RSS

Месечне архиве: мај 2015

Десанка Максимовић ОБЈАВИТЕ ЈЕДНОМ НА ВЕЛИКА ЗВОНА

Закрчене су земље и васиона
од жалосних о људском бићу вести.
Објавите једном на велика звона
измирења, покајања, благовести.

Не јављајте само за земљотресе,
покрадене мисли, покрадене своте.
Јавите и када се радости где десе,
када се отвори у коме вулкан доброте.

Не вадите само блато из гата,
има, ваљда, негде и песка понеко зрнце,
понека љуспа злата.
Јавите нам каткад да су помиловали
другомишљенике, упорнике и Црнце.

Разгласите и по неколико пута
и добра као што се зла разгласе,
и моћи ће, можда, мржња да се спута
и љубави бар трун да се спасе.

Јавите нам да се нашао, негде, неко,
ко је прославио суседову славу,
уоквирио и његова барда.
Јавите да је добрих звезда пала
на нашу планету цела милијарда.

Константин Васиљев, 1970

Константин Васиљев, 1970

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 31, 2015 in Десанка Максимовић

 

Ознаке: ,

Миодраг Павловић МОТРЕЊЕ СЕБЕ

Да ли је некада мисао била исто што и тело, мисао карлична, грудна или гњатна? Или се мисао по телу простире као птица што се са извиђања враћа? И бива све мања слажући се по нама спрат по спрат? Ако је на почетку мисао била цео свет, њена светост бива са васионом све већа и једва издржава да буде „све“. Зато се распарчава уместо да се са основом изједначи и може да бира: да ли да буде ничија, или да се потре сасвим.
Из збирке „Исход“, Београд, 2000

Sarolta Ban

Sarolta Ban

 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 30, 2015 in Миодраг Павловић есеји

 

Ознаке: ,

Aлександар Ристовић НЕКО РАЗЛИЧИТ ОД НАС И СЛИЧАН НАМА

Сад он хода као да му је вода у ципели,
Дрхтури, онако висок, скоро без ослонца,
Мисли једино о суштини свога јада.

Ускоро га нећемо гледати
Ући ће у неку кућу посве личну,
Мотриће он нас, не ми њега.

Кроз мален прозор, испод самог крова,
Где су звезде уистину звезде, и где
Сунце греје своју руку на сопственом сјају.

А можда га ни видели нисмо,
Него је тај човек слика
коју покушавамо да створимо о себи.

Ни макац од нашег огледала,
Одевени сад у пурпур и свилу,
Сад у одећу каквог сиромаха.

Ben Shahn

Ben Shahn

 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 30, 2015 in Ристовић

 

Ознаке: ,

Вилијам Батлер Јејтс ОСТРВО НА ЈЕЗЕРУ ИНИСФРИ

Устаћу и отићи, отићи на Инисфри
И тамо колибу дићи од глине и прућа, знам;
Гајићу леје пасуља, и кошнице имаћу три.
И живећу срећан и сам.

Тамо ћу имати мира, јер споро ромиња мир,
Капље са велова јутра у цврчком распеван жбун;
Тамо је блистава поноћ, подне уз пурпурни вир,
А сумрак лепршања пун.

Устаћу и отићи, јер стално чаробни шум
Пљускање језерске воде слушам за јаве и сна;
Тај шум, док плочнике газим и сиви прашњави друм,
срце мог срца зна.

Genine's Art

Genine’s Art

 
1 коментар

Објављено од стране на мај 27, 2015 in Јејтс

 

Ознаке: ,

POEZIJA PETRA PAJIĆA izbor

O POEZIJI DANAS

Danas mnogi kažu da pesništvo nestaje i da je vreme u kome živimo vreme antipoezije. To dokazuju podatkom da poezija gubi čitaoce, da je sve manje interesovanja za nju.

Da li je to stvarno tako? Da li je to tačno?

Možemo li se tako lako pomiriti sa činjenicom da pesništvo staro koliko i reč, a reč koliko i Bog, počinje da izumire?

Izumire li onda i reč, a sa njom i sam čovek?

Izraz vreme antipoezije shvatam kao kritiku odnosa prema poeziji u ovom vremenu, a ne kao krizu poezije i pesništva.

Vreme antipoezije je i vreme antihrista, ali i u ovom vremenu Hristos je najveći pesnik.

Poezija je kod nas trenutno na marginama, posebno na onim na kojima, kao kraljica reči, nikako ne bi smela da se nađe na marginama književne kritike (koja, uzgred rečeno, posle Zorana Mišića i Mihiza više i ne postoji). Prepuštena je čitaocima, zbunjenim svim onim što im se nudi. Nije lako snaći se među trgovcima rečima.

Umemo li, u stvari, danas da čitamo poeziju?

Stari Grci su poeziji davali posebno mesto, odvajajući je od umetnosti, a postavljajući pitanje da li je starija poezija ili filozofija. Na ovo pitanje postavljeno pre više hiljada godina nije se ni do danas odgovorilo, niti je pojam poezije smešten u određenu definiciju. Ona je i umetnost i filozofija i književni rod i pojam lepog i duhovna komunikacija. Odgovor je uvek ličan i za njeno tumačenje jedino smisla ima autopoetika koja se opet može menjati do sopstvene
suprotnosti. Sve oko nas jeste i predmet poezije. Kao što u svakom kamenu, drvetu, glini, već postoji vajarsko delo i samo se čeka da vajar odbaci ono što je suvišno i da ga otkrije, tako je i pesma skrivena u našem govoru, samo pesnik treba da odbaci suvišne, a zadrži prave reči. Prava reč je Istina. Poezija se može shvatiti i kao traganje za istinom. Za rečima koje su istinite.

Pevajući o budućnosti poezije Branko Miljković i Matija Bećković napisali su pesme koje po svojim naslovima potiru jedna drugu, a po svojim porukama se, u stvari, dopunjuju. Brankova pesma je naslovljena Poeziju će svi pisati, a Matijina Poeziju više niko neće pisati. Branko kaže da će „istina prisustvovati u svim rečima“ „i neće biti u ljudskom govoru takvih reči kojih će se pesma odreći“, a „ko ne ume da sluša pesmu slušaće oluju“. Matija kaže: „Poeziju više niko neće pisati/ Opevani predmeti napustiće pesme/ Nezadovoljni kako su do sada prepevavani…/ Zbog ugleda u očima pravih pesnika,/ Poeziju više niko neće pisati“. I Branko i Matija, svaki na svoj način, rekli su da su poezija i istina jedno isto.

Samo istinite reči mogu biti jezik poezije i pravih emocija, inače pesnici ne bi imali jezik na kome bi pevali. Nema te reči koja ne bi mogla da uđu u pesmu ako joj upotrebimo pravu pojmovnost i značenje. Takođe, nema ni te reči koja dozvoljava da bude u pesmi zlopotrebljena. Tada nema pesme.

Poezija je antena za uspostavljanje veza sa vasionom, prošlošću i budućnošću.

Poznat je podatak da je Tesla svoje jednačine iz fizike rešavao uz pomoć poezije i stihova.

Poznato je i to da u Kini postoje fakulteti za alternativno izučavanje medicine. Prve tri godine na tim fakultetima izučava se samo poezija.

Na kraju, koju poruku možemo da izvučemo iz svega ovoga što smo rekli?

Poruka je: naučimo da čitamo poeziju. Biće nam bolje.

n-petrovic-resnik-1905-szpb-92
**
PESNIKOV IZBOR
Petar Pajić
ZIMSKI SLOG

Bože, opet zima. Belo ime.
Mećava u slogu. Sever u duši.
Zaleđene zvezde i hladne rime.
Vatra snega koja se ruši.
Bože, opet zima. Belo ime.

Reči od leda su u sluhu.
Izgovoreni slogovi zvone.
Mrznu se glasovi u vazduhu
I rukom mogu da se sklone.
Reči od leda su u sluhu.

Svet se pretvara u kristale.
Zaustavljaju se ptice od stakla.
Zaleđene vatre se pale.
Vreme je belog, tihog pakla.
Svet se pretvara u kristale.
NA ČISTU VODU MISLIM KAD SE MOLIM

1.

Obična vodo, dok te gledamo
Učiš nas sasvim jednostavna.
Tebe da upamtimo. Da kao ti znamo.
Od svih zemaljskih čuda ti si najviše slavna.

Učiš nas kako da budemo lepi.
Kako da se odmorimo. Kako da volimo.
Srce u grehu pred tobom strepi.
Samo se tebi čistoj molimo.

2.

Bože, zaljubljeni smo u vodu.
U tu istinu. Voda je praznik.
Ona nas zaustavlja u hodu:
Pere nam ruke. Umiva naš lik.
To je trenutak blagoslova.
Opet za hod dobija snagu
Naše telo od olova.
Možemo da poljubimo dragu.

3.

Mirnija sve što je dublja. Sama
Na svetu koji nije njen, a od nje je.
Bez duše tako prisna dušama.
I tamo gde se ne vidi sve je.
Prolazi ne menjajući se. Tamo
Gde je nema rađanje je njeno.
Seme H2O s korenom u vazduhu. Samo
Je vreme tako bezvremeno.

4.

Voda je zbir svih predela.
Ona je put koji putuje.
Tekla je kroz svet providnog tela,
Sve što je videla, evo, tu je
U ovoj čaši na našem stolu.
Vodeno telo njeno se blista.
Zgrčena pred njom u svom bolu
Duša oseća da je ista.

5.

Zarobljen morski talas
Kroz stablo u parku huji.
Njegov moćni i divlji glas
Čuju tanki slavuji.
I nas, sred letnje mesečine
Opija ta pesma čista.
Snaga morske pučine
Struji kroz peteljku lista.

nadez 3

NIŠTA

1.

Kad odeš i kad se zatvore vrata
Za tobom, kad počne po tvom licu
Daljina da se ko magla hvata
I da ga pretvara u nesvesticu,

Kad počne vazduh samo da šumi
I pustoš neba zvezde da mrvi
Na prognane zveri u šumi,
Na očaj teški u mojoj krvi,

Niko te ne može više skriti,
Svet je ovaj od tebe stvaran,
Kad odeš, ceo prostor će biti
Sa tobom jednom podudaran.

2.

Svet će ostati tvoja slika,
Rimovan s tobom. Ništa ne kvari
To što si takla. Kao muzika
Izviraćeš iz svake stvari.

Povlačićeš nove linije
Između nebeskih, svetlih trapeza,
Satkana od čega niko nije,
Od drhtavica i od jeza,

Od predela gde nismo bili,
Od pesme za koju nismo reči
Ni čuli još ni izmislili,
Al koja tužno u meni ječi.

breze nadezda

POSLEDNJI SUSRET

Srešćemo se!
U visini,
U plavoj nigdini,
Gde množina
Postaje jednina.

Kraj je kraja
Početak beskraja,
Nismo gosti
Samo u večnosti.

Srešćemo se
Kad se sve izbriše
I kad senke
Ne budemo više.
DUŠA LJUBAVI

Ljubav ljubavi je pravo razbojište,
Ali mi volimo tu pomamu smelu,
Kad naša duša tuđu dušu ište
Da budu zajedno u jednome telu.

Posle se obe u vatri unište
I nađemo ih negde u pepelu,
Prazna nebesa počnu da nas tište,
Pepeo ispuni ceo dan, ko zdelu.

Posle ljubavi samo smo zgarište
I ne razumemo mesečinu vrelu,
Kao napušteno i gluvo bojište
Nosimo po svetu dušu izgorelu.

nad 4

VEROVANJE

Te usne koje divljački razvlače
Pesnici i hulje, šoferi, matrozi,
Kao vino su u vinovoj lozi,
Al niko se jošte tog vina ne tače.

Te usne ljubavi odoleće svima,
Kiši i kugi, vojničkoj zarazi,
One su same, ja vidim na njima
Samo jednu zvezdu što se divno mazi.
SAMOPOSLUGA

1.

Kao poljubac, kao voćka između zgrada,
Kao poslastičarnica, sladoled u dan vreo,
Takva je bila kad je kroz centar grada
Prolazila, kao Beograd ceo.

Išla je Terazijama blago njišući ulice
Svojim zastavama od kojih se vid muti,
Išla je radosno, kao sa utakmice
Kad krenu pobednici a buka se tek sluti.

Video sam je! Vatra oko njenog struka
Obavijala joj je bedra, pela se uz strme grudi,
Vrtela se ko obruč u pasu, oko kuka,
Pravila nežni požar između ljudi.

Podmlađivalo se sve. Žar proleća na licu
I bistar vazduh oko njenog profila,
Bojili su fasade, sunčali celu ulicu
Koja je za njom radosno odlazila.

Nevidljivo su leteli javni golubovi
Praveći trgove na nebu. Njihov šum u njenom hodu
Razmekšavao je asfal. Pomerali se bezistanski stubovi
U želji da tako lako i sami nekuda odu.

2.

Ušla je u samoposlugu. Sve je oživelo:
Iz mleka u tetrapaku zamukale su krave,
Zazelenilo se upakovano selo,
Mora u konzervama počela da se plave.

U kesu od najlona trpala je kontinente
Zarobljene dotle u limenke, u tube,
Sibirskog brzog jelena, livade pokraj Sente,
Kinesku lastu, šećerna polja sa Kube.

Lovio sam je kroz samoposlugu dok je zamicala
Između rafova punih šarene robe.
Posle, kad je izašla, ni sama nije znala,
Odnela je i moje srce sa stvarima iz torbe.

nad 6

KROZ TMUŠU

Beše to u vreme kad me napusti volja
I kad sam, kao magla koja se vuče preko polja,
Išao bez cilja gradskim ulicama
U starom kaputu i pocepanim cipelama,
Nikoga ne sretoh na svome putu,
Videh samo nju tuđom rukom ogrnutu
Ispod drvoreda, ode u veče sinje…

Starim, a srce mi osta detinje.

Gledao sam grad kako se niz obronke ruši
Zavejan lišćem i svetiljkama u jesenjoj tmuši,
Išao sam između šupljih i oljuštenih zgrada,
Osećao mrak kako na mene pada,
Čuo sam samo vetar, kao nečiju ruku preko klavira,
Kako u golim granama crnog drvoreda svira.
SAMO ŠTO NIJE SVANULO

Iza prozora samo što nije svanulo
Iako se čini da je još duboka noć,
Sa zimskog neba tek po koja pahulja
Leluja se između zgrada.

Toliko su lake te pahulje
Da nemaju snagu ni da padnu.
Pred zoru se mrzne,
Opominje poslovica,
Noć koja je bila duga
Pred zoru je najduža,
Noć koja je bila teška
Pred zoru je najteža.

Iza prozora samo što nije svanulo.

Kao pahulje
Ili zvuk,
Svet samo što nije umro.

breza-i-jela-1900

OPELO ZA LUKU PAJIĆA

1.

Kao što je pisano:
Ti si zemlja
Koju drobim u ruci.

Sveta i mirna.
Uvek ista.
Uvek večita.
Puna naših bolova. Nalik na samu smrt.

Ostalo je tvoje ime
Prazno i strašno u svetu.
Ime bez gospodara.

Ali ja ne verujem u smrt.
Verujem u večnost.
Ti si bio,
Ti jesi,
Samo si prestao da stariš,
Da vodiš računa o danima,
Samo si prestao da živiš.

2.

Ovim putem
Oivičenim travama i spomenicima
Završava se tvoj život.
Gle, kako je sve prosto!
Mislio sam da je život nešto više,
Da je večniji.

Sada,
Van svih zemaljskih moći,
Izjednačen sa svačim,
Ti si jedan,
Ti si sve,
Tebe nema.

3.

20. jula ujutru,
20. jula dok je svitalo nama,
Ti si ušao
U svoju večnu noć.
Prestao si da trošiš vazduh,
Zaboravio si najednom sve,
Izgubio si moć da voliš,
To više nisi bio ti.

4.

Njegov grob u tami i kiši
Da li može da pati, Bože?
Odvojen od vremena,
Odvojen od stvari
Koje polako počinju
Da mu zaboravljaju život.
Njegovo lice u mom sećanju,
Kao u zemlji,
Da li će početi da tamni?

5.

Otac živi u sinu,
Sin nasleđuje očev život
I stariji je od njega
Za svoje vreme.

6.

Iskustvo tvoje smrti u mojoj krvi
Pomera mi sećanje u vreme pre rođenja:
Ja sam rekao:
Eto, moja prošlost odlazi,
Ti si pomislio, blažen:
Moj život ostaje.
Svoju smrt pobedio si mojim životom,
A ja sam svoj život obogatio tvojom smrću.
MOJA MAJKA HEKLA

Moja majka hekla i kaže:
„Starost je samo velika zima,
Starost je samo velika samoća.“

Iz njenih prstiju izleću
Ptice,
Cvetovi,
Šare,
Njeni prsti lepršaju u vazduhu
Kao leptirovi
Koji ne mogu da polete.

Moja majka je devojčica,
Vidim je kako trči
Kroz sunčanu izmaglicu,
Niz cvetnu livadu,
Od sunčane izmaglice među prstima
Plete sebi devojačku spremu.

Eno je u beloj venčanici,
Vidim devojčicu juri svoj san,
San je sve veći
A polje je sve manje.

Klupko se odmotava.

Moja majka će se uskoro udati.
KAD SU SRBI ČITALI UŠIMA

Kad su Srbi čitali ušima,
Imali su velike usmene biblioteke,
Guslari su bili knjige,
Knjige su same išle po narodu,
Govorile su, mogle su se čuti,
Umesto lepih ilustracija
Svirale su i pevale.

Kad su Srbi čitali ušima,
Dovoljno je bilo da odu na pijac,
Pred crkvu, ili na vašar,
Da čuju neku knjigu,
Da je nauče napamet,
Tako su se uzgredno i školovali,
Pa su se sa pijace vraćali kao iz škole
Sa celom bibliotekom u glavi.

Kad su Srbi čitali ušima,
Učitelji su im bili slepci i prosjaci,
Možemo reći da je to bio nepismen narod,
Al ne možemo reći da je bio i nenačitan,
Kao sada.
SRBIJA

Ja sam bio u Srbiji,
Srbija je na robiji!
Srbi sede u kafani
Što pijani, što poklani,
Srbi leže pokraj druma,
Iz glava im niče šuma,
A iz svake srpske glave
Teku mutne tri Morave.

Srpskog vođu Karađorđa
Ubio je drugi vođa,
Mesto gde je bilo klanje
Srbi zovu Radovanje.
Ubijenom i ubici
Dignuti su spomenici,
Sad se svaki Srbin bije
Sa dve svoje istorije.

Srbin samo iz inata
Sekirčetom mlatne brata,
Dok na groblje brat se seli
Srbin se sav sneveseli,
Prazno mu u rodnoj kući,
Ne može se ni s kim tući!
Žao mu je brata, svega,
A dosada izjede ga.
Mučni Srbin doseti se,
Uzme štranjku — obesi se!

Sve su srpske oranice
Same kao udovice.
Nit se ore, nit se žanje,
Srbije je stalno manje!
Leti jato crnih ptica
Preko srpskih oranica.
I grobovi nebom lete,
Pošli Srbi da se svete!

Iz detinjstva vidim sliku:
Lisica na drvljaniku.
Prelaz, zabran i brvine,
Srbija od hrastovine.
Duvar puko sa svih strana,
A unutra sama Nana.
Nano moja ti nas spasi,
Ne daj vatri da se gasi.

Pod zemljom sam ti video lice
Srbijo, zemljo nebesnice,
Pod zemljom teku tvoje Bistrice,
Pod zemljom zvone Gračanice.
Pod zemljom mač tvoj i štit se sija,
Pod zemljom — cela zemlja Srbija.

Надежда Петровић

Надежда Петровић

 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 24, 2015 in Пајић

 

Ознаке: ,

Rejmond Karver GDE SU ONI ŽIVELI

Gde god da je išao tog dana, hodao je
svojom sopstvenom prošlošću. Probijao se koz hrpe
sećanja. Gledao kroz prozore
koji mu više nisu pripadali.
Kao ni beda, ni sitniš.
U tim danima kad su živeli po svojoj volji,
predodređeni da budu nepobedivi.
Ništa ih nije moglo zaustaviti. Ni
za najduže vreme.

U sobi motela
te noći, u ranim jutarnjim satima,
raskrilio je zavesu. Video oblake
nagomilane oko meseca. Prignuo se
staklu. Hladan vazduh je
prolazio, stavio je ruku na srce.
Voleo sam te, mislio je.
Voleo te dobro.
Pre nego što te više nisam voleo.

Andrew Wyieth

Andrew Wyieth

 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 24, 2015 in Карвер

 

Ознаке: , ,

Rejmond Karver KIŠA

Ustao sam tog jutra sa
strašnom potrebom da ležim u krevetu ceo dan
i čitam. Na tren sam se borio protiv toga.

Zatim sam pogledao kroz prozor na kišu.
I predao sam se. Stavio sam se u potpunosti
u vlast tog kišnog jutra.

Hoću li svoj život živeti ponovo?
Činiti iste neoprostive greške?
Da, imam pedeset posto šanse. Da.

kisa

 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 23, 2015 in Карвер

 

Ознаке: ,