RSS

Месечне архиве: јун 2015

Česlav Miloš (30. 06. 1911- 14. 08. 2004) I TAKO SE VRATIH TU…

I tako se vratih tu iz velikih prestonica,
U grad u uzanom dolu pod bregom s katedralom
S kraljevskim grobnicama. Na trg pod kulom
Gde reska zublja oglašava podne
Tonom raspolućenim tatarskom strelom
Svaki put kad susretne trubača.
Vraćam se golubovima i kićenim maramama cvećarki,
Građanima koji čavrljaju pod gotskim portalom crkve.
Moj sanduk s knjigama ovaj put stiže da zauvek ostane.
O svom teškom životu mogu reći: življen je.
Lica su u sećanju bleđa nego na dagerotipijama.
Ne moram svakog jutra pisati pisma i dopise..
Tamo gde ja stadoh, drugi će nastaviti, uvek s istom nadom,
Za koju znamo da je besmislena, ali joj svejedno posvećujemo život.
Moja zemlja ostaće ono što je i bila, stražnje dvorište imperija,
Koje provincijskim sanjarenjem leči svoja poniženja.
Sa štapom u ruci odlazim u jutarnju šetnju:
Na mestima bivših staraca sede neki novi starci,
Tamo gde su nekad šetale devojke u šuškavim suknjama,
Sad prolaze nove, ponosne na svoju lepotu.
Deca vrte obruče preko pola veka .
Iz podruma stolar gleda na svoje klupe,
Grbavac prolazi s nemom jadikovkom, a zatim
I dama odevena po poslednjoj modi, bujna poput smrtnih greha.
I tako Zemlja istrajava u svakoj neznatnoj stvari,
Nepovratno kao i u životima ljudi.
I čini se poput olakšanja: pobediti? Izgubiti?
Čemu, kad će nas svet ionako zaboraviti?

Velja Bugarin ORANICA

Velja Bugarin ORANICA

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 30 јуна, 2015 in Чеслав Милош

 

Ознаке: , , ,

Vislava Šimborska PARABOLA

Ribari u dubinama ulovili bocu. U njoj papirić, a na njemu sledeće reči: „Ljudi, spasavajte! Ovde sam. Okean me izbacio na pusto ostrvo. Stojim na obali, očekujući pomoć. Požurite. Ovde sam!”
– Nedostaje datum. Sigurno je već kasno. Boca je mogla dugo plutati morem – reče prvi ribar.
– Nije označeno ni mesto. Čak se ne zna ni koji je okean – reče drugi ribar.
– Nije ni previše kasno, ni previše daleko. Ovde su svuda ostrva – reče treći ribar.
Postade neprijatno. Zavlada ćutnja. To je odlika opštih istina.

Prevela: Biserka Rajčić

Izdavač: Treći trg

poruka-u-boci-1396948612-32386

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 27 јуна, 2015 in Вислава Шимборска

 

Ознаке: ,

Vislava Šimborska MUZEJ

Postoje tanjiri, ali nema apetita.
Postoje burme, ali nema uzajamnosti
već najmanje trista godina.
Postoji lepeza – gde je rumenilo?
Postoje mačevi – gde je gnev?
Ni lauta da zabruji u sivom trenu.
Zbog nedostatka večnosti nagomilano je
deset hiljada starih predmeta.
Ubuđali čuvar slatko drema
obesivši brke nad vitrinom.
Metali, glina, ptičje pero
tiho trijumfuju u vremenu.
Kikoće se samo igla smešljivice iz Egipta.
Kruna je isčetkala glavu.
Ruka se izgubila s rukavicom.
Desna cipela pobedila je nogu.
Što se mene tiče, živim, molim da mi se veruje.
Moja trka sa haljinom još uvek traje.
A kako je ona uporna!
A kako bi htela da me nadživi!

Prevod: Biserka Rajčić
Izabrane pesme, Treći trg

narukvice

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 27 јуна, 2015 in Вислава Шимборска

 

Ознаке: , ,

Ljubomir Simović – RASPRAVA U KOJOJ SE POSTAVLJA PITANJE NA KOJE SVAKI PROZOR DAJE DRUGAČIJI ODGOVOR

Konjušar koji ume da govori

ono što nadzornik i knez žele da čuju,

može se nadati da će jednog dana

i sam postati nadzornik ili knez!

To si i sam mogao dosad da naučiš!

A ako nisi naučio šta da govoriš,

bar si mogao naučiti da ćutiš!

Ako ti pred svakim budeš govorio

kao da svedočiš na Poslednjem sudu,

nikad nećeš postati ni konjušar!

I od moćnih kneževa ovog sveta

ne možeš se ničemu nadati!

A čemu bih se od njih i nadao?

Ko bi mi od njih mogao ponuditi

nešto skuplje od ovoga što imam?

Pogledaj, na primer, kroz ovaj prozor!

Pogledaj kroz ovaj prozor, i kaži,

koji bi mi Aleksandar,

Karađorđević ili Obrenović,

Aleksandar Prvi ili Drugi,

Aleksandar Nevski ili Makedonski,

Dušan Silni, Ivan Grozni, Ričard Treći,

Henri Peti, Šesti ili Osmi,

Luj Četrnaesti, Kralj-Sunce, Petar Veliki,

Konstantin Prvi Veliki,

Karlo Veliki,

ili neki Karlo manji od Velikog,

Karlo Glupi, Karlo Ćelavi, Karlo Guzati,

ko bi mi ovo što vidiš kroz ovaj prozor,

mogao dati

ili oduzeti?

Lj. Simović – GOST IZ OBLAKA (Prosveta, 2008)

prozor

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 27 јуна, 2015 in Симовић

 

Ознаке: , ,

ПЛАНЕТА ДИСХРОНИЈА

Једном давно, у удаљеној галаксији, на планети у бинарном звезданом систему, на којем никада није било ноћи, јер је једна од две звезде увек осветљавала планету, владар Ахронос III, познатији као Ахроније, решио је да укине проналазаче. Послао је све научнике, механичаре, па чак и наставнике који су се тиме бавили из хобија, на присилни рад на оближње планете, јер ипак није желео да га галатичка историја памти као убицу. „Ти проналазачи су баш напорни и уображени. Само нешто измишљају и компликују нам живот, уместо да уживамо у свету који су нам преци оставили“ – рече император и протера све проналазаче на оближњу пусту планету Тераподију. После годину дана уживања у раскалашном животу без науке и предавања, нареди слугама да донесу опојна једињења којим би се то прославило. Слуге, унапређени дисхроносајборзи, само су трептали лед диодама. Недавна магнетна олуја изазвала је квар на комуникацијама, а све то је био нерешив проблем без неког ко се разуме у функционисање робота. „Мораћу сам“, помисли Ахронос и сиђе до кухиње. Тамо је био мрак. „Нека неко хитно реши овај проблем“, викао је, али узалуд. Из мрака се ипак огласио његов верни дворски саветник и рекао: „Величанство, узалуд вам и светло, јер нестанком струје сва опојна једињења су се укиселила“. „Онда ми направите ново!“ – увређено викну владар. „На жалост, без хемичара то нико не зна, а све сте их протерали“. Бесан, Ахроније од дворјана затражи ласерски деатомизатор којим би свог неверног саветника дезинтегрисао за сва времена. Дрхтавим гласом, један слуга рече : „Ниједан деатомизатор не ради. Све новине су, док су електронске штампарије још радиле, писале о слављу мировних организација Дисхроније које су коначно успеле да дочекају планету без оружја“. Ахроније плану: „И наравно, оружари су такође проналазачи, па више нема наде. Скочићу са првог моста!“ „Кхм … „ накашља се саветник, „Знате, мостови и путеви су прилично оштећени и небезбедни за прелаз, а инжењери …“ Ахроније је ћутао и слушао објашњења како нема музике без резонаторских стручњака, филма без оператера фотонске енергије, па чак ни јела, јер кувари не само да нису смели да проналазе нова јела, већ су заборавили и стара. „Добро, припремите атомски транслинеатор да скокнем до тих рудника и превезем неколицину проналазачких гњаватора који ће то све поправити“. Али, већ погађате, без механичара, то баш неће ићи тако лако. У ствари, неће ићи никако. „Признајем, погрешио сам. Шта сада?“ Сви су ћутали и гледали у небо које је био прекривено чудним наоружаним бродовима. Чинило се да долазе из правца Тераподије, али то нико није видео без телескопског тубуса и звезданог планископа, нити јавио телекомуникатором. Тераподија је била пуста планета прогнаних рудара, али торијум удружен са досељеницима који имају знање и идеје, направио је чуда.

088
Ахроније је схватио. „Чак и ако којим чудом останем на власти после овога, више неће имати ко ни да ми сашије царску одору, сагради двор и излечи ме када се разболим. Колико ли ми је само остало времена?“ Али на то питање никада неће добити одговор, јер на планети са две звезде, рачунање времена без сатова тражило је баш иновативне проналазаче. Управо оне који су се приближавали планети и спремали се да пишу нову историју. Пишу? Ахроније је сада био миран. То је проналазак који је највише мрзео и који га је највише нервирао током свих 1500 сектова дуге звездане владавине. Није ни слутио да освајачи са Тераподије, прогнани проналазачи, нису жељни Ахронијевог живота. Нису чак планирали ни да га сместе у затвор, или пошаљу у прогонство. Казна је била много страшнија. Ахроније ће морати, можда по први пут у свом дугом животу – да пише и учи, како би једног дана радио као помоћник у једном од института планете која ће се убудуће звати Хронија.

Saša Montiljo

Saša Montiljo

Мила Мијалковић II4
Карловачка гимназија

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 13 јуна, 2015 in награђени ученички радови

 

Ознаке: , ,

Љубомир Симовић – ХРАСТ НА ПОВЛЕНУ

Мудрац међ нама ћути,

ћути јер види

да онај који би могао

при сјају звезда

које сам пали

Јерусалим да зида,

народе да буди,

труљевину гори,

мекиње меси,

међ свињама спава.

Мудрац међ нама ћути,

ћути јер зна

да бисмо од оног

што би могао рећи

највише пречули,

мало разумели,

па и то мало брзо заборавили.

Мудрац међ нама ћути,

ћути јер смо му језик ишчупали,

јер смо га камењем

и цепаницама јер смо га дотукли.

Ал његова се бела коса

у облаке над Повленом и снег

претвара,

његова дуга брада

дубоко у земљу

пушта храстово корење,

ишчупан, његов језик,

у нова времена,

из сваке гране

избија ко лист,

у храстовој крошњи

с вечери на ветру,

никле из воде,

из птица,

из гробова и вукова,

његове речи,

златне и зелене,

цветају, брује и расту.

И док се жена

у њиховој сенци,

гола као из воде,

гола на обе плећке,

пробуђена сунцем

из неба месечевог

мужу сеновитом

до дна перунике отвара,

из долина,

и с врхова брда,

из градова и села,

из столарских радњи,

с дрварских пијаца,

дуге поворке,

одасвуд,

мостови препуни нáрōдā,

са секирама и тестерама журе

Љ. Симовић – ГОСТ ИЗ ОБЛАКА (Просвета, 2008)

hrast

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 13 јуна, 2015 in Симовић

 

Ознаке: , ,

Вислава Шимборска ОПОМЕНА

Кад остарим носићу хаљину боје пурпура
И црвени шешир који не иде а и не стоји ми,
трошићу пензију на пиће, летње рукавице и сатенске
ципеле.
И причати како немам пара ни за хлеб.
Кад се уморим сешћу на ивичњак,
сакупљаћу рекламне узорке по радњама и притискати
алармну дугмад.
Вући штап уз гелендере
надокнађиваћу пропуштено у трезвеној младости.
Излазићу на кишу у кућним папучама
Брати цвеће по туђим баштама
гомилаћу пера, оловке и друге тричарије
И почети да пљујем.
А сад још морамо пазити да нам одећа не покисне
Плаћати на време кирију и не псовати на улици
Пружати добар пример деци
позивати пријатеље на вечеру и читати новине.
А можда би требало да се већ помало припремам
Да људи који ме знају не буду изненађени
Када одједном остарим и почнем у пурпурно да се одевам.

divine

Наташа Лончарић

 
1 коментар

Објављено од стране на 11 јуна, 2015 in Вислава Шимборска

 

Ознаке: , ,

Џ. М. Куци ИШЧЕКУЈУЋИ ВАРВАРЕ (одломци)

***
Још од његовог другог дана овде превише ме узнемирава својим присуством да би у мом држању према њему било ичег осим коректности. Претпостављам да је, као путујући ловац на главе, навикао да га се људи клоне. (Или се ловци на главе и мучитељи још само у провинцији сматрају нечистима?) Гледајући га, питам се како се осећао онај први пут: да ли је, кад су га као шегрта позвали да уврће клешта или окреће завртањ или шта већ раде, барем мало задрхтао пред сазнањем да је у томе тренутку закорачио у забрањено? Хватам себе како се питам, такође, да ли он има неки лични обред очишћења који изводи иза затворених врата и који му омогућује да се врати међу друге људе и с њима дели хлеб и со. Можда веома брижљиво пере руке, или се пресвлачи од главе до пете; или је Биро створио нове људе који без бојазни могу да пролазе између нечистог и чистог?
***
Можда превише знам, а од тог сазнања, када се човек једном окружи њиме, изгледа да опоравка нема.
***
Нови људи Царевине су ти који верују у пресавијање табака, нова поглавља, чисте странице; ја се борим даље са старом причом, надајући се да ће ми се, пре но што се заврши, открити зашто сам је сматрао вредном труда.
***
Ово није призор који сам сањао. Као и многе ствари у последње време, осећам га остављајући се глупо, као човек који је одавно залутао, али и даље лута путем који можда никуда не води.

превод: Аријана Божовић

Paideia, Београд, 2004

Gogen

Gogen

 
2 коментара

Објављено од стране на 7 јуна, 2015 in Куци

 

Ознаке: , ,

Вислава Шимборска ЖИВОТ НА ЛИЦУ МЕСТА

Живот на лицу места.
Представа без пробе.
Тело без мере.
Глава без размишљања.

Не знам улогу коју играм.
Знам само да је моја, незаменљива.
О чему говори комад,
одгонетати морам тек на сцени.

Рђаво припремљена за почаст живота,
тешко подносим наметнути темпо акције.
Импровизујем, мада се гадим импровизација.
На сваком кораку спотичем се с непознавањем ствари.

Мој начин постојања осети се на устајалост.
Моји инстинкти су потпуно аматерски.
Трема, објашњавајући ме, још више ме понижава.
Срећне околности осећам као окрутне.

Неповратне речи и покрети,
недобројане звезде,
карактер као плашт у трку закопчавам –
то су жалосне последице те наглости.

Да је бар једну среду одвежбати на време
или бар један четвртак још једном поновити!
И ето, већ петак долази с непознатим сценаријем!
Је ли то у реду – питам
(храпавим гласом,
јер ми иза кулиса нису дозволили ни да се искашљем).

 

Варљива је мисао да је то само површан испит,
одржан у провизорној просторији. Не.
Стојим усред декорација и видим како су солидне.
Удара ме сложеност свакаквих реквизита.
Окретна апаратура делује већ дуго.
Попаљене су чак и најдаље маглине.
Ох, уопште не сумњам да је то премијера.
И што год да учиним
претвориће се заувек у оно што сам учинила.

 

Ogist Renoar

Ogist Renoar

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 5 јуна, 2015 in Вислава Шимборска

 

Ознаке: , , ,

Rejmond Karver ČITANJE

Život svakog čoveka je tajanstvo, baš kao
što je tvoj, i moj. Zamisli
dvorac sa prozorom koji gleda
na Ženevsko jezero. Tu je na prozoru
za toplih sunčanih dana čovek
toliko zadubljen u čitanje da ne pogleda
u jezero. Ili ako i pogleda, zabeleži mesto prstom,
podigne pogled, i zuri
preko vode u Monblan,
i dalje, u Selah, Vašington,
gde je sa devojkom
i napija se po prvi put.
Poslednja stvar koje se seća, pre
no što mu je pukao film, jeste da ga je ona pljunula.
Nastavio je da se opija
i biva pljuvan godinama.
Ali neki će vam ljudi reći
da je patnja dobra za karakter.
Možete da verujete šta god hoćete.
U svakom slučaju, on se
vraća čitanju i neće se
osećati krivim zbog svoje majke
koja luta u svom brodu žalosti,
i koja razmatra svoju decu
i njihove nevolje što se nastavljaju i nižu.
Ne namerava ni da misli
o bistrookoj ženi koju je jednom voleo
i o njenom porazu od ruke istočnjačke religije.
Njena žalost nije imala početka i nije imala kraja.
Neka bilo ko iz dvorca, ili Selaha,
iskorači da pokaže saosećanje s čovekom
koji po čitav dan sedi u prozoru i čita,
kao slika čitača.
Neka sunce priđe bliže.
Neka i sam taj čovek priđe bliže.
Šta bi, dođavola, mogao da čita taj čovek?

Garcin

Garcin

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 3 јуна, 2015 in Карвер

 

Ознаке: , ,