RSS

Месечне архиве: октобар 2014

Среван Раичковић „Шта нас све чека у магли“

Пресечено је лето: што маглама, што кишом.
(У детињству: квасац су тако секли у
колонијалној радњи.)

Чуј: шушти сад око нас као да неко нам
прича кришом
Шта нас све чека у магли тек кад лист падне задњи.

Пијаца кисне. Крај тезге жена са мишљу
најтишом.

Како се нисмо надали да ће све бити тако
Као што је било и задњи пут чим ишчилише са коже
Пигменти сунца и мора што скупљасмо полако.

Зар и помислити смо могли да ће да се роје
и множе
Прелепи часи живота у којима живесмо лако?

У завесу увијени, крај окна, зуримо помно
у време:
Кап, светла, у трамвајској шини – једини
је сад блесак.

Лист се откида, стрепимо: као да ће пасти
на теме!

О шта ли смо све то хтели док ходасмо боси
низ песак
Жутом падином лета што спуштала се благо
низ време?

magla

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1 октобра, 2014 инч Раичковић

 

Ознаке: , ,

Одисеј Елити ЕЛЕНИ

Прва кап кише убила је лето
Натопиле се речи које су рађале светлост звезда
Све оне речи којима си Ти била једини циљ!
Где сада да раширимо руке кад време не рачуна више на нас
Где сада да спустимо очи кад су далеки хоризонти потонули у
Облаке

Сада кад су се твоји капци склопили над нашим пределима
А ми смо – као да нас је прожела магла –
Сами самцати окружени твојим мртвим сликама.
Са челом на прозорском стаклу бдимо над новим болом
Смрт нас не може савладати док ти постојиш
Док на неком другом месту ветар може да те целу држи у животу
Може да те одене изблиза као наша нада издалека
Док на неком другом месту постоји
Сасвим зелено поље иза твог осмеха све до сунца
Које му у поверењу казује да ћемо се поново срести
Не нећемо се суочити са смрћу
Него са овом ситном капи јесење кише
С неким мутним осећањем
С мирисом влажне земље у нашим душама које се стално удаљавају

А ако твоја рука није у нашој руци
И ако нема наше крви у венама твојих снова
Ни светлости на неоскрнављеном небу
Ни невидљиве музике у нама о! тужна
Пролазнице кроза све оно што нас још увек држи на свету
Онда је то влажни ветар час јесени растанак
Горко наслањање лакта на сећање
Које се јавља када ноћ хоће да нас растави са светлошћу
Иза четвртастог прозора који гледа на тугу
Који не види ништа
Јер је већ постала невидљива музика пламен на огњишту
Јер је већ постала
Песма стих уз други стих сазвучје кише суза и речи
Речи не као друге већ оних којима си само Ти била једини циљ!

 

step

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1 октобра, 2014 инч Елити

 

Ознаке: , ,

Ханс Магнус Енцесбергер „На тераси“

Ми радије седимо у хладу. Како изгледамо недужни
у нашим лигештулима!Ватрено оружје
познајемо само са телевизије.
Ретко вичемо. На железнички перон
стижемо углавном без палица за бејзбол.
Кога све, или ништа не подносимо –
а то је један бескрајан репертоар – нећемо рећи.
Наша челична добродушност је озлоглашена.

Али можемо ми и сасвим другачије, и то се деси,
само ако нас не оставе на миру. Други,
увек други, са својим свађама,
тркачким колима, разводима,
аутобомбама. Али ми ни у којем случају!
У најгорем случају ми се повучемо у кућу,
затворимо прозоре и врата
и држимо се за стрпљење.

terasa

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1 октобра, 2014 инч Енцесбергер

 

Ознаке: , ,

Одисеј Елити ТЕЛО ЛЕТА

Одисеј Елити (Οδυσσέας Ελύτης, 1911-1996)

Много је времена како се чула последња киша
Изнад мрава и гуштерова

 

Сада небо жеже бескрајно
Плодови боје своја уста
Поре земље се отварају лагано
А покрај воде што капље у слоговима
Огромна биљка буљи сунцу право у око

 

Ко је онај што лежи на пешчаном жалу
на леђима пушећи сребрнасто сагорело лишће маслине
цврчци му се загревају у ушима
мрави му послују на грудима
гуштери му клизе у зеленило надлактице
А изнад алги ногу лагано му се ваља талас
Послат од мале сирене уз песму:

 

О, тело лета, голо, изгорело,
изједено од уља и од соли
тело стене и дрхтају срца
Големо вејање ивине косе
Даху босиока поврх коврџа Венерина брега
Пуног звезда и борових иглица
Тело дубоки броде дана

 

Долазе благе кише, жестоке туче
Ишибано тле стиже у канџе северњака
Који поцрни у дубинама с разбешњеним таласима
Тону брежуљци у густа вимена облака
А ипак се и иза свега тога смешиш безбрижно
И поново налазиш свој бесмртни час
Као што те сунце поново налази на жалу
Као што те у твоме голом здрављу налази небо.

 

/превела са грчког К. Марицки-Гађански/

 

more

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1 октобра, 2014 инч Елити

 

Ознаке: , ,

KAFKA O ČITANJU

кафка
„Sve u svemu, mislim da moramo čitati samo one knjige koje nas grizu i ubadaju. Ako nas knjiga koju čitamo ne potrese poput udarca u glavu, zašto se uopšte mučiti pročitati je? Da bi nas učinila srećnima, kao što ti kažeš? Dobri Bože, bili bismo isto tako srećni kad uopšte ne bismo imali knjiga; knjige koje nas čine srećnima mogli bismo, vrlo lako, i sami napisati. Nama trebaju knjige koje nas pogađaju poput najbolnije nesreće, poput smrti nekoga koga volimo više nego što volimo sami sebe, koje čine da se osećamo kao da su nas prognali u šumu, daleko od bilo kakve ljudske prisutnosti, poput samoubistva. Knjiga mora biti sekira za zamrznuto more u nama. U to čvrsto verujem.“

– Kafka, u pismu prijatelju Oskaru Pollaku 1904. godine.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1 октобра, 2014 инч цитати

 

Ознаке:

Андреј Тарковски „Вајање у времену“ (одломак)

„…оно што изгледа нико не разуме јесте да љубав може бити само једнострана, да ниједна друга љубав не постоји, да у било којем другом облику то није љубав. Ако укључује мање од потпуног давања, није љубав. Она је немоћна, служи за тренутак, није ништа.
Занимао ме је лик који је способан за саможртвовање и жртвовање свог начина живота, без обзира на то да ли је жртвовање учињено у име духовних вредности, за добро неког другог, за лично спасење или због свих тих ствари заједно. Такво понашање искључује, самом својом природом, све оне себичне интересе који чине да „нормалан“ разум дела, оно побија законе материјалистичког гледања на свет. Често је апсурдно и непрактично. А ипак – или баш због тога- човек који се понаша на овај начин доноси темељне промене у животе људи и у правац историје. Простор у коме он живи постаје ретка, значајна тачка супротности емпиријском обрасцу нашег искуства, област у којој је реалност најјаче присутна.
Хтео сам да направим особен филм о човеку ког зависност од других парадоксално доводи до независности и за кога љубав одједном постаје крајње ропство и крајња слобода. И што сам јасније разазнавао печат материјализма наше планете, наилазио на несрећне људе, виђао жртве психоза симптоматичних за неспособност или безвољност да се види зашто је живот изгубио сву радост и сву вредност, зашто је постао тако тлачитељски, осећао сам се све посвећенијим овом филму као најважнијем у мом животу. Мени се чини да појединац данас стоји на раскршћу суочен са избором да ли да следи начин постојања слепог «конзумента», подређен неумољивом маршу производне технологије и бескрајног умножавања материјалних добара, или да тражи пут који ће водити до духовне одговорности, пут који ће коначно моћи да значи не само његово лично спасење већ и спасење друштва у целини: другим речима да се врати Богу. Он мора сам да разреши дилему за себе, јер само он може да открије властити разборит духовни живот Разрешавање га може приближити стању у коме ће моћи да буде одговоран за друштво. То је корак који постаје жртва, у хришћанском смислу саможртвовање.
Тврдим да модерни човек понајвише није спреман да порекне себе, своје интересе, за добро других људи или у име оног што је Веће, или Врховно; он ће спремније заменити сопствени живот за начин постојања робота. Препознајем да идеја жртвовања, хришћанска идеја љубави за ближњег, није прихваћена и да нам нико не тражи саможртвовање. Оно се посматра као идеалистичко и непрактично. Али учинци нашег живота, нашег понашања су прилично јасни: разједање особености очигледним егоизмом, дегенерација људских обавеза у безначајне односе међу скупинама, и још узбуњивије, губитак свих могућности за повратак том вишем облику духовног живота који је једино вредан људског рода и који представља људску тежњу појединца за спасењем. Физичка глад се може прилично једноставно утолити посредством новца. Данас смо склони да користимо упрошћену марксистичку паролу «новац једнако роба» уз помоћ које бежимо од менталне оскудице.. Када осетимо необјашњиве знакове тескобе, потиштености или очаја, сместа се окрећемо услугама психијатра или сексолога, који је заменио исповедника, и који, бар тако маштамо, умирује наше мисли и враћа их у нормалу. Плаћамо му по важећем ценовнику. Ако смо жељни љубави можемо да одемо и у бордел и да платимо. И све то упркос чињеници коју савршено добро знамо да се ни љубав ни смирење не могу купити новцем.
Данас, цивилизовано друштво, од којег велика већина не поседује веру, споља гледано је у потпуности позитивистичко, али чак и позитивисти не примећују апсурдност марксистичке тезе да универзум постоји одувек, док је земља само случајна. Савремени човек нема способност да се нада неочекиваним неправилним догађајима који не одговарају «нормалној» логици; још мање је спреман да дозволи и саму помисао на «непрограмирану» појаву, да и не говоримо да поверује у њихов натприродни значај. Духовна празнина која је исход тога требало би да буде довољна за предах потребан да би се озбиљно размислило. Међутим , он најпре мора да схвати да стаза његовог живота није мерена људски аршинима већ лежи у рукама Створитеља, на чију вољу се он мора ослонити.
Мој филм нема намеру да подржи или одбаци неке посебне идеје, нити да буде пример за овај или онај начин живота. Оно што сам ја желео јесте да поставим питања која сежу до самог срца нашег живота и да тако приведем публику уснулим, усахлим изворима нашег постојања.»

tarkovski

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1 октобра, 2014 инч Тарковски

 

Ознаке: , , ,

Ђуро Шушњић „Рибари људских душа“ (одломци)

***
Група једнако добро задовољава жељу за влашћу неких као и потребу за припадањем других.

***
Поред човека који ствара живи човек који руши. Један је у стању да на месту где није било ничег учини да се појави нешто, други је у стању да на месту где се појавило нешто учини да не буде ничег. Један ствара живот, други га уништава; један се потврђује стварањем, други разарањем; први је добар као бог, други је зао као ђаво: судбина првога је да убрзо буде заборављен, судбина другога је да му се вечно чуде.
Чињеница да нагон за разарањем постоји, важнија је од објашњења те чињенице – једни држе да је нагон за уништавањем урођен, други да је стечен, трећи да је делом урођен делом стечен, четврти да је овај моћни нагон само друга страна потребе за превазилажењем. Достојевски каже:“Неоспорно је да човек воли и да крчи путеве. Али зашто он тако страсно воли рушење и хаос? То ви мени реците? О томе и ја желим да кажем неколико речи. Да не воли он можда рушење и хаос због тога што се инстинктивно боји да не дође до циља и заврши зграду коју зида?“.
Манипулатор упућује своје поруке појединцима и групама код којих је рушилачки нагон јако присутан, било због тога што им је урођен, било због тога што су током свог живота нагомилали у себи толико агресивних набоја колико је било осујећивања њихових тежњи од стране друштвених, моралних или културних норми, институција или појединаца.
Моћан, ауторитативан и вешт манипулатор не упућује своје поруке у празно, већ их настоји уобличити тако да оне погаћају све врсте људских мотива: сазнајни мотив, мотив за оквиром оријентације, мотив за идентитетом, мотив за припадањем групи, мотив за стицањем, мотив за угледом и мотив за разарањем.
Да би се логички силогизам претворио у практични покрет потребно је да наиђе на главу која га разуме, на наду која лута, на вољу која се гаси, на осећање које се дели, на срце које жуди, на жељу која гори, на беду која разара. Само тада ће из посејаног семена никнути клица која ће донети више плода него што здрав разум може да замисли.

***
Људи, који у себи за себе нису изградили вредносна мерила помоћу којих би се критички, тј. самосвесно односили према свим појавама у свом искуству, нужно их преузимају од других који су та мерила дефинисали према својим интересима. Ти други су најчешће вође група (лидери мишљења) и мас медија. 1. Та средства масовног комуницирања казују човеку из масе народа ко је он – она му дају идентитет. 2. Она му казују шта треба да жели да буде – она у њему побуђују аспирације. 3. Она му казују на који начин ће то постићи, дају му у руке технику. 4. Казују му како ће успети да стекне илузију да је у свему томе успео, чак и ако није – она му дају одступницу.

слонови

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1 октобра, 2014 инч Шушњић

 

Ознаке: , , ,

Ђуро Шушњић О ПОБУЊЕНОМ ЧОВЕКУ (одломци)

„Имати идеолошки систем значи живети и делати у загушљивом простору, простору без изненађења и новости. Неизвесност и несигурност достижу своје врхунце чим искорачимо из система. Зато се чувај затвореног система, ма како се у њему осећао сигуран. О томе је лепо мислио Витгенштајн: „ Тешкоће у које је запала мисао сличне су онима у којима је и човек када се нађе у соби из које би желео да изађе. Он најпре покушава са прозором, али не може да допре до њега – сувише је високо. Затим проба са димњаком, али он је сувише узак. А требало је само да се окрене и види да су врата била стално отворена“.


Стручњаци за испирање мозга морају признати своју немоћ кад наиђу на младе људе који не показују интерес за њихове поруке, било због тога што нису кадри да их схвате на очекивани начин, било због тога што прекидају могућност утицаја. У оба случаја не дају се водити и заводити. Кад им се помене страначки живот и политичко деловање, они су већином хладни јер ништа не очекују. Личе на мале хришћанске заједнице на почетку нашег времена, отуђене од друштва, али присне изнутра. У њиховој свести влада идеја непосредног доживљаја, а будућност их занима колико и све друге игре на срећу. Они који желе промену не могу је извести; они који је могу извести – не желе је!


Фром је негде записао да људска историја почиње чином непослушности. Непослушни су нужни за друштво као кисеоник за дисање. Човек је биће које се коцка и које је понекад спремно да све стави на коцку: не само свој него и туђи живот! На том раскршћу путева, у тој муци избора – израста или пада човек. Има их који следе свој зов и прихватају изазов, загледани у неки завичај у даљини. Читав њихов живот био је стицање искустава о слободи и њеним границама. Има оних који живе дуго и доживе мало, а има оних који живе мало а доживе много, зато што су се бунили. Кад се буниш дозиваш дете у себи, чистог човека. Човеково право на побуну никад не застарева. Побуњени човек размиче оквир своје слободе и другима открива њихове могућности. Он осваја сваку стопу своје слободе, никад не дошавши до краја. Ако би доспео до апсолутне слободе, онда би имао и слободу да убије, то јест да порекне не само слободу другом човеку него и само начело слободе. Када се изгуби ово или оно, ништа се није изгубило, кад се изгуби слобода све је изгубљено.


Мисаони и маштовити људи неподношљиви су за тоталитарни систем и зато овај усмерава део својих снага на њихово сламање. Систем је сигуран да опасност долази од њих управо због тога што их не може контролисати на уобичајене начине. Грубо су одбачени због верности истини и осуђени на тешко ћутање једне out of date диктатуре. Систем се уопште не боји масе: маси се могу дати све могуће духовне слободе, али шта ће она са њима, кад се у њеном духу још нису ни зачеле потребе за тим слободама. Они који су на дну, не морају се бојати пада.“

 

Из књиге Рибари људских душа, Чигоја, Београд, 2008

Одабрала: Маја Стокин

ронилац

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1 октобра, 2014 инч Шушњић

 

Ознаке: , , ,

Alberto Mangel „Beleške za definiciju idealnog čitaoca“

Idealni čitalac je pisac neposredno pre zapisivanja reči na stranicu. Idealni čitalac ne rekonstruiše priču: on je iznova stvara.
Idealni čitalac ne sledi priču: on učestvuje u njoj.
Čuveni program Bi-Bi-Sija o dečjim knjigama uvek je počinjao pitanjem voditelja: „Jeste li se udobno smestili? Onda da počnemo“. Onda da počnemo. Idealni čitalac je, takođe, i idealni sedelac.
Svetog Jeronima prikazuju nagnutog nad njegovim prevodom Biblije, u osluškivanju reči Božje. Idealni čitalac mora da nauči da osluškuje.
Idealni čitalac je tumač. U stanju je da secira tekst, izvrne kožu naopako, prodre do same srži, sledi svaku arteriju i venu, a onda da osovi na noge jedno potpuno novo osećajno biće. Idealni čitalac nije taksidermist.
Idealnom čitaocu sve majstorije su poznate.
Idealnom čitaocu sve šale su nove.
„Neophodno je biti izumitelj da bi se čitalo dobro.“ Ralf Valdo Emerson
Idealni čitalac poseduje bezgraničnu sposobnost zaborava. On može iz sećanja potpuno izbrisati predznanje da su doktor Džekil i mister Hajd jedna te ista osoba, da će Žilijenu Sorelu biti odrubljena glava, da se ubica Rodžera Akrojda zove Tako-i-tako.
Idealnog čitaoca ne interesuju dela Mišela Uelbeka.
Idealni čitalac podriva tekst. Idealni čitalac ne uzima zdravo za gotovo ono što pisac kaže.
Idealni čitalac je kumulativan čitalac: svaki put kada čita knjigu on dodaje novi sloj sećanja na pripovest.
Svaki idealni čitalac je asocijativni čitalac. On sve knjige čita kao da ih je napisao jedan vekovečiti i plodni autor.
Idealni čitalac nije u stanju da zapiše ono što zna.
Završivši knjigu, idealni čitalac ima osećaj da bi svet bio siromašniji da je on nije pročitao.
Idealni čitalac je poput Žozefa Žubera koji je iz knjiga iz svoje biblioteke cepao stranice koje mu se nisu dopadale.
Idealni čitalac ima uvrnut smisao za humor.
Idealni čitalac nikad ne broji svoje knjige.
Idealni čitalac je, u isti mah, i velikodušan i sebičan.
Idealni čitalac svu književnost čita kao da je bezimena.
Idealni čitalac obožava da se služi rečnikom.
Idealni čitalac sudi o knjizi na osnovu korica.
Dok čita neku knjigu iz davnina, idealni čitalac oseća se besmrtnim. Paolo i Frančeska nisu bili idealni čitaoci, budući da su priznali Danteu kako, pošto su se prvi put poljubili, više nisu čitali. Idealni čitaoci bi se poljubili i nastavili sa čitanjem. Jedna ljubav ne isključuje drugu.
Idealni čitalac ne zna da je idealni čitalac sve dok ne pročita knjigu do kraja.
Idealni čitalac deli etiku Don Kihota, čežnju madam Bovari, požudu Tereze Raken, Odisejev pustolovni duh, Cacinu srčanost, barem dok traje priča.
Idealni čitalac ide utabanim stazama. „Dobar čitalac, veliki čitalac, aktivan i kreativan čitalac je neko ko iznova i iznova iščitava knjige koje je već pročitao.“ Vladimir Nabokov.
Idealni čitalac je mnogobožac.
Idealni čitalac smatra da knjiga pruža nadu u uskrsnuće.
Pisac, ponekad, mora da sačeka nekoliko stoleća da bi našao svog idealnog čitaoca. Blejku je trebalo sto pedeset godina da nađe Nortropa Fraja.
Stendalov idealni čitalac: „Pišem za jedva stotinjak čitalaca, za nesrećna, ljubazna, divna bića, nikad moralna ili licemerna, kojima bih želeo da ugodim; poznajem ih tek jedno ili dvoje“.
Idealni čitalac je upoznao nesreću.
Idealni čitalac se menja sa godinama. Četrnaestogodišnji idealni čitalac Nerudinih Viente poemas de amor u tridesetoj više nije idealni čitalac te knjige. Iskustvo zamagljuje određena čitanja.
Pinoče koji je zabranio „Don Kihota“, jer je smatrao da zagovara građansku neposlušnost, bio je idealni čitalac te knjige.
Idealnom čitaocu nikada ne može da dosadi geografija knjige.
Idealni čitalac mora biti spreman ne samo da ukine nevericu, već i da prihvati novu veru.
Idealni čitalac nikada ne pomišlja: „Kad bi samo…“
Pisanje po marginama ukazuje na idealnog čitaoca.
Idealni čitalac preobraća druge.
Idealni čitalac je nehotično ćudljiv.
Idealni čitalac u stanju je da se zaljubi u lik knjige.
Idealni čitalac se ne opterećuje anahronizmom, dokumentarnom istorijom, istorijskom tačnošću, topografskom egzaktnošću. Idealni čitalac nije arheolog.
Idealni čitalac je nemilosrdni sprovodilac pravila i propisa što ih svaka knjiga za samu sebe uspostavlja.
„Postoje tri vrste čitalaca: prvi, koji uživaju bez prosuđivanja; treći, koji prosuđuju bez uživanja; i oni u sredini koji prosuđuju uživajući i uživaju prosuđujući. Potonja gruša zaista iznova oživljava umetničko delo; malobrojni se u nju ubrajaju.“ Gete, u pismu Johanu Fridrihu Rohlicu.
Čitaoci koji su izvršili samoubistvo nakon što su pročitali „Vertera“ nisu bili idealni, nego samo sentimentalni čitaoci.
Idealni čitaoci retko su sentimentalni.
Idealni čitalac u isto vreme želi da stigne do kraja knjige i da zna da se knjiga nikad neće završiti.
Idealni čitalac nikad nije nestrpljiv.
Idealni čitalac ne mari za žanrove.
Idealni čitalac je (ili se takvim čini) inteligentniji od pisca; idealni čitalac ne koristi to protiv njega.
Dođe trenutak kada svaki čitalac pomisli za sebe da je idealni čitalac.
„Pišem samo za one koji su u stanju da me razumeju, i oni će me čitati bez opasnosti“, Markiz de Sad.
Markiz de Sad nije u pravu: idealni čitalac uvek je u opasnosti.
Idealni čitalac je glavni junak romana.
„Književni ideal: konačno znati ispisati stranicu ničim drugim do ‘čitalac’.“ Valeri.
Idealni čitalac je neko s kim bi pisac rado proveo veče, uz čašu vina.
Idealnog čitaoca ne treba brkati sa virtuelnim čitaocem.
Pisac nikada nije vlastiti idealni čitalac.
Književnost zavisi ne od idealnih, već tek od dovoljno dobrih čitalaca.

preveo: Alen Bešić
Tekst je u celosti preuzet iz ‘Kulturnog dodatka’ dnevnih novina „Novosti“, objavljenog 10. septembra 2008.

citalac

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1 октобра, 2014 инч Мангел

 

Ознаке: ,

Ернесто Сабато О НЕКИМ БОЛЕСТИМА ОБРАЗОВАЊА

„…Људско биће учи у оној мери у којој учествује у откривању и изумевању. Мора имати слободу мишљења, да би могао грешити, исправљати се, да би искушавао методе и путеве, истраживао. Иначе ћемо, у најбољем случају, створити ерудите, а у најгорем, књишке мољце и папагаје који понављају овештале текстове. Књига је једна величанствена помоћ, ако се не претвори у сметњу. Да се Галилеј ограничио на то да понавља Аристотелове текстове (као једно од оне деце коју учитељи сматрају „добрим ђацима“), не би утврдио да се учитељ преварио по питању падања тела. И то што кажем за књиге такође важи и за учитеља, што је добро ако није препрека; изгледа као шала, али је то једна од најчешћих невоља. У етимолошком смислу, educare, образовати, значи развијати, водити према споља оно што је још у заметку, остварити оно што само потенцијално постоји. Тај посао бабице учитељ веома ретко постиже, и можда је средиште свих зала сваког образовног система. Платон запањује као извор филозофије, односно знања. И зато би морао бити основа сваког образовања. Изгледа да запањеност не треба подстицати, сама се јавља пред непознатим. А шта је мање познато од васељене, од стварности, за некога ко тек почиње? Ма како парадоксално изгледало, није тако, и готово би се могло тврдити да је лакше запањити развијен или надмоћан неголи непоуздан дух. Обична особа полако губи првобитну способност какву има дете, јер је отупела од општих места, све док не престане да примећује како човек са две главе није ништа фантастичнији од човека са само једном. Поново се дивити једноглавости, или се изненадити што људи немају четири ноге, захтева неку врсту поновног учења чуђењу. Било да се дете полако учи тој способности, било да је мали број особа има у високом степену, извесно је да се ништа важно не може предавати ако претходно не постоји способност да се изазове чуђење. Живимо окружени тајном; живимо висећи између оног двоструког бескраја који је застрашивао Паскала: све је фантастично, па и невероватно, а ипак се обичан човек ретко чуди, медиокритетизован понављачким образовањем, здравим разумом, а сада још и телевизијом. Ни деца се више не чуде када виде човека како хода по Месецу, иако физичар зна да је то потпуно неуобичајено и безмало чудесно. Зашто би се говорило о другим чудима: постоји ли машина којом пишем? Зашто сањамо? Како се сећамо прошлих догађаја и где се они чувају? Да ли је дневни свет стварнији од света из кошмара? Треба приморати ученика да поставља себи питања. Треба га научити да зна да не зна, и да углавном не знамо, да бисмо га припремили не само за истраживање и науку, него и за знање и мудрост, јер, по Шелеру, образован човек је неко ко зна да не зна, човек оне старе и племените docta ignorantia, човек који предосећа да је стварност бескрајно пространија и тајанственија него оно чиме је наша наука овладала. Када се ђак једном нађе у таквом духовном расположењу, остало долази малтене само по себи, јер отуда потичу питања и учи се само оно што нам је животно потребно. Ту је наново потребан мајеутски рад учитеља, који не сме предавати филозофију него, како је говорио Кант, подучавати филозофирању. Јер знање и култура су истовремено традиција и обнова, тако да у једном тренутку ученик може да се претвори у обновитеља; тренутак у којем ће истински велик учитељ морати да покаже своје врхунске квалитете, прихватајући стваралачку клицу која се тако често јавља у младалачким умовима, не само зато што су свежији, него и зато што су одважнији. Не знам које је професоре имао Галилеј у време када му је пало на ум да се успентра на торањ да одозго баци два камена, а заједно са њима и Аристотелову теорију; ако су били лоши, зацело су се наљутили због таквог злочина; ако су били прави учитељи, вероватно су се обрадовали тој светој побуни, jер на супротном крају од демагошког професора који деци повлађује, налази се глупи, ауторитарни професор који сматра да је знање заувек окамењено, непокретно, увек једнако само себи. То је професор који види у ученику потенцијалног непријатеља, а не сина кога мора волети; онај који заводи злокобну гвоздену дисциплину, често да би прикрио сопствено незнање и слабости; онај који само служи за фабриковање папагаја и бубалица, који кажњава уместо да образује и ослобађа; онај који означава као „доброг ђака“ оног осредњег који се придржава његових прописа и лепо се понаша. То је тип професора који је коначно пронашао обећану земљу у тоталитарним земљама, у којима су знање и култура замењени идеологијом.“

 

обраѕованје

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1 октобра, 2014 инч Сабато

 

Ознаке: , ,