Josif Brodski LICE SA POSEBNIM IZRAZOM

„Ako umetnost i uči nečemu (i samog umetnika, pre svega) – uči ga izlovanosti ljudskog življenja. Budući da je najstarija – najdoslovnija – forma pojedinačnog čina, ona voljno ili nevoljno stimuliše u čoveku upravo njegovo osećanje individualnosti, jedinstvenosti, izdvojenosti – preobraća ga iz društvene životinje u ličnost. Razne stvari možemo deliti: hleb, postelju, ubeđenja, voljenu ženu, ali ne možemo, na primer, pesmu Rajnera Marije Rilkea. Umetničko delo, pogovovo književno, a posebno pesma, obraćaju se čoveku neposredno, stupajući s njim u direktan odnos, bez posrednika. Upravo zbog toga umetnost uopšte, naročito književnost, a posebno poeziju, ne trpe brižljivi čuvari sveopšteg blagostanja, vladari masa, propovednici istorijske nužnosti. Jer tamo gde je prošla umetnost, gde je pročitana pesma, na mestu očekivanog saglasja i jednistva oni nailaze na ravnodušnost i nejedinstvo, na mestu odluke za akciju – neposlušnost i gnušanje. Drugim rečima, u prazan krug, kojim brižljivi čuvari sveopšteg blagostanja i vladari masa žele da se koriste, umetnost upisuje „tačku, tačku, tačkicu, crtu, crtu, crticu…“ pretvarajući taj krug u ne uvek privlačnu, ali ljudsku glavicu.

Veliki Baratinski, govoreći o svojoj Muzi, opisao ju je kao „lice sa posebnim izrazom.“ U pridobijanju tog posebnog izraza se i sastoji, po svoj prilici, smisao individualnog postojanja, jer smo na tu posebnost genetski preodređeni. Nezavisno od toga da li je čovek pisac ili čitalac, njegov zadatak se pre svega sastoji u tome da proživi svoj sopstveni, a ne nametnuti ili spolja propisani život, koji čak može izgledati veoma uzvišen, jer svako od nas živi samo jednom, i dobro znamo čime se to završava. Bilo bi mučno potrošiti tu jedinstvenu šansu na ponavljanje tuđe spoljašnjosti, tuđeg iskustva, na tautologiju – tim sramnije što propovednici istorijske nužnosti, prema čijem učenju je čovek spreman da pristane na tautologiju, neće zajedno s njim leći u grob niti će mu reći hvala.

Jezik, i čini se književnost, stariji su, neizbežniji i dugovečniji od bilo koje forme društvene organizacije. Negodovanje, ironija ili ravnodušnost, koje književnost često ispoljava prema državi, u suštini su reakcije postojanog, bolje reći, večnog u odnosu na priveremeno, ograničeno. U krajnjem slučaju, dokle god država dopšta sebi da se meša u poslove literature, literatura ima pravo da se meša u poslove države. Politički sistem, forma društvenog ustrojstva, kao uopšte svaki sistem, po opredeljenju je forma prošlog vremena koje pokušava da se nametne sadašnjem (a često i budućem), i čovek čija je profesija jezik poslednji je koji može da dozvoli sebi da na to zaboravi. Istinsku opasnost za pisca ne predstavlja toliko mogućnost (često realnost) proganjanja od strane države, koliko mogućnost da ga država hipnotiše monstruoznim (pod izgovorom promene na bolje) uvek privremenim potezima.

Filozofija države, njena etika, ne govoreći o njenoj estetici – uvek je „juče“; jezik, literatura – uvek je „danas“, a često, posebno u slučaju ortodoksnosti ovog ili onog političkog sistema, čak i „sutra“. Jedna od zasluga literature i jeste u tome što ona pomaže čoveku da odredi vreme svog postojanja, da razlikuje sebe u gomili kako prethodnika tako i sebi sličnih, da izbegne tautologiju, to jest, sudbinu poznatu pod počasnim nazivom „žrtva istorije“. Umetnost uopšte, a litaratura posebno, zato je izuzetna i time se razlikuje od života, uvek izbegava ponavljanja. U svakodnevnomm životu čovek može ispričati jednu istu anegdotu bezbroj puta, izazivajući smeh i biti glavni u društvu. U umetnosti slična forma ponašanja naziva se „kliše“. Umetnost je bestrzajno oruđe, i njen razvoj ne određuje individualnost umetnika već dinamika i logika samog materijala, prethodna sudbina sredstava koja teže da nađu ili da ukažu svaki put na kvalitativno novo estetsko rešenje. Pošto je ovladala spostvenom genealogijom, dinamikom, logikom i budućnošću, umetnost nije sinonimna već, u najboljem slučaju, paralelna sa istorijom i načinom njenog postojanja stvara se svaki put nova estetska realnost. Eto zašto se ona često nalazi „ispred progresa“, ispred istorije, i čiji je osnovni instrument – zar to nije Marks potvrdio? – upravo kliše.

U današnje vreme veoma je rasprostranjeno shvatanje da pisac, posebno pesnik, treba u svojim delima da se služi jezikom ulice, jezikom gomile. I pored sve svoje prividne demokratičnosti i opipljivih praktičnih pogodnosti za pisca, to tvrđenje je besmisleno i predstavlja pokušaj potčinjavanja umetnosti – u datom slučaju literature – istoriji. Jedino ako smo došli do zaključka da je došlo vreme da se „sapijens“ zaustavi u svom razvoju, literatura treba da govori jezikom naroda. U protivnom, narod treba da govori jezikom književnosti. Svaka nova estetička realnost utvrđuje za čoveka njegovu etičku realnost. Jer, estetika je majka etike; i pojmovi „dobro“ i „loše“ pre svega su estetički pojmovi koji anticipiraju kategorije „dobra“ i „zla“. U etici nije „sve dozvoljeno“ upravo zato što u estetici nije „sve dozvoljeno“, jer je količina boja u spektru ograničena. Nerazumno dete koje uz plač gra od sebe nepoznatog, ili mu, na protiv, pruža ruke, instinktivno vrši estetski a ne moralni izbor.

Estetski izbor je individualan i estetsko preživljavanje je uvek izolovano. Svaka nova estetska realnost čini čoveka koji je preživljava još izlovanijim, i ta izloacija, koja povremeno dobija formu književnog (ili nekakvog drugog ukusa), već samo po sebi može biti ako ne jemstvo, a ono oblik zaštite od potčinjavanja. Jer čovek sa ukusom, posebno književnim, manje je prijemčiv za ponavljanja i ritmičke zakletve svojstvene svakom obliku političke demagogije. Stvar nije u tome da čestitost ne garantuje stvaranje remek-dela, već u tome da je zlo, posebno političko, veoma loš stilista. Što je bogatije estetsko iskustvo individue, time je istančaniji njen ukus, time je jasniji njen carski izbor, a samim tim ona je slobdnija, mada, možda, ne i srećnija.

Upravo se u tome, više praktičnom nego platonskom smislu, treba setiti opaske Dostojevskog da će „lepota spasti svet“ ili izjave Metjua Arnolda da će nas „spasti poezija“. Svet, verovatno nećemo više moći spasti, ali pojedinog čoveka uvek možemo. Estetski osećaj se u čovek razvija veoma brzo, jer čovek, iako nije sasvim svestan šta je on i šta mu je zapravo potrebno, po pravilu intinktivno zna šta mu se ne sviđa i šta mu ne odgovara. U antropološkom smislu, ponavljam, čovek je pre estetsko nego etičko biće. Zato umetnost, osobito literatura, nije sporedni proizvod razvoja vrste, već upravo obratno. Ako je ono po čemu se razlikujemo od ostalih prestavnika životinjskog carstva govor, onda literatura, posebno poezija, budući najviša forma govora, predstavlja, grubo rečeno, cilj naše vrste.

Daleko sam od ideje opšteg podučavanja u stihotvorstvu i kompoziciji; tim pre mi podela društva na inteligenciju i sve ostale izgleda neprihvatljiva. U moralnom pogledu ta podela je slična podeli društva na bogate i siromašne; međutim, ako su za postojanje društvene nejednakosti još mogući nekakvi čisto fizički, materijalni razlozi, za intelektualnu nejednakost oni su nezamislivi. Ako je u ičemu, onda nam je u tom smislu jednakost zagarantovana od prirode. Nije reč o obrazovanju, već o obrazovanju govora; i najmanje približavanje njemu bremenito je prodorom lažnog izbora u čovekov život. Postojanje literature podrazumeva postajnje na nivou literature – i to ne samo moralno već i leksički. Ako muzičko delo još ostavlja čoveku mogućnost izbora između pasivne uloge slušaoca i aktivne izvođača, delo literature – umetnosti, po rečima Montalea, beznadno semantičke – osuđuje ga samo na ulogu izvršioca.

Čovek bi u toj ulozi, čini mi se, trebalo da nastupa češće nego u nekoj drugoj. Štaviše, čini mi se da ta uloga, kao rezultat populacione eksplozije i s njom vezane sve češće atomizacije društva, tj. sa sve većom izolacijom individue, postaje sve neizbežnija. Ne mislim da o životu znam više od bilo kog drugog čoveka mojih godina, ali mi se čini da je knjiga kao sabesednik pouzdanija od prijatelja ili voljene žene. Roman ili pesma – ne monolog već razgovor pisca s čitaocem – razgovor, ponavljam, krajnje pojedinačan, koji isključuje sve ostale – obostrano je mizantropski. I u trenutku toga razgovora pisac je ravan čitaocu, kao, uostalom, i obratno nezavisno od toga da li je pisac veliki ili nije. Ta jednakost je jednakost svesti i ona ostaje sa čovekom za ceo život u vidu sećanja, maglovitog ili jasnog,i ranije ili kasnije, umesno ili neumesno, određuje ponašanje indivudue. Upravo to imam na umu kad govorim o ulozi izvođača, utoliko prirodnijoj što je roman ili pesma produkt uzajamne usamljenosti pisca i čitaoca.

U istoriji naše vrste, u istoriji „sapijensa“, knjiga je antropološki fenomen sličan u suštini pronalasku točka. Nastala radi toga da bi nam dala predstavu ne toliko o našim izvorima koliko o toma za šta je sve taj „sapijens“ sposoban, knjiga je sredstvo premešatanje iskustva u prostru brzinom prevrnute stranice. To premeštanje sa svoje strane, kao svako premeštanje, okreće se bekstvom od zajedničkog nazivnika, od pokušaja da se linija toga nazivnika, koja se ranije nije dizala iznad pojasa, nametne našem srcu, našoj svesti, našoj uobrazilji. To bekstvo je bekstvo na stranu nezajedničkog izraza lica, na stranu nasuprot numeratora, na stranu ličnosti, na stranu pojedinačnosti. Bez obrzira na to po čijem smo liku i podobiju stovreni, ima nas već pet milijardi, i čovek nema druge budućnosti osim označene umetnošću. U protivnom slučaju očekuje nas prošlost, pre svega politička, sa svim njenim masovnim policijskim čarima.

U svakom slučaju, stanje u kojem se umetnost uopšte, i literatura posebno , javlja kao vlasništvo (prerogativ) manjine meni se čini nezdravim i opasnim. Ne apelujem da se država zameni bibliotekom – mada me je ta misao mnogo puta zaokupljala – ali ne sumnjam da bi na zemlji, ako bismo birali naše vlastodršce na osnovu njihovog čitateljskog iskustva a ne na osnovu njihovih političkih programa – bilo manje jada. Čini mi se da potencijalnog vlastodršca naših sudbina ne bi trebalo pitati o tome kako on zamišlja kurs inostrane politike, već o tome kako se odnosi prema Stendalu, Dikensu, Dostojevskom. Mada već i po tome što je nasušni hleb literature upravo ljudska raznolikost i nakaznost, ona, literatura, predstavlja pouzdan protivotrov od bilo kakvih – poznatih i budućih – pokušaja totalnog, masovnog prilaza rešenju problema ljudskog postojanja. Kao sistem, u krajnjoj meri, moralnog osiguranja, ona je kudikamo efektivnija nego ovaj ili onaj sistem verovanja ili filozofska doktrina.

Zato što ne mogu postojati zakoni koji bi nas štitili od sebe samih, nijedan krivični zakonik ne predviđa kazne za zločine protiv literature. I najteži među tim zločinima nisu proganjanje autora, cenzorska ograničenja, spaljivanje knjiga i slično. Postoji teži zločin – zanemarivanje knjiga, njihovo nečitanje. Za taj zločin čovek plaća celim svojim životom; a ako taj zločin vrši nacija, ona plaća za to svojom istorijom. Živeći u ovoj zemlji u kojoj živim, prvi sam bio spreman da poverujem da postoji izvesna proporcija između materijalnog blagostanja čoveka i njegove literarne neukosti; od toga me, međutim, zadržava istorija zemlje u kojoj sam se rodio i odrastao. Jer, svedena na uzročno-posledični minimum, na grubu formulu, ruska tragedija je u stvari tragedija društva u kojem je literatura bila prerogativ manjine: čuvene ruske inteligencije.“

Iz knjige TUGA I RAZUM, Russika, 2007.

 

Чарлс Симић ЗЕМЉА БЕЗ БИБЛИОТЕКА

***
„Не знам да ли постоји нешто што обесхрабрује више од затворене библиотеке. Колико год да су сама зграда и фонд књига у њој скромни, јавна библиотека у многим крајевима земље једино је место где се могу пронаћи књиге, на све замисливе теме, где су одрасли и деца добродошли да седе и читају у миру, заборављајући макар на тренутак обавезе и проблеме који их чекају напољу. Као и многи други Американци моје генерације, велики део свог знања дугујем хиљадама књига које сам, током живота, позајмљивао из библиотека. Сећам се страхопоштовања које сам осетио као тинејџер, када сам схватио да ми је дозвољено да тумарам међу полицама пуним књига, одаберем било коју књигу која ми се допадне, истражујем на миру њен садржај за столом у библиотеци, и, ако пожелим, однесем је кући
У Оак Парку (држава Илиноис), док сам био средњошколац, у библиотеку сам одлазио два или три пута недељно, иако сам у разреду био просечан ђак. Чак и зими, ходао сам десетак блокова од библиотеке, често по киши или по снегу, носећи гомилу књига и плоча, размишљајући о новим неистраженим књигама које ме чекају, дрхтећи од узбуђења и ишчекивања. Љубазност библиотекара, који су ме, наравно, добрo познавали, такође је била подстрек.

***
Кад год бих наишао на библиотеку, увек сам се осећао као код куће. Била препуна или празњикава, увек сам се у њој лепо осећао…Та вера – да ме иза врата чекају неоткривене мистерије, то је оно што ме привлачи свакој библиотеци на коју наиђем.
Скоро сам слушао једног политичара који је изјавио да затварање библиотека није тако велико питање, јер деца данас имају интернет да читају и раде домаће задатке. Међутим, то нису исте ствари. Као што ће вам рећи сваки учитељ који се сећа времена када су ученици ишли у библиотеке и читали књиге, учење и промишљање изгледају природније када се човек нагне над књигом. Посматрајући друге који су се такође унели у читање, држећи у рукама или притискајући лактовима књиге различитог изгледа, неке одбојног, а неке привлачног, чини вас учесником у једној од најстаријих и најплеменитијих људских активности. Тачно – читање књига је спор, дуготрајан, често напоран процес. Насупрот томе, претраживање интернета је брза активност која одвлачи пажњу, током која особа претражује информације о некој теми, налази их и чита – често прескачући велики део понуђеног материјала, усредсређујући се само на најважније делове. Књиге захтевају стрпљење, сталну усредсређеност на оно што се налази на страници, те честе паузе посвећене размишљању, како би се смисао онога што се чита искристалисао и постигао пуни учинак.
Колико је љубитеља књига међу младима створио интернет? По мени, много мање него што су то учинили милиони библиотека током последњих стотинак година, Њихово лагано нестајање јесте трагедија, не само за те осиромашене градове и места већ за свакога, на ма ком месту, ко је ужаснут због помисли на земљу без библиотека.“
(одломци из истоименог есеја из књиге ГЛЕДАЈ ДУГО И НЕТРЕМИЦЕ, Архипелаг, 2013)

 

Драгиша Живковић ПРАВИ ПУТ И СТРАНПУТИЦЕ У ПИСАЊУ

О композицији и стилу писаних састава

 

Општи услови за добру писменост

 

Добра писменост је ствар природне обдарености, али је много више од тога и ствар стрпљивог и систематског рада на развијању своје писмености.

 

1. услов

Јасна и правилна мисао. Када се човек потруди да ствар о којој говори или пише добро проучи, да има што више података о њој, да су му узрочне и последичне везе између разних елемената те ствари јасне и разумљиве, да тачно зна шта хоће да каже о тој ствари – онда ће му реченице потећи глатко и течно. Прво правило је дакле: Јасно у глави – јасно у изразу – и обрнуто!
Како се то постиже? Треба почињати с предметима који су нам блиски и познати, говорити и писати о њима, а касније учењем, читањем и размишљањем о стварима, ми ћемо проширити свој културни видик, па ћемо тако и проширити и ојачати своју мисао, а с њом и свој израз.

 

2. услов

Не пишите дугим реченицама и немојте, по сваку цену, настојати да вам реченица буде богата, звучна, накићена, да учини утисак на читаоца и да му покаже како сте дубоки и мисаони. Таква тежња често доводи до онога што се у стилистици назива „фраза“ и „фразирање“, тј. гомила звучних речи без јасне мисли и прецизног закључка.

Пример: „Станковић посматра Софку кроз призму раскоши и безбрижности за животну егзистенцију“, што значи да се Софка не мора бринути за свој материјални опстанак и да је писац слика у атмосфери безбрижности и раскоши.

Треба писати просто, природно, са оноликом дужином реченице колику нам допушта наша мисао, па ће са развијенијом мишљу доћи и до развијеније реченице. Не треба се угледати ни на кога, не треба подражавати туђем стилу. „Стил је сам човек“ – рекао је Бифон., и ми можемо писати само својим стилом, а он зависи од целокупне наше личности, од наше културе, од нашег начина мишљења.

Самосталност у писању и грађење реченица према својим способностима.

 

3. услов

Читање добрих писаца!
Треба само читати полагано, с пажњом, трудећи се да се осети лепота неког израза, развијеност реченице, складност и повезаност реченичних мисли, хармонични ритам читавог текста једног доброг писца. То усвајање туђег језичког блага врши се неприметно, постепено, често и несвесно.

 

4. услов

Што чешће стављати на хартију своја запажања и своје мисли о било ком предмету!

 

5. услов

Ред у излагању!
То се постиже тако што се прво направи план свог излагања који се касније коригује.
Ако се исте или сличне мисли понављају на разним местима у нашем писаном саставу, а различите мисли се налазе једна крај друге, онда наше писање неће вредети много јер нико неће моћи да га чита и прати са задовољством.

 

6. услов

И последње, али златно правило: погледајте и исправљајте пажљиво оно што сте написали!
Ми читамо неку лепу приповетку, а и не слутимо колико је напора и рада уложио писац у исправљању и дотеривању свога текста. Познато је да су и најбољи писци исправљали своје рукописе неколико пута, и у рукопису и у већ одштампаном тексту, да су увек тражили бољи и сажетији израз, тачније формулисану мисао, складнију реченицу, живљу и пластичнију слику.

 

 

Винсент ван Гог ПИСМА БРАТУ (одломак)

Тамо где ускрсава осећање, ускрсава и живот

Јули, 1880

***
„Али, рећи ћеш, ти си ипак ужасно створење, пошто имаш немогуће схватање о религији и детињасте моралне скрупуле. Ако су немогуће и детињасте, кад бих само могао да их се ослободим, не би ми требало ништа боље. Но, ево шта ја отприлике о томе мислим. Наћи ћеш у Сувестровом Филозофу под крововима како је један човек из народа, један обични, ако хоћеш веома бедни радник замишљао домовину. „Ти ниси можда мислио никада шта је домовина“, наставио је он, спуштајући ми руку на раме, „то је све оно што те окружрује, све што те је одгојило и одбранило, све што си волео, то поље које видиш, те куће, то дрвеће, те девојке које туда смејући се пролазе, то је домовина“. „Закони који те штите, хлеб којим се плаћа твој рад, речи које измењујеш, радост и туга које ти долазе од људи и ствари међу којима живиш, то је домовина. Ти је видиш, ти је свуда удишеш. Замисли права и дужности, љубави и потребе, успомене и захвалности, уједини све то једним именом и то име ће бити домовина.“
Сада опет за све што је истински добро и лепо, са унутрашњом моралном, духовном и узвишеном лепотом у људима и у њиховим делима, мислим да долази од Бога, а све што има лоше и зло у људским делима и људима, није од Бога, а ни Бог не сматра да је добро.
Али, нехотице сам увек склон да верујем да ћемо најбоље спознати Бога ако много волимо. Воли неког пријатеља, неку особу, неку ствар, шта год хоћеш и бићеш на добром путу да о томе касније знаш више, ето шта ја себи кажем. Али, треба волети узвишеним и присним осећањем, са вољом, са разумевањем и треба да се увек трудимо да о томе стекнемо веће, боље и шире знање. То води Богу, то води непоколебљивој вери.
Неко ће, да наведем један пример, волети Рембранта, али озбиљно, добро ће знати да постоји Бог, и у њега ће веровати. Неко ће боље проучити историју Француске револуције – он неће бити неверник, видеће да и у великим ставрима постоји једна владајућа сила која се испољава.
Да је неко присуствовао само кратко време великом курсу великог универзитета беде и да је обратио пажњу на оно што види својим очима и чује својим ушима и да је размишљао о томе, на крају би, тобоже, поверовао и научио би о томе можда више него што би хтео да се изрази. Покушај да схватиш последњу реч онога што кажу велики уметници, озбиљни мајстори, у својим ремек-делима, у њима ће бити Бог. Неки су то написали или рекли у књизи, а други на слици.

Затим читај Библију и Јеванђеље, јер то наводи на размишљање, на дуго размишљање и размишљање о свему. Е па, размишљај много, размишљај о свему, то уздиже мисао изнад обичног нивоа, и против твоје воље. Читајмо, дакле, пошто знамо читати.
Сада, после на тренутке, човек може постати помало апстрактан, помало сањар, има их који постану одвише одсутни, помало сувише сањари, то се можда мени дешавало, али то је моја грешка, а онда, ко зна, на крају крајева, није ли постојао узрок, био сам занесен, заокупљен, узнемирен из овог или оног разлога, али човек се враћа на то. Сањар понекад пада у неки бунар, али после, кажу, изађе из њега.
А и апстрактан човек је присутан духом у неким тренуцима, као за надокнаду. То је понекад личност која има свој разлог постојања, који се не види увек у први мах или који се заборавља из расејаности, најчешће нехотице. Неко кога је олујно море дуго ваљало и бацало тамо-амо, напокон стиже на своје одредиште, неко за кога се чинило да није ни за шта и да је неспособан за било какав посао или службу, на крају нађе службу, а активан човек способан за рад покаже се сасвим другачији какав није изгледао на први поглед. Пишем ти помало насумце оно што ми дође под перо, био бих веома задовољан када би ти у мени могао видети нешто друго, а не само врсту беспосличара.
Јер, постоје две врсте беспосличара. Има неко ко је беспосличар због лењости и слабости карактера, због нискости своје природе, ти ме можеш сматрати таквим, ако тако судиш.
Осим тога, постоји и други беспосличар против своје воље, кога изнутра изједа велика жеља за акцијом, који не ради ништа јер нема могућности да било шта ради, јер је као нечим заробљен, јер нема оно што би му требало да буде плодан, јер га кобне околности доводе у тај положај, него такав не зна ни сам шта би могао да ради, али то инстинктивно осећа. Ја сам ипак за нешто добар, осећам да имам разлог постојања, знам да бих могао бити сасвим други човек. За шта бих ја, дакле, могао бити користан, чему бих то могао служити, остоји нешто унутар мене самог, а шта је то?

То је један сасвим други беспосличар, ти ме можеш сматрати таквим, ако тако судиш.
Птица у кавезу у пролеће врло добро зна да има нешто за шта би она била добра, она снажно осећа да може нешто учинити, али не може то да учини, шта је то? Не може да се досети; затим има нејасне идеје и помишља:“Друге птице граде своја гнезда и легу своје младе и подижу их“. Онда она лупа главом по решеткама кавеза. А кавез остаје ту и птица је луда од бола.
„Ево једног беспосличара“, каже једна фруга птица која туда пролеће, а која је нека врста рентијера. Затвореник ипак живи и не умире, ништа се не појављује споља од оног што се одвија унутра, он се добро осећа, више је или мање весео кад засија сунце. Али стиже доба селидбе птица. Спопаде га туга – !али“кажу деца која га негују у његовом кавезу, „он ипак има све што му треба“, али он гледа напоље на натмурено, олујно небо и осећа побуну против коби, у дну душе. „Ја сам у кавезу“, „ја сам у кавезу, и дакле ништа ми не недостаје“. „Ја имам све што ми треба.“Ах, милости, слободе, да будем као друге птице.“
Понеки беспослен човек наликује овој беспосленој птици.
А људи често немају могућности да ишта учине, затвореници су у страшном, страшном, веома страшном кавезу.
Постоји, ја то знам, ослобођење, закаснело ослобођење. Неправедно, или с разлогом изгубљен добар глас, немаштина, кобне слабости, несрећа, то ствара затворенике.
Не бисмо знали увек рећи шта је то што затвара, ограђује, то што као да покопава, али ипак се осећају не знам какве ограде, решетке, зидови.
Је ли то све измишљено, фантазија? Ја то не мислим, а онда се човек пита: Боже мој, бити брат, волети, то отвара тамницу несавладивом силом, веома моћном чаролијом. А онај ко то нема остаје у смрти.
Али, тамо где ускрсава осећање, ускрсава и живот.
А онда, тамница се некад зове: предрасуда, кобно непознавање овога или онога, неповерење, лажни стид.“

 

Иван Иљин „О савести“ (одломак из есеја)

„…Савест овладава нашим срцем и нашом вољом у безречној тишини. Њену појаву могуће је упоредити са подземним откуцајем кроз који нагрне увек присутна, али скривена сила. А речи и мисли се буде у нама тек касније, при покушају да се оно што се догодило опише и објасни.
У том часу, када савест овлада нашом душом, у нама се неретко пробуди осећање као да се нешто изнутра пробудило или устало – некаква посебна снага која је дуго дремала и одједном се пробудила и отворила. Та снага живела је у мени, али је, некако, нисам сматрао својом и нисам је укључивао у себе. …Она ми се учинила једноставном могућношћу и одједном ми се учинила неопходном. Она је била као неки далеки зов и одједном се открило да је то ветар и бура. Била је слична извору чисте воде који се пробијао из дубине, и одједном се претворила у разливену, свенатапајућу бујицу.
У души су изненадно отпали сви „трезвени“ докази и „умни“ разлози, чак су и бојазни и страхови нестали као да их никада није ни било. Постојало је нешто више и јаче што ме је приморало да тако поступим….Тако савест поучава човека да заборавља на себе и чини његове поступке самопожртвованим.
Ми живимо на земљи у стању унутрашњег раскола од којег страдамо и који не умемо савладати, то је раскол између наших лично-егоистичних побуда и нашег Божанственог призвања које понекад доживљавамо као унутрашњу потребу, као духовну жудњу. Тежња душе захтева увек од нас оно најбоље. И ако бисмо му се предали у целини и потпуно, онда би се сав наш живот састојао једино из дела љубави…
Али у стварности живот се одвија другачије. Чујемо тај глас и не послушамо га, а када га ретко и саслушамо, онда нас унутрашња раздвојеност лишава сврсисходности и не дозвољава нам ону велику радост коју целовитост душе носи са собом. Тада осећамо нашу «кривицу» савести као опасну животну «сметњу», или чак «немио догађај», као тешко бреме живота.
…Истинско исцељење које обећава целовитост душе, захтева, у целини, моје сагласје; само оно може дати човеку унутрашње помирење, јединство између инстинкта и духа, радост добровољности и конкректног служења. Ја се исцељујем у оном часу када се предам божанственом зову савести. Тада ћу урадити оно што се мора, али то неће бити мучна покорност већ светла радост живота. Тада ће ми бити потребно једино да знам на који начин је то могуће учинити, да не бих заменио глас савести и упао у илузију, у грешку и самообману.
Треба одложити свако теоретско умовање… Све је то непотребно, јер акт савести није акт речитога мишљења, он није торија, није доктрина, није закон и није норма. Не треба ништа измишљати. Не треба ништа предвиђати. Треба чекати емоционално-вољни подземни откуцај.
Дакле, без икаквих претходних одлука, без икаквих исприка, услова, узмицања и резерви, поступићу онакав какав јесам пред лицем савести – с циљем да у датом конкретном тренутку мог личног живота, «сада» и «овде» послушам њен глас, предам се њеном зову и извршим чин из дубине мога срца…
Поставим питање и спуштам га у саму дубину мога срца. И живот тече даље. Тада ће се жељено остварити само. Увело срце ће се пробудити и …краљевски огртач ће огрнути рамена просјакова…
Краљевски огртач?… Да, јер то сам ја, са својим увелим срцем и учмалом ћуди био сличан просјаку који је седео крај путева живота, завејан мећавом свакодневних брига и рачуна. То је мене Господ пронашао залеђеног и полумртвог; и смиловао ми се, огрнуо ме је својим огртачем као сјајем, као љубављу, као откривењем. У чину савести, човек преузима од Бога откривење, љубав и сјај новога живота.”

 

Alesandro Bariko „Varvari“ (odlomak iz eseja)

… Institucije kojima smo poverili zadatak da sprovode edukaciju su zvanične peći u kojima se kuvaju naši mozgovi. Škola i televizija, rekao bih: tu se odvija najveći deo kolektivnog oblikovanja. Postoje, naravno, i mnoge druge stvari, ali ako želimo da osmotrimo dve glavne peći, onda tu treba da se zaustavimo. I da se upitamo: na kojoj su strani? Škola se nalazi na strani civilizacije, a televizija na strani varvarstva. Nije sporno da postoji gomila izuzetaka, samo jedan učitelj ili jedna emisija mogu mnogo toga da promene.
… Verujem da se u principu može zaključiti da škola zastupa vrednosti civilizacije, a da televizija bez ikakvog opreza eksperimentiše s novom osećajnošću varvara. Šta se iz toga može zaključiti? Pre svega da smo šizofrena bića, koja ujutro rezonuju kao Hegel, a posle ručka se pretvaraju u ribu i dišu pomoću škrga. To ne prestaje da me fascinira. U gimnazijalcu koji ujutro proučava Lorenca Valu (događa se), a popodne se preobražava u internetskog manijaka koji surfuje kroz svoj lični multitasking, upisana je jedna šizofrenija koju bi trebalo razumeti. Kako objasniti pomirljivost s kojom prihvata školu? Ili, kako objasniti apsolutnu spontanost s kojom živi kao riba čim se zatvori u svoju sobu? Da li je reč o jedinstvenoj vrsti mentalnih vodozemaca, ili ono što žive prepodne žive zadržavajući dah, u nekoj vrsti hipnotičkog odricanja? Ili pak suprotno: živi su samo prepodne, a popodne upadaju u žrvanj jednog spektakularnog sistema, čije su žrtve, a ne protagonisti?
Društvo smo u u kojem principi civilizacije ostaju neka vrsta povlastice rezervisane samo za one koji imaju mogućnosti da se oblikuju u državnim institucijama, dok je varvarstvo neka vrsta ideologije difolta, dostupne svima gratis, koju masovno koriste oni koji nemaju pristup drugim izvorima obrazovanja. To nije ništa novo u ljudskoj istoriji: civilizacija kao luksuz i varvarstvo kao osveta izopštenih.

… Zar ne bismo morali malo da izađemo u susret ovim varvarima i pronađemo malčice privlačniji način da im postavimo stvari? Ponovo pričati o progresu bilo bi svakako deplasirano, da ne kažem smešno, ali bolje išta nego ništa. I tako smo se napokon suočili s problemom kako da sačuvamo civilizaciju. Došli smo do jasne spoznaje da struktura muzeja iz 19. veka nije baš vrhunac privlačnosti za jednog petnaestogodišnjaka koji je odrastao uz internet. … Vrsta inteligencije se nije značajno promenila, kao ni osobe, kao ni starosno doba tih osoba, ali dah bestidnog modernizma pošeo je da struji kroz ubuđale odaje tradicije.
Ja, tim povodom, imam samo jedno da kažem. Nećeš od jednog nomada napraviti zemljoradnika ako mu podigneš kuću u obliku šatora i počneš ti da mu okopavaš zemlju. Prevešću; ako je to samo pitanje šminke, onda je to lažno rešenje, štaviše predaja koja će samo poslužiti agoniji.
Dok bi, naprotiv, istorijski zadatak jedne kulturne politike bio ispunjen samo ako bi oni koji je stvaraju shvatili da rešenje nije u lukavom spasavanju prošlosti, već, uvek, u sofisticiranom uobličenju sadašnjosti kako bi se intelektualnoj eliti obezbedio minimum zaštite od rizika puke tržišne logike.

Prevod: Ana Srbinovic

PAIDEIA, Beograd

 

Иван Иљин „О читању“ (одломак из есеја)

… Обично се мисли да је читање доступно сваком образованом човеку. Нажалост, није. Зашто?
Зато што прави читалац даје књизи своју слободну пажњу, све своје душевне способности, своје умење да у себи изазове ону истиниту духовну ситуацију која је неопходна разумевању те књиге. Право читање не своди се на пуко преношење одштампаних речи кроз свест: оно захтева усредсеђену пажњу и тврду жељу да се заиста чује истинит глас аутора. Разум и празна уобразиља нису довољни да се заиста зачује истинит глас аутора. Треба осетити срцем и завирити у срце. Треба преживети страст – страсним осећањем: треба проживети драму и трагедију живом вољом; у нежној лирској песми треба зачути све уздахе, затреперити на сваку нежност, загледати се у све даљине и дубине; велика идеја може да захтева, ни мање ни више, читавог човека.
То значи да је читалац позван да у себи верно произнесе душевни духовни акт пишчев, да почне живети тим актом и да му се преда с поверењем. Само уз тај услов одиграће се жељан сусрет између обојице, и читаоцу ће се отворити оно важно и значајно што га је мучило и над чиме се трудио писац. Истинско читање је својеврсно уметничко јасновидство, но и способно да тачно и потпуно обнови духовне визије другог човека, да живи у њима, да се њима наслађује и обогаћује. Уметност читања побеђује усамљеност, растанак, даљину и епоху. То и јесте сила духа да оживљава слова, отвара перспективу ликова и смисла иза речи. Да испуњава унутрашње „просторе“ душе, да сагледа нематеријално, да се суочава са непознатим или чак умрлим људима и заједно са аутором уметнички и мисаоно постигне суштину Богом сазданога света.
Читати – значи тражити и налазити; јер читалац као да проналази духовно стање које је скрио писац: он жели да га пронађе у читавој његовој пуноћи и да га присвоји за себе То је стваралачки процес, јер обнављати значи – стварати. То је борба за духовни сусрет; то је слободно сједињење са оним који је први стекао и закопао тражено благо. Ономе ко никада тако нешто није покушао и преживео, увек ће се учинити да се од њега захтева „немогуће“.
Уметност читања треба освајати и у себи продубљивати. Читање мора бити усредређено; оно мора постати стваралачко и свесагледавајуће. И само онда ће нам се открити његова духовна драгоценост и његова душеотварајућа снага. Тада ћемо схватити шта треба читати и шта не треба читати; јер постоји читање које обогаћује душу човека и изграђује његов карактер, као што постоји читање које разара и квари.
По читању можете препознати и одредити човека. Јер свако од нас је оно што чита, и сваки човек је оно како чита; и сви ми неприметно постајемо оно што ишчитавамо из прочитаног – као букет цветова који смо набрали читањем…

 

Албер Ками (1913 – 1960) „О уметности“

1957. године у Стокхолму, Албер Ками је примио Нобелову награду у Стокхолму. У свечаној беседи јасно је изразио своја начела. Ево његових речи:

„ Не могу да живим без своје уметности! Али, никад нисам ову уметност стављао изнад свега. Ако ми је потребна, напротив, то значи да је не одвајам ни од чега, и да ми она дозвољава да живим овакав какав сам, на истом нивоу са осталима. Уметност није, по мом мишљењу, некакво усамљено уживање. Она може да узбуди велики број људи и да им пружи повлашћену слику заједничког бола и радости. Она, дакле, приморава уметника да се не изолује, потчињава га најпонизнијој и најуниверзалнијој истини. И онај ко је често, изабрао свој уметнички позив зато што је осећао да се разликује од осталих, убрзо увиђа да ће само тиме што негује своју уметност, и своју различитост, признати своју сличност са свима. Уметник се кали у том сталном прелажењу од себе до других, на половини пута до лепоте, без које не може да живи, па до заједнице, од које не може да се отргне. Због тога прави уметник ништа не презире: он приморава себе да схвати, уместо да осуђује. И, ако треба да заузме некакав став у овоме свету, то може да буде самао оно друштво у коме, по осталим значајним Ничеовим речима, неће владати судија, већ стваралац, било да је он радник или интелектуалац.
Улога уметника се истовремено не одваја од тешких задатака. Да кажемо јасније: он не може да се стави у службу оних који стварају историју, он је у служби оних који је доживљавају. Ако то не учини, биће усамљен и лишен своје уметности. Све армије тираније, с милионима њених људи, неће отргнути од усамљености уметника, а поготову, и нарочито онда ако пристане да ступи у њихове редове. Али, ћутање непознатог заробљеника, препуштеног понижавању на другом крају света, довољно је да извуче уметника из изгнанства сваки пут, или бар онда, кад успе, међу онима који имају слободу, да не заборави то ћутање и да га помоћу уметности огласи.
Нико од нас није довољно велики за такав позив. Али, у свим околностима овога живота, било да је непознат или тренутно чувен, бачен у окове тираније или слободан да може кратко време да се изрази, писац је у могућности да поново осети дух живе заједнице која ће га оправдати само под једним условом, ако прими на своја плећа, колико год може два бремена која чине величину његова позива: службу истини и слободи.

Пошто је његов позив да уједини што је могуђе већи број људи, он не може да трпи лаж и робовање, који тамо, где владају, условљавају усамљеност уметника. Ма колике биле наше личне неспособности, племенитост наших занимања увек ће успети да ухвати корена у двема обавезама којих се тешко придржавати у одбијању да лаже о ономе што зна и у отпору према подјармљивању.
За двадесет година једне безумне историје, изгубљен и без помоћи, као и сви људи мојих година, изгубљен у вртлогу времена, мене је подржавало нејасно осећање да писати, данас, представља част зато што овај чин приморава да се не пише само ради писања. То ме је нарочито приморало да носим у себи, овакав какав сам био и према снази коју сам имао, са свима онима који су доживљавали исту историју – несрећу и наду коју смо заједно долили. Ови људи рођени почетком Првог светског рата, са двадесет година у тренутку кад се истовремено успостављала хитлеровска власт и отпочели први револуционарни процеси, који су, затим, били суочени, да би употпунили своје васпитање, с ратом у Шпанији, Другим светским ратом, са Европом тортура и затвора, морају данас да подижу своје синове и стварају своја дела у свету у коме прети нуклеарна пропаст. Претпостављам да нико не може тражити од њих да буду оптимисти. Сматрам, штавише, да ми треба да схватимо, не престајући да се боримо против њих, заблуду оних који су, у крајњем очајању, поново тражили право обешчашћења и који су утонули у нихилизам епохе. Али, непобитно је да је већина нас одбацила овај нихилизам и кренула у потргу за законитошћу. Требало је да за себе створе једну уметност живљења у ово доба катастрофа, да се поново роде и после тога да се боре, са откривеним лицем, против нагона смрти који је подривао нашу историју.
Свака генерација, несумњиво, сматра да је одређена да преуређује свет. Моја, међутим, зна да га не може преуредити. Али, је њен задатак, можда, још тежи. Он се састоји у томе да спречи да свет пропадне. Добивши у наслеђе једну корумпирану историју у којој се мешају револуције што су претрпеле пораз, технику која постаје махнита, мртве богове и угашене идеологије, у којој осредња моћ може данас све да уништи, али не уме више да убеђује, у којој се разум понизио дотле да постане измећар мржњи и подјармљивању, та генерација је морала у себи, и око себе, да обнови, почевши од самих својих негација, мало од оног што сачињава понос да се живи или умре. У свету коме прети распадање, у коме наши велики инквизитори ризикују да заувек успоставе царство смрти, она зна да мора, у једној лудој трци с временом, да поново успостави измећу нација мир који неће значити ропство, да поново имири рад и културу и да поново, са свим људима, сагради један заветни ковчег савеза. Није сигурно да ће она икад моћи да изврши овај огромни задатак, али је сигурно да она свуда у свету држи двоструку опкладу истине и слободе и, ако устреба, уме без мрње да за њу положи живот. Она заслужује да је поздравимо и охрабрујемо где год се налази, поготово тамо где се жртвује.
Пошто сам истакао племенитост позива писца, ја сам га истовремено вратио на његово право место, не дајући му другу титулу осим оне коју дели са својим друговима у борби, а то је рањив, али тврдоглав, неправедан и растрзан између бола и лепоте, и одређен да из свог двојаког бића извлачи дела која тврдоглаво покушава да ствара у разорилачком замаху историје. Ко би, после свега овога могао да очекује од писца, готова решења и лепа наравоученија? Истина је тајновита, она измише, њу увек треба освајати. Слобода је опасна, тешко је с њом живети, а исто толико је и заносна. Ми треба да тежимо ка ова два циља, да им се приближавамо полако, али одлучно, унапред сигурни у своје слабости на тако дугом путу. Који би се онда писац усуђивао да чисте савести буде проповедник врлина! Што се мене тиче, морам још једном да поновим да ја нисам ништа од свега тога. Никад нисам могао да се одрекнем светлости, радости што живим, слободног живота у коме сам одрастао.Али, иако овамоја чежња објашњава многе моје заблуде и грешке, она ми је, без сумње, помогла да боље схватим свој позив, и још ми помаже да слепо стојим уз оне ћутљиве људе који у овом свету не подносе живот који им је дат само кроз успомене или повратком кратких и слободних часова среће.“

Децембар, 1959, Париз

 

Ханс Магнус Енцесбергер MIDDLE CLASS BLUES

Не можемо да се жалимо.
Имамо радно место.
Сити смо.
Једемо.

Трава расте,
друштвени производ,
нокти,
прошлост.

Улице су празне.
Склопљени уговори су перфектни.
Сирене ћуте.
Све ће то проћи.

Мртви су направили свој тестамент.
Киша је попустила.
Рат још није објашњен.
Са тим не треба журити.

Једемо траву.
Једемо друштвени производ.
Једемо нокте.
Једемо прошлост.

Ми немамо шта да кријемо.
Немамо шта да забрљамо.
Немамо шта да кажемо.
Ми имамо.

Сат је навијен.
Односи су уређени.
Тањири су опрани.
Последњи аутобус управо пролази.

Празан је.

Шта још чекамо?

 

Стеван Раичковић „Сенке на биљу“

Ти си тај човек заробљен у свој лик.Заробљен у
навику
Да сећа се свог живота. Да лови по мрежи
Успомена. Ово је твоја сенка која ремети слику
Осунчанога биља. Питаш се по стоти пут: где
лежи
Подземна песма живота највише слична твом
лику?

У сунце подижеш руку: то сенка пада
Улево у прах тек слегнут. С десне се руке већ
слива
Сломљен лук сенке још једне. У тупе маказе
хлада
Ухваћен је твој лик док права песма плива
Низ воду дирнута влатима у стрмом подножју
града.

Зовеш у помоћ птицу што неуморно рије
Кроз меку коцку ваздуха већ плаву од шупљине.
Птица ти баци сенку сенка ти уста покрије
Па ћутиш закопано. Има ли ког да одшкрине
Поцрнела врата песме о која август бије?

Ту је и сенка времена. Видиш је како облета
Тихо крај тебе и ход ти опкољава.
Идеш о сад већ споро ка сенци јединог цвета
Што диже се да л ко човек пробуђен тек из
трава.
О ко је то уловљен у густи кавез лета?

Ти си тај човек. То рука твоја је ослоњена
На ограду за којом тече вода тече време.
Гледаш у мало ружичаст зглоб што спаја
растављена
Два правца твог меса и костију. Мирно је теме
Зглоба. Ћути то рука твоја на хладној глави
камена.