Из пера ученика
Ових дана причали смо о Доситеју, његовом доприносу српској књижевности и култури. Поредили смо образовање у доба Доситеја и у време данашње. Ово су нека од запажања ученика другог разреда Карловачке гимназије.
***
У Доситејево време образовање није било приступачно многим људима. Већина људи није ни била писмена, а пре свега, врло мали број књига био је доступан и разумљив човеку из народа. У његово време је било мало школа, а факултета уопште није било. Деца су учила занат, а за недостатак жеље за образовањем Доситеј је кривио родитеље. У данашње време образовање је приступачно свима. Деца се школују, постоје факултети, на располагању им је много књига, не само у библиотеци већ и путем интернета. Већина образованих људи има могућност да се бави послом који воли, стиче сигурност и много боље разуме свет у којем живи.
На путу образовања, у Србији, млад човек има много препрека. Често је сужена могућност избора, финансијска ситуација је такође отежавајућа околност. Неке препреке можемо превазићи упорним и константним радом, развијањем сопствене креативности, а пре свега читањем и стицањем знања.
Образовани људи имају веће могућности за квалитетнији и садржајнији живот јер имају већу могућност избора посла, имају много шире друштвене контакте, самоувереност и сигурност у комуникацији.
Као што би Доситеј Обрадовић рекао: ,,Језик има своју цену од ползе коју узрокује.”
Гиоргиа Моми II1
***
Стара времена, боља времена, више цењених људи, више поштованих. Образовање-највеће благо које заувек остаје међу нама, никада не избледи.
Доситеј као једна од икона образовања код Срба залагао се за писменост свих, за разумљивост књига и сељаку и краљу. Залагао се за народни језик. У то време није било битно одакле си и ко си него шта носиш у себи, колику количину знања. Није било битно коју одећу носиш, није био битан физички изглед, већ онај унутрашњи, морални, учени. У Доситејево време човек је постизао образовањем бољи положај у друштву, више су га ценили. А данас? Данас, нажалост међу млађим генерацијама има мало оних који поштују било шта од наученог, као и било кога ко се залаже за своје учење. Међу одраслима, опет, гледа се новчана корист од људи који су својим знањем зарадили свој хлеб. На све ово утиче данашње покондирено друштво које се предало фиктивним стварима, а не књигама и науци. Већина младих који имају вредност знања у себи и тиме падају у други план у односу на своје вршњаке који не сматрају то за битно подлеже њима као мањем систему вредности да не би били црна овца. Али наравно не сви. Има и оних који сматрају себе за комплетну личност носећи ово благо у себи. Свесни су да је њихово знање и ученост господар њихове будућности. Свесни су да без образовања неће моћи да подигну своју породицу и дом. Такође постоји и стрепња за будућност јер није као у време Доситеја да учен човек има светло у тунелу лутања, данас и образован човек тешко проналази посао.
Важно је бити упоран, имати своје ја и борити се за оно што желиш. Кућа ће изгорети, све ће се угасити и нестати, али остаће један пламен који гори у нама попут наде која се никада не гаси, а то је знање.
Невена Мучаловић II3
***
Један од највећих и најутицајнијих српских просветитеља био је Доситеј Обрадовић; његов живот и дело су великим делом били окренути образовању. Сматрао је да учење треба да траје цео живот и да треба да буде свеобухватно, заснивајући се на науци, уметности, законима, човекољубљу и правди. Његове сентенце, у духу просветитељства његовог доба гласиле су: научити од мудријег од себе доноси велику корист, ако си у стању да научиш некога колико највише можеш, то ти је највећа задужбина, итд. Оно што у његовим погледима заслужује можда највећу пажњу јесте то што је истицао да образовање није само просветљење ума, чињење срца благородним, потпомагање развоја телесне снаге, већ и усвајање моралних вредности, те да ученост без моралних вредности стога ништа не вреди, али и да морал без учености не може да постоји. Наиме, морални живот без учености човека никуда не може да одведе, а морал се простире само дотле докле досеже човеково знање. Наука није само оруђе и средство, она се мора процењивати и по томе колико добра и користи доноси људима. Говорећи о образовању ученика, он наглашава да се знање и добро понашање стичу уз помоћ љубави, јер једино она пороку сече крила а врлину подстиче. То је једини начин да се створи морално развијена личност, што је основни и највиши циљ свакога процеса образовања.
У два века након Доситеја систем образовања се ширио, те је ученост постајала доступна ширем кругу људи, све до данас када је образовање, барем на нашим просторима, не само доступно свима већ је основно образовање и обавезно. Посматрајући та два века која су за нама и поредећи савремено школство са Доситејевим завештањем уочавамо крупне разлике. Временом је главни циљ учења постајало тек учење чињеница, које у бити не води целовитом разумевању света који нас окружује и развоју укупне личности. И, оно што је најважније, образовање је највећим својим делом изгубило везу учења и развоја система вредности, те је његов циљ постао, пре свега, располагање подацима. Имајући то у виду, ваља се сетити Доситејевих идеја и вратити се ономе за шта се залагао: за систем образовања који младе људе учи не само томе шта је свет око нас већ и како у том свету живети.
Сара Мејџор II3
***
Освртањем на Доситејев говор поводом отварања Велике школе 1808. добијамо приказ некадашњег школовања. Ту слику, када поредимо са данашњим системом школовања, можемо уочити и неке сличности и неке разлике.
Као и Доситеј, сматрам да је бар неко образовање неопходно. Читајући, похађајући наставу, учећи упознајемо се са основним знањем из различитих поља науке, уметности итд. То је уствари једна од основних разлика између Доситејевог времена и нашег. Тада, нису сви били у прилици да се образују, док данас основно образовање спада под обавезу. Такође, верујем да човек који је прочитао више књига или је упознат са више ствари има наравно шире видике. Такав човек, ако икада отпутује негде, неће страховати да искуси другачију културу и обичаје. Поред тога, постоји изрека да колико језика говориш за толико човека вредиш, са којом се више него слажем. некада је било тешко научити други језик, граматичка правила су још била неодређена, а и увек је постојала разлика између језика који се причао међу народом и оного што се користио при писању и сл. Доситеј се залагао за то да се та разлика укине. Срећом по нас, данас тога нема. Наравно постоје речи које су мало више формалне и оне које припадају “сленгу“. Тако да, пошто су данас граматичка правила сваког језика одређена и постоји само једна врста истих, лако их је научити. Можда можемо поправити неке недостатке школског система данас, али ако га упоредимо са некадашњим ипак схватамо да је много напредовао.
После прегледа прошлог и садашњег школовања закључујем да нам у оба случаја образовање пружа дипломе и знање да једног дана нађемо посао и зарађујемо за живот, отпутујемо негде и доживимо ствари о којима неки људи нису ни размишљали и коначно да наше лично гледиште на свет проширимо и обогатимо објективношћу, маштом и лепотом разноликог знања.
Андријана Петровић II1
***
У време Доситеја Обрадовића образовање је било ствар привилегије. Школе нису биле јавне, а још мање бесплатне. Приступ образовању је имао имућнији мушки део становништва. Сиромашнији део није сматрао да је потребно учити било шта сем заната јер се од заната и рада тада живело. Један од главних проблема тог времена била је и неусклађеност језика – народним се говорило али се писало различитим редакцијама првобитног словенског језика.
Сада, два века касније, могло би се рећи да је ситуација боља. Говоримо и пишемо истим језиком, а и законска обавеза наших родитеља је да се побрину да се макар основно образујемо. Већина људи се, нарано, одлучује за следећи корак, а то је средње школовање. Оно је, као и основно, бесплатно. Све то изгледа савршено али је далеко од тога. Школски систем има превише рупа и проблема. Чини се као да је више од знања које стекнемо вађније коју ћемо оцену добити на неком тесту. Оцене су далеко од стварног стања нашег знања и само интелекта. Оне су само представа наше способности да запамтимо гомилу информација, које ће временом већина заборавити јер их не повезује ни са чим и сматра небитним. Нисмо сви исти али нас школски систем третира као да јесмо. Опште је прихваћено мишљење да си мање интелигентан ако се не сналазиш у природним наукама јер се оне сматрају тежим од друштвених. Оцењивати талентованог сликара или писца по његовој способности да реши пар математичких једначина је као оцењивати слона по његовој способности да се попне на дрво – потпуно бесмислено. Често људи данас сматрају да је срамота не имати факултетску диплому али зашто? Зар је потребно да сви будемо интелектуалци? Зар је заиста потребно да баш сви будемо професори, лекари или филозофи? Не. Функционалном друштву потребни су столари, обућари, трговци, кројачи и разни радници. Нема смисла форсирати високо образовање сваке особе јер једна диплома(која се врло лако може купити) често не чини било какву разлику, а ако и чини, дешава се да је разлика врло кобна. Колико је само лекара који не разликују мишићно од везивног ткива јер за време студија нису ни покушали да науче? Али не дај, Боже, да се нема диплома, срамота је, шта ће други рећи?
Свака особа треба да се образује онолико колико сама жели и у складу са својим интересовањима. Образовање је битно само ако оно подстиче и негује право знање, а не неколико чињеница научених само за неку оцену.
Бијелић Анастасија II4
***
препознавања 