Сваки осврт на порекло државе креће од претпоставке да „ми“ – не ми, читаоци, већ неко генеричко ми, толико широко да никога не искључује – имамо удела у њеном настанку. Али чињеница је да се једини „ми“ које познајемо – ми сами и наши ближњи– рађамо у држави; у држави су се рађали и наши преци, онолико далеко у прошлост докле смо у стању да пратимо трагове. Држава је увек ту пре нас.
(Колико далеко у прошлост можемо да пратимо трагове? У афричкој мисли влада општа сагласност да након седме генерације више нисмо кадри да разлучимо историју од мита.)
Ако прихватимо, упркос свему што нам говоре чула, претпоставку да смо државу створили ми или наши преци, онда морамо прихватити и оно што из такве претпоставке следи: да смо ми или наши преци могли створити и у неком другом облику, само да нам се тако хтело; а можда и да бисмо је могли променити ако тако одлучимо. Но чињеница је да ће, чак и колективно, онима који су „под“ државом, који „припадају“ држави, бити веома тешко да промене њен облик; а укидање државе извесно није у њиховој – нашој– моћи.
Тешко да имамо моћ да променимо облик државе, а да је укинемо не можемо јер смо, у односу на државу, управо то: немоћни. У миту о оснивању државе онако како га је установио Томас Хобс, наш пад у немоћ био је драговољан: да бисмо побегли од насиља братоубилачких ратова без краја и конца (одмазда на одмазду, освета на освету, вендета), ми смо лично и појединачно држави уступили право да користи физичку силу (чија правда тога и сила, чија сила тога и правда), и тако ушли под окриље (заштиту) закона. Они који су изабрали и бирају да остану изван тог уговора постају одметници од закона.
Закон штити сваког грађанина који га поштује. Штити до извесне мере чак и грађанина који, мада не оспорава силу закона, ипак користи силу против сопствених суграђана: казна предвиђена за преступника увек ће бити примерена његовом преступу. Чак ни непријатељски војник, у смислу у ком jе он представник ривалске државе, не сме бити погубљен ако га заробе. Али нема тог закона који би штитио одметника од закона, човека који се дигне на оружје против властите државе, што ће рећи државе која полаже право на њега.
Изван државе (комонвелта, statum civitatisa), каже Хобс, појединац може имати осећај да ужива потпуну слободу, али та слобода није добра за њега. Унутар државе, с друге стране, „сваком грађанину остаје таман толико слободе колико му је нужно да би живео добро и у миру, док је другима довољно слободе одузето да се човек од њих не би плашио… Да сажмемо: изван комонвелта је царство страсти, рата, страха, сиромаштва, гадости, самоће, варварства, незнања, дивљаштва; унутар комонвелта је царство разума, мира, безбедности, богатства, сјаја, друштва, доброг укуса, науке и добре воље.“
Оно што хобсовски мит о постању не помиње јесте чињеница да је то уступање моћи држави неопозиво. Нама није остављена могућност да се предомислимо, да закључимо како монопол који држава има на примену силе, кодификован у закону, на крају крајева ипак није оно што смо желели, те да бисмо се радије вратили у неко природно стање.
Ми се рађамо као поданици. Поданици смо од тренутка кад се родимо. Једно обележје тог подаништва јесте и крштеница. Усавршена држава поседује и љубоморно чува монопол на издавање потврда о рођењу. Или ћеш добити (и носити са собом) ту потврду с печатом државе, чиме стичеш идентитет који докле год си жив омогућава држави да те идентификује и прати твоје трагове (улази ти у траг); или ћеш се сналазити без идентитета и сам себе осудити да живиш изван државе као животиња (животиње немају исправе о идентитету).
Не само да у државу не можеш ући без потврде: у очима државе ти ниси мртав док се не изда умрлица; а ту потврду да си мртав може издати искључиво службено лице које и само има потврду од државе. Држава издавању потврда о смрти приступа изузетно темељно – о томе сведочи она армија форензичара и бирократа послата да загледа и фотографише и пипка и бушка планину људских лешева заосталу иза великог цунамија у децембру 2004, а с циљем да установи појединачне идентитете. Не штеди се кад треба осигурати да попис поданика буде комплетан и тачан.
Да ли ће један грађанин живети или умрети, није државна брига. За државу и њене архиве битно је да ли је тај грађанин жив или мртав.
* **
КЊИГОЉУПЦИ
27 априла, 2015 at 5:21 pm
Зар није Џон Максвел Куци?
Свиђа ми сеСвиђа ми се
majaknjizevnost
27 априла, 2015 at 9:28 pm
Цитат је преузет из књиге коју је објавила Paideia и у њој је аутор наведен као Мајкл, па сам то име и забележила. Запазила сам да се у неким изворима наводи и као Максвел, али не знам како је заиста. Хвала на примедби 🙂
Свиђа ми сеСвиђа ми се
КЊИГОЉУПЦИ
29 априла, 2015 at 5:57 pm
Виђала сам и ја да се то средње слово, вероватно произвољно, чита као Мајкл (што је, ваљда, очекивано). Читала сам одавно његов роман „Мајстор из Петрограда“, па ми је остало у сећању.
Свиђа ми сеLiked by 1 person