Сад он хода као да му је вода у ципели,
Дрхтури, онако висок, скоро без ослонца,
Мисли једино о суштини свога јада.
Ускоро га нећемо гледати
Ући ће у неку кућу посве личну,
Мотриће он нас, не ми њега.
Кроз мален прозор, испод самог крова,
Где су звезде уистину звезде, и где
Сунце греје своју руку на сопственом сјају.
А можда га ни видели нисмо,
Него је тај човек слика
коју покушавамо да створимо о себи.
Ни макац од нашег огледала,
Одевени сад у пурпур и свилу,
Сад у одећу каквог сиромаха.
Ben Shahn
препознавања 