Сара Кирш ЦРНО ОГЛЕДАЛО (одломци)

КАКО НАСТАЈЕ КЊИЖЕВНОСТ

Сасвим једноставно, то је чињеница из области корпе за отпатке, ако нешто не одбациш, нешто преостане, што неко други може да чита, ако то пожели, а увек под условом да се нашла нека институција, издавачка кућа, а која се одазвала на молбу и ставила то између корица књиге, а онда све зависи од књижара, ликова као Барбара, Хелга, које и саме читају књиге и својим муштеријама пишу одушевљене цедуље: ово или оно или и једно и друго морате прочитати, то је дивно, очаравајуће, до последњег даха, пуно лажи, Боже мој! Како то врца кроз мождане преграде и срчане коморе, како настају те лепе творевине, читалац, читатељка, или обоје заједно, само да виде чаробна места, не, већ следећег часа јуре са једног нивоа у други, кроз мрачне звучне шуме, где наилазећи на позната или непозната бића, која сте увек желели да сретнете, и друга, на која никада нисте рачунали, звезде може неко да украде, радије ходам кроз шумицу пуну птица и на једној чистини срећем, на пример, све мачке које сам током свог живота срела, дивне самосталне мачке, то почиње са Тимијаном и ја сам немушто дете, други ми се придружују, могу да дуго бдим над њима, пошто су ми у одређеним периодима мога живота припадале нарочите мaчке, у Риму чувене подивљале мачке – ќопачке, о њима ћу рећи још коју реч опширније, пошто по методи Гертруде Стејн ове реченице препишем из једне у другу свеску и опет их изменим, нешто додам, пребацим, доспевам у област корпе за отпатке, што је за све благослов, како сам приметила. Тачка. Кад тако пишем и по методи Гертруде Стејн, од стотог делића до хиљадитог – одлелујати! – увежбавати лепе фигуре савијања и извијања као у неком сеоском парку, а све на малом простору! Тако се понаша комад прозе, и као што се тајанствени водопад шумно претвара у маглу тако и аутоматско писање тече како тече, данима сам тренирала, то извести значи поправити своје расположење, писатељка при том све заборавља, али ја не знам да ли то увек желим, у ствари ценим такве концизне предметне комаде, каква је у своје време била „Звезда луталица“ или оно што сам касније правила, нешто што има почетак, а онда и касније правила, нешто што има почетак, а онда и крај, неку малу надградњу и сложену радњу – такве комаде попут оних које је правио господин Валзер, Роберт, у овој земљи морате то сада стално да наглашавате, дакле, увежбавам да течем, увежбавам лакоћу, и касније утврдим: та моја мрвица, у творевини са земаљским ширинама, земља, моја је, зато што је ја описујем, премда не загледајући непрестано у своју нутрину, иако то наравно усмерава крила, не желим да пресликавам своју унутрашњост, да себе излажем, не мислим да сам било шта посебно, само можда угао гледања има још извесну нежну врцавост; али то је смех између редова.

РАЗЛОЗИ ЗА ПИСАЊЕ

У ствари увек пишем. Штеточина сам у уништавању масе папира и чиним добро тако што сваке године засадим најмање десет младица. Писање је пре свега телесна страст. Тај материјални чин излучује адреналин у галонима. Пут од мозга преко руке кроз уређај за писање до папира безмерно ме весели, једна је то свакодневна вежба, која подразумева ритуални узлет. Тако су ми потребни дивни папири, племенити прибор за писање. Најрадије туш од сепије из мастионице за старомодна пенкала, журнали са заносним корицама, из Фиренце на пример, или чак непалски папир из храмова. То је просто као што рекох порок. Када Фабер – Кастел од тешког сребра лебди над папиром из Тоскане, у мастилу боје плавог лотоса, то ме одмах учини срећном. Потребан је још само један раван текст у настајању, да порок пређе у екстазу. То се дешава седам пута у години: дешава се само песницима, никада прозним писцима. Иако понеког од њих веома волим, остала бих при својој изјави. Као што постоје разлози за сликање, рибарење, мора да постоје и разлози за писање. Зашто пишем, зашто живим, то се поклапа. Јер желим да откријем зашто сам овде. На овој чудној планети. Да ли има смисла што по њој ходам. Јер је то између осталог лепо, други пут ужасно, али у целини апсурдно и без духа.

 

Марина Цветајева ШТА ЈЕ УМЕТНОСТ?

„Уметност је исто што и природа. Не тражите у њој друге законе осим сопствених (не тражите непостојећу уметникову самовољу, тражите само законе уметности). Можда је уметност само огранак природе (вид њеног стваралаштва). Сасвим сигурно: уметничко дело је дело природе, рођено као и она, а не направљено […]. У чему је разлика између уметничког дела и дела природе – песме и дрвета? Ни у чему. Ко би знао којим путевима труда и чуда – тек, оно постоји.
Је ли природа света? Није. Је ли грешна? Није. Али ако је уметничко дело такође дело природе, зашто онда песми постављамо захтеве, а дрвету не, у крајњем случају само нам може бити жао што криво расте.
Зато што је земља-родиља неодговорна, док је човек стваралац – одговоран. Зато што земља растиља зна само за једну вољу: за растењем, а у човеку мора постојати воља за растењем доброг које познаје.
Није земља појела јабуку у рају, појео ју је Адам. Пошто је није појела – она не зна, он ју је појео – и зна; а ако зна – одговара. И пошто је уметник човек, а не чудовиште, скелет надахнут животом а не коралски спруд – он је одговоран за дело руку својих.
Значи, уметничко дело је исто што и дело природе, али оно мора бити просветљено светлошћу разума и савести. Тада оно служи добру, као што добру служи поток који окреће воденични точак. Али рећи за свако уметничко дело да је добро, исто је што и за сваки поток да је користан. Некад је користан, а некад штетан, и то много чешће – штетан!
Добро је када га узмете у руке (тј. себе).
Морални закон се трансформише у уметност, али хоће ли икад од најамника, исквареног толиким господарима, испасти војник Правилне војске?

ПОУКЕ УМЕТНОСТИ

Чему учи уметност? Добру? Не. Памети? Не. Она чак не може да нас научи себи самој јер је дата.
Нема ствари којој она не би учила, као што нема ни потпуно супротне ствари којој нас опет не би учила, као што нема ствари којој би нас једино, њој и ниједној више, учила.
Све поуке које извлачимо из уметности, ми уносимо у њу.
[…] Читава наша уметност је у томе да умемо (успемо) сваком одговору, док још није испарио, да супротставимо своје питање. То претицање себе одговорима, и јесте надахнуће. А како је често – празан лист.
[…] Уметник је крив само у два случаја: ако се одрекне ствари, ма у чију корист и ако направи неуметничку ствар. Овде се његова незнатна одговорност завршава и почиње безмерна људска.
Уметничко стваралаштво је у појединим случајевима извесна атрофија савести, рећи ћу и више од тога: неопходна атрофија савести, онај морални недостатак без којег она, уметност, не може постојати. Да би била добра (да не би доводила у искушења обичне људе овог света), уметност би морала да се одрекне добре половине себе. Једини начин да уметност буде апсолутно добра, то је да не постоји. Она ће нестати са животом планете.“

 

Oscar Wilde THE PICTURE OF DORIAN GRAY

THE PREFACE
The artist is the creator of beautiful things.
To reveal art and conceal the artist is art’s aim.
The critic is he who can translate into another manner or a new material his impression of beautiful things.
The highest, as the lowest, form of criticism is a mode of autobiography.
Those who find ugly meanings in beautiful things are corrupt without being charming. This is a fault.
Those who find beautiful meanings in beautiful things are the cultivated. For these there is hope.
They are the elect to whom beautiful things mean only Beauty.
There is no such thing as a moral or an immoral book. Books are well written, or badly written. That is all.
The nineteenth century dislike of Realism is the rage of Caliban seeing his own face in a glass.
The nineteenth century dislike of Romanticism is the rage of Caliban not seeing his own face in a glass.
The moral life of man forms part of the subject-matter of the artist, but the morality of art consist in the perfect use of an imperfect medium. No artist desires to prove anything. Even things that are true can be proved.
No artist has ethnical sympathies. An ethnical sympathy in an artist is an unpardonable mannerism of style.
No artist is ever morbid. The artist can express everything. Thought and language are to the artist instruments of an art.
Vice and virtue are to the artist materials for an art.
From the point of view of form, the type of all the arts is the art of the musician. From the point of view of feeling, the actor’s craft is the type.
All art is at once surface and symbol.
Those who go beneath the surface do so at their peril.
Those who read the symbol do so at their peril.
It is the spectator, and not life, that art really mirrors.
Diversity of opinion about a work of art shows that the work is new, complex and vital.
When critics disagree the artist is in accord with himself.
We can forgive a man for making a useful thing as long as he does not admire it. The only excuse for making a useless thing is that one admires it intensely.
All art is quite useless.

Carravagio, Narcis

PREDGOVOR
Umetnik je tvorac lepih stvari.
Cilj umetnosti je da otkrije umetnost, a sakrije umetnika.
Kritičar je onaj ko može da na drugi način ili u novom ruhu prenese utiske o lepim stvarima.
Najviši kao i najniži oblik kiritike jeste autobiografija.
Oni koji u lepim stvarima nalaze ružna značenja pokvareni su, a nisu šarmantni. To je greška.
Oni koji u lepim stvarima nalaze lepa značenja, prosvećeni su. Za njih ima nade.
Odabrani su samo oni kojima lepe stvari znače samo lepotu. Ne postoji moralna ili nemoralna knjiga. Knjige su dobro ili loše napisane. To je sve.
Odbojnost 19. veka prema realizmu gnev je ljudoždera koji vidi sopstveno lice u ogledalu.
Odbojnost 19. veka prema romantizmu gnev je ljudoždera koji ne vidi sopstveno lice u ogledalu.
Moralni život čoveka čini deo teme umetnika, ali moralnost umetnosti sastoji se od savršenog korišćenja nesavršenog sredstva. Nijedan umetnik ne želi ništa da dokaže. Čak i istinite stvari je moguće dokazati.
Umetnik nema etničkih saosećanja. Etničko saosećanje kod umetnika predstavlja neoprostiv manirizam stila.
Umetnik nikad nije morbidan. Umetnik može sve da izrazi.
Misao i jezik za umetnika su instrumenti umetnosti. Mana i vrlina za umetnika predstavljaju umetničku građu.
Sa tačke gledišta forme, uzor svih umetnosti jeste umetnost muzičara Sa tačke gledišta osećanja, uzor je veština glumca.
Umetnost je istovremeno i površna i simbol.
Oni koji zarone pod površinu čine to na sopstveni rizik.
Oni koji pročitaju simbol čine to na sopstveni rizik. Umetnost, u stvari, održava gledaoca, ne život.
Različitost mišljenja o nekom umetničkom delu pokazuje da je to delo novo, složeno i vitalno.
Kada se kritičari ne slažu, umetnik se nalazi u saglasju sa sobom.
Čoveku možemo da oprostimo što stvara nešto korisno dotle dok ne počne da mu se divi. Jedini izgovor za stvaranje nečeg beskorisnog jeste što mu se čovek veoma divi.
Umetnost je sasvim beskorisna.

 

Branko Miljković – AJNŠTAJN SE MOŽE PREPEVATI

Pitanje: Mislite li da će čovekov prodor u kosmos naći odjeka u poeziji? I zašto ga već nije našao?

 B. Miljković: Verovatno. Samo, pesnici su jos uvek pod uticajem tragičnog Ikarovog leta.

„Ajnštajn se može prepevati“

(Razgovor s pesnikom Brankom Miljkovicem povodom njegove dve najnovije knjige pesama: „Poreklo nade“ i „Vatra i nista“, razgovor vodio Mihailo Blečić, objavljen je u NIN-u od 25. IX 1960. )

-Ko je naš najveći savremeni pesnik?

 

–Nesumnjivo Vasko Popa.

 

–Postoji li za Vas poetska formula sveta? Ako postoji, recite je.

 

–Sve istinske formule sveta su poetske. Često buljim u Ajnštajnove formule i verujem da se i one mogu prepevati. Savremena fizika bi mogla da uzme za epitaf Bodlerov stih: „Čovekov put vodi kroz šumu simbola.“ Moja formula: „Reči su moć i okvir sveta. Sve što se dešava, dešava se na području jezika i simbola, bilo da se radi o atomima ili o zvezdama.“

 

–Ima li pesnika koji piše onako kako biste Vi želeli da pišete?

 

–Ne. Treba sve drukčije i ponovo reći. Poeziju treba pročistiti. Nema pesnika koga ne bih ispravio. Ono što mi kod najvećeg broja pesnika smeta jeste nedovoljna sažetost. Vaska Popu, pored ostalog, cenim upravo zbog te sažetosti. Samo ono sto je sažeto, ne može se ponovo opevati.

 

-Da li je poezija „neprekidna svežina sveta“?

 

–Usvajam valerijevsku definiciju: „Poezija je patetika uma.“

 

-Filosofija delegirana u poeziju, je li nužna, funkcionalna?

–Savremena refleksivna poezija pretpostavlja misao oslobođenu racionalističkih eksplikacija, misao u odsustvu razuma, čistu i slobodnu misao. Posle nadrealista, misao je istinski zapevala.

 

–Kakve su Vaše veze sa nadrealizmom?

 

–Rodbinske. Sebe smatram unukom nadrealista. Pokušavam da u svom pesničkom postupku izmirim simboličku i nadrealističku poetiku.

 

–Da li po Vašem mišljenju literatura ide ispred kulture?

 

–S obzirom da smo, ranije kao i danas, imali literarnih ostvarenja čiju punu vaznost ne shvatamo, kojima nismo dorasli, ja bih rekao da je kod nas literatura jos uvek iznad opšteg kulturnog nivoa. Međutim, po pravilu, kultura bi trebalo da prethodi literaturi, kao viši oblik njene materijalne baze.

 

-Vi u svojoj prvoj knjizi (Uzalud je budim, 1957.) imate stih koji, ako se tačno se sećam, glasi: Sve što imamo to su naše reči. Ako biste morali da budete lišeni svih reči sem jedne, koju biste reč odabrali?

 

–Odabrao bih jednu prejaku reč, kadru da iz sebe ponovo stvori čitav rečnik.

 

–Koja je to reč?

 

–Vatra. Vatra priprema pticu. Ptica je poklon za nebo.

 

– Znači, Tako reči jedna drugu izmišljaju, kako to Vi kažete u pesmi Kritika metafora, (zbirka „Poreklo nade“).

 

-Da, upravo je tako.

–Može li se na našem jeziku ispevati velika poezija?

 

–Na svakom se jeziku moze pisati velika poezija. Ne postoje veliki i mali narodi, ne postoje veliki i mali jezici. Postoje veliki i mali pesnici.

 

–Koje dve pesme u našoj ranijoj poeziji smatrate najlepšim?

 

-“Santa Maria della Salute“ Laze Kostića i „Možda spava“ Vladislava Petkovića Disa.

 

–Moze li poezija pomoći…?

 

–Poezija ne pomaže, poezija miri.

 

–Šta Vas je, koji momenat, iz života okrenuo ka poeziji?

 

–Rano osećanje nemoći pred svetom nagnalo me je u poeziju. Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: ili da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čemu se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha.

 

–Šta Vas je navelo da knjizi date naslov Vatra i ništa?

 

–Mudra uspomena na mračnog pesnika iz Efesa. Zasnivajući poeziju na heraklitovski shvaćenom ontosu, pokušao sam da izbegnem eleaćanski apsurdnu zamrznutost koja se, recimo, javlja u mojim Tragičnim sonetima.

 

–U kom okviru ste pokušali da otelotvorite heraklitovsko shvatanje pevanja i mišljenja?

 

-U okviru klasicnog mita o vatri i ptici: Žar-ptici.

 

–Koji ciklus iz svoje poslednje knjige Vatra i ništa smatrate najboljim?

 

-Ne samo ja, vec i drugi drže da je najuspeliji Utva zlatokrila. U tom ciklusu su očigledna moja nastojanja da izgradim poeziju na nacionalnim simbolima.

 

–U čemu je bila snaga tih simbola?

 

-Njihova snaga bila bi u tome da odraze jedno pročišćeno narodno iskustvo i da svojom sugestivnošću sudbinski preurede narodnu uobrazilju. Vlastiti sistem simbola moze se izgraditi samo na vlastitoj nacionalnoj mašti. Ukoliko se to ne uradi, nikada se nećemo moći osloboditi tutorstva helensko-rimske, romanske simbolike koja ne odgovara dublje paganskoj osnovi našeg senzibiliteta.

 

–U knjizi „Poreklo nade“ imate ciklus pesama koji se zove „Kritika poezije“. Neuobičajeno, zar ne?

 

-U tom ciklusu pokušao sam da pravim poeziju od njenih nedostataka.

 

-Šta spremate u ovom trenutku?

 

–Sa Mišom Nikolićem prevodim stihove Mandelštama i Hlebnjikova. Pored toga, pripremam bibliofilsko izdanje svojih stihova s ilustracijama R. Stevića Rasa.

 

–Mislite li da će čovekov prodor u kosmos naći odjeka u poeziji? I zašto ga već nije našao?

 

–Verovatno. Samo, pesnici su jos uvek pod uticajem tragičnog Ikarovog leta.

 

–Kakvo ste detinjstvo imali?

 

–Tužno, ratno…

 

–Kada ste se najviše uplašili?

 

–Samo jednom, kad mi se učinilo da više neću napisati ni jednu pesmu.

 

–Sad jedno savremeno pitanje, ali izvan umetnosti: Idete li na fudbalske utakmice?

 

–Ne.

–Da li ste nešto zaboravili u životu?

 

–Zaboravio sam mnogo toga. Pišem pesme da bih se setio šta sam sve to imao.

 

–Da li biste voleli da ponovo učite da hodate i govorite?

 

–Uvek se nanovo učim uspravnom hodu i govoru.

 

–Šta Vas nervira u životu?

 

–Sporost.

 

-Kada bi na Vama izvršili takozvano biološko smrzavanje i probudili Vas kroz dvadeset godina, šta biste učinili u tom trenutku?

 

–Trazio bih da me ponovo zamrznu!

–Vaša omiljena poslovica?

 

–„Praznu glavu vetar nosi.“

 

–Šta mislite o vremenu-sudiji?

 

–Vreme je lažno, ali sud njegov je istinit.

 

-Da li biste hteli još nešto da nam kazete o svojoj poeziji?

 

–Mogao bih da kažem još mnogo štošta, ali mislim da to nije potrebno. Svako objašnjenje je uslovno i nije jedino. Ono što je pesnik želeo reći u pesmi, ni približno ne iscrpljuje njen smisao. Svaki bi pesnik mogao da kaže za sebe: Ko sam ja da govorim o svojoj poeziji.

 

–Zašto ste svoju knjigu „Vatra i ništa“ posvetili kritičaru Petru Džadžiću?

 

-Za svaki slučaj…

 

-Kažite jedan svoj stih…

 

–Hoće li sloboda umeti da peva kao sto su sužnji pevali o njoj.

 

–Koja je umetnost, za Vas, najveća?

 

–Igra na trapezu.

 

-Šta mislite o budućnosti poezije?

 

–Sve što je ljudsko ima svoju budućnost. Budućnost poezije je budućnost čoveka. O propasti poezije govore oni koji se plaše progresa.

Mihailo Blečić,  NIN-u od 25. IX 1960.