Gde god da je išao tog dana, hodao je
svojom sopstvenom prošlošću. Probijao se koz hrpe
sećanja. Gledao kroz prozore
koji mu više nisu pripadali.
Kao ni beda, ni sitniš.
U tim danima kad su živeli po svojoj volji,
predodređeni da budu nepobedivi.
Ništa ih nije moglo zaustaviti. Ni
za najduže vreme.
U sobi motela
te noći, u ranim jutarnjim satima,
raskrilio je zavesu. Video oblake
nagomilane oko meseca. Prignuo se
staklu. Hladan vazduh je
prolazio, stavio je ruku na srce.
Voleo sam te, mislio je.
Voleo te dobro.
Pre nego što te više nisam voleo.
Andrew Wyieth
препознавања 