RSS

Месечне архиве: мај 2015

Десанка Максимовић (16. 05. 1898 – 11.02. 1993) СЛОВО О ЉУБАВИ

Ако се волите љубављу која буја у самоћи,
од раздаљине,
која је више од сна него од свести
и по растанку дрхтаћете од милине,
могнете ли се још икада срести.

Ви који се волите љубављу испосника,
са страхом од сагрешења,
који као птица о кавез ломите крила,
сећаћете се увек једно другом лика.
И по растанку замрети вам неће гушена хтења.

Ако због ње патиш од несанице
и у поноћ ходаш будан по башти,
ако те ломи неутољена жеља луда,
сећања на њу никада се нећеш спасити.

Оних с којима се играмо око ватре,
а бојимо се да је додирнемо,
с којима идемо крај понора незагрљени и неми,
сећаћемо се дуго ма и заволели затим друге.

Ако је желиш безгранично,
а седиш крај ње без гласа слушајући бајку која се у вама рађа,
сванућу слично,
памтићеш је и кад се зима пред тобом забеласа.

Ако верујеш, седећи уз њу,
да је љубав маслачков пухор
који сваки додир може да стресе,
ако волиш у њој сан и дете,
ако ти је без ње пусто и глухо,
мисао на њу будиће те и кад се растанете.

Заувек се памте они с којима се грлили нисмо,
чије су нам усне остале непознате,
којима смо само с пролећа, у сну, писали писмо.

Они који се као река не могу слити,
међу којима нема спојног суда крви и крви вреле,
а срца им се дозивају лудо,
заборавити се неће ни кад им душе буду поседеле.

Ако вам је љубав нож у срцу,
а бојите се тај нож извући, као да ћете тог часа умрети,
памтиће те он, сетиће те се и умирући.

Они због којих срца осећамо као рану,
али рану због које се једино живи,
у сећање нам бану и кад заволимо друге –
и осетимо се несрећни и криви.

Надежда Петровић

Надежда Петровић

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 17 маја, 2015 инч Десанка Максимовић

 

Ознаке: , ,

Вида Огњеновић О КАРЛОВАЧКОЈ ГИМНАЗИЈИ (цитат)

„Ово је варош старинска, па остани, или остави, од воље ти.[…] Ако си дошао да мењаш, бегај за времена, боље ти је. Овде промене нису на цени.
Осим ситне деце и натписа на градским установама садашњег државног поретка, ништа у њој није ни ново ни уочљиво модерно. Све сеже у прошлост, понешто и у далека времена, а неке стојне грађевине, приче, успомене и тајне чак вековима уназад. Градић је панорамски привлачног изгледа. Окружен је виноградима. Одозго га надгледају гробља која су, због честих поплава, издигнута на два околна брега. С лица га мимотоком запљускује широки, набурени fluvius Danubius који дотиче из многих земаља, али му овде то не признају, већ га љубоморно убрајају у домаће реке.

karlovacka-gimnazija

[…] Удобан је ово градић. Лепе су овде породичне куће, свака различита, а опет све некако на исти начин окренуте средишту града, одакле према небу стреме црквени торњеви, врхови топола и издужених, ћубастих борова.. Трг је затворен достојанственим старим зградама: магистрата (тако овде и данас зову зграду градске општине), владичанског двора, фондова и градског хотела. Ту је и дивотно здање гимназије. Погледајте је само, ђачки страх и трепет, а касније мила успомена. Школа­ задужбина добростивог кројача, омиљеног овдашњег грађанина из осамнаестог века, а сама зграда, ова коју сада видите, један век је млађа, а дар је угледног трговца и његовог брата, црквеног великодостојника. Сазидана је као копија старог православног манастира. Оно изнад главног улаза је спомен­ натпис задужбинарима. Гости пролазници редовно га читају полугласно, главе смешно подигнуте увис. Људи радо и често посећују ово место. Понекад се испред гимназије нађе и подвадесет читача одједном, сви искренуте главе мрдају уснама. Комичан призор. После спуштају поглед преко дугуљастих окованих прозора на бело, мраморно попрсје песника, некадашњег гимназисте in loco, па понети патетиком тренутка рецитују његове стихове, махом погрешно.
Ево и сад, домаћин, бивши ђак школе, показује удивљеном госту своју alma mater и смишља пречицу до капеле у којој су, пре неколико векова зараћене стране, наравно, источна и западна, склопиле мир назван баш по имену града.“

 

Из приче „Вилина деца“, ОТРОВНО МЛЕКО МАСЛАЧКА, Архипелаг, 2009

 

piroskabranko

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 14 маја, 2015 инч Вида Огњеновић

 

Ознаке: , , , ,

НЕКОЛИКО ЦИТАТА ИЗ ТОЛСТОЈЕВОГ РОМАНА „АНА КАРЕЊИНА“

***
Све срећне породице налик су једна на другу, свака несрећна породица несрећна је на свој начин.

***
С њиме се тад догодило оно што се обично догађа с људима када их ухвате у нечем одвише срамотном. Он није умео да припреми своје лице за положај у коме се нашао пред женом кад се открила та његова кривица. Уместо да се нађе увређен, да пориче, да се правда, моли за опроштај, чак и да остане равнодушан – све би то било боље од онога што је он учинио! – његово лице се потпуно несвесно („то су рефлекси мозга“– помислио је Стефан Аркадјич, који је волео физиологију), потпуно несвесно одједном развукло у осмех, обични доброћудни, глупи осмејак. Тај глупи осмејак није могао себи да опрости.

***
Стјепан Аркадјич је био правичан човек према самом себи. Он није могао сад да се каје због оног шбог чега се кајао пре неких шест година кад је први пут преварио жену. Није могао да се каје што он , тридесет четворогодишњи, леп, заљубљив човек, није био заљубљен у жену, мајку петоро живе и и двоје умрле деце, која је била само годину дана млађа од њега. Кајао се само због тога што није умео боље да сакрије.

***
„…знао је да се за њега све девојке света деле на две врсте: једна врста – то су све девојке на свету, осим ње, и те девојке имају све људске слабости и врло су обичне девојке; друга врста – то је она једина, без икаквих слабости и изнад свега људског…“
***
„…обе су љубави ствар избора за људе. Једни само знају за једну, другу. А они што знају само за неплатонску љубав, увек говоре о драми. У таквој љубави не може бити драме. ’Слуга покоран и хвала на уживању’, то ти је сва драма. А у платонској љубави не може бити драме јер је у таквој љубави све јасно и чисто…“

ana 2

***
„Они осећају да је ово нешто друго, да ово није играрија, да ми је ова жена дража од живота. И управо им је то несхватљиво и љути их. Ма каква била и ма каква ће бити наша судбина, ми смо је створили и ми се на њу нећемо жалити…“

***
„Ни појма они немају о томе шта је срећа, они не знају да за нас без ове љубави нема ни среће ни несреће – нема живота…“
***
„Не, не, али ту су погледи, ту је држање. Сто година да живим заборавити нећу…“
***
„Он ју је гледао као што човек гледа увео цветић што га је откинуо и у којем с муком препознаје лепоту с које га је откинуо и погубио. Па ипак, без обзира на то, осећао је да је онда када му је љубав била јача, могао, да је баш то зажелео, истргнути ту љубав из срца, а сад, када му се, као и тог тренутка, чинило да не осећа љубав за њу, знао је да не може раскиНути своју везу с њом…“
***
„Поцрвенела је, пребледела, опет поцрвенела и обамрла, а усне су јој лако подрхтавале док га је очекивала…“


***
„Дуго он није могао ништа рећи, не толико зато што се бојао речју покварити узвишеност свога осећаја, колико зато што би, кад је хтео нешто рећи, осетио да ће му уместо речи наврети сузе среће…“
***
„Схватио је да му она није само блиска него да он сада не зна где завршава она а где започиње он…“
***
„…дирати у ова осећања њој је било болно; али она је ипак знала да је то био најбољи део њене душе и да се тај део њене душе брзо утапао у животу којим је она сада живела…“
***
„…а осећала је да га је упоредо с љубављу која их је везала, њима овладао некакав зао борбени дух који она није могла одагнати из њега, а још мање из свог срца…“

ana kar 1

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 13 маја, 2015 инч Лав Николајевич Толстој

 

Ознаке: ,

Антонио Поркија ГЛАСОВИ

***
Пре него што сам прешао тај пут, ја сам био тај пут.
***
Ситнице су вечне, а остало, све остало је пролазно, веома пролазно.
***
Без те смешне сујете која се показује код свакога и у свему, не бисмо видели ништа и не би било ничега.
***
Онај ко ме држи на узици, није јак; јака је узица.

Ansel Keifer

Ansel Kiefer

***
Ако не подигнеш поглед, вероваћеш да си највиша тачка.
***
Горе од неверице је мало веровати.
***
Да, греше, јер не знају. А да знају… Ништа. Нити би грешили.
***
Желео сам да будем у нечему да не бих био у свему.
***
Кад ме умори површност, толико ме умори да ми треба амбис да бих се одморио.
***
Због тога што си најбољи на овом свету, верујеш да си најбољи за овај свет.

Ansel Kiefer

Ansel Kiefer

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 12 маја, 2015 инч Антонио Поркија

 

Ознаке: ,

17 Poets’ Quotes About Poetry

http://mentalfloss.com/article/62623/17-poets-quotes-about-poetry

oscar-primary

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 12 маја, 2015 инч занимљивости

 

10 poems to read during National Poetry Month

http://blog.ed.ted.com/2015/04/13/10-poems-to-read-during-national-poetry-month/

slon

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 12 маја, 2015 инч занимљивости

 

Temples of literature: writers’ houses – in pictures

If you’ve ever wanted to look into the homes of famous writers, look no further. The Guardian has assembled a list (with photos!) of castles, mansion, and houses of George Eliot, Agatha Christie, Jane Austen, Lord Byron, and more.

http://www.theguardian.com/books/gallery/2015/may/04/temples-of-literature-writers-houses-in-pictures

Lord Byron: Newstead Abbey, Nottinghamshire

Lord Byron: Newstead Abbey, Nottinghamshire

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 12 маја, 2015 инч занимљивости

 

Милета Јакшић – ПРИВИЂЕЊА

Ко мутан призрак гигантскога зида
Јесења магла видик ми заклања,
Поглед ми прекида:
Једва назирем сенке црна грања
Тамна обличја жбуња, голог прућа-
А где је село? Ни цркве, ни кућа!
Све грезне, тоне у магли, тишини.
Људи се крећу ко безгласне сени
У том поводњу – тако ми се чини
Да се у царству тајанственог дима
Ти људи само привиђају мени –
Да, они мени, а ја опет њима.

Здравко Мандић

Здравко Мандић

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 11 маја, 2015 инч Милета Јакшић

 

Ознаке: , ,

Миодраг Павловић ТРАНСЦЕНДЕНЦИЈА

1.
Трансценденција, све оно што смо послали с ону страну, што нам је неслично, што је вечно и несазнатљиво, што нас својом огромношћу превазилази на један непојаман начин, враћа се на границе постојећег и даје знаке о себи. Трансценденција је наша могућност и способност да се удаљимо од нас самих. Удаљујемо се од нас уколико смо ми тај објективни свет у којем смо се обрели, тако да смо и сами учествовали у његовом стварању. У нама су овај и онај свет заједно, ми смо објективни свет и његова трансценденција.

2.
Оно што је трансцендентно, несазнатљиво је. Трансцендентно се увек враћа ка нама, и то је феномен религије. Религија, то је трансценденција која нам се враћа. А тамо, с ону страну, постоји само оно што нам се враћа, и то нипошто није мало. Оно што нам долази као чињеница религиозног искуства, то су визије, то је топлина око срца у исихастичком подвигу, то је осећај празнине будиста, то је такође извесност о оном што нас надилази, превазилази, и истовремено, остаје с нама.

3.
Овај свет постоји, постоји онда и онолико колико нам се указује, у машти и мисли, у страху и дивљењу, у речима и у неизрецивом. Почетак оностраности је у епифанији, у јавном указивању светог и пресветог. Оностраност постоји од границе овостраности. Шта смо и ко смо ми у свему томе, неизрециво је и непојамно као и сама тајна богопостојања. Али мислим да је тако: божанска оностраност почиње тамо где нам се, нама људима, јавља, и величанствена је онолико колико ми то можемо да поднесемо. Превазилази нас у недоглед, који је толики колико га ми у нашим негативном и позитивном замишљању можемо на свет да донесемо.

 

М. Павловић – СВЕЧАНОСТИ НА ПЛАТОУ

 

transce

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 11 маја, 2015 инч Миодраг Павловић есеји

 

Ознаке: , ,

T.S.Eliot – POSVETA MOJOJ ŽENI

Kojoj dugujem uzlet ushićenja
Što oživljava moja čula kada smo budni
I ritam počinka našeg sna
Ujednačeno disanje

Ljubavnika čija tela odišu mirisom jedno drugoga
I misle iste misli koje ne moraju da se izgovore
I brbljaju iste reči ne morajući da znaju njihova
značenja.

Nikakav zlovoljni zimski vetar neće smrznuti
Nikakvo uporno tropsko sunce neće sparušiti
Ruže u ružičnjaku koji je naš i samo naš

Ali ova posveta namenjena je drugima da je čitaju
Ovo su privatne reči javno upućene tebi.

Prepev:Jovan Hristić

gennies art

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 10 маја, 2015 инч Т. С. Елиот

 

Ознаке: , ,