Џон Куци О ПОРЕКЛУ ДРЖАВЕ (Из књиге „Дневник лоше године“)

Сваки осврт на порекло државе креће од претпоставке да „ми“ – не ми, читаоци, већ неко генеричко ми, толико широко да никога не искључује – имамо удела у њеном настанку. Али чињеница је да се једини „ми“ које познајемо – ми сами и наши ближњи– рађамо у држави; у држави су се рађали и наши преци, онолико далеко у прошлост докле смо у стању да пратимо трагове. Држава је увек ту пре нас.
(Колико далеко у прошлост можемо да пратимо трагове? У афричкој мисли влада општа сагласност да након седме генерације више нисмо кадри да разлучимо историју од мита.)
Ако прихватимо, упркос свему што нам говоре чула, претпоставку да смо државу створили ми или наши преци, онда морамо прихватити и оно што из такве претпоставке следи: да смо ми или наши преци могли створити и у неком другом облику, само да нам се тако хтело; а можда и да бисмо је могли променити ако тако одлучимо. Но чињеница је да ће, чак и колективно, онима који су „под“ државом, који „припадају“ држави, бити веома тешко да промене њен облик; а укидање државе извесно није у њиховој – нашој– моћи.
Тешко да имамо моћ да променимо облик државе, а да је  укинемо не можемо јер смо, у односу на државу, управо то: немоћни. У миту о оснивању државе онако како га је установио Томас Хобс, наш пад у немоћ био је драговољан: да бисмо побегли од насиља братоубилачких ратова без краја и конца (одмазда на одмазду, освета на освету, вендета), ми смо лично и појединачно држави уступили право да користи физичку силу (чија правда тога и сила, чија сила тога и правда), и тако ушли под окриље (заштиту) закона. Они који су изабрали и бирају да остану изван тог уговора постају одметници од закона.
Закон штити сваког грађанина који га поштује. Штити до извесне мере чак и грађанина који, мада не оспорава силу закона, ипак користи силу против сопствених суграђана: казна предвиђена за преступника увек ће бити примерена његовом преступу. Чак ни непријатељски војник, у смислу у ком jе он представник ривалске државе, не сме бити погубљен ако га заробе. Али нема тог закона који би штитио одметника од закона, човека који се дигне на оружје против властите државе, што ће рећи државе која полаже право на њега.
Изван државе (комонвелта, statum civitatisa), каже Хобс, појединац може имати осећај да ужива потпуну слободу, али та слобода није добра за њега. Унутар државе, с друге стране, „сваком грађанину остаје таман толико слободе колико му је нужно да би живео добро и у миру, док је другима довољно слободе одузето да се човек од њих не би плашио… Да сажмемо: изван комонвелта је царство страсти, рата, страха, сиромаштва, гадости, самоће, варварства, незнања, дивљаштва; унутар комонвелта је царство разума, мира, безбедности, богатства, сјаја, друштва, доброг укуса, науке и добре воље.“
Оно што хобсовски мит о постању не помиње јесте чињеница да је то уступање моћи држави неопозиво. Нама није остављена могућност да се предомислимо, да закључимо како монопол који држава има на примену силе, кодификован у закону, на крају крајева ипак није оно што смо желели, те да бисмо се радије вратили у неко природно стање.
Ми се рађамо као поданици. Поданици смо од тренутка кад се родимо. Једно обележје тог подаништва јесте и крштеница. Усавршена држава поседује и љубоморно чува монопол на издавање потврда о рођењу. Или ћеш добити (и носити са собом) ту потврду с печатом државе, чиме стичеш идентитет који докле год си жив омогућава држави да те идентификује и прати твоје трагове (улази ти у траг); или ћеш се сналазити без идентитета и сам себе осудити да живиш изван државе као животиња (животиње немају исправе о идентитету).
Не само да у државу не можеш ући без потврде: у очима државе ти ниси мртав док се не изда умрлица; а ту потврду да си мртав може издати искључиво службено лице које и само има потврду од државе. Држава издавању потврда о смрти приступа изузетно темељно – о томе сведочи она армија форензичара и бирократа послата да загледа и фотографише и пипка и бушка планину људских лешева заосталу иза великог цунамија у децембру 2004, а с циљем да установи појединачне идентитете. Не штеди се кад треба осигурати да попис поданика буде комплетан и тачан.
Да ли ће један грађанин живети или умрети, није државна брига. За државу и њене архиве битно је да ли је тај грађанин жив или мртав.

Хуан Миро

* **

У доба краљева, поданику се говорило: Некад си био поданик краља А, сада је Краљ А мртав и – гле чуда! –ти си поданик Краља Б. Онда је стигла демократија, па је и поданику понуђен избор: Да ли ти (колективно) желиш да над тобом влада Грађанин А или Грађанин Б?
Увек се поданик ставља пред готову чињеницу: у првом случају oчињеницу његовог подаништва, у другом чињеницу избора. Облик тог избора није подложан дискусији. Гласачки листић не пита: Да ли желиш А или Б или ниједно од то двоје? Поготово никад не пита: Да ли желиш А или Б или не желиш никога? Грађанин који искаже незадовољство понуђеним обликом избора служећи се јединим средством њему доступним – тиме што неће гласати, или што ће свој листић учинити неважећим – једноставно се не рачуна, то јест, бива отписан, игнорисан.
Суочени с избором између А и Б, а имајући какво А и какво Б најчешће доспевају на гласачки листић, људи ће махом, обични људи, у дубини душе бити склони да не изаберу ни једно ни друго. Али то је само склоност. Склоности не улазе у монету политике.. Оно чиме се држава бави јесу избори. Обичан човек радо би рекао: Једног дана сам склон да изаберем А, другог дана Б, најчешће просто мислим да обоје треба да се склоне; или пак понешто од А и понешто од Б, понекад, а у другим приликама ни А ни Б већ нешто сасвим другачије. Држава одмахује руком. Мораш изабрати, каже држава: А или Б.
„Ширење демократије“, онако како га данас спроводе Сједињене Државе на Средњем истоку, подразумева ширење правила демократије. Подразумева да се људима говори како, тамо где раније нису имали избора, сада имају избор. Раније су имали А, и ништа осим А; сада имају избор између А и Б. „Ширење слободе“ подразумева стварање услова у којима људи могу слободно да бирају између А и Б. Ширење слободе и ширење демократије иду руку под руку. Људи који се баве ширењем слободе и демократије не виде никакву иронију у управо датом опису тог процеса.
У време Хладног рата, објашњење којим су западне демократије правдале забрану својих комунистичких партија гласило је да се партији чији је прокламовани циљ уништавање демократског процеса не сме дозволити да учествује у демократском процесу, дефинисаном као избор између А и Б.
Зашто је тако тешко рећи било шта о пoлитици са становишта изван политике? Зашто не може постојати политички дискурс који и сам није политичан? За Аристотела, одговор је гласио да је политика усађена у људску природу, што ће рећи, саставни део наше судбине, као што је монархија судбина пчела. Узалудно је тежити ма каквом систематичном, натполитичком говору о политици.

Превела: Аријана Божовић
PAIDEIA, 2008

Хуан Миро