На путу ка лепој речи

1.награда на 16. Ђурђдевданском књижевном конкурсу за циклус од пет песама

АНАСТАСИЈА БИЈЕЛИЋ III4

КАРЛОВАЧКА ГИМНАЗИЈА      

 

ВОЛИМ

волим
што не носиш наочаре црних оквира
што их не носиш уопште
што могу да видим твоје очи и
осетим трепавице на свом рамену
сваки пут кад ме загрлиш

волим
што је твоја коса тамна и мекана
што није плава као његова
што могу да провлачим прсте кроз њу и
миришем ананас кад изађеш из купатила
сваког јутра

волим
што знаш да више волим Марвел
што ти не волиш ни Спајдермена
што зеваш кад те одвучем у биоскоп и
спаваш наслоњен на мене
све док се филм не заврши

волим
што ми дајеш да пијем из твоје шоље
што ме пушташ да победим у игрицама и
што ти не смета кад те прекинем у
пола реченице кад одемо на кафу
код твоје мајке

волим
што трчиш за мном низ улицу
што се смејеш када једем крофне и
што ме држиш за руку у аутобусу
да би знао да сам ту зато што ме
не видиш јер сам ниска

волим
што могу да поцепам све шавове који
држе делове моје коже заједно
и да се не осећам ништавно и мало
већ као замак и краљица у њему
као храм и божанство којем се молиш

 

МОЈ ИЗБОР

твој је смех зелен као пролеће
истачкан жутом и белом и љубичастом
топао колико и само Сунце
твоје су очи гласне као музика
као све песме које сам икада волела
пуштене у исто време

у шакама држиш читав космос
круг испуњен мраком и светлом
круг који нема почетак и крај

када врхови твојих прстију корачају
низ моју руку
галаксије остају на површини моје коже
звездана прашина ме целу покрива
ти си сигуран да смо ми по Платону
исто биће растављено на рођењу

ти си сигуран да ти се зато врти у глави
сваки пут када ме видиш
ти си сигуран да су наши атоми били
једни поред других када је свет настао
ти си сигуран да се зато држимо
једно за друго оволико дуго

ако бих морала да бирам између
седења у атељеу са Монеом док слика
бескрајно плаве барице са локвањима
и лежања са тобом на топлом песку
градске плаже
одабрала бих тебе без размишљања

 

Claude Monet

СНОВИ ПРЕД ОГЛЕДАЛОМ

некад волим да стојим пред огледалом

увлачим стомак и замишљам како је

бити мршав и имати ситне кости

бити мршав и имати танку кожу

увлачим стомак и замишљам како је

куповати одећу јер ти се свиђа а не јер

само у то можеш да станеш

како је носити уско и светло и рупичасто

увлачим стомак и замишљам како је

сигурно када те људи не гледају

као чудовиште јер имаш вишка на претек

и једеш помфрит за ручак

увлачим стомак и замишљам како је

не крити се иза врећастих дуксерица

не бежати од свог тела

пригрлити оно што јеси

некад волим када те чујем како лупаш

шерпама не би ли утишао моје мисли

певаш ми conversation 16 и зовеш да

читамо Дилана Дога на каучу

некада волим како твој глас звучи када

кажеш да су стрије кул тетоваже муња

да сам најлепша када сам срећна

да није битно колико сам тешка

али данас нећу да чујем како кажеш:

„ниси дебела, лепа си“ јер мрзим

колико само мрзим да се питам

зашто не могу да будем оба?

 

 

ТРЕБАЛО ЈЕ…

знаш, бака ми је говорила да

људи који кажу да се не плаше ничега

заправо не верују ни у шта

такви су најгори, рекла би и насмејала се

требало је да посумњам у тебе

онда када си рекао да немаш неке

велике страхове

застао си на тренутак и погледао ме са

осмехом који је био само трзај усана

и није добацио до твојих очију

а онда си питао чега се то плашим

ја

одувек сам се плашила свега:

рупе у озонском омотачу и метана

молекуларних облака и кваркова

гравитационих неправилности и ветрова

олуја на Јупитеру и звезда падалица

срца од леда на Плутону и снега

енергетских нивоа и атомског спектра

центра универзума и обода галаксија

други пут си се насмејао чујно и

смех је избијао из сваке поре твог тела

али поново није био ни близу твојих очију

рекао си да су моји страхови иреални

да сигурно не постоји разлог који би

оправдао све моје фобије

требало је истог тренутка да склоним

твоју руку са мог колена и побегнем

главом без обзира

требало је да се вратим кући и плачем

због бозона и не дозволим ти да ме

претвориш у себе

али нисам

месецима сам дозвољавала да ме

обликујеш као да сам од глине

а не

од атома

месецима сам дозвољавала да ме

третираш као камен који је добар само

за ударце длетом и чекићем

месецима сам дозвољавала да се

играш Микеланђела мојим умом

и претвориш ме у унакаженог Давида

буди поносан, више се на плашим ничег

у бескрајности свемира нема

апсолутно ничег страшног сем

чињенице да не знам шта сам ја

а шта лажи које сам рекла да бих

ти се свидела

AURORA BOREALIS

пре осам месеци

рекао си да ти се Андромеда жалила како

њене звезде сваког дана уче да

сијају јако колико и ја

рекао си да ћу бити крива ако

буде дошло до судара галаксија јер су

звезде љубоморне и желе да ме убију

рекао си да сам толико велика и светла да

се бојиш да ћу разнети

све око себе

тренутка када експлодирам

пре шест месеци

рекао си да губим сјај и постајем тама

да ме не препознајеш кад плачем и

да ме скоро ни не видиш

рекао си да сам се урушила сама у себе

постала огромна црна рупа која те је

на крају прогутала

рекао си да ме и даље волиш

како се воле успомене из детињства

слабо са трачком срамоте

данас

желим да ти кажем да ја никада нисам

била ни галаксија ни звезда ни сателит

ни светионик ни свећа

желим да ти кажем да нисам ја крива што

ти чекаш неког да те спаси а ипак мислиш

да ниси вредан тога