Ко мутан призрак гигантскога зида
Јесења магла видик ми заклања,
Поглед ми прекида:
Једва назирем сенке црна грања
Тамна обличја жбуња, голог прућа-
А где је село? Ни цркве, ни кућа!
Све грезне, тоне у магли, тишини.
Људи се крећу ко безгласне сени
У том поводњу – тако ми се чини
Да се у царству тајанственог дима
Ти људи само привиђају мени –
Да, они мени, а ја опет њима.
Здравко Мандић
препознавања 