2. јуна. 1851.
***
Осећам тугу у себи, а не могу да је разумем и схватим. Ни зачим не жалим, нити шта жалим, немам зашто да се љутим на судбину. Јасно ми је да би се помоћу маште могло дивно живети, али не. Машта ми ништа не указује –немам снова. Могу се презирати људи, и то је некакво суморно расположење – али ни то не могу, ја о њима уопште не мислим; час ми се чини: овај има добру једноставну душу, час опет: не, боље је не тражити, зашто се варати! Ни разочарања нема, све ме забавља; али зло је у томе што сам се сувише рано прихватио озбиљних ствари у животу, прихватио сам их се док још нисам био зрео за њих, иако сам осећао и разумео; зато у мени нема јаке вере у пријатељство, у љубав и лепоту, и разочарао сам се у ствари које су важне у животу; а у ситницама сам још дете.
Сада, док се сећам свих тих непријатних тренутака у животу, који ми се једино и врзмају по глави; болно, сувише болно рањава живот нежне струне да би се могао волети; а онда има нечег изузетно слатког и великог у равнодушности према животу, и ја уживам у том осећању. Како јак изгледам себи са својим чврстим уверењем, упркос свему да се овде нема шта очекивати осим смрти; а одмах затим мислим са уживањем о томе да ми је поручено седло на којем ћу јахати у кавкаској ношњи, и како ћу падати у очајање што ми је леви брк ружнији од десног, и како ћу га два сата исправљати пред огледалом. Ни писати не могу, све је то глупо.
Иља Рјепин, 1880
