RSS

Албер Ками (1913 – 1960) „О уметности“

02 окт

1957. године у Стокхолму, Албер Ками је примио Нобелову награду у Стокхолму. У свечаној беседи јасно је изразио своја начела. Ево његових речи:

„ Не могу да живим без своје уметности! Али, никад нисам ову уметност стављао изнад свега. Ако ми је потребна, напротив, то значи да је не одвајам ни од чега, и да ми она дозвољава да живим овакав какав сам, на истом нивоу са осталима. Уметност није, по мом мишљењу, некакво усамљено уживање. Она може да узбуди велики број људи и да им пружи повлашћену слику заједничког бола и радости. Она, дакле, приморава уметника да се не изолује, потчињава га најпонизнијој и најуниверзалнијој истини. И онај ко је често, изабрао свој уметнички позив зато што је осећао да се разликује од осталих, убрзо увиђа да ће само тиме што негује своју уметност, и своју различитост, признати своју сличност са свима. Уметник се кали у том сталном прелажењу од себе до других, на половини пута до лепоте, без које не може да живи, па до заједнице, од које не може да се отргне. Због тога прави уметник ништа не презире: он приморава себе да схвати, уместо да осуђује. И, ако треба да заузме некакав став у овоме свету, то може да буде самао оно друштво у коме, по осталим значајним Ничеовим речима, неће владати судија, већ стваралац, било да је он радник или интелектуалац.
Улога уметника се истовремено не одваја од тешких задатака. Да кажемо јасније: он не може да се стави у службу оних који стварају историју, он је у служби оних који је доживљавају. Ако то не учини, биће усамљен и лишен своје уметности. Све армије тираније, с милионима њених људи, неће отргнути од усамљености уметника, а поготову, и нарочито онда ако пристане да ступи у њихове редове. Али, ћутање непознатог заробљеника, препуштеног понижавању на другом крају света, довољно је да извуче уметника из изгнанства сваки пут, или бар онда, кад успе, међу онима који имају слободу, да не заборави то ћутање и да га помоћу уметности огласи.
Нико од нас није довољно велики за такав позив. Али, у свим околностима овога живота, било да је непознат или тренутно чувен, бачен у окове тираније или слободан да може кратко време да се изрази, писац је у могућности да поново осети дух живе заједнице која ће га оправдати само под једним условом, ако прими на своја плећа, колико год може два бремена која чине величину његова позива: службу истини и слободи.

kami 1

Пошто је његов позив да уједини што је могуђе већи број људи, он не може да трпи лаж и робовање, који тамо, где владају, условљавају усамљеност уметника. Ма колике биле наше личне неспособности, племенитост наших занимања увек ће успети да ухвати корена у двема обавезама којих се тешко придржавати у одбијању да лаже о ономе што зна и у отпору према подјармљивању.
За двадесет година једне безумне историје, изгубљен и без помоћи, као и сви људи мојих година, изгубљен у вртлогу времена, мене је подржавало нејасно осећање да писати, данас, представља част зато што овај чин приморава да се не пише само ради писања. То ме је нарочито приморало да носим у себи, овакав какав сам био и према снази коју сам имао, са свима онима који су доживљавали исту историју – несрећу и наду коју смо заједно долили. Ови људи рођени почетком Првог светског рата, са двадесет година у тренутку кад се истовремено успостављала хитлеровска власт и отпочели први револуционарни процеси, који су, затим, били суочени, да би употпунили своје васпитање, с ратом у Шпанији, Другим светским ратом, са Европом тортура и затвора, морају данас да подижу своје синове и стварају своја дела у свету у коме прети нуклеарна пропаст. Претпостављам да нико не може тражити од њих да буду оптимисти. Сматрам, штавише, да ми треба да схватимо, не престајући да се боримо против њих, заблуду оних који су, у крајњем очајању, поново тражили право обешчашћења и који су утонули у нихилизам епохе. Али, непобитно је да је већина нас одбацила овај нихилизам и кренула у потргу за законитошћу. Требало је да за себе створе једну уметност живљења у ово доба катастрофа, да се поново роде и после тога да се боре, са откривеним лицем, против нагона смрти који је подривао нашу историју.
Свака генерација, несумњиво, сматра да је одређена да преуређује свет. Моја, међутим, зна да га не може преуредити. Али, је њен задатак, можда, још тежи. Он се састоји у томе да спречи да свет пропадне. Добивши у наслеђе једну корумпирану историју у којој се мешају револуције што су претрпеле пораз, технику која постаје махнита, мртве богове и угашене идеологије, у којој осредња моћ може данас све да уништи, али не уме више да убеђује, у којој се разум понизио дотле да постане измећар мржњи и подјармљивању, та генерација је морала у себи, и око себе, да обнови, почевши од самих својих негација, мало од оног што сачињава понос да се живи или умре. У свету коме прети распадање, у коме наши велики инквизитори ризикују да заувек успоставе царство смрти, она зна да мора, у једној лудој трци с временом, да поново успостави измећу нација мир који неће значити ропство, да поново имири рад и културу и да поново, са свим људима, сагради један заветни ковчег савеза. Није сигурно да ће она икад моћи да изврши овај огромни задатак, али је сигурно да она свуда у свету држи двоструку опкладу истине и слободе и, ако устреба, уме без мрње да за њу положи живот. Она заслужује да је поздравимо и охрабрујемо где год се налази, поготово тамо где се жртвује.
Пошто сам истакао племенитост позива писца, ја сам га истовремено вратио на његово право место, не дајући му другу титулу осим оне коју дели са својим друговима у борби, а то је рањив, али тврдоглав, неправедан и растрзан између бола и лепоте, и одређен да из свог двојаког бића извлачи дела која тврдоглаво покушава да ствара у разорилачком замаху историје. Ко би, после свега овога могао да очекује од писца, готова решења и лепа наравоученија? Истина је тајновита, она измише, њу увек треба освајати. Слобода је опасна, тешко је с њом живети, а исто толико је и заносна. Ми треба да тежимо ка ова два циља, да им се приближавамо полако, али одлучно, унапред сигурни у своје слабости на тако дугом путу. Који би се онда писац усуђивао да чисте савести буде проповедник врлина! Што се мене тиче, морам још једном да поновим да ја нисам ништа од свега тога. Никад нисам могао да се одрекнем светлости, радости што живим, слободног живота у коме сам одрастао.Али, иако овамоја чежња објашњава многе моје заблуде и грешке, она ми је, без сумње, помогла да боље схватим свој позив, и још ми помаже да слепо стојим уз оне ћутљиве људе који у овом свету не подносе живот који им је дат само кроз успомене или повратком кратких и слободних часова среће.“

Децембар, 1959, Париз

albert-camus-quotes-11

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 2, 2014 in о уметности

 

Ознаке: ,

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: