RSS

Marko Rakonjac BOLNO BUDJENJE

 

Bio je problematičan dečak. Imao je dobre roditelje, ali je upao u loše društvo i zajedno sa novim prijateljima počeo je da „pravi“ kriminalne poduhvate. On je mislio da je glavni, da niko ništa ne sme o njemu da kaže. Ali, duboko u sebi, znao je da to nije za njega. Bio je problematičan dečak, ali i dobar dečak, pun ljubavi, koju nije naučio da pokazuje. Pokazivao je samo mržnju, a voleo je mnoge stvari. Najviše od svega, voleo je pse. Odgajivanje velikih rasa pasa mu je bio hobi, a imao je prelepog pit bula, Rafa, koji je ponašanjem neverovatno podsećao na gazdu.

Sve je palo u vodu kada je jednog aprilskog popodneva, na Štrandu, postavljen štand za prikupljanje pomoći za dečaka obolelog od raka. Taj dečak je mislio da je promena Rafovog ponašanja posledica promene vremena. Bio je u mogućnosti da odlučuje o tuđim životima, a sada muči muku oko sopstvenog.

Šta sad, Dalibore?

 

Priča je nagrađena na literarnom konkursu za najkraću priču, koji je organizovan u okviru manifestacija povodom 225 godina Karlovačke gimnazije.

 

ParkeHarrison, Robert

parkeharrison-robert.jp

 

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 18 маја, 2016 in ЛИТЕРАРНА СЕКЦИЈА

 

Стеван Раичковић РУКЕ БОЛА

Дај речи густе ко смола
И речи као крв неопходне
За наше празне руке бола
Подигнуте у светло подне.

 

Дај ону страшну реч што тоне
Још непробуђена у мрак меса
Од које груди мукло звоне
Као негледана кап небеса.

 

Дај речи које имају тело
И у телу срце црвено,
Све оне које ће горко чело

 

Наћи у свету разбијено.
Дај речи горде ко мач топола
За наше празне руке бола.

 

andr

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 7 јануара, 2020 in Раичковић

 

Жарко Видовић ОСНОВНИ КРИТЕРИЈУМ ЗА ПРОЦЕНУ КЊИЖЕВНИХ ДЕЛА

Основни критериј за процену књижевних дела је историјска свест (осећање историје као континуитета којим је превладана пролазност, тј. време). Јер ко не осећа историју (трајност заједнице), нема чуло ни за трајну вредност дела, те подлеже дневној политици, тренутним утисцима и пролазним мерилима.

Књижевни „критичар“ може да буде на висини – потребној за оцењивање уметности – само историјском свешћу.

Јер историја је континуитет изнад времена, а осећање тога континуитета (тј. садашњости и присуства прошлих појава и ликова) јесте трансценденција, превазилажење самог себе, уздигнутост у сферу у којој једино и можемо имати слух за уметност (која је такође у сфери трансценденције, над-битија, изнад бића индивидуе).

А шта може „истражни судија“, истражитељ уметности? Може да изучава Зло (свет-биће-грех), чак научно, јер је та истина (истина битија) услов и увод за над-битије, услов за трансценденцију, за веру као историјску свест и националну самосвест.

Утопија је лаж којом је човек заведен кад избегава истину битија (самоспознају), кад се задовољава метафизиком (да је „Битије = Мишљење“).

Роман је историографија, „историја“ супротна метафизичкој и (,,без-смисленој“) фактографској историографији.

Метафизика поставља као највишу вредност државу. А како она, у складу с појмом човека (без искуства и свести личности), може да има интенцију само на „човечанство“, као „целину“ (магијско искуство света!), то се (метафизичка) држава – поистовећена с нацијом као метафизичком заједницом („рационално = реално“) – претвара у империју, тј. у државу с тенденцијом и суштином империје.

Роман је окренут личности: лицу, живој души (живој осећањем, доживљајем). Зато је окренут искуству трансценденције. А трансценденција се јавља као духовна заједница, жива само у личном осећању.

Роман као уметност и историја као континуитет (могућ само у трансценденцији, у осећању личности, срећу се и прожимају, тако да је природно што је роман, као и поезија, националног карактера. (Нација је заједница историјске свести која не зависи од смрти, реалности, времена и државе.)

Роман се пише историјском свешћу, а свест је могућа само као феномен осећања (а не мишљења): кога (оно што) не осећамо, о њему (о томе) не можемо имати ни свест.

…………………………………………………………………………………….

… Данашњи роман се „мења“ … Мења му се фабула. Она се из спољашњег догађања (панораме) преображава у унутрашње: у „стање свести”, „стање свести“ пишчеве, па и главног јунака који ништа не чини, него само „посматра“ (као и сам писац!),тако да се он јавља као свест. Само, о чему, о себи самом или о историји? И о једном и о другом. Јер нема свести о историји без претходног догађања „стања свести“ (уздизања индивидуе у личност или напора човека да у томе уздизању савлада отпор приземља и тежу индивидуе, приземља индивидуализма). Јунак модерног романа мисли, дакле, о својој индивидуи као нечем објективно датом и реалном, уместо да (као класични) мисли у свету и о њему, свом, човековом свету. Да ли је онда ту могућа спонтаност (тј. истина осећања) ако нема поистовећивања? Јер кад мислимо „о“ нечему, ми се с тим не поистовећујемо.

Но, ако се мења романиз панораме у „стање свести“ то не значи да се мења задатак критичара (и жирија!).

Критичар мора и данас, и после свега, и увек да буде у стању да што краће преприча роман, да би се (из тога ,,препричавања“) видело како схвата суштину и поруку.

То може да се види само из начина како препричава. Зато је „критичар“ назив који заводи: читалац (квалификован и понесен, са задатком или мисијом да пише о роману, да га ,,оцени“) мора да буде читалац-аматер, способан и моћан да суштину романа прикаже (што краћим) препричавањем, да је интерпретира као глумац-писац! (Амерички „ридерс-дајџест“,„сварено читање“ показује да Американци не схватају ни суштину ни класику).

Тајна и драж романа је у томе што се ни међу милионима читалаца не могу наћи двојица који ће роман препричати на исти начин. (Тако је Бодлер, као ликовни критичар, сваку слику – препевао!)

Баш у томе је вредност романа што роман чува и подстиче и личиост читаоца, док је „критичари“ уништавају тражећи „универзалне вредности (естетске, књижевно-научне, метафизичке, итд.) – „преводећи“ уметност на неки „универзални“ облик исказа, на философију, као тобоже „вишу“ сферу мишљења.

Интерпретација романа је препричавање: као и глума према драмском тексту: једина аутентична интерпретација. А философија (од времена барока, гушењем ренесансе) формулише естетику („науку о књижевности“) као империјално (папско, итд.) сузбијање личности (писца и читаоца).

Жарко Видовић, РОМАНИ ЂОРЂА ОЦИЋА, (одломак, стр. 5-6 и 16-17)

преузето са блога: http://www.srodstvopoizboru.com

 

knjige 3

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 4 јануара, 2020 in Видовић

 

Ознаке:

Жарко Видовић КУЛТ ЈУНАШТВА И ЈУНАШТВО МИСЛИ

Култ јунаштва је сматран основним покретачем историје. Хегел сматра да су оснивачи државе хероји, те да је самом Уму који хоће државу потребан херој и култ хероизма. У држави се он подређује држави као средство циљу.Човек тежи извесности (знању, апсолутном знању) из страха који је изазван неизвесношћу. Страх је покретач спознаје и историје, он је чак – од времена филозофије егзистенције – доживео да буде слављен као позитиван, градитељски елемент. Он је филозофска врлина! Страх одузима човеку способност да буде личност – како то уочавају и Платон, и платонизам, и монашко подвижништво, и Лествица Светог Јована Лествичника, и Његош (који каже: „Страх животу каља образ често!”). У филозофији егзистенције страх је, напротив, основна филозофска врлина; оно што је у Платона било дивљење битију (осећање пуноће), то је у филозофији егзистенције (и њеном тумачењу вере) СТРАХ (који је осећање лишености, а не пуноће битија!).

Ово је необично значајна тема на коју сада само подсећамо, како би нам јаснија била свест о разлици између култа јунаштва и култа подвижничког, а и свест о лику Владике Данила!

Вук Мићуновић се не боји смрти. Увек се јунаци хвале како се не боје смрти: неустрашиви су и ништа им није умрети, чине то врло лако. Али јунаштво и није лек од „смртног страха” (страха од смрти), него од страха од НЕМОЋИ. Јунак неће вечити живот или бесмртност. (И Ахил одлази међу сенке, међу мртве, у Невид, у Ад!) Јунак хоће МОЋ. Он се не боји смрти, него НЕМОЋИ. Јунаштвом се не лечи страх од смрти, него страх од НЕМОЋИ. Ако јунаку запретите смрћу, нисте му запретили правом опасношћу од које би се уплашио. Треба му запретити немоћу – па ће се онда открити суштина јунаштва и његове личности. Тада ће да пузи исто онако како ће да пузи кукавица (човек који се боји смрти) кад му запретите смрћу!

Јунаштво је ВОЉА ЗА МОЋ. Вук Мићуновић је јунак, јер се не боји смрти, него немоћи. Он хоће свет као средство моћи и атмосферу (структуру, организам итд.) његове моћи. Ево како Вук Мићуновић изражава свој „ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНИ” страх који је страх од немоћи, у овом случају приказан конкретно као страх од старости:

Куд ћеш више бруке од старости?
Ноге клону, а очи издају.
Узблути се мозак у тиквини,
Пођетињи чело намрштено;
Грдне јаме нагрдиле лице,
Мутне очи утекле у главу;
Смрт се ГАДНО испод чела смије
Како жаба испод своје коре! (ГВ, 998–1005)

У тој човековој немоћи смрт је гадна, гадно се смије, док у младости смрт није гадна, него „ЛЕПА”, исто онако како и Наполеон то каже у Рату и миру кад посматра палог Андреја Болконског (мислећи да је Болконски мртав), кад обилази бојно поље после Аустерлица! Ево, овде то каже и Вук Мићуновић (чиме Његош изражава светлу страну суштине култа јунаштва):

Што су момци прсих ватренијех,
У којима срца претуцају
Крв уждену ПЛАМЕНОМ ГОРДОШЋУ?
(вољом за моћи, која је у Лучи Микрокозма сатански грех човеков!)
Шта су они? – ЖЕРТВЕ БЛАГОРОДНЕ
Да прелазе с бојнијех пољанах
(као у германској митологији паганској, или у исламском култу јунаштва)
У весело царство поезије,
Како росне свијетле капљице
Уз веселе зраке на небеса. (ГВ, 990–997)

Вук Мићуновић говори речима Сатане из Луче Микрокозма, певање четврто (одбијајући анђеоски позив да се покаје):

„Не, не!” – гласом прогрми крупнијем
Зли ГУБИТЕЉ ДУША бесмртнијех,
Да га чује стан бунтовни цио;
„Михаиле, подобни ми чином,
АЛИ ДУХОМ МНОГО НИЖИ МЕНЕ,
ЈЕР ТИ ДУША, као моја, није
БЛАГОРОДНОМ ГОРДОШЋУ ЗАЖДЕНА!”
(ЛМ, IV, 41–47)

Он одбија „сва блаженства Неба” и она су му грка (ЛМ, IV, 51…) као што је Вуку Мићуновићу грка и грдна старост коју не сме ни да чека, јер ће бити лишен моћи!

У време кад је култ јунаштва био у стању да ствара и одржава заједницу на томе култу, док тај култ још није био подређен држави, човек је заиста губио моћ са старошћу. Уосталом моћ припада младоме, тј. ЈУНОШИ (младићу): само он може бити ЈУНАК. Јунаштво је моћ која припада само младоме, јуноши. Старци су могли да имају само ауторитет мудрости. Али њихово јунаштво је јунаштво МИСЛИ о искуству ЧОЈСТВЕНОМ (virtus).

У наше време старцима стоје на располагању институције да им обезбеде моћ какву су – у време чистог, недржавног култа јунаштва – могли имати само док су били млади. Држава обезбеђује дане младости све до старчеве смрти!

Насупрот томе Мићуновићевом страху од СТАРОСТИ, тј. од немоћи (од преобраћања света у несвет, младости у старост), Владика изражава дивљење СТАРОСТИ Игумана, јунака мисли:

Љепше ствари на свијету нема
него лице пуно веселости,
особено, ка што је код тебе,
(лице особено, лично, изразито!)
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
ТО ЈЕ УПРАВ БЛАГОСЛОВ ВИШЊЕГА.
(ГВ, 2479–2485)

То је још један од примера судара између јунаштва мисли (Владике) и култа јунаштва (Вука Мићуновића, Сердар Вукоте, Кнеза Рада и др.). Немоћ и старост плаше само човека који је сушта воља за моћи. У култу јунаштва немоћ је највећа опасност исто онако како је у „култу” обичне свакодневнице смрт највећа опасност. (Кажемо „култу”, јер свакодневница је лишена култа!)

Страх има различита значења, различите садржаје, различите разлоге. „Егзистенцијални” страх (о којем се толико говори у филозофији егзистенције) није страх од смрти, него страх који осећа човек ношен вољом за моћи. А та воља је ОСНОВНИ ГРЕХ. Она је разлог човековог ПАДА. Њоме је човек следио Сатану. Том вољом (гордошћу) је човек ношен у сатанизам. Та воља је разлог пада и у Лучи Микрокозма. Владика Данило се не боји смрти (као ни Вук Мићуновић). Али се он не боји ни немоћи (које се Вук боји)! Владика се боји сатанизма и самим тим Сатана нема чиме да уцени Владику: ни смрћу (или животом), ни моћи (или немоћи).

У оној чувеној сцени када Сатана куша Христа (Матеј, 4, 1–11; Марко, 1, 12–13; Лука, 4, 1–13) – сцени којом почиње и Велики инквизитор Достојевског, писан као коментар библијском тексту о Сатанином кушању Христа – у тој сцени ради се о томе да ли ће Христос одолети сатанској вољи за моћ, да ли ће прихватити дражи те моћи! А дражи моћи су заносније од сваке страсти. Оне су суштина магијског заноса.

Страх јунака је страх од немоћи. Кад им се укаже изглед да ће упркос свим националним заслугама бити немоћни, они – из СТРАХА од немоћи – постају издајници нације. Тако је то било од времена Грка (и Грчко-персијских ратова) до данас. Неко изда из страха од смрти. Јунак издаје из страха од немоћи, уколико, наравно, пре тога већ није превазишао јунаштво чојством или подвижништвом! А за то се тражи више од јунаштва: тражи се јунаштво МИСЛИ!

Шта је то „јунаштво мисли”?

То је јунаштво УНУТРАШЊЕ. То је јунаштво које човек мора да покаже у борби УНУТРАШЊОЈ, ДУШЕВНОЈ. Како се борба против Сатане има да води као борба УНУТРАШЊА – борба душе са телом, колебање и муке саме душе или, као чојство у Марка Миљанова, борба човека да друге одбрани од самог себе – то је јасно да се „јунаштво мисли” састоји у јунаштву борбе човекове против Сатане.
………………………………………………………………………………………………………………………………………………

Страх од Зла је склон да у Злу тражи савезника, па чак и заштиту. Али није склон да ступи у одлучну борбу против Зла, да одбије сваку помисао на неки „тактички” савез са Злом. Јер такву борбу против Зла склон је и спреман да води човек само у „јунаштву мисли” (у вери), а не у култу јунаштва!

Дакле, ако јунаци изазивају Владику на борбу мислећи да он на борбу није спреман, да нема храбрости, Владика им на изазов одговара позивом који је још страшнији, а за који они немају храбрости ни да га чују или разумеју. Владика, наиме, позива на борбу против – говорећи језиком самог Владике – против Сатане, којег јунаци могу да замисле само као савезника, али никако као противника. Или, ако не као савезника, онда као противника безопасног, нимало опаснијег од неке играчке, као ђавола кога су увек у стању да насамаре, јер је у култу јунаштва и сам ђаво немоћан пред јунаком: „Јунаштво је цар Зла свакојега!”, како каже Вук Мићуновић (ГВ, 605).

Јер култ јунаштва се одржава под условом да се о Сатани не говори и не мисли онако како то чини Владика. Култ јунаштва се опире косовском „јунаштву мисли”!

Жарко Видовић, АПОКАЛИПСА ВЛАДИКЕ ДАНИЛА (одломак)

преузето са сајта: http://www.srodstvopoizboru.com

 

предраг драговић

Предраг Драговић

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 4 јануара, 2020 in Видовић

 

Ознаке:

Марко Аурелије НЕМА МЕСТА КОЈЕ ЧОВЕКУ ПРУЖА ВЕЋИ МИР И СПОКОЈСТВО НЕГО ШТО ЈЕ ЊЕГОВА ДУША…

***

„Људи траже места у селу, на мору, у брдима, да би се у њих повукли. И ти си навикао да имаш такве жеље. А свака таква тежња је у најмањој мери детињаста, јер је с друге стране ипак могуће да се човек, ако само хоће, у свако доба повуче у самога себе. Нема места које човеку пружа већи мир и спокојство него што је његова душа, нарочито што је она таква да, чим се у њу повуче, одмах наиђе на савршени мир. А кад кажем „мир“, мислим на савршени склад. Зато нека ти увек склониште буде ту и у њему се обнављај. Нека принципи који ће, чим на њих наиђеш, бити довољни да искључе и одвоје од тебе цео двор и да те поново отпрате у свет у који без љутње мораш да се вратиш, не буду ни предуги ни плитки. Јер, на шта се љутиш? Зар на поквареност људи? Сети се реченице која каже да разумна бића живе једна ради других, да сношљивост према људима спада у правичност и да људи греше против своје воље. Помисли, такође, колико се њих међусобно свађало, било пуно подозрења и мржње једно према другоме, како су се међусобно борили на живот и смрт, а напослетку су ипак прободени падали и претварали се у прах и пепео. Сети се тога и престани већ једном са љутњом. Или си можда незадовољан са оним што ти је природа поделила? Онда знај да постоје само две могућности: провиђење или игра атома. Сети се и доказа по којима се закључује да је и свемир држава. Или те, можда, још увек узнемиравају телесни прохтеви­­­? Онда мисли на то да се душа, чим се једном одвојила и сазнала за своје нарочите особине, више не предаје  и не меша ни са благим ни са грубим дахом света. Размишљај и о ономе што си чуо о боли и о наслади и са чим си се у потпуности сложио. Или ти, можда, не да мира жудња за оно мало славе? Онда се сети како се брзо све заборавља, и како је огромна провалија вечног времена на обе стране, испред и иза тебе; помисли како је све само ништавно одобравање, несталност и неспособност расуђивања масе која изгледа да те хвали и како је безначајно мален простор на којем се све то догађа. Та, цела земља, и није ништа друго до једна тачка, а ово обитавалиште људско је само један њен сићушан део. Како је мало оних и какви су то људи који ће те хвалити! Зато неспрестано размишљај о могућности да се повучеш на оно месташце које ти припада и нарочито не дај да те повлаче овамо онамо и немој се одвише гордити, него буди слободоуман и посматрај ствари и као муж, и као човек, и као грађанин, и као смртно биће. А од ових правила која увек морају да ти буду пред очима, запамти нарочито ова два: прво, да се ствари не дотичу душе, него да непокретно стоје ван ње, а немир долази искључиво из твога схватања; и друго, да се у свему ономе што гледаш већ врше промене и да њега као таквог ускоро неће ни бити. Увек мисли и на то колико си времена већ ти сам доживео. Свемир је промена, а човечји живот је само привиђење.“

 

Превод: Албин Вилхар

 

Из књиге Марка Аурелија, Самом себи, Београд: Дерета 2019.

 

sunce

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 2 јануара, 2020 in Марко Аурелије

 

Ознаке: , , ,

Иво Андрић „Кад човека напусти сунце његовог завичаја, ко ће му посветлити на путу повратка?“

***

„И тек после дужег ћутања везир проговори поново, али сада о другој ствари. Причао је како је некада Гисари Челеби‐хан кренуо на Русију, разбио у неколико махова противничку војску која се непрестано повлачила све дубље и дубље, на север. Тада је победничког хана изненадила зима. Његова дотле победоносна војска збунила се и уплашила а дивљи неверници, рутави и навикли на студен, стали су да је нападају са свих страна. Тада је Гисари Челеби-хан рекао познате речи:

Кад човека напусти сунце његовог завичаја,

Ко ће му посветлити на путу повратка?

(Давила је увек срдио тај турски обичај да у току причања цитирају стихове као нешто нарочито важно и значајно, и никад није могао да види у чему је стварни смисао цитираних стихова и где је њихова веза са предметом о коме је реч, а стално је осећао да им Турци дају важност и значење које он не може да осети и погоди).

Млади хан се силно расрдио на своје звездознанце, које је нарочито водио са собом и који су му били прорекли доцније наступање зиме. Зато је наредио да те мудре људе, који су се показали као незналице, и да их босе и лако одевене терају пред првим редовима војске, како би на свом телу осетили последице своје преваре. Само, ту се показало, да су ти мршави учењаци, прерушени и бескрвни људи, као стенице, боље издржавали студен него војска. Док су они остајали у животу, пунокрвним, младим ратницима су пуцала срца у грудима као здрава буковина на мразу. За челик се, кажу, није могло прихватити, јер је пекао као да је усијан и кожа са дланова остјала је на њему. Тако је настрадао Гисари Челеби-хан, изгубио своју величанствену војску, и једва изнео живу главу.“

 

Травничка хроника, Београд, 1965.

 

sneg

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 29 децембра, 2019 in Андрић

 

Ознаке: ,

Марко Аурелије САМОМ СЕБИ (одломак)

***

„Не троши остатак свог живота у размишљању о другим људима, осим ако то служи општем добру, јер ћеш, ако се будеш мучио око тога шта овај или онај ради и зашто он то ради, шта каже, шта мисли и намерава, и осталим сличним питањима која нас одводе од посматрања нашег сопственог ума, бити спречен да обавиш неки други посао. Стога у низу представа треба избегавати све што нема основе и сврхе, а пре свега радозналост, бригу о стварима које те се не тичу и све рђаве мисли. И треба себе да навикнеш да имаш само такве представе које те неће спречити да у тренутку када те неко запита: „Шта сада мислиш?“, простодушно одговориш: „То и то“, тако да се одмах види по твојим мислима све једноставно и добронамерно, и како долази од бића које схвата опште ствари, не брине се за похотљиве и пожудне представе, нема ни труни славољубља, зависти, подозрења или нечег сличног чега би се човек  морао стидети кад би рекао да је мислио баш на то. Јер само је онај човек свештеник и слуга божији који се непрестано труди да буде најбољи, који има тесне везе са бићем које живи у његовој унутрашњости и даје му снаге да га ниједна страст не окаља, никакав бол не рани, никакав злочин не додирне, и да буде неосетљив према свакој слабости; које га и у највећој борби подстиче да не клоне (да га наиме ниједна страст не руши), да буде испуњен правичношћу и да од срца поздравља све што се догоди и што се са њим збуде. Веома ретко и то само ако је у питању општа корист, мислиће он о томе што неко други каже, учини или помисли. Јер он не жели ништа друго до ли да испуни своје дужности, непрекидно размишља о томе шта му се спрема у вечности и васиони, и своје задатке испуњава лепо, јер је убеђен да је то добро. Из васионе свако доноси собом на свет свој досуђени део, а сваки део доприноси и сврси целине. Он размишља и о томе да су сва разумна бића у међусобном сродству и да људска природа налаже бригу о свима људима који живе по свеопштој природи. А увек су му пред очима они који не живе тако: он прати какви су они код куће, а какви ван ње, какви дању, а какви ноћу, и са ким се друже. Разуме се да хвали ових људи, који ни сами са собом нису задовољни, он не придаје никакву важност.“

 

Превод: Албин Вилхар

 

Београд: Дерета 2019, страна 65.

 

hip 6

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 29 децембра, 2019 in Марко Аурелије

 

Ознаке: , , ,

Иво Андрић ТРАВНИЧКА ХРОНИКА (одломак)

***

„Оставши опет у непомућеној ноћној тишини, као завејан, Давил је седео један тренутак, скрштених руку и изгубљена погледа. Био је узбуђен и брижан, али не уплашен и сам. Поред све неизвесности и свих тешкоћа које га очекују, чинило му се као да се, први пут откако је у Травнику, малко разведрава и указује парче пута пред њим.

Од оног фебруарског дана, пре више од седам година, кад је, после првог Дивана код Хусреф Мехмед-паше, дошао узбуђен и понижен у Барухову собу у приземљу и пао на тврди миндерлук, сви послови и напори у вези са Турцима вукли су га ка земљи, спутавали и слабили. У њему је, из године у годину, расло и арално дејство „оријенталног отрова“ који мути поглед и погриза вољу, а којим је од првог дана почела да га запаја ова земља. Ни близина француске војске у Далмацији, ни сав сјај великих победа нису могли то да измене. А сада, када се, после слома и пораза, спрема да све напусти и крене у неизвесност, јављају се у њему подстрек и воља, какве није познавао за ових седам година. Бриге и потребе су веће него икад, али га зачудо не избезумљују као до сада, него му оштре мисао и шире видик, не насрћу из бусија, као проклетство и несрећа, него теку са осталим животом.

У суседној соби сада се чуло како нешто шушка и гребе, као миш у дувару. То његова жена, неуморна и прибрана као увек, спрема и увија последње ствари. У овој истој кући спавају његова деца. И она ће једног дана порасти (он ће све ућинити да добро и срећно порасту) и поћи да траже пут који он није успео да нађе, па ако га и не нађу, тражиће га ваљда са више снаге и достојанства него што је он умео да га тражи. Сад, спавајући расту. Да, живи се и креће у овој кући као и у свету напољу, где се отварају изгледи и дозревају нове могућности. ‒ Као да је одавно напустио Травник, он није више мислио на Босну, ни шта му је дала ни колико одузела. Осећао је само како му однекуд притичу снага и стрпљење и решеност да спасава себе и своје. И настављао је да сређује пожутеле папире, да цепа све што је застарело и излишно, а да оставља и слаже оно што би му могло требати за даљи живот, у измењеним приликама, у Француској.

А тај механички посао пратила је, као нека упорна мелодија, неодређена, али стална мисао: да ипак негде мора да постоји и тај прави пут који је он целог живота узалуд тражио; да постоји и да ће га човек кад тад наћи и отворити за све људе. Он сам не зна како, када, ни где, али наћи ће га кад било његова деца или још даље потомство.

То му је, као нечујна унутарња мелодија, олакшавало посао.“

 

Isaac Levitan

Isaac Levitan

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 29 децембра, 2019 in Uncategorized