RSS

Месечне архиве: април 2015

ODLOMCI IZ ESEJA JOSIFA BRODSKOG

JEZIK I SVESNOST

Svakog dana se u čovekovoj duši mnogo štošta menja, ali način izražavanja ostaje isti. Sposobnost izražavanja zaostaje za iskustvom. To štetno utiče na psihu. Osećanja, nijanse, misli, percepcije koje ostaju neimenovane, nedovoljno objašnjene, neprecizno formulisane, nagomilaju se unutar individue i mogu dovesti do psihološke ekspolozije ili potonuća.

Sada, kao i ubuduće, mislim da treba da se usredsredite na preciznost vašeg jezika. Nastojte da obogatite rečnik i da postupate sa njim kao sa bankovnim računom. Poklonite mu mnogo pažnje i trudite se da povećate svoje dividende. Nije cilj u tome da doprinesete krasnorečivosti u svojoj spavaćoj sobi ili svom profesionalnom uspehu – mada je kasnije i to moguće – i nije stvar u tome da se pretvorite u soficistiranog govornika. Cilj je da omogućite sebi da se što potpunije i tačnije izražavate; jednom rečju, cilj je vaša uravnotežnost.

Jer nagomilavanje neizgovorenog, nedovoljno artikulisanog, može dovesti čoveka do neuroze. Svakog dana se u čovekovoj duši mnogo štošta menja, ali način izražavanja ostaje isti. Sposobnost izražavanja zaostaje za iskustvom. To štetno utiče na psihu. Osećanja, nijanse, misli, percepcije koje ostaju neimenovane, nedovoljno objašnjene, neprecizno formulisane, nagomilaju se unutar individue i mogu dovesti do psihološke ekspolozije ili potonuća.

Da bi se to izbeglo, čovek ne mora da se pretvori u knjiškog moljca. Treba samo da nabavi rečnik i da ga čita svaki dan, a ponekad i knjigu pesama. Rečnici su, međutim po važnosti na prvom mestu. Ima ih mnogo svuda oko nas, uz neki se dobija i lupa. Dosta su jeftini, ali čak i onaj najskuplji (sa lupom) staje mnogo manje od jedne posete psihijatru. Ako se ipak odlučite da odete kod psihijatra, obraćate mu se kao da imate simptome leksičkog ludila.

J. Brodski – Govor na stadionu (iz knjige Tuga i razum)

brodski jezik

O UMETNOSTI I LEPOTI

„Možda je umetnost prosto reakcija organizma na vlastitu ograničenost“ J. Brodski

Da ponovim: voda se izjednačava sa vremenom i čini dvojnika lepote. Délom sazdani od vode, mi služimo lepoti na isti način. Glačajući vodu, ovaj grad oplemenjuje izgled vremena, ulepšava budućnost. To je njegova uloga u vasioni. Grad je statičan, dok se mi krećemo. Suza to dokazuje. Jer mi odlazimo, a lepota ostaje. Mi idemo u budućnost, a lepota je večna sadašnjost. Suza je pokušaj da se ostane, da se ne ide, da se slije s gradom. Ali, to je protiv pravila. Suza je korak nazad, danak koji budućnost plaća prošlosti. Ili je rezultat oduzimanja većeg od manjeg: lepote od čoveka. Isto važi za ljubav, jer je čovekova ljubav veća od njega samog.

J. Brodski – VODENI ŽIG (odlomak)

brodski zig

 

BUDITE SKROMNI

Trudite se da se ne izdvajate od drugih, nastojte da budete skromni. I sada nas je previše, a uskoro će nas biti mnogo više. To penjanje na mesto pod suncem obavezno se dešava na račun drugih, onih koji se neće penjati. To što morate nekima stati na nogu ne znači da im morate stajati na ramenima. Uz to, sve što budete videli sa te tačke biće ljudsko more i oni koji su poput vas zauzeli sličnu poziciju – važnu, ali pri tom veoma opasnu – oni što se zovu bogatim i slavnim. Uopšte, uvek ima nečeg neprijatnog u tome da čovek ima više sreće od njemu sličnog, pogotovo kada tih sličnih ima na milijarede. Uz to treba dodati da bogatih i slavnih u naše vreme ima na gomile i da tamo, na vrhu, postaje veoma tesno.

Zato ako želite da postanete bogati i slavni, ili i jedno i drugo, neka vam je sa srećom, ali se ne predajte tome potpuno. Žudeti za nečim što imaju drugi, znači gubiti sopstvenu unikalnost; s druge strane to, naravno, stimuliše masovnu produkciju. Ali pošto trčite životnu trku samo jednom, razumno bi bilo izbegavati najočiglednije klišee, uključujući i luksuzna izdanja. Svest o vlastitoj izuzetnosti, imajte to u vidu, takođe podriva vašu unikalnost, da ne govorimo o tome da ona sužava vaš osećaj za realnost. Gurati se među one koji, s obzirom na njihov prihod i spoljašnji izgled predstavljaju – makar teoretski – neograničen potencijal, mnogo je više od članstva u bilo kom klubu. Potrudite se da budete sličniji njima nego onima koji na njih ne liče; trudite se da nosite neupadljive bolje. Mimikrija je zaštita individualnosti, ne njeno odricanje.

Savetovao bih vam, isto tako, da govorite tiše, ali se plašim da ćete smatrati da sam otišao predaleko. I ne zaboravite da je pored vas uvek neko – bližnji. Niko ne traži od vas da ga volite, ali trudite se da ga ne povredite i da ga ne uznemiravate mnogo; gledajte da mu stanete na nogu oprezno, a desi li se da poželite njegovu ženu, imajte na umu da to govori o nedostatku vaše mašte, o vašem neverovanju u bezgranične mogućnosti života. U najgorem slučaju potrudite se da se setite sa kakve je daljine – od zvezda, iz dubine vasione, možda s njenog suprotnog kraja – stigla molba da to ne činite isto kao i ideja da bližnjeg treba voleti kao samog sebe. Očito da zvezde o sili teže i usamljenosti znaju više od vas jer one su – oči žudnje.

J. Brodski – Govor na stadionu (govor diplomcima Mičigenskog univerziteta) (iz knjige Tuga i razum)

SKROMNI

DOBROTA I LIČNA HRABROST

Svi se mi ponašamo u životu kao da nam je neko nekada negde rekao da će život biti lep, da možemo računati na harmoniju, na raj na zemlji. Hoću da kažem da za dušu – za čovečju dušu – ima nečeg uvredljivog u propovedi raja na zemlji. I nema ničeg goreg za ljudsku svest od zamene metafizičkih kategorija pragmatičnim, estetskim i socijalnim. No, ostajući u sferi praktičnog, ako se potrudimo da se prisetimo ko nam je i kada govorio nešto slično, u našoj podsvesti se javljaju roditelji u trenutku kada samo bolesni i ležimo u krevetu, naša baka, učiteljica u školi, naslov u novinama ili prosto reklama za kiselu vodu. Ako je, zapravo, neko nešto i govorio čoveku, to je Gospod Bog – Adamu, o tome kako će zarađivati svoj hleb i kakvi će mu biti dani i noći. I to najviše liči na istinu i još treba zahvaliti Tvorcu za to što nam s vremena na vreme daje odušak. Život – takav kakv je – nije borba između Dobra i Zla, nego pre između Zla i Užasa. I čovekov zadatak se danas svodi na to da ostane dobar u carstvu Zla, a ne da i sam postane nosilac toga Zla. Uslovi života na zemlji su se izuzetno brzo zakomplikovali i čovek, očito nespreman na tako silovitu promenu, čak i biološki, sada je naklonjeniji pre histeriji nego hrabrosti. Ali, ako ne veri, upravo ga tome treba pozivati – na ličnu hrabrost, a ne na nadu da će neko (drugi režim, drugi predsednik) olakšati njegov zadatak.

J. Brodski – Pisac je usamljeni putnik….(1972)

brodski dobrota

TREBA ČITATI POEZIJU

…Da bi se razvio dobar ukus u književnosti – treba čitati poeziju! Budući najvišom formom ljudskog načina izražavanja, poezija nije samo najsažetiji, već i najkondenzovaniji način prenošenja čovekovog iskustva…

…Poezija razvija u prozi, pre svega, težnju ka metafizici koja razlikuje umetnička dela od prostih belles lettres. Međutim, treba reći da se upravo u tom domenu proza pokazala kao prilično lenj učenik….

…veliki pisac je samo onaj koji svetu donosi novu duhovnu ideju. Kao, na primer Dostojevski, koji je izrekao da u čoveku postoje dva bezdna – Zlo i Dobro – ali da čovek nema mogućnost izbora, nego se njiše između njih kao klatno. Ili Melvil, koji je rekao da u dvoboju između dobra i zla nema pobednika: oni se uzajamno uništavaju i to je zapravo tragičan poraz dveju najviših ljudski kategorja, tačnije – to je tragedija čoveka u ulozi svedoka toga poraza…

A kad je o književnosti reč, …….. književnost je, pre svega, prevođenje metafizičkih istina u bilo koji postojeći govor.

Da bi se razvio dobar ukus u književnosti – treba čitati poeziju! Ako mislite da to govorim zbog privrženosti esnafu, iz težnje da proširim interese vlastite gilde – varate se: nisam član profesionalnog udruženja. Stvar je u tome da, budući najvišom formom ljudskog načina izražavanja, poezija nije samo najsažetiji već i najkondenzovaniji način prenošenja čovekovog iskustva; ona isto tako nudi najviše moguće standarde za bilo koju lingvističku operaciju – pogotovo onu na hartiji.

Što više čitamo poeziju postajemo netrpeljiviji prema svakoj vrsti praznoslovlja i opširnosti bilo u političkom ili filozofskom govoru, u istorijskim, društvenim naukama ili beletristici. Za dobar prozni stil uvek je zalog preciznost, ubrzanje i lakonska snaga pesničkog govora. Kao dete epitafa i epigrama, kao najkraći mogući put do bilo koje zamišljene teme, poezija u ogromnoj meri disciplinuje prozu. Ona je uoči ne samo vrednosti svake reči već i spretnosti iskazivanja duševnih stanja, alternativama linijske kompozicije, umeću izbacivanja očevidnosti (onoga što se podrazumeva), isticanju detalja, tehnici antiklimaksa. Poezija razvija u prozi, pre svega, težnju ka metafizici koja razlikuje umetnička dela od prostih belles lettres. Međutim, treba reći da se upravo u tom domenu proza pokazala kao prilično lenj učenik.

Molim da me ne shvatite pogrešno: nemam nameru da rušim ugled prozi. Stvar je u tome što je sticajem prilika poezija nastala pre proze i na taj način pokrila veće rastojanje. Književnost je počela poezijom, pesmom nomada koja prethodi pisanju naseljenika. I mada sam jednom poredio razlike između poezije i proze razlikama između vazdušnih snaga i pešadije, rečenica koju izgovaram sada nema nikakve veze ni sa hijerarhijom niti sa antropološkim izvorima literature. Sve što pokušavam da učinim je da budem praktičan i oslobodim vaše oči i moždane ćelije gomile nepotrebnog štampanog materijala. Poezija je, može se reći, i bila izmišljena s tim ciljem jer je ona sinonim za ekonomičnost. I zato sve što treba da činimo je da rekapituliramo, makar u minijaturi, taj proces koji je zauzimao mesto u našoj civilizaciji tokom dva milenijuma.

J. Brodski – „Kako čitati knjigu?

BRODSKI POEY

VERUJEM U LIČNI POKRET, POKRET DUŠE…

Ne verujem u političke pokrete, verujem u lični pokret, u pokret duše, kada se čovek zagledan u sebe toliko postidi da poželi da promeni nešto u samom sebi, ne u spoljašnjem svetu. Umesto toga predlažu nam jeftin i krajnje opasan surogat unutrašnjoj čovekovoj tendenciji za promenom: ovaj ili onaj politički pokret. Jer svaki politički pokret predstavlja sredstvo izbegavanja lične odgovornosti za ono što se dogodilo. A čovek koji se spolja bori protiv Zla, automatski sebe poistovećuje sa Dobrom, počinje sebe da smatra njegovim nosiocem. To je samo forma samoopravdavanja, self-comfort, i u Rusji je ona rasporstanjena ništa manje nego bilo gde u svetu, možda se samo ispoljava na drugi način, jer tamo ima opipljiviju osnovu, više je determinisana u doslovnom smislu. Zajedništvo u sferi ideja po pravilu ništa posebno dobro nije donelo. Čak ni u sferama veoma visokih ideja: setimo se Lutera. Šta reći o čisto političkim idejama! „Svet je rđav, treba ga promeniti. Na takav i takav način.“ Svet uopšte nije rđav, može se čak reći da je dobar. A istina je da su ga iskvarili njegovi stanovnici. I ako nešto treba menjati, nisu to detalji pejzaža, treba menjati same sebe. U političkim pokretima je glupo to što oni odlaze suviše daleko od svog polazišta; što njihove posledice ponekad tako unakaze svet da ga možemo smatrati rđavim, čisto vizuelno; što ljudsku misao usmeravaju u ćorsokak. Napon političkih strasti direktno je proporcionalan rastojanju od izvora problema.

J. Brodski – Pisac je usamljeni putnik,1985. (odlomak iz eseja)

POKRET DUSE

Advertisements
 
2 коментара

Објављено од стране на април 30, 2015 in Јосиф Бродски есеји

 

Ознаке: , , , , , ,

Чеслав Милош ШТА МЕ СЕ ТИЧЕ

Шта се мене или кога још тиче
што ће и даље бити излазака и залазака сунца,
снега на планинама, шафрана,
и човечанства са његовим мачкама и псима?
Шта нас се тиче,
што ће у великом земљотресу део северне Калифорније,
пропасти у море,
што ће бити разматрана легалност бракова с компјутерима,
што ће настати кибернетичко планетарно царство,
што ће 3000. године у Риму бити свечано прослављен
улазак у четврти миленијум хришћанства?
Шта нас се тиче – ако ће у нашем пределу престати
врева света
и што ћемо прећи у Друго, изван времена и простора.
Узалудно нас у обреду Задушница маме јелом и пићем.
Не оглашавамо се, јер недостаје нам језик споразумевања са живима.
И вене непотребно цвеће, ту стављено кад смо већ били далеко.

2003

Из збирке Последње песме, превод: Бисерка Рајчић

Pol Gogen

Pol Gogen

 
Оставите коментар

Објављено од стране на април 29, 2015 in Чеслав Милош

 

Ознаке: , ,

POEZIJA JOSIFA BRODSKOG

GOVOR NA SORBONI
Filozofiju treba izučavati, u najboljem slučaju,
posle pedesete. Graditi model
društva – pogotovu. Prvo valja
naučiti kao se sprema supa, peče – ako ne i lovi –
riba, kuva pristojna kafa.
U protivnom, moralni zakoni
će zamirisati na očev kaiš ili na prevod
sa nemačkog. Prvo treba naučiti
kako gubiti pre no što dobiješ,
mrzeti sebe više od tiranina,
godinama oblagati sobu polovinom
ništavnog tugovanja – pre razmatranja
o trijumfu pravde. Koji nastupa
uvek sa kašnjenjem od minimum četvrt veka.

Izučavati rad filozofa treba kroz prizmu
iskustva ili – sa naočarima (što je približno jedno isto),
kada se slova slivaju i kada je
gola ženska na zgužvanoj prostirci
za vas fotografija ili reprodukcija
umetničke slike. Istinska ljubav
prema mudrosti ne insistira na uzajamnosti,
i dobija, ne brakom,
oblik knjižurine izdate u Getingenu,
već ravnodušnoću prema sebi,
crvenilom stida, ponekad – elegijom.

(Negde zvoni tramvaj, oči se sklapaju,
vojnici se pevajući vraćaju iz bordela,
kiša – jedino što podseća na Hegela)

Istina se u tome sastoji, da istina
ne postoji. To ne oslobađa
od odgovornosti, nego upravo suprotno:
etika – to je vakuum koji ispunjava ljudsko
ponašanje, praktično neprestano;
ili, ako vam je draže, kosmos.
I bogovi vole dobro ne zbog njegovih očiju,
već zato što, da ga nema, ne bi ni postojali.
I oni, sa svoje strane, ispunjavaju vakuum.
I može biti, čak još sistematičnije,
nego mi: jer na nas se ne može
računati. Iako nas ima više,
nego što nas je ikada bilo, mi – nismo u Grčkoj:
nas ubija niska oblačnost i, kako je gore navedeno, kiša.

Izučavati filozofiju treba kada vam filozofija
nije potrebna. Kada naslućujete
da su stolica u vašem hotelu i Mlečni put
povezani među sobom tešnje
nego uzrok i posledica, nego vi
i vaši rođaci. I da je zajedničko
sazvežđima i stolicama – bezosećajnost, bezdušnost.
To nas zbližava, ako ne i spaja
ili smo već krv! Prirodno, težiti
sličnosti sa stvarima ne priliči. S druge strane, kada
ste bolesni, nemate obavezu da ozdravite
i ne nervirate se kako izgledate. Eto šta znaju
ljudi posle pedesete. Eto zašto oni
sada, gledajući u ogledalo, zamenjuju estetiku sa metafizikom.

mart 1989.

J. Brodski – Sabrane pesme

prepevao: Aleksandar Mirković

brodski 1

MAJKA GOVORI HRISTU….
X

Majka govori Hristu
– Jesi li moj sin ili moj
Bog? Raspet si na krstu.
Kako ću sad domu svom?

Kako ću preko praga,
Ne shvativši šta to bi:
Jesi li moj sin il’ Bog?
To jest, mrtav si ili živ?

Odgovor on joj sprema:
– Mrtav il’ živ da sam,
razlike, ženo, nema.
Bio sin ili Bog, tvoj sam.

1971.
J. Brodski – Mrtva priroda (odlomak iz poeme)

Prepevao: Aleksandar Mirković

Veličković Snežana

Veličković Snežana

USAMLJENOST
Kada izgubi ravnotežu
tvoja svest posustala,
kada stepenici tog stepeništa
beže ispod nogu,
kao paluba,
kada pljuje na čovečanstvo
tvoje noćno samotništvo –
možeš
misliti na večnost
i sumnjati u neporočnost
ideja, hipoteza, na umetničkih
dela pogled,
i – samog začeća – uzgred
Madoninog sina Isusa.

Ali bolje je diviti se stvarnosti
i njenim grobovima dubokim,
koji će ti se potom,
kasnije mnogo,
pokazati bliskim.
Da.
Bolje je diviti se stvarnosti
s njenim putevim kratkim,
koji će ti se zatim
čudom nekim
pokazati
širokim,
pokazaće se velikim,
prašnjavim,
kompromisima popločanim,
pokazaće se velikim krilima,
pokazaće se velikim pticama.

Da. Bolje je diviti se stvarnosti
s njenim merilima ubogim, koja ti se gade,
i koja će ti potom, neobično do krajnosti,
poslužiti kao balustrade
(iako ne osobito čiste),
da drže u ravnoteži
hrome istine tvoje
što na tom izlizanom stepeništu stoje.

1959.

J. Brodski – Sabrane pesme

Prepevao: Aleksandar Mirković

brodski 3

ŠTA TREBA ZA ČUDO
25. XII 1993.

Šta treba za čudo? Kožuh se navuče,
prstohvat od danas, mrvica od juče,
i sa pregršt sutra očima još treba
ogrizak prostranstva i komadić hleba

I čudo se desi. Zato što čudesa
zemlji teže, u pameti im adresa,
do kraja se trude sa toliko žara,
pa čak i u pustinji pronađu stanara.

A dom napustiš li – upali kad krećeš
za oproštaj zvezdu na četiri sveće,
neka svet bez stvari obasja od tog trena,
i prati te u stopu za sva vremena.

J. Brodski – Sabrane pesme

Prepevao: Aleksandar Mirković

 

REMBRANT. BAKROPISI.
I

„Bio je toliko drzak, hteo je
da spozna sebe…“ Ne više i ne manje,
kao samog sebe.
Za dostizanje tog
nedostižnog cilja prvo se
naoružao ogledalom, no posle,
shvativši da glavni zadatak
nije u gledanju, koliko u tome,
da se o viđenom ispriča Holanđanima,
uzeo je iglu za bakropis
i počeo da priča.
O čemu
je pripovedao? Šta je video?

Otkrio je lice u ogledalu, koje je
samo u izvesnom smislu
ogledalo.
Svaki izraz
lica – odraz je jedino onoga
što se čoveku u životu dešava.
A dešava se svašta:
sumnja,
gubitak nade, gnevni smeh –
kako je čudno videti da su iste
crte sposobne da izraze
suštinski veoma različite osećaje.
Još je čudnije, što na kraju krajeva,
masku gneva, tuge, nade
i oduševljenja menja maska
spokojstva – takvo osećanje,
kao da ogledalo želi da se
svih svojih obaveza odrekne
i postane obično staklo, koje propušta
i svetlo i tamu bez ikakvih prepreka.

Tako je video svoje lice.
I zaključio da je čovek sposoban
da podnese svaki udarac sudbine,
da su žalost ili radost – isto,
za njegovo lice: kao raskošne odežde
za cara. I kao dronjci za prosjaka.
Sve je probao i našao, da mu je sve
što je probao taman.

II

I tada je pogledao unaokolo.
Proučavati druge imaš pravo
samo kada dobro proučiš sebe.
I u nizu, pred njim su prodefilovali
apotekari, vojnici, pacolovci,
lihvari, pisci, kupci –
Holandija je u njega gledala
kao u ogledalo. I ogledalo je uspelo
verodostojno – tokom mnogih vekova –
da odražva Holandiju i onu
zajedničku stvar koja objedinjuje
sva ta – mlada i stara lica;
a ime te zajedničke stvari je svetlost.

Ne razlikuju se lica, već je svetlost drugačija:
Jedni su, slično lampama, iznutra
osvetljeni. Drugi su slični
svemu onome što lampe osvetljavaju.
I u tome je suština različitosti.
Ali onaj
koji je stvorio svetlost, istovremeno
(i ne bez osnova) sazdao je senku.
A senka nije prosto stanje svetla,
već nešto jednako i čak nešto
što ga vremenom nadilazi.

Svaki izraz lica –
rasejanost, nada, glupost, bes
i štaviše pomenuta maska
spokojstva – nije zasluga života
il’ samih muskula lica, već jedino
zasluga osvetljenja.
Samo te
dve stvari – senka i svetlost – pretvaraju nas
u ljude.

Nije istina?
Dobro, izvedite ogled:
ugasite sveće, spustite zastore,
Šta u mraku predstavljaju vaša lica?

III

Ali ljudi misle drugačije. Ljudi
smatraju, da se o nečemu spore,
da nešto čine, vole, lažu,
čak prorokuju.
U međuvremenu,
oni samo koriste svetlost
i često je zloupotrebljavaju,
kao i svaku poklonjenu stvar.
Jedni, vremenom menjaju svetlost.
Drugi se zaklanjaju od svetlosti.
A treći se spremaju za zamrače ceo svet
svojom personom – svega ima.
A za neke, ona sama, iznenada se gasi.

IV

I kada se gasi za onoga
koga volimo, a za nas se ne gasi
kada možeš da vidiš samo
toga koga ne želiš da gledaš
(uključujući tu i samog sebe),

tada okrećeš pogled ka onome,
što je i pre bilo samo u drugom planu
tvojih portreta i slika –
ka zemlji…

Tragedija je završena. Glumac
odlazi dalje. Ali scena – ostaje
i počinje da živi svojim životom.

Da kao blagodarna sudbina
svom strašću oslika scenu.

Ti ćeš izreći svoj monolog. Ona
će nadživeti tvoje reči
i gromki aplauz, i ćutanje,
tako snažno opipljivo posle
aplauza. A onda – i tebe,
koji si sve to preživeo.

V

No, dobro,
to si i pre znao. To je – takođe
puteljak u tamu.
Ali treba li se toliko
bojati mraka? Jer mrak je
samo forma koja služi da se svetlo sačuva
od suvišnog trošenja, samo forma sna,
slično predahu.

To on i vidi. Deo lica.
Parče neke tkanine. Kraj taljiga.
Nečiji potiljak. Drvo. Bokal.
I sve to kao snoviđenje svetla,
usnulog na neko vreme čvrstim snom.

Ali pre ili posle ono će se probuditi.

1971.

Иосиф Бродский – Собрание сочинений

Prepevao: Aleksandar Mirković

brodski rembrant

NA STOGODIŠNJICU ANE AHMATOVE

Stranicu i oganj, zrno i žrvanj,
sekiru oštru i odsečenu vlas –
Bog čuva sve; osobito reči
praštanja i ljubavi, kao svoj glas.

U njima iskidan puls bije, krckanje kostiju se čuje,
i lopata snažno tuče; skladne i gluve
jer život je – jedan, iz smrtnih usta one bruje,
i jasnije zvuče, nego iz nadsvetske vate suve.

Velika dušo, naklon preko morskih vala
što ih nađe – tebi i čestici tvojoj zemnoj
što u rodnoj zemlji spava, tebi hvala
dar govora što si dala vasioni gluvonemoj.

 

jul, 1989.

Preprevao: Aleksandar Mirković

brodski ana

VEČE U PEĆINI

 

Zamisli, dok pališ šibicu, to veče sred pećine,
iskoristi, da osetiš hladnoću, pukotine
u podu, da osetiš glad – tu je posuda,
a pustinja, pustinja je posvuda.

Zamisli, dok pališ šibicu, tu ponoć u pećini,
vatru, siluete životinja, ili stvari u pomračini,
i – nabore peškira pomešane s licem, s vencem,
Mariju, Josifa, zavežljaj sа Mladencem.

Zamisli, tri mudraca, karavan što se vuče
ka pećini; tačnije, približavanje tri luče
zvezdi, škripa prtljaga, zvončića odjek,
(Mladenac nije zaradio još uvek
zvono što ječi u zgusnutog plavetnila visinu)
Zamisli, da Gospod u Ljudskom Sinu
prvi put Sebe prepoznaje na ogromnom
u tami rastojanju: bezdomni u bezdomnom.

1989.

J. Brodski – Sabrane pesme

Prepevao: Aleksandar Mirković

brodski vece

ŽIVOT U DIFUZNOM SVETLU

Tresak cinkane kante što je pretura
vetar. Automobili bruje
kližuć po kocki puta kao po ribama sura
voda Hadsona. Još se čuje
glas koji pripada Muzi;
u sutonu zvuči kao ničiji, ječi
jednolično poput zujanja muve
u zimski kad tone san: šapuće bez značenja reči.

Nerazbirljivost slova. Razlistan kupus
tučanih oblika. Nebesko svetlo kažnjeno
zbog grubosti saučesništva. Čija umetnost, i ukus,
jeste kratkovidost, nipošto nežnost.
Život u difuznom svetlu! i nedeljama iza senila
ničeg u ustima osim opušaka i piva.
Zimi još samo oko čuva trag zelenila,
paleći ogledalo golo, kao kopriva.

Ah, pri takvoj svetlosti ne treba nam ništa!
Ni voljena žena, ni uzvišenost pravde puke.
Obrisi predmeta, kao granata šištava,
rasprskavaju se čim nam dospeju u ruke.
A udovi nam se kočanje. To je očito
stoga što studen u difuznoj svetlosti
demonstrira svojstva siluete – naročito
ako predmet nije u cvetu mladosti.

Spevati, zar, pesmu o onome što se iza brega
valja? O tome da l će pola s celim da se složi?
O čuvstvu, kao da ste zagrabili iz svega
onog što je bilo: pri uštapu, nožem.
Al niko, napregnuv na vratu žile strujne,
Vaš napev neće prihvatiti. Ni svesni je
znalac neće, ni publika. Što se više čuje
kuplet to je izvođač bestelesniji.

 

Josif Brodski

Prepevao: D. Kiš

_______________
Napomena Danila Kiša: „Pesma Josifa Brodskog “Život u difuznom svetlu” samo je na prvi pogled bliska ruskoj tradiciji zauma. Ako se dublje uronimo u nju, otkrićemo slojeve slika i raspoloženja u isprepletanosti zvuka i smisla. Smisla, i onda kad nam on nije sasvim jasan, kad ga tek naslućujemo. Ova je pesma, kao svako pesničko delo, “otvoreno delo”, par excellence, mada ona bez sumnje nosi u sebi, negde u svojoj mutnoj dubini, u tajni svog nastanka, onaj jedinstveni smisao koji je spasava od proizvoljnosti neadekvatnog tumačenja.
……
“Za razliku od proze”, kaže Brodski, “poezija ne treba toliko da izražava osećanja koliko treba da ih jezički apsorbuje”.

brodski difuzno

 

SAVREMENA PESMA

Čovek dolazi do ruševina opet, i opet,
bio je ovde prekjuče i juče
i sutra će doći,
privlače ga ruševine.
Govori:
Postepeno,
postepeno ćeš naučiti mnoge stvari, mnoge,
naučićeš da prebiraš šut u grudima,
svoje budilnike i nagorele korice albuma,
navići ćeš
da ovde dolaziš svaki dan,
navići ćeš, da ruševine postoje,
i sa tom mišlju saživećeš se.
Počeće, ponekad da izgleda da – tako treba,
počeće ponekad da izgleda, da si sve naučio,
i sada sa lakoćom govoriš
na ulici sa nepoznatim detetom
i sve mu objašnjavaš. Tako treba.
Čovek dolazi ruševinama, ponovo dolazi,
svaki put kada hoće ponovo da voli,
kada ponovo navija budilnik.
Nama, ljudima normalnim, u glavu ne ide, kako je moguće vratiti
se kući i naći umesto doma – ruševine. Ne, mi ne znamo kako je to moguće
izgubiti i noge, i ruke pod vozom ili tramvajem – sve to dolazi do
nas – hvala Bogu – kao tužna priča, međutim, to je
neophodan procenat nesreća, to je – „ruža nesreće“.* (*kineska ruža donosi nesreću prim. prev.).
Čovek ruševinama dolazi opet,
dugo gura štap u mokre tapete i šut,
naginje se, penje se i posmatra.
Neko gradi kuću,
neko ih večno ruši, neko ih ponovo gradi,
izobilje gradova ispunjva nas optimizmom.
Čovek se na ruševine penje i gleda,
ti ljudi obično ne plaču.
Štaviše, kad su u gostima kod – hvala Bogu – normalnih poznanika,
neodobravajuće gledaju u hrpu foto-albuma.
„U naše vreme, – tako oni kažu – ne treba sakupljati fotografije.“
Mnogo se može izgraditi, i toliko i razrušiti
i ponovo sagraditi.
Nema ničega strašnijeg, od ruševina u srcu,
ničega strašnijeg nema od ruševina,
na koje pada kiša i pored kojih
prolaze novi automobili,
po kojima, kao aveti, lutaju
ljudi sa slomljenim srcem i deca sa beretkama,
ničega nema strašnijeg od ruševina,
koje prestaju da budu metafora
i postaju ono što su nekada bile:
domovi.

1961.

Prepev Aleksandar Mirković

savremena pesma

ZVEZDA ROŽDESTVA

Po hladnoći, u predelu naviklom više na vrelinu,

nego na mraz, pre na ravninu nego na planinu,

rodilo se Dete u pećini, da spase svet;

Zimski je vetar meo pustinju, od peska praveći smet.

Sve mu se ogromnim učini: majčine grudi, žuta para

iz volovskih nozdrva, odežde mudraca – Baltazra, Gaspara

Melhiora; darovi njihovi razbacani oko malog gnezda.

On je bio samo tačka. I ta tačka beše Zvezda.

Pažljivo, bez treptaja, kroz oblake retke,

na Detence što u jaslama ležaše, iz daleke,

iz dubine Vaseljene, s njenog drugog  konca,

Zvezda je u pećinu gledala. Bio je to pogled Oca.

 

1987

 

Prepevao: Aleksandar Mirković

Евгений Демаков - Рождество Христово

Евгений Демаков – Рождество Христово

AVGUSTOVSKI LJUBAVNICI

Avgustovski ljubavnici,
avgustovski ljubavnici sa cvećem prolaze,
nečujni glas svečanost ih poziva
avgustovski ljubavnici u crvenim košuljama, poluotvorenih usana
promiču raskrsnicama, nestaju u sokacima,
po trgu trče.

Avgustovski ljubavnici
u večernjem vazuhu crtaju
bojama svojih košulja, crveno-bele linije,
široko otvoreni prozori u crnoj svetini svetle,
i svi nekud idu, sve doziva neki glas.

Evo i veče života, evo i veče ide kroz grad,
boji drveće, pali lampe, ukrašava auta,
u uskim sokacima užurbano zvone crkvena zvona,
vraćaj se nazad, izađi na balkon, ogrni mantil.

Vidiš, avgustovi ljubavnici promiču dole sa cvećem,
plave reke reklama beskonačno liju sa krovova,
eto, ti gledaš dole, nikada ne menjaj mesto,
nikada, ni sa kim, eto, to sebi govoriš.

Evo, cveća i cveća, i stanova sa novim ljubavima,
sa mladim telom uspinješ, uspinješ se na novi krug,
predajući sebe sa novim krikom i sa novim krvlju,
predajući sebe, ispuštaš cveće iz ruke.

Novo veče šumi, nad novim životom, da se niko neće vratiti,
da niko neće proći ispod tvog balkona idući tebi,
i neće postati tebi, neće postati, neće postati bliži
nego što je samom sebi, nego što je svom cveću, nego što je sebi.

1961

Prepev: Aleksandar Mirković

Gustav Klimt

Gustav Klimt

 
Оставите коментар

Објављено од стране на април 27, 2015 in Јосиф Бродски поезија

 

Ознаке:

Ирвинг Стоун ЖУДЊА ЗА ЖИВОТОМ (одломак)

„Желео је да каже збогом. Упркос свему, свет у коме је живео ипак је био добар. Као што је Гоген рекао: „Поред отрова постоји и противотров.“ А сада, кад напушта тај свет, он жели да му каже збогом. Жели да каже збогом свим пријатељима који су му помогли да проживи живот: Урсули, која га је својим презиром истргла из уобичајеног живота и претворила га у изгнаника; Мендесу да Кости, који му је улио веру да ће се на крају изразити и даће то изражавање оправдати цео његов живот; Кејт Вос, чије су речи: „Не, никада, никада“ остале урезане у његовој души; госпођи Денис, Жаку Вернеју и Анрију Декруку, који су му помогли да заволи понижене на овој земљи; пречасном Питерсену, који у својој племенитости није примећивао Винсентово ружно одело и незграпно понашање, мајци и оцу, који су га волели онако како су могли; Кристин, јединој жени коју му је судбина доделила да га благослови; Маувеу, који му је био учитељ неколико дивних недеља; Вајсенбруку и Де Боку, који су му били прави пријатељи сликари; својим стричевима Винсенту, Јану, Корнелиусу Маринусу и течи Стрикеру, који су га прогласили за белу врану породице Ван Гог; Маргот, јединој жени која га је волела и која је због љубави према њему покушала да се убије; својим пријатељима сликарима у Паризу: Лотреку, који је опет затворен у лудницу да тамо умре; Жоржу Серау, који је од претераног рада умро у тридесет првој години; Полу Гогену, просјаку у Бретањи; Русоу, који труне у једној јазбини близу Бастиље; Сезану, огорченом пустињаку на врху брежуљка у Ексу, чича Тангију и Рулену, који су му показали суштину једностваних душа на земљи;Ракели и доктору Реју, који су му указали ону љубазност која му је била потребна; Ориеу и доктору Гашеу; јединој двојици људи на земљи који су га сматрали великим сликарем: и, на крају, свом добром брату Теу, који је толико патио због њега, који га је толико волео и који је био најбољи брат на свету.
Међутим, речи никада нису биле његово средство изражавања. То „збогом“ морао би да наслика.
Подигао је лице према сунцу. Револвер је прислонио уз бок. Притиснуо је окидач. Пао је доле, заривајући лице у богату, топлу иловачу, као део те земље који се враћа у мајчину утробу.“

tall-trees-in-the-night-vincent-van-gogh

tall-trees-in-the-night-vincent-van-gogh

 
Оставите коментар

Објављено од стране на април 23, 2015 in Стоун

 

Ознаке: , , ,

Иван Иљин О ЧИТАЊУ (одломак из есеја)

… Обично се мисли да је читање доступно сваком образованом човеку. Нажалост, није. Зашто?
Зато што прави читалац даје књизи своју слободну пажњу, све своје душевне способности, своје умење да у себи изазове ону истиниту духовну ситуацију која је неопходна разумевању те књиге. Право читање не своди се на пуко преношење одштампаних речи кроз свест: оно захтева усредсеђену пажњу и тврду жељу да се заиста чује истинит глас аутора. Разум и празна уобразиља нису довољни да се заиста зачује истинит глас аутора. Треба осетити срцем и завирити у срце. Треба преживети страст – страсним осећањем: треба проживети драму и трагедију живом вољом; у нежној лирској песми треба зачути све уздахе, затреперити на сваку нежност, загледати се у све даљине и дубине; велика идеја може да захтева, ни мање ни више, читавог човека.
То значи да је читалац позван да у себи верно произнесе душевни духовни акт пишчев, да почне живети тим актом и да му се преда с поверењем. Само уз тај услов одиграће се жељан сусрет између обојице, и читаоцу ће се отворити оно важно и значајно што га је мучило и над чиме се трудио писац. Истинско читање је својеврсно уметничко јасновидство, но и способно да тачно и потпуно обнови духовне визије другог човека, да живи у њима, да се њима наслађује и обогаћује. Уметност читања побеђује усамљеност, растанак, даљину и епоху. То и јесте сила духа да оживљава слова, отвара перспективу ликова и смисла иза речи. Да испуњава унутрашње „просторе“ душе, да сагледа нематеријално, да се суочава са непознатим или чак умрлим људима и заједно са аутором уметнички и мисаоно постигне суштину Богом сазданога света.
Читати – значи тражити и налазити; јер читалац као да проналази духовно стање које је скрио писац: он жели да га пронађе у читавој његовој пуноћи и да га присвоји за себе То је стваралачки процес, јер обнављати значи – стварати. То је борба за духовни сусрет; то је слободно сједињење са оним који је први стекао и закопао тражено благо. Ономе ко никада тако нешто није покушао и преживео, увек ће се учинити да се од њега захтева „немогуће“.
Уметност читања треба освајати и у себи продубљивати. Читање мора бити усредређено; оно мора постати стваралачко и свесагледавајуће. И само онда ће нам се открити његова духовна драгоценост и његова душеотварајућа снага. Тада ћемо схватити шта треба читати и шта не треба читати; јер постоји читање које обогаћује душу човека и изграђује његов карактер, као што постоји читање које разара и квари.
По читању можете препознати и одредити човека. Јер свако од нас је оно што чита, и сваки човек је оно како чита; и сви ми неприметно постајемо оно што ишчитавамо из прочитаног – као букет цветова који смо набрали читањем…
knjiga

 
Оставите коментар

Објављено од стране на април 23, 2015 in есеј

 

Ознаке: ,

Бранислав Живановић СТВАРНИЈЕ ОД БОГА

Судски извршитељи доносе поруку
о бескрајном дугу са рукама пуним
познатих ствари

– позив на одговорност.

Наравоученије празнином звечи,
промаја неутажива.

Пензија је кусур после смрти радног века:
Тринаести месец,
Тринаеста плата,
Тринаеста сиса
за Тринаесто прасе.

Само самоубиство је исплативо,
пише на огради моста,
пише на клупи перона железничке станице.

Мењао би награде и универзитетску диплому
да прехрани породицу,
али оне не спадају у хартије од вредности.

Запослење на лизинг
у две домаће фирме,
код приватног, страног предузетника.

Уместо паузе за ручак чита поезију.

Пробни рад се не плаћа.
Отказни рок је две недеље.
Радна униформа се враћа.

Подеране панталоне одбиће му од закаснеле плате.

Троши сапун и ђонове
због волонтерског рада у Заводу за запошљавање,
коме посвећено одлази.

Постаје религиозан:

Посао је црква,
приход је нафора,
а глад и хладноћа
су стварнији од Бога.

Из најновије збирке „Сидро“ (у штампи)

ParkeHarrison

ParkeHarrison

 
Оставите коментар

Објављено од стране на април 22, 2015 in Живановић

 

Ознаке: , ,

Џон Куци О ПОРЕКЛУ ДРЖАВЕ (Из књиге „Дневник лоше године“)

Сваки осврт на порекло државе креће од претпоставке да „ми“ – не ми, читаоци, већ неко генеричко ми, толико широко да никога не искључује – имамо удела у њеном настанку. Али чињеница је да се једини „ми“ које познајемо – ми сами и наши ближњи– рађамо у држави; у држави су се рађали и наши преци, онолико далеко у прошлост докле смо у стању да пратимо трагове. Држава је увек ту пре нас.
(Колико далеко у прошлост можемо да пратимо трагове? У афричкој мисли влада општа сагласност да након седме генерације више нисмо кадри да разлучимо историју од мита.)
Ако прихватимо, упркос свему што нам говоре чула, претпоставку да смо државу створили ми или наши преци, онда морамо прихватити и оно што из такве претпоставке следи: да смо ми или наши преци могли створити и у неком другом облику, само да нам се тако хтело; а можда и да бисмо је могли променити ако тако одлучимо. Но чињеница је да ће, чак и колективно, онима који су „под“ државом, који „припадају“ држави, бити веома тешко да промене њен облик; а укидање државе извесно није у њиховој – нашој– моћи.
Тешко да имамо моћ да променимо облик државе, а да је  укинемо не можемо јер смо, у односу на државу, управо то: немоћни. У миту о оснивању државе онако како га је установио Томас Хобс, наш пад у немоћ био је драговољан: да бисмо побегли од насиља братоубилачких ратова без краја и конца (одмазда на одмазду, освета на освету, вендета), ми смо лично и појединачно држави уступили право да користи физичку силу (чија правда тога и сила, чија сила тога и правда), и тако ушли под окриље (заштиту) закона. Они који су изабрали и бирају да остану изван тог уговора постају одметници од закона.
Закон штити сваког грађанина који га поштује. Штити до извесне мере чак и грађанина који, мада не оспорава силу закона, ипак користи силу против сопствених суграђана: казна предвиђена за преступника увек ће бити примерена његовом преступу. Чак ни непријатељски војник, у смислу у ком jе он представник ривалске државе, не сме бити погубљен ако га заробе. Али нема тог закона који би штитио одметника од закона, човека који се дигне на оружје против властите државе, што ће рећи државе која полаже право на њега.
Изван државе (комонвелта, statum civitatisa), каже Хобс, појединац може имати осећај да ужива потпуну слободу, али та слобода није добра за њега. Унутар државе, с друге стране, „сваком грађанину остаје таман толико слободе колико му је нужно да би живео добро и у миру, док је другима довољно слободе одузето да се човек од њих не би плашио… Да сажмемо: изван комонвелта је царство страсти, рата, страха, сиромаштва, гадости, самоће, варварства, незнања, дивљаштва; унутар комонвелта је царство разума, мира, безбедности, богатства, сјаја, друштва, доброг укуса, науке и добре воље.“
Оно што хобсовски мит о постању не помиње јесте чињеница да је то уступање моћи држави неопозиво. Нама није остављена могућност да се предомислимо, да закључимо како монопол који држава има на примену силе, кодификован у закону, на крају крајева ипак није оно што смо желели, те да бисмо се радије вратили у неко природно стање.
Ми се рађамо као поданици. Поданици смо од тренутка кад се родимо. Једно обележје тог подаништва јесте и крштеница. Усавршена држава поседује и љубоморно чува монопол на издавање потврда о рођењу. Или ћеш добити (и носити са собом) ту потврду с печатом државе, чиме стичеш идентитет који докле год си жив омогућава држави да те идентификује и прати твоје трагове (улази ти у траг); или ћеш се сналазити без идентитета и сам себе осудити да живиш изван државе као животиња (животиње немају исправе о идентитету).
Не само да у државу не можеш ући без потврде: у очима државе ти ниси мртав док се не изда умрлица; а ту потврду да си мртав може издати искључиво службено лице које и само има потврду од државе. Држава издавању потврда о смрти приступа изузетно темељно – о томе сведочи она армија форензичара и бирократа послата да загледа и фотографише и пипка и бушка планину људских лешева заосталу иза великог цунамија у децембру 2004, а с циљем да установи појединачне идентитете. Не штеди се кад треба осигурати да попис поданика буде комплетан и тачан.
Да ли ће један грађанин живети или умрети, није државна брига. За државу и њене архиве битно је да ли је тај грађанин жив или мртав.

Хуан Миро

Хуан Миро

* **

У доба краљева, поданику се говорило: Некад си био поданик краља А, сада је Краљ А мртав и – гле чуда! –ти си поданик Краља Б. Онда је стигла демократија, па је и поданику понуђен избор: Да ли ти (колективно) желиш да над тобом влада Грађанин А или Грађанин Б?
Увек се поданик ставља пред готову чињеницу: у првом случају oчињеницу његовог подаништва, у другом чињеницу избора. Облик тог избора није подложан дискусији. Гласачки листић не пита: Да ли желиш А или Б или ниједно од то двоје? Поготово никад не пита: Да ли желиш А или Б или не желиш никога? Грађанин који искаже незадовољство понуђеним обликом избора служећи се јединим средством њему доступним – тиме што неће гласати, или што ће свој листић учинити неважећим – једноставно се не рачуна, то јест, бива отписан, игнорисан.
Суочени с избором између А и Б, а имајући какво А и какво Б најчешће доспевају на гласачки листић, људи ће махом, обични људи, у дубини душе бити склони да не изаберу ни једно ни друго. Али то је само склоност. Склоности не улазе у монету политике.. Оно чиме се држава бави јесу избори. Обичан човек радо би рекао: Једног дана сам склон да изаберем А, другог дана Б, најчешће просто мислим да обоје треба да се склоне; или пак понешто од А и понешто од Б, понекад, а у другим приликама ни А ни Б већ нешто сасвим другачије. Држава одмахује руком. Мораш изабрати, каже држава: А или Б.
„Ширење демократије“, онако како га данас спроводе Сједињене Државе на Средњем истоку, подразумева ширење правила демократије. Подразумева да се људима говори како, тамо где раније нису имали избора, сада имају избор. Раније су имали А, и ништа осим А; сада имају избор између А и Б. „Ширење слободе“ подразумева стварање услова у којима људи могу слободно да бирају између А и Б. Ширење слободе и ширење демократије иду руку под руку. Људи који се баве ширењем слободе и демократије не виде никакву иронију у управо датом опису тог процеса.
У време Хладног рата, објашњење којим су западне демократије правдале забрану својих комунистичких партија гласило је да се партији чији је прокламовани циљ уништавање демократског процеса не сме дозволити да учествује у демократском процесу, дефинисаном као избор између А и Б.
Зашто је тако тешко рећи било шта о пoлитици са становишта изван политике? Зашто не може постојати политички дискурс који и сам није политичан? За Аристотела, одговор је гласио да је политика усађена у људску природу, што ће рећи, саставни део наше судбине, као што је монархија судбина пчела. Узалудно је тежити ма каквом систематичном, натполитичком говору о политици.

Превела: Аријана Божовић
PAIDEIA, 2008

juan-Miro-in-tate-modern-medium-

Хуан Миро

 
3 коментара

Објављено од стране на април 19, 2015 in Куци

 

Ознаке: , ,