RSS

POEZIJA JOSIFA BRODSKOG

27 апр

GOVOR NA SORBONI
Filozofiju treba izučavati, u najboljem slučaju,
posle pedesete. Graditi model
društva – pogotovu. Prvo valja
naučiti kao se sprema supa, peče – ako ne i lovi –
riba, kuva pristojna kafa.
U protivnom, moralni zakoni
će zamirisati na očev kaiš ili na prevod
sa nemačkog. Prvo treba naučiti
kako gubiti pre no što dobiješ,
mrzeti sebe više od tiranina,
godinama oblagati sobu polovinom
ništavnog tugovanja – pre razmatranja
o trijumfu pravde. Koji nastupa
uvek sa kašnjenjem od minimum četvrt veka.

Izučavati rad filozofa treba kroz prizmu
iskustva ili – sa naočarima (što je približno jedno isto),
kada se slova slivaju i kada je
gola ženska na zgužvanoj prostirci
za vas fotografija ili reprodukcija
umetničke slike. Istinska ljubav
prema mudrosti ne insistira na uzajamnosti,
i dobija, ne brakom,
oblik knjižurine izdate u Getingenu,
već ravnodušnoću prema sebi,
crvenilom stida, ponekad – elegijom.

(Negde zvoni tramvaj, oči se sklapaju,
vojnici se pevajući vraćaju iz bordela,
kiša – jedino što podseća na Hegela)

Istina se u tome sastoji, da istina
ne postoji. To ne oslobađa
od odgovornosti, nego upravo suprotno:
etika – to je vakuum koji ispunjava ljudsko
ponašanje, praktično neprestano;
ili, ako vam je draže, kosmos.
I bogovi vole dobro ne zbog njegovih očiju,
već zato što, da ga nema, ne bi ni postojali.
I oni, sa svoje strane, ispunjavaju vakuum.
I može biti, čak još sistematičnije,
nego mi: jer na nas se ne može
računati. Iako nas ima više,
nego što nas je ikada bilo, mi – nismo u Grčkoj:
nas ubija niska oblačnost i, kako je gore navedeno, kiša.

Izučavati filozofiju treba kada vam filozofija
nije potrebna. Kada naslućujete
da su stolica u vašem hotelu i Mlečni put
povezani među sobom tešnje
nego uzrok i posledica, nego vi
i vaši rođaci. I da je zajedničko
sazvežđima i stolicama – bezosećajnost, bezdušnost.
To nas zbližava, ako ne i spaja
ili smo već krv! Prirodno, težiti
sličnosti sa stvarima ne priliči. S druge strane, kada
ste bolesni, nemate obavezu da ozdravite
i ne nervirate se kako izgledate. Eto šta znaju
ljudi posle pedesete. Eto zašto oni
sada, gledajući u ogledalo, zamenjuju estetiku sa metafizikom.

mart 1989.

J. Brodski – Sabrane pesme

prepevao: Aleksandar Mirković

brodski 1

MAJKA GOVORI HRISTU….
X

Majka govori Hristu
– Jesi li moj sin ili moj
Bog? Raspet si na krstu.
Kako ću sad domu svom?

Kako ću preko praga,
Ne shvativši šta to bi:
Jesi li moj sin il’ Bog?
To jest, mrtav si ili živ?

Odgovor on joj sprema:
– Mrtav il’ živ da sam,
razlike, ženo, nema.
Bio sin ili Bog, tvoj sam.

1971.
J. Brodski – Mrtva priroda (odlomak iz poeme)

Prepevao: Aleksandar Mirković

Veličković Snežana

Veličković Snežana

USAMLJENOST
Kada izgubi ravnotežu
tvoja svest posustala,
kada stepenici tog stepeništa
beže ispod nogu,
kao paluba,
kada pljuje na čovečanstvo
tvoje noćno samotništvo –
možeš
misliti na večnost
i sumnjati u neporočnost
ideja, hipoteza, na umetničkih
dela pogled,
i – samog začeća – uzgred
Madoninog sina Isusa.

Ali bolje je diviti se stvarnosti
i njenim grobovima dubokim,
koji će ti se potom,
kasnije mnogo,
pokazati bliskim.
Da.
Bolje je diviti se stvarnosti
s njenim putevim kratkim,
koji će ti se zatim
čudom nekim
pokazati
širokim,
pokazaće se velikim,
prašnjavim,
kompromisima popločanim,
pokazaće se velikim krilima,
pokazaće se velikim pticama.

Da. Bolje je diviti se stvarnosti
s njenim merilima ubogim, koja ti se gade,
i koja će ti potom, neobično do krajnosti,
poslužiti kao balustrade
(iako ne osobito čiste),
da drže u ravnoteži
hrome istine tvoje
što na tom izlizanom stepeništu stoje.

1959.

J. Brodski – Sabrane pesme

Prepevao: Aleksandar Mirković

brodski 3

ŠTA TREBA ZA ČUDO
25. XII 1993.

Šta treba za čudo? Kožuh se navuče,
prstohvat od danas, mrvica od juče,
i sa pregršt sutra očima još treba
ogrizak prostranstva i komadić hleba

I čudo se desi. Zato što čudesa
zemlji teže, u pameti im adresa,
do kraja se trude sa toliko žara,
pa čak i u pustinji pronađu stanara.

A dom napustiš li – upali kad krećeš
za oproštaj zvezdu na četiri sveće,
neka svet bez stvari obasja od tog trena,
i prati te u stopu za sva vremena.

J. Brodski – Sabrane pesme

Prepevao: Aleksandar Mirković

 

REMBRANT. BAKROPISI.
I

„Bio je toliko drzak, hteo je
da spozna sebe…“ Ne više i ne manje,
kao samog sebe.
Za dostizanje tog
nedostižnog cilja prvo se
naoružao ogledalom, no posle,
shvativši da glavni zadatak
nije u gledanju, koliko u tome,
da se o viđenom ispriča Holanđanima,
uzeo je iglu za bakropis
i počeo da priča.
O čemu
je pripovedao? Šta je video?

Otkrio je lice u ogledalu, koje je
samo u izvesnom smislu
ogledalo.
Svaki izraz
lica – odraz je jedino onoga
što se čoveku u životu dešava.
A dešava se svašta:
sumnja,
gubitak nade, gnevni smeh –
kako je čudno videti da su iste
crte sposobne da izraze
suštinski veoma različite osećaje.
Još je čudnije, što na kraju krajeva,
masku gneva, tuge, nade
i oduševljenja menja maska
spokojstva – takvo osećanje,
kao da ogledalo želi da se
svih svojih obaveza odrekne
i postane obično staklo, koje propušta
i svetlo i tamu bez ikakvih prepreka.

Tako je video svoje lice.
I zaključio da je čovek sposoban
da podnese svaki udarac sudbine,
da su žalost ili radost – isto,
za njegovo lice: kao raskošne odežde
za cara. I kao dronjci za prosjaka.
Sve je probao i našao, da mu je sve
što je probao taman.

II

I tada je pogledao unaokolo.
Proučavati druge imaš pravo
samo kada dobro proučiš sebe.
I u nizu, pred njim su prodefilovali
apotekari, vojnici, pacolovci,
lihvari, pisci, kupci –
Holandija je u njega gledala
kao u ogledalo. I ogledalo je uspelo
verodostojno – tokom mnogih vekova –
da odražva Holandiju i onu
zajedničku stvar koja objedinjuje
sva ta – mlada i stara lica;
a ime te zajedničke stvari je svetlost.

Ne razlikuju se lica, već je svetlost drugačija:
Jedni su, slično lampama, iznutra
osvetljeni. Drugi su slični
svemu onome što lampe osvetljavaju.
I u tome je suština različitosti.
Ali onaj
koji je stvorio svetlost, istovremeno
(i ne bez osnova) sazdao je senku.
A senka nije prosto stanje svetla,
već nešto jednako i čak nešto
što ga vremenom nadilazi.

Svaki izraz lica –
rasejanost, nada, glupost, bes
i štaviše pomenuta maska
spokojstva – nije zasluga života
il’ samih muskula lica, već jedino
zasluga osvetljenja.
Samo te
dve stvari – senka i svetlost – pretvaraju nas
u ljude.

Nije istina?
Dobro, izvedite ogled:
ugasite sveće, spustite zastore,
Šta u mraku predstavljaju vaša lica?

III

Ali ljudi misle drugačije. Ljudi
smatraju, da se o nečemu spore,
da nešto čine, vole, lažu,
čak prorokuju.
U međuvremenu,
oni samo koriste svetlost
i često je zloupotrebljavaju,
kao i svaku poklonjenu stvar.
Jedni, vremenom menjaju svetlost.
Drugi se zaklanjaju od svetlosti.
A treći se spremaju za zamrače ceo svet
svojom personom – svega ima.
A za neke, ona sama, iznenada se gasi.

IV

I kada se gasi za onoga
koga volimo, a za nas se ne gasi
kada možeš da vidiš samo
toga koga ne želiš da gledaš
(uključujući tu i samog sebe),

tada okrećeš pogled ka onome,
što je i pre bilo samo u drugom planu
tvojih portreta i slika –
ka zemlji…

Tragedija je završena. Glumac
odlazi dalje. Ali scena – ostaje
i počinje da živi svojim životom.

Da kao blagodarna sudbina
svom strašću oslika scenu.

Ti ćeš izreći svoj monolog. Ona
će nadživeti tvoje reči
i gromki aplauz, i ćutanje,
tako snažno opipljivo posle
aplauza. A onda – i tebe,
koji si sve to preživeo.

V

No, dobro,
to si i pre znao. To je – takođe
puteljak u tamu.
Ali treba li se toliko
bojati mraka? Jer mrak je
samo forma koja služi da se svetlo sačuva
od suvišnog trošenja, samo forma sna,
slično predahu.

To on i vidi. Deo lica.
Parče neke tkanine. Kraj taljiga.
Nečiji potiljak. Drvo. Bokal.
I sve to kao snoviđenje svetla,
usnulog na neko vreme čvrstim snom.

Ali pre ili posle ono će se probuditi.

1971.

Иосиф Бродский – Собрание сочинений

Prepevao: Aleksandar Mirković

brodski rembrant

NA STOGODIŠNJICU ANE AHMATOVE

Stranicu i oganj, zrno i žrvanj,
sekiru oštru i odsečenu vlas –
Bog čuva sve; osobito reči
praštanja i ljubavi, kao svoj glas.

U njima iskidan puls bije, krckanje kostiju se čuje,
i lopata snažno tuče; skladne i gluve
jer život je – jedan, iz smrtnih usta one bruje,
i jasnije zvuče, nego iz nadsvetske vate suve.

Velika dušo, naklon preko morskih vala
što ih nađe – tebi i čestici tvojoj zemnoj
što u rodnoj zemlji spava, tebi hvala
dar govora što si dala vasioni gluvonemoj.

 

jul, 1989.

Preprevao: Aleksandar Mirković

brodski ana

VEČE U PEĆINI

 

Zamisli, dok pališ šibicu, to veče sred pećine,
iskoristi, da osetiš hladnoću, pukotine
u podu, da osetiš glad – tu je posuda,
a pustinja, pustinja je posvuda.

Zamisli, dok pališ šibicu, tu ponoć u pećini,
vatru, siluete životinja, ili stvari u pomračini,
i – nabore peškira pomešane s licem, s vencem,
Mariju, Josifa, zavežljaj sа Mladencem.

Zamisli, tri mudraca, karavan što se vuče
ka pećini; tačnije, približavanje tri luče
zvezdi, škripa prtljaga, zvončića odjek,
(Mladenac nije zaradio još uvek
zvono što ječi u zgusnutog plavetnila visinu)
Zamisli, da Gospod u Ljudskom Sinu
prvi put Sebe prepoznaje na ogromnom
u tami rastojanju: bezdomni u bezdomnom.

1989.

J. Brodski – Sabrane pesme

Prepevao: Aleksandar Mirković

brodski vece

ŽIVOT U DIFUZNOM SVETLU

Tresak cinkane kante što je pretura
vetar. Automobili bruje
kližuć po kocki puta kao po ribama sura
voda Hadsona. Još se čuje
glas koji pripada Muzi;
u sutonu zvuči kao ničiji, ječi
jednolično poput zujanja muve
u zimski kad tone san: šapuće bez značenja reči.

Nerazbirljivost slova. Razlistan kupus
tučanih oblika. Nebesko svetlo kažnjeno
zbog grubosti saučesništva. Čija umetnost, i ukus,
jeste kratkovidost, nipošto nežnost.
Život u difuznom svetlu! i nedeljama iza senila
ničeg u ustima osim opušaka i piva.
Zimi još samo oko čuva trag zelenila,
paleći ogledalo golo, kao kopriva.

Ah, pri takvoj svetlosti ne treba nam ništa!
Ni voljena žena, ni uzvišenost pravde puke.
Obrisi predmeta, kao granata šištava,
rasprskavaju se čim nam dospeju u ruke.
A udovi nam se kočanje. To je očito
stoga što studen u difuznoj svetlosti
demonstrira svojstva siluete – naročito
ako predmet nije u cvetu mladosti.

Spevati, zar, pesmu o onome što se iza brega
valja? O tome da l će pola s celim da se složi?
O čuvstvu, kao da ste zagrabili iz svega
onog što je bilo: pri uštapu, nožem.
Al niko, napregnuv na vratu žile strujne,
Vaš napev neće prihvatiti. Ni svesni je
znalac neće, ni publika. Što se više čuje
kuplet to je izvođač bestelesniji.

 

Josif Brodski

Prepevao: D. Kiš

_______________
Napomena Danila Kiša: „Pesma Josifa Brodskog “Život u difuznom svetlu” samo je na prvi pogled bliska ruskoj tradiciji zauma. Ako se dublje uronimo u nju, otkrićemo slojeve slika i raspoloženja u isprepletanosti zvuka i smisla. Smisla, i onda kad nam on nije sasvim jasan, kad ga tek naslućujemo. Ova je pesma, kao svako pesničko delo, “otvoreno delo”, par excellence, mada ona bez sumnje nosi u sebi, negde u svojoj mutnoj dubini, u tajni svog nastanka, onaj jedinstveni smisao koji je spasava od proizvoljnosti neadekvatnog tumačenja.
……
“Za razliku od proze”, kaže Brodski, “poezija ne treba toliko da izražava osećanja koliko treba da ih jezički apsorbuje”.

brodski difuzno

 

SAVREMENA PESMA

Čovek dolazi do ruševina opet, i opet,
bio je ovde prekjuče i juče
i sutra će doći,
privlače ga ruševine.
Govori:
Postepeno,
postepeno ćeš naučiti mnoge stvari, mnoge,
naučićeš da prebiraš šut u grudima,
svoje budilnike i nagorele korice albuma,
navići ćeš
da ovde dolaziš svaki dan,
navići ćeš, da ruševine postoje,
i sa tom mišlju saživećeš se.
Počeće, ponekad da izgleda da – tako treba,
počeće ponekad da izgleda, da si sve naučio,
i sada sa lakoćom govoriš
na ulici sa nepoznatim detetom
i sve mu objašnjavaš. Tako treba.
Čovek dolazi ruševinama, ponovo dolazi,
svaki put kada hoće ponovo da voli,
kada ponovo navija budilnik.
Nama, ljudima normalnim, u glavu ne ide, kako je moguće vratiti
se kući i naći umesto doma – ruševine. Ne, mi ne znamo kako je to moguće
izgubiti i noge, i ruke pod vozom ili tramvajem – sve to dolazi do
nas – hvala Bogu – kao tužna priča, međutim, to je
neophodan procenat nesreća, to je – „ruža nesreće“.* (*kineska ruža donosi nesreću prim. prev.).
Čovek ruševinama dolazi opet,
dugo gura štap u mokre tapete i šut,
naginje se, penje se i posmatra.
Neko gradi kuću,
neko ih večno ruši, neko ih ponovo gradi,
izobilje gradova ispunjva nas optimizmom.
Čovek se na ruševine penje i gleda,
ti ljudi obično ne plaču.
Štaviše, kad su u gostima kod – hvala Bogu – normalnih poznanika,
neodobravajuće gledaju u hrpu foto-albuma.
„U naše vreme, – tako oni kažu – ne treba sakupljati fotografije.“
Mnogo se može izgraditi, i toliko i razrušiti
i ponovo sagraditi.
Nema ničega strašnijeg, od ruševina u srcu,
ničega strašnijeg nema od ruševina,
na koje pada kiša i pored kojih
prolaze novi automobili,
po kojima, kao aveti, lutaju
ljudi sa slomljenim srcem i deca sa beretkama,
ničega nema strašnijeg od ruševina,
koje prestaju da budu metafora
i postaju ono što su nekada bile:
domovi.

1961.

Prepev Aleksandar Mirković

savremena pesma

ZVEZDA ROŽDESTVA

Po hladnoći, u predelu naviklom više na vrelinu,

nego na mraz, pre na ravninu nego na planinu,

rodilo se Dete u pećini, da spase svet;

Zimski je vetar meo pustinju, od peska praveći smet.

Sve mu se ogromnim učini: majčine grudi, žuta para

iz volovskih nozdrva, odežde mudraca – Baltazra, Gaspara

Melhiora; darovi njihovi razbacani oko malog gnezda.

On je bio samo tačka. I ta tačka beše Zvezda.

Pažljivo, bez treptaja, kroz oblake retke,

na Detence što u jaslama ležaše, iz daleke,

iz dubine Vaseljene, s njenog drugog  konca,

Zvezda je u pećinu gledala. Bio je to pogled Oca.

 

1987

 

Prepevao: Aleksandar Mirković

Евгений Демаков - Рождество Христово

Евгений Демаков – Рождество Христово

AVGUSTOVSKI LJUBAVNICI

Avgustovski ljubavnici,
avgustovski ljubavnici sa cvećem prolaze,
nečujni glas svečanost ih poziva
avgustovski ljubavnici u crvenim košuljama, poluotvorenih usana
promiču raskrsnicama, nestaju u sokacima,
po trgu trče.

Avgustovski ljubavnici
u večernjem vazuhu crtaju
bojama svojih košulja, crveno-bele linije,
široko otvoreni prozori u crnoj svetini svetle,
i svi nekud idu, sve doziva neki glas.

Evo i veče života, evo i veče ide kroz grad,
boji drveće, pali lampe, ukrašava auta,
u uskim sokacima užurbano zvone crkvena zvona,
vraćaj se nazad, izađi na balkon, ogrni mantil.

Vidiš, avgustovi ljubavnici promiču dole sa cvećem,
plave reke reklama beskonačno liju sa krovova,
eto, ti gledaš dole, nikada ne menjaj mesto,
nikada, ni sa kim, eto, to sebi govoriš.

Evo, cveća i cveća, i stanova sa novim ljubavima,
sa mladim telom uspinješ, uspinješ se na novi krug,
predajući sebe sa novim krikom i sa novim krvlju,
predajući sebe, ispuštaš cveće iz ruke.

Novo veče šumi, nad novim životom, da se niko neće vratiti,
da niko neće proći ispod tvog balkona idući tebi,
i neće postati tebi, neće postati, neće postati bliži
nego što je samom sebi, nego što je svom cveću, nego što je sebi.

1961

Prepev: Aleksandar Mirković

Gustav Klimt

Gustav Klimt

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на април 27, 2015 in Јосиф Бродски поезија

 

Ознаке:

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: