RSS

Андреј Тарковски „Вајање у времену“ (одломак)

01 окт

„…оно што изгледа нико не разуме јесте да љубав може бити само једнострана, да ниједна друга љубав не постоји, да у било којем другом облику то није љубав. Ако укључује мање од потпуног давања, није љубав. Она је немоћна, служи за тренутак, није ништа.
Занимао ме је лик који је способан за саможртвовање и жртвовање свог начина живота, без обзира на то да ли је жртвовање учињено у име духовних вредности, за добро неког другог, за лично спасење или због свих тих ствари заједно. Такво понашање искључује, самом својом природом, све оне себичне интересе који чине да „нормалан“ разум дела, оно побија законе материјалистичког гледања на свет. Често је апсурдно и непрактично. А ипак – или баш због тога- човек који се понаша на овај начин доноси темељне промене у животе људи и у правац историје. Простор у коме он живи постаје ретка, значајна тачка супротности емпиријском обрасцу нашег искуства, област у којој је реалност најјаче присутна.
Хтео сам да направим особен филм о човеку ког зависност од других парадоксално доводи до независности и за кога љубав одједном постаје крајње ропство и крајња слобода. И што сам јасније разазнавао печат материјализма наше планете, наилазио на несрећне људе, виђао жртве психоза симптоматичних за неспособност или безвољност да се види зашто је живот изгубио сву радост и сву вредност, зашто је постао тако тлачитељски, осећао сам се све посвећенијим овом филму као најважнијем у мом животу. Мени се чини да појединац данас стоји на раскршћу суочен са избором да ли да следи начин постојања слепог «конзумента», подређен неумољивом маршу производне технологије и бескрајног умножавања материјалних добара, или да тражи пут који ће водити до духовне одговорности, пут који ће коначно моћи да значи не само његово лично спасење већ и спасење друштва у целини: другим речима да се врати Богу. Он мора сам да разреши дилему за себе, јер само он може да открије властити разборит духовни живот Разрешавање га може приближити стању у коме ће моћи да буде одговоран за друштво. То је корак који постаје жртва, у хришћанском смислу саможртвовање.
Тврдим да модерни човек понајвише није спреман да порекне себе, своје интересе, за добро других људи или у име оног што је Веће, или Врховно; он ће спремније заменити сопствени живот за начин постојања робота. Препознајем да идеја жртвовања, хришћанска идеја љубави за ближњег, није прихваћена и да нам нико не тражи саможртвовање. Оно се посматра као идеалистичко и непрактично. Али учинци нашег живота, нашег понашања су прилично јасни: разједање особености очигледним егоизмом, дегенерација људских обавеза у безначајне односе међу скупинама, и још узбуњивије, губитак свих могућности за повратак том вишем облику духовног живота који је једино вредан људског рода и који представља људску тежњу појединца за спасењем. Физичка глад се може прилично једноставно утолити посредством новца. Данас смо склони да користимо упрошћену марксистичку паролу «новац једнако роба» уз помоћ које бежимо од менталне оскудице.. Када осетимо необјашњиве знакове тескобе, потиштености или очаја, сместа се окрећемо услугама психијатра или сексолога, који је заменио исповедника, и који, бар тако маштамо, умирује наше мисли и враћа их у нормалу. Плаћамо му по важећем ценовнику. Ако смо жељни љубави можемо да одемо и у бордел и да платимо. И све то упркос чињеници коју савршено добро знамо да се ни љубав ни смирење не могу купити новцем.
Данас, цивилизовано друштво, од којег велика већина не поседује веру, споља гледано је у потпуности позитивистичко, али чак и позитивисти не примећују апсурдност марксистичке тезе да универзум постоји одувек, док је земља само случајна. Савремени човек нема способност да се нада неочекиваним неправилним догађајима који не одговарају «нормалној» логици; још мање је спреман да дозволи и саму помисао на «непрограмирану» појаву, да и не говоримо да поверује у њихов натприродни значај. Духовна празнина која је исход тога требало би да буде довољна за предах потребан да би се озбиљно размислило. Међутим , он најпре мора да схвати да стаза његовог живота није мерена људски аршинима већ лежи у рукама Створитеља, на чију вољу се он мора ослонити.
Мој филм нема намеру да подржи или одбаци неке посебне идеје, нити да буде пример за овај или онај начин живота. Оно што сам ја желео јесте да поставим питања која сежу до самог срца нашег живота и да тако приведем публику уснулим, усахлим изворима нашег постојања.»

tarkovski

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 1, 2014 in Тарковски

 

Ознаке: , , ,

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: