛОГИЈА ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА ВОЈИСЛАВА ЂУРИЋА ‒ ШКОЛСКА КЊИГА
У делу поподневних активности, у Свечаној сали Карловачке гимназије, прваци Српског народног позоришта, глумци Југослав Крајнов и Сања Ристић Крајнов, у пратњи Ненада Патковића на гитари, приредили су нам дивно поетско вече посвећено Мирославу Мики Антићу под називом КАД САМ БИО ГАРАВ. Након тога, у Спомен-библиотеци Карловачке гимназије, Доминика Домонкош, Лена Марцикић и Емеше Јанко, ученице Филолошке гимназије „Деже Костолањи“, са својом професорком Соњом Звекић, представиле су нам своју гимназију, а у оквиру презентације говориле су и о новели познатог мађарског писца Гезе Чата „Чаробњаков врт“. У четвртак, 18. априла 2019. године, дружење је настављено у Спомен-библиотеци Карловачке гимназије представљањем књижевног стваралаштва Ђорђа Сладоја, једног од наших најзначајнијих српских савремених песника. О његовом песништву говорили су др Душко Бабић, књижевник и директор Филолошке гимназије у Београду и Драган Лакићевић, књижевник и главни уредник Српске књижевне задруге. Модератор је била Маја Стокин, професорица књижевности. У пријатној и пријатељској атмосфери, на Округлом столу, песниково књижевно стваралаштво представила су 22 ученика, од којих је свако говорио о свом доживљају Сладојевог песништва. Модератор на овом догађају била је Милена Милисављевић, професорка књижевности у Ваљевској гимназији. Наступили су следећи ученици:
Дуња Гаврић, Ваљевска гимназија, Кроз збирку Трепетник Ђорђа Сладоја
Ирена Голубовић, Ваљевска гимназија, Далеко је Хиландар (осврт на песму)
Андријана Ивановић, Ваљевска гимназија, Певач у магли (доживљај циклуса песама)
Катарина Мирковић, Ваљевска гимназија, Не спуштај поглед (осврт на песму)
Наталија Ђорђевић, Карловачка гимназија, Мотиви смрти и туге у песмама Исповијест дворске луде и Нек ово јутро минеТамара Радичев, Карловачка гимназија, Доживљај песме Разговор са двојником Ђорђа СладојаАлекса Вилић, Карловачка гимназија, Лирика – саркофаг човечностиЕкатарина Јерковић, Карловачка гимназија, Mоћ поезијеНиколина Дикић, Карловачка гимназија, Мотив страха у песми Страх Ђорђа СладојаИсидора Вуковић, Карловачка гимназија, Приказ песме Туга и опомена и Писмо мајциМина Кокот, Крушевачка гимназија, О песми Плач Светог Саве Ђорђа СладојаАна Марјановић, Крушевачка гимназија, О песми Склоп универзалности Ђорђа СладојаТара Сеничић, Филолошка гимназија, УтицајиДаница Милановић, Филолошка гимназија, Избор из интервјуаАна Милојковић, Филолошка гимназија, Одлазак песмамаАнгелина Церовина, Филолошка гимназија, Песник између неба и локве супеЕлена Милисављевић, Филолошка гимназија, Олупине на сунцу Ђорђа СладојаМенча Лојаница, Карловачка гимназија, Приказ песме Лутајући Одисеј Ђорђа СладојаЛазар Букумировић, Крагујевачка гимназија, О песми Писмо мајци Ђорђа СладојаИвана Драговић, Крагујевачка гимназија, О песми Крпљење крила Ђорђа Сладоја.
Ученике су за Округли сто припремиле професорке: Милена Милисављевић из Ваљевске гимназије, Лела Росић из Филолошке гимназије, Симонида Павловић из Крагујевачке гимназије, Нела Милојевић из Крушевачке гимназије и Маја Стокин из Карловачке гимназије.Домаћини гостима били су ученици II2, II4 и II6 разреда Карловачке гимназије. Организатор ФИЛОЛОШКИХ СУСРЕТА 2019 – СУСРЕТА ЛИТЕРАРНИХ СЕКЦИЈА је Маја Стокин, професорица књижевности.Захваљујући Радовану Ковачевићу, директору Карловачке гимназије, и Покрајинском секретаријату за образовање, прописе, управу и националне мањине, уприличено је још једно дивно и незаборавно дружење у нашој школи.Фотографије: Тијана Бебић II6Maja Стокин
Мој гост је објавио 20 збирки песама, 17 кратких романа, више од 10 збирки прича, 7 књига у којима се бави истраживањем народне књижевности.
За 50 година уредничког стажа приредио је многе књиге.
Добитник је двадесетак књижевних награда, од којих су му најдраже Вукова и Ћопићева. Нисмо помињали број објављених књига и примљених награда у разговору. Није дозволио. Каже – потпуно је небитно.
Мој гост није присутан на друштвеним мрежама, нема фејсбук и инстаграм странице, не фотографише се по њима са својим књигама. Врстан је зналац и стручњак, изнад свега добар и скроман човек .Част ми је што је био гост „Благодарја“.
,,Стојећи пред његовом иконом као пред огледалом, у њему можемо видјети нашу прошлост, нашу историју, у њему се огледамо и онакви какви јесмо (…)”
Владика Григорије
Створени по Божјем лику и Божјој промисли, сви су људи једни налик на друге. Плачу и радују се због истих ствари, исте их ствари тиште и веселе. Слаби су и нејаки пред животом који их попут таласа води право ка стенама. Гледајући у свој одраз у огледалу, угледаћемо понекад и лик другог човека, баш као што ћемо у одсјају нечијег погледа препознати себе.
Постоје они величанствени умови и светли ликови наше историје из чијег благог погледа можемо схватити ко смо некада били и шта смо у овом часу, куда смо се запутили и докле намеравамо стићи. Стојећи загледани у вечност и понизни пред величином лика и дела Светог Саве, понекад остајемо запитани над самим собом: шта је то што овог непролазном и истинском духовном славом овенчаног светитеља поставља далеко изнад свих личности које су корачале земаљским тлом? Обасјани благим пламеном који исијава из његових мудрих очију и смерног држања вечно смо благословени иако то често заборављамо. У његовом мукотрпном раду и напору да своју земљу и народ изведе из мрака и сивила безверја и незнања, огледају се величина и значај овог светитеља који је читав живот посветио томе да утемељи и учврсти српску православну цркву и на тај начин постао најзначајнија личност коју сваки хришћанин може препознати као свог духовног брата и оца, као истински блиску личност са којом је нераскидивим нитима повезан.
Будући племенитог рода, никада се није огрешио о оне најсиромашније и најугроженије нити их заборављао. Никада се није плашио да ће тиме себе обезвредити или понизити, већ се управо тако уздигао до бескрајних небеских висина. Настојао је да свакоме помогне, да свакога поучи, утеши и дотакне топлином својих речи и чистотом срца и душе. Да ли данас поносно и без трунке срама и гриже савести можемо погледати у очи најсветлијој личности наше религије и историје и рећи да доследно пратимо трагове и путоказе које нам је остављао на земљи како бисмо мирније и лакше живели, у заједници и братској хришћанској љубави једни са другима? У његовој икони, као огледалу, уочавамо трагове славне прошлости, али и постајемо свесних својих мана пред његовим недостижним врлинама.
Топле и благе речи као да одзвањају са наизглед непомичних Савиних усана на једној од икона у тишини која влада унтар црквених зидина. Као да нам поручује: Не удаљавајте се једни од других и не затварајте своје срце за слабе и немоћне којима сте потребни. Препознајте у свакоме од њих свог друга, брата, сапутника на овоме свету који нас понекад сурово баца на трновито тло.
Истина је да ћемо једино тада, следећи стопе којима је ходио овај премудри духовни вођа једног напаћеног и залуталог народа и сами наћи прави пут. Схватићемо ко смо заиста после самопрекора, после одбацивања сујете и стављања ближњих на прво место. Онда ћемо моћи да сматрамо себе следбеницима светла које вековима исијава из речи, учења и дела Светог Саве и бићемо достојни да се зовемо његовим наследницима, храбро корачајући напред путем на који нам је указао и никада не губећи веру и наду у коначни спас.
О СВЕТЛОСНОЈ ПОЕТИЦИ ЈОВАНКЕ СТОЈЧИНОВИЋ НИКОЛИЋ У ЗБИРЦИ ПЕСАМА „СУНЦЕ ПОД ЈЕЗИКОМ“
„Постоји удаљена област у људској души, коју човек свесно или несвесно жуди да освоји, простор изгубљене хармоније, која представља сталан предмет наше носталгије”, пише у својим кратким есејима о поезији Насо Вајена. На аутентичан начин, све време остајући верна једном песничком мотиву, Јованка Стојчиновић Николић просторе душе непрестано осваја и својом седамнаестом песничком збирком песама под називом „Сунце под језиком“.
Јованка Стојчиновић Николић је пажљиви посматрач стварности једнако колико је загледана и у своју унутрашњост и микроскопски уочава најфиније нијансе неминовних промена.Не престаје да улази у простор свог унутрашњег бића, „у којем се љескају неистражени извори и тајновити гласови као моји Мали аперитиви из дјетињства”. „Сунцем испод језика” греје сећања из младости. Многе су песме посвећене сенима родитеља лирског субјекта. У породичном албуму сложене су слике најближих у празничном руху, насмејаних, намирисаних, на столу су шољице за кафу са посебном тацном добијеном од тетке из Новог Сада и флаша ракије нажутела од дудовог бурета. Чује се и откуцавање сата и крупне капи кише. Атмосфера је у духу поезије Алексе Шантића, али је у читавом циклусу ових породичних слика приметно још нешто. Ове прелепе поетске слике које песникиња врло живо дочарава подлога су да се на њих накалеми сунце, прецизније успомена је овде окидач да се поправи расположење или подсетник на то да је важно кроз живот ходити вазда сунчаном страном улице. Управо овакав поглед на живот, „где се сунце калеми кад год се стигнеˮ, у поезији Јованке Стојчиновић Николић је константа и једна од најлепших порука њене поезије.
Простор и време у овој збирци такође имају специфичну димензију. Они су потребни тек колико да се уз помоћ њих оживе успомене. Обезвремењене су слике из прошлости. Читамо:
Сада кад знам да ме на дрвеној веранди
више не чекаш
покушавам зауставити вријеме…
Лирски субјекат је итекако свестан пролазности, пита се:
Гдје су сада дани које смо погубили у годинама
Чији животи више не трају само с времена
На вријеме…
Лирски субјекат још чује:
Како отац дроби зубима
Преостало вријеме…
Колико је време за песникињу релативна категорија јасно нам је и из стихова:
Од свега је битан само минут Иза поноћи
И титрај позлате у њему
Тај минут као живот цијели…
И иако је мотив страха присутан у читавој збирци, посебно у циклусу песама насловљеном „С друге стране свијета”, лирски субјекат нам открива да једино у тим златним, драгоценим минутима страх од смрти губи. Стиче се утисак да се и будућношћу боље овладава уколико смо у стању да и прошлост преобразимо и осветлимо зрацима сунца или титрајима звезда. У песмама Јованке Стојчиновић Николић мртви не умиру. Они су у нашим кућама, успоменама, навикама. Наши преци и ближњи устају и померају се непрестано и заувек, у дубинама нас самих где увек живе, као што се и у души заувек носи „тајанствени дуборез очевог чела”.
Да су преображаји специфичност песникињине поетике сведочи и простор. Он је такође неухватљив и неодредљив, подложан трансформацији јер се све и догађа у пространству између земље и свемира, „преко вјетрова и зачуђеног снијега” или „с друге стране свијета” или пак у космосу, „који је само привидно мјесто боравка”.
Лирски субјекат пише:
Око мене кружи небески и земаљски простор
Прелазим час из једног у други и тако мијењам мјеста
Час сам Горе у мноштву озвјезданом с погледом
На Доље
Час сам Доље у зеленим стазама и не знам за коју
да се одлучим
Кад су све наоко заводљиве Свака има свој почетак
И златно сунце изнад главе
Песникиња примећује да је с годинама простор у којем борави постао суженији и скученији. Стога га она, готово мађионичарски у Малу звезду претвара. Срећне успомене смештене су у кући јер: Кућа је сигурно закључана/ само јој чело небо додирује. Све је у поезији Јованке Стојчиновић у вертикали и у трансформацији, у непрестаном кружењу од Земље ка Небу. Земља се, у стиховима лирског субјекта, преображава у свемир, свемир у врх нечијег сна, празна у пуну чашу, „твоја сенка” у „моју сенку”. Приметно је најчешће уздизање у висину јер горе је „љубав што од сунца траје дуже”.
Нестајање у светлости посебан је вид сублимације у збирци „Сунце под језиком”. Светлост се активира свесно подизањем Сунца под језиком или се на њу наилази јер се за њом непрестано и трага. Појављује се као зрнце, у титрају позлате, у танкој сунчевој нити, у златном сунцу изнад главе, у сјају два ока срнећа или севне у бљештавилу очеве секире. Понекад „млад месец развије небеска блистања” или, неочекивано, „олујни облак расветли тренутак”. Непрестано се у поезији Јованке Стојчиновић Николић трага за светлошћу, и најмањи сјај је често довољан. И управо овакво трагање је важно јер се само уз помоћ светлости активира механизам преображаја свега лошег у добро. У истој функцији у песми „Упркос свима и корони“ функцију растеривача брига има Естинин смех. Тада почиње неко безусловно уздизање, свест о новој лакоћи. У души у којој се добро појачава, а извесности добра увећавају поверење и висина добија дубину, те су ово, слободно можемо рећи, пројекције не вида већ динамичне имагинације.
У прилог оваквом виђењу имагинације доприноси и мотив крила. Лирски субјекат каже:
Претварам се у птичја крила
Како бих (степенике) могла да прелетим
И дочекам на самом дну…
Упечатљив је и очев портрет:
… па би се на кожи чела
Дуж дубоких бора
Распоређивала наша само Оцу видљива крила
Мјестимично осјенчена звјезданим сјајем
Под који нас је вјешто склањао
Повремено милујући сваку звијезду понаособ…
Сваки проблем је од Човека који нема божанска врата.
Чим се неко осећање издигне у срцу лирског субјекта призива се небо и птице, а да би до уздизања и преображаја дошло неопходно је уочити светлост. Гледајући ствари онако како на њих гледа песникиња долазимо у искушење да и сами сагледамо своје окружење из њеног угла и на њен начин. А тада долазимо и до истог закључка као и она: Љубав је зрнце свјетла које ноћ из душе помјера. Управо у томе је тајна и лепота овог погледа на свет и суштина светлосне поетике Јованке Стојчиновић Николић.
Појединачне импресије дана стварају у нама одређене унутрашње импулсе, подстичу асоцијације и од њих настаје слика. Тако Андреј Тарковски описује настанак појединих сцена у својим филмовима. О неопходности дубине утиска да би се из свакодневног издвојила жива срж, сведочи својом поетиком и песник Саша Нишавић.
Кроз прозор његових песама у збирци Гавранов хлеб сагледава се човек у свом социјалном окружењу, са циљем да се осмотри читаво друштво, а унутар њега и лична превирања која директно утичу на егзистенцију лирског субјекта и његово место у свету.
Надовезујући се тематски и композиционо на збирку Честица, кроз четири кохерентна циклуса у новој збирци песама Нишавић нас градацијски води од дијагнозе друштва и фотографски прецизне карактеризације неких од његових представника до избављења, искупљења и могућег исцељења – понуђеног у последњем лирском кругу.
Циклус „Гавранов хлеб” саткан је од лирских мрвица, честица у којима су осликани сви они којима је хлеб симбол егзистенције. Лирски субјекат посматра тамну страну и често сурову животну стварност из које, кроз карикатуралне обрисе оличене у сликама птица, животиња и митских бића, даје крокије типова људи из своје непосредне оклине. Гавран је приморан да свој хлеб дели и са гракталом, губавцима, ругалицом, али и бубама, напастима, вештицама, бескућницима и страшилима. Кроз гротескно, пародијско и иронијско он слика ужас и зло оног што превазилази границе човечног, те се саблажњава над тим. Социолошко окружење лирског субјекта одражава се на песников однос према свету. Реч је најчешће о људима који су окарактерисани као „лажни спасиоци и наших душа ровци”. Они гракћу, ругају се, отров сипају и – оно што човека највише тишти – јесте чињеница да је веома тешко пронаћи од њих спасења и заклона. Свестан да је његов усуд да са таквима „земне дарове дели и на небеској трпези хлеб са девет кора”, лирски субјекат их идентификује као искушење са којим се мора носити. Они су попут буба које умртвљено миле, али чак и када је у прилици да их се реши тако што ће их једним потезом згазити – он одустаје. Јер: Човеку су потребне тешкоће. Оне спадају у његово здравље (Вито Марковић). Тим се геслом руководи и наш лирски субјекат. Као што црвоточина, која је присутна у многим предметима који нас окружују, само подсећа човека да је земан, трошан и пропадљив, да из њега празнина зјапи уколико себене испуни оним духовним, трајним. Само се у вертикали са небеским умиче невиделици и хватачу душа. Чини се да Нишавић констатује исто што и Шекспир у једној својој реченици када каже да је пакао већ овде и „да су сви ђаволи на земљи”, тј. подсећа нас да у свету све врви од скотова, да нема божјег мира ту где живимо, само грување и тутањ, бол и патња (Новица Тадић). Постоје песме у којима се може препознати нужност коју од нас захтева тајанаствени ток нашег живљења (Рене Шар). Јер песма не постоји само због лепоте песничких слика, него и из дубље потребе која те слике ствара, због оног чему би те слике требало да нас воде. У таквом свету поезија може бити извор сазнања, алии спасења. Писањем о злу и разобличавањем карактера злих, песник покушава да сачува Бога у себи. Лирски субјекат сведочи о метаморфозама зла, његовим многобројним умножавањима у свим правцима и о чињеници да му је готово немогуће умаћи. Подсећа нас да „Свевишњи понекад стави маску на лице да бисмо га могли видети”, тако да поједине песме можемо тумачити као покушај да се разобличи оно прикривено са чиме човеку и није увек лако да се суочава. Свакако се полази од чињенице да је лакше борити се са нечастивим уколико му се маска скине, па макар и у песми. Стога се песничка способност огледа и у томе да се, из мноштва опипљивог и стварног, издвоји оно испод површине. Или, да се послужимо речима самог песника: да се из невиделице одаберу видљиве честице и извуче оно сушто како се мрак не би навукао на наше душе.
Поезија може бити и „Уточиште”, како сазнајемо у другом песничком циклусу ове књиге. Она може представљати отклон од стварности на коју је тешко пристати и начин да се, у тешким животним искушењима, обезбеди придржавање душе. Уточиште може бити и у молитви која је пут до Господа. Савременог човека ужасава тишина која је предуслов за молитву и њоме омогућеном спасењу. Песник каже: „Господи/ Тиховање подари/ Угаси пламичак жудње/ За славом овоземаљском (…) Спаси од неспокоја”. Само у благој Господњој светлости: „Кроз капке дана/ Пуцају обручи страха (…) Нестају вихорне речи/ Гласови страхотни”. Само се у тим тренуцима: „Путељак из магле искрада/ Чистилишту води”. Спасење и утеха могући су и кроз поуке светих отаца: Максима Исповедника, Светог Јефрема Сирина, митрополита Амфилохија. Искрене молитве светих отаца постају и наше молитве. Живот је само пут за који нисмо увек сигурни куда води, али нам лирски субјекат наглашава да је на том путу важно сачувати душу уз помоћ вере, причешћа и молитве, јер „молитва и гују са срца уклања”.
У трећем по реду циклусу ове песничке збирке „Шав“ у Нишавићевим прецизним лирским исечцима из живота види се покушај да се мимоиђе, освести и превазиђе одвајкада човеку својствен сукоб супротних хтења.Он покушава да ухвати невидљиву нит пчеле која лети и спаја одувек располућен свет. Лирски субјекат каже: „Нема шава/ Између песме и смрти“, али и покушава да сједини „кришке сунца“ са „кришкама мрака“, па макар и по цену смрти лирског јунака. Сузама спаја „поклане и помирене/ хришћане и богумиле”, па подсећа да је у основи хришћанског учења опроштај и помирење, али и бдење и стражење над својим поступцима. Јер нечастиви не спава, чак и ноћу ђавољи реп пламти и муње одапиње. Један део света Саше Нишавића припада тамној страни свести и духа, са намером да и себе и читаоца тргне, уплаши, разбуди и освести због свега онога што „чојка ниже скота ставља”. Шав бисмо могли тумачити као место преображаја, место од којег се протеже вертикала – од земаљског ка небеском. Свестан је да је трансцеденција могућа једино у духу и да се једино тако узраста у Личност која је у стању без страха да се одупре искушењима. Само се уз милост Господњу „дечји јецај у плави тон претвара“, „разгони се тмуша“, „пробија се кроз тамну шуму“, „смеши се блажено лице/ утроба васкрсава“, „скида се усијана круна/ осињак са главе“.
Што се тиче форме и стила писања, за Нишавића је карактеристична максимална кондензованост песничких слика. У само неколико песничких потеза он постиже максимум експресије, са циљем да се на мисаоним и естетским квалитетима извуче колико се може више. И Нишавић, попут Новице Тадића, Васка Попе и Момчила Настасијевића, осећања стишава радом на језику, брушењем и дотеривањем израза.
Нимало случајно Нишавић завршава своју збирку песама погледом упртим у небеску плавет, а пут до ње је додир, љубав према ближњима и опроштај. Певајући о човеку и свету, а полазећи од стране човека, примиче се идеји о Богу који је основ хришћанске религије и највиши домет људског умовања. У овим сличицама из живота јасно је понуђено уточиште у божанској светлости која се не гаси, односно духовна путања од које се не одступа док струже „слој по слој коже“ и за трен ненадан читаоцу чисто срце оставља. Док насусмерава на путу ка божанском, Нишавић је и горковесник, јер сведочи да оно истинско мора бити истинито, често и нелепо, али и благовесник (по изразу Аве Јустина), јер верује у скривени, дубоки, последњи смисао свега што постоји и показује нам пут ка њему.
У једном од својих есеја „О поезијиˮ Иван В. Лалић нас подсећа да је провинцијалан дух онај који одбија да се сећа, који се одриче својих координата задатих у језику – у традицији, историји, судбини и духовном простору тог језика. Подсећа нас да је важна свест о томе ко смо, ко су нам преци, где нам је корење и да нисмо само биљка у саксији, свест о томе да постоји тачка са које може да се чврсто искорачи и да се нађе равнотежа. То је „тачка из које се најбоље види и најпрецизније одмерава време и простор, тачка-репер која помаже да се ствари доведу у праву визуруˮ. Из најновије збирке песама Бранислава Матића сазнајемо да су оваква спознања и освешћења све оно што човека обликује као Личност, али су уједно и Благослови којима Господ излива своју милост на нас.
У првом циклусу насловљеном „Завичајиˮ простор који лирски субјекат тако ословљава чине топоними, њему неоспорно важни. Завичајни простор има широку симболику: историјску, културну, али пре свега духовну. Он сеже у дубину, из јама и урвина и протеже се до бескрајних небеских висина. Обгорена и запустела камена поља нема су. Све што се на њима збило потонуло је са светом којем је припадало. Камен ћути, запева у себи, али и памти „у громкој одсутности и нечујној грмљавиниˮ. Ноћу из херцеговачких јама и урвина „немо дозивају кости уморених стараца и децеˮ. Живот ових унутрашњих хероја, мученика знају само они којима је до сећања стало и одвија се искључиво наочиглед Бога, како у једној причи наводи Бела Хамваш. Од импресије коју производи камен, непомичан у пољу, који цвета и у себи запева, а у себи се запева само у неиздрживом болу и муци, нема постојаније, чвршће, пркосније слике. Њоме се згушњава дијалог слике и материје. И када са завичајног тла нестане човек ‒ камен памти, издржљив, увек на истом месту, „игра глуво коло, сазива синове своје расуте по глобуˮ. Песма камена увек је о страдању и патњи и једини је начин за незаборав.
Завичај лирског субјекта је и река Дрина, попут камена тешка, дубока, уснула, али је у себе сакупила све дамаре, одблеске и слике. Онај ко у Дрини зна да се огледа, у њој увек „сагледа небесаˮ. Завичај је и планина Ртањ, „уморна од слепаца на видиковцу и од празнословља над светилиштемˮ. Од ње светли путоказ ка небесима. До ње се може:
„Само дугим успињањем,
сећањем дубоким,
домишљањем првоначалним.
Више животом него оком,
више одјеком него стопом.ˮ
Време је, у Матићевој збирци, архетипско, јединствено, оно није ни прошлост ни будућност, него садашњост, али садашњост која не би била могућа без прошлости која упозорава на будућност. Није случајно стан у новобеоградској четврти „вучја јамаˮ, у којој „тиња Крајина прекомандована из простора у време, са уводних страна у смртовницеˮ. И не види песник случајно, „са рушевног балкона дечака који се у сутон враћа кући, кроз Петрово поље, с упецаном рибом, крилатомˮ. Веза са завичајем је нераскидива, урођена, усађена, у крв уроњена. Она живи у окамењеним сликама чије обрисе време не може да наруши. Тишину и спокој у атмосфери песме благо ремети једино шум Дрине и песма камена. И дечак и човек, за време трајања свог земног живота ослушкују само глас који рађа песму завичајну. Без гласа славуја, сојке и крагуја, гора би одавно занемела од толико смрти. Све имагинације у Матићевој поезији копају по дубини бића, владају историјом, траже оно првобитно и глачају оно вечно.
Завичајни географски простор не би био то што јесте да га не чине и људи, преци, ближњи. Лирски субјекат оживљава портрете Војиновића тако што причама из древних, флуидних митова провоцира имагинацију и, ослушкујући свој ум и срце, изоштрава слике својих предака „с небом у коси, с реком под ногама.ˮ Слике и портрети Војиновића дуг су ближњима и дијалог са онима „чијим кораком корачаˮ, чврсто верујући да је у пуном доживљају хода садржан и смисао путa.
Попут Тихона који је „летописао о дрвећу јадарском, о шумама родним, племенима предачкимˮ, о личностима шумским, запитан да ли је све танана причина или наша једина историја, с истим жаром лирски субјекат летопише о Војиновићима. Овај циклус песама место је сусрета песника са својим прецима и потомцима и производ њиховог међусобног зближавања и препознавања. Начин таквог промишљања о историјским личностима и великим људима јесте „да би нас у нама билоˮ, да би се подсетили на „књигу од мудрости срца свуˮ коју су исписали својим животима. Према Карлајлу, „Свака је историја биографија великих људиˮ, а Матић дискретно сугерише да је најважније да пођемо од оних нама најближих. Војиновићи попут Карлајлових Хероја „сијају као небески дар; један су обилан извор светлости, урођене оригиналне умности, мушкости и херојске племенитости, у чијим се зрацима свака душа осећа доброˮ. „Они су „живи извори светлостиˮ оличене у очима Николе Алтомановог, које и ископане, у трави, пркосе свакој мрклини. Добро је и пријатно бити поред таквог извора светлости. Он припада свевременој временској категорији, јер све је жива игра понављања и ничег нема што већ није било под капом небеском. Тако се и кроз стихове о Војиновићима оглашавају „древнине и зборе пасовиˮ, сведоче о „прошлости која ће тек доћи и будућности коју смо пропатилиˮ.
У циклусу песама насловљеном „Јадарскеˮ тематска доминанта је простор, с тим што је овде акценат и на људима и, сходно њиховој улози у том простору, и симболика лирских записа је другачија. Попут Инока Чокешинског лирски субјекат тумачи знамења, предања и веровања и, како скромно сам каже, понавља их по послушању, на потпуно истом задатку попут било ког камена сећаника из његовог краја. И предање и народна песма и историјске личности представљају повод за лирски чин са поруком да су и издржљивост и трпељивост оно што је одржало тако страдални и напаћен народ овог краја. Отуда и подсећање да:
„Треба дубље заорати, стегнути
и зубе и зубље, и срца и балчаке.ˮ
У други део овог циклуса, предачко-породичног албума, песник је сместио разгледнице, „никле у тихости која ништа не иштеˮ. У атмосфери, налик оној у Буњиновим песмама, крај добре воде и „уз шуму крај које се просипа рујˮ, у трави у којој проналази смирај, са царством свитаца из песниковог детињства, оживљавају мириси печених везенки, исцепане буковине и прецвале липе. Баш ту се „згушњавају обриси, праговори ветра и биљаˮ . Нарочиту драж у овим песмама има светлост са својим неухватљивим нијансама на граници дана и ноћи, када се сунце рађа и испраћа на најтежи пут. У бојама пурпура и буктавог румена ‒ тоне свет, али се у њему чува плави мир дубина. Само се у завичајном миру човек изнова рађа. Тајна ове светлости је у томе што она има моћ и да обасјава изнутра. „У зору се рађа/ дарује и пут и коракеˮ, упркос томе што је овде јад-дар и бол је оба рода. Ваља нагласити да Матић није просто само мајстор верног и тананог сликања природе, већ и познавалац механизма људског памћења и, попут Цвијића, онај који нам рашчитава ко смо док истовремено неке од нас буди, а некима враћа очи. Подсећа нас да је:
„Мајсторсво у самерености,
а мудрост у одабиру.ˮ
У души читаоца он буди нестале часове и магновења док му помаже да усни сан о даљинама које не можемо досегнути, а од којих не можемо одустати. Један од најлепших делова збирке јесте трећи део циклуса „Јадарскеˮ онај у којем су песме-фотографије из породичног албума. Фотограф је непознат, али је познат дечак који „сриче ову књигу и доцртава њене будуће вињетеˮ. Фотографија којој се лирски субјекат враћа оживљава успомене, које се још од најранијег доба могу памтити као „неке светле тачке из мрака, као откинут крајичак из читаве огромне слике, која се сва угасила и нестала, осим тога крајичкаˮ. Достојевски у свом роману „Браћа Карамазовиˮ пише да човек нема драгоценијих успомена него из првог детињства у кући родитељској, и то је скоро увек тако кад у породици има макар мало љубави и слоге. Он чак тврди да ако човек понесе много таквих успомена из своје родитељске куће може бити спасен за цео живот. Сећање на љубав и доброту увек су извор надахнућа за поезију, као и за сам живот. Ово се јасно види и у поезији Бранислава Матића.
Сцене из живота које песник претаче у аутентичне лирске записе јесу знамења, „стигмати људског духаˮ (Тарковски). Лирски субјекат у овом циклусу демонстрира своју изузетну моћ интроспекције, ретроспективне, у овом случају, и при болним преиспитивањима засеца дубоко, али верује да је само кроз бол и могуће да се пројави исцел. Кроз ова самоспознања, али и изврсне психолошке портрете ближњих, лирски субјекат открива изузетну способност запажања, али и умешност да издвоји оно суштинско, с изразитим осећајем за меру. Након губитка оца и мајке, када се у старој кући пуној успомена остане сам, „нариче једино празнинаˮ. Дуго се посрће пред обичним речима које се годинама једва изговарају. Један од најчешћих и најупечатљивијих мотива у песми ‒ очи, непогрешиво бележе и памте све оно што види и срце, чак и када нема фотографског апарата. Очи непогрешиво одају доброту, попут очију Доброг из Добрића, које песника бодре са зида плавонебог храма или очију породичног пса из детињства, које ће га заувек верно пратити.
Последњи од циклуса, насловљен „Призивиˮ дозива поново у сећање предања и легенде о знаменитим прегаоцима, јунацима и о Анђелу Милешевском. Призивају се песмом не би ли им се одала захвалност, затражила заштита и благослов. да размахну и уклоне све сенке које се над нама вију.
Један запис Арсенија Тарковског у потпуности илуструје Матићев однос према ближњима и сећањима. Он бележи: „У мом је сећању све – ко је био, јесте и биће. Ја знам све о њима, зато што су они – ја. Уметник може писати полазећи од природе. Песник пише по сећању. Сећање је његова Муза, његово перо. Ја умирем са сваком заборављеном сеном.ˮ Збирку песама Бранислава Матића „Благословиˮ видимо као „вајање у временуˮ, као покушај да се да облик ванвременом тренутку у коме су се сусрећу прошлост и будућност, преци и потомци, предање и историја… Из таквог сусрета се рађа Песма! Није ли то Благослов!
препознавања 