Живот – једини начин
да се обрасте лишћем,
дође до даха песку,
узлеће крилима;
да се буде пас,
или да се милује по топлој длаци;
да се разликује бол,
од свега што то није;
да се смешта у догађаје,
губи у пејзажима,
тражи најмања грешка.
Изузетна прилика
да се, на тренутак, памти,
о чему се разговарало
крај угашене лампе;
И бар једном
спотакне о камен,
укваси на некој киши,
изгубе кључеви у трави;
и погледом прати
искра на ветру;
и непрестано
нешто важно не зна.
***
Мали елисни авион који саобраћа између Амстердама и Норвича испрва се успињао у сусрет Сунцу, пре него што је скренуо ка западу. […] Видео сам како се сенка нашег авиона убрзано спушта преко живица, низова топола и канала. По сред пожњете њиве као по замишљеној линији вукао се трактор, делећи је на светлију и тамнију површину. Но, нигде живе душе. Свеједно да ли летите преко Њуфаундленда или, у сумрак, преко гомиле уличних светиљки, које се простиру од Бостона до Филаделфије, преко арапских пустиња што светлуцају попут седефа, руске области или франкфуртског простора, то увек изгледа као да не постоје људи, као да постоји само оно што су они створили и у чему се сада крију. Виде се њихова места која насељавају и путеви који их повезују, види се дим из њихових кућа и радних места, возила у којима седе, али се сами људи не могу уочити. А ипак су присутни свуда на лицу земље, свакога часа се шире, крећу се кроз саће високих кула и све су више упрегнути у компликоване мреже, које надалеко превазилазе оно што свако од нас уопште може замислити, било да је то као некада у рудницима дијаманата у Јужној Африци међу оном паучином од ужетних углова и чекрка, којих је било на хиљаде, или као данас у берзијанским и агенцијским халама у непрестаном струјању информација које куљају оо земљине кугле. Када се посматрамо са те висине застрашујуће је колико мало знамо о нама самима, о нашој сврси и крају, помислио сам када је обала била иза нас и када смо прелетели преко пихтијастог зеленог мора.
Сатурнови прстенови (одломак)
ПЛАТО, 2006
Једнога дана мајмуни посегнуше за влашћу.
На прсте ставише златно прстење,
обукоше беле, уштиркане кошуље,
почеше да пуше миришљаве хаванске цигаре,
стопала заробише црним лакованим ципелама.
То не приметисмо јер бејасмо обузети
другим стварима, један је читао Аристотела,
други проживљавао велику љубав.
Говори владара постадоше хаотични
час брбљиви, међутим, никада их
нисмо слушали пажљиво, више смо волели музику.
Ратови су постали дивљији, затвори
смрдели више него раније.
Чини се да су мајмуни посегнули за влашћу.
Превод: Бисерка Рајчић
КОВ, 2014
***
„Данима и недељама упорно лупамо главом без краја и конца, и, ако би нас неко и питао, не бисмо знали да одговоримо да ли настављамо са писањем само из навике или жудње за дивљењем или зато што не знамо како бисмо ишта друго радили, или, пак, из пуке запитаности над животом, љубави према истини, из очаја или беса, исто као што не бисмо могли да одговоримо да ли писањем повећавамо моћ запажања или нас оно само чини луђим. Можда свако од нас губи увид управо у оној мери у којој настављамо да градимо сопствено дело и можда је то разлог наше склоности да растућу сложеност конструкција сопственог духа помешамо са напретком у спознаји, док истовремено већ увелико слутимо како никада нећемо моћи да појмимо непроходности које у стварности одређују ток нашег живота.“
САТУРНОВИ ПРСТЕНОВИ (одломак)
Плато, Београд, 2006
О дуго нам трепери пред оком
Пут дуг и жут од јаре.
Са стране: само трске и баре
Са жабљим и гуштерским скоком.
Ми идемо помно кроз све то,
А слутимо: жита, ражи,
Хлад, неку љубав без лажи,
Неки цвет, нешто свето.
О знамо и још шта нас чека
На путу кроз ово лето:
Прах, неко заспало псето.
И – можда: булка далека.
О знамо ми, знамо, знамо,
Ал ипак корачамо.
Сава Шумановић
Гајто Газданов (1903–1971) је, уз Набокова, најзначајнији прозни писац који се формирао у време прве руске емиграције. Као гимназијалац учествовао је у грађанском рату на страни белих и са пораженом војском напушта Русију. Највећи део живота провео је у Паризу, где је више деценија радио као ноћни таксиста. За време II светског рата учествовао је у Покрету отпора о чему је написао документарну књигу „Стајем у одбрану“. Касније ради као париски дописник и уредникруске редакције америчке радиостанице „Слобода“ из Минхена. Написао је девет романа, а био је изузетно успешан и као приповедач.
Гајто Газданов
„Вече код Клер“ (1930) први је роман Гајта Газданова и, по мишљењу критике, најбоље дело о грађанском рату у емигрантској књижевности.
Ово је психолошки љубавни роман, истовремено и епски и лирски. Има аутобиографску основу у неоствареној младалачкој љубави према Татјани Пашковој у Харкову, која је у роману представљена као Францускиња Клер. Обрнута композиција (роман почиње од краја) састоји се од посебних епизода повезаних случајним асоцијацијама. Иза наизглед једноставне фабуле крије се комплексно дело.
Кroyer
***
„Мој стриц Виталиј, скептик и романтик, који је заувек остао драгонски капетан због тога што је изазвао на двобој команданта пука, а када је овај одбио да на двобој изађе, ошамарио га у официрском клубу и због тога робијао пет година у тврђави, одакле је изашао као веома промењен човек и где је стекао задивљујућу и за официра већ сасвим необичну ерудицију у питањима уметности, филозофије и социјалних наука – и након тога наставио да служи у истом пуку, али не напредујући…
– Слушај ме – говорио је између осталог Виталиј. – Ти ћеш у блиској будућности бити у прилици да видиш много гадости. Посматраћеш како убијају људе, како их вешају, како их стрељају. Све то није ново, није важмо и није нарочито интересантно. Али ево шта ти ја саветујем: никада немој постати убеђени човек, не извлачи закључке, не размишљај и труди се да будеш што једноставнији. И памти да је највећа срећа на земљи – мислити да си бар нешто схватио у животу који те окружује. Ти нећеш схватити, само ће ти се чинити да схваташ; а када се сетиш тога после извесног времена, видећеш да си схватао погрешно. А кроз још годину или две уверићеш се да си и други пут погрешио. И тако без престанка. Па ипак је то оно најважније и најинтересантније у животу.
– Добро – рекао сам ја. – Али какав је смисао у тим сталним грешкама?
– Смисао? – зачудио се Виталиј. – Смисла заиста нема, а није ни потребан.
– То је немогуће. Постоји закон сврсисходности.
– Не, драги мој, смисао – то је фикција, и сврсисходност је такође фикција. Гледај: ако узмеш низ неких појава и поченш да их анализираш, видећеш да постоје неке силе које усмеравају њихово кретање; али појам смисла неће фигурирати у тим кретањима. Узми неку историјску чињеницу која се формирала у резултату дугорочне политике и припреме која има сасвим одређени циљ. Видећеш да са тачке гледишта постизања тог циља, и само тог циља, такав чин нема смисла зато што су се истовремено са њим и из, како се чини, истих разлога десили други, сасвим непредвиђени догађаји, и све потпуно променили.
Kroyer
– Реч „смисао“– наставио је Виталиј – не би била фикција само у случају кад бисмо поседовали прецизно знање о томе да ће када поступимо на један начин, уследити неизоставно одређени, а не неки други резултат. Ако то није увек извесно чак ни у примитивним, механичким наукама, при сасвим одређеним задацима, и исто тако одређеним условима, како онда желиш да то буде сигурно у области социјалних односа, психологије, чији закони су нам потпуно непознати. Смисла нема, драги мој Коља.
– А смисао живота? […]
– Имао сам друга који ме је такође питао о смислу живота пре него што је пуцао у себе. То је био мој веома близак друг, веома добар друг – рекао је често понављајући реч друг, и као да је налазио неку привидну утеху у томе што је та реч сада, након много година, звучала исто као и раније, и одјекивала у ваздуху безљудног парка. Он је тада био студент, а ја јункер. […] Ја сам му тада говорио да постоји могућност живљења изван таквих питања: живи, једи бифтеке, љуби љубавнице, пати због женске преваре и буди срећан. И нека те Бог чува од питања због чега све то радиш. Али није ми поверовао, убио се. Сада ме ти питаш о смислу живота. Не могу ништа да ти одговорим. Не знам. […]
Kroyer
Када сам после извесног времена одлазио из Кисловодска с тим да стигавши у Украјину ступим у армију, Виталиј се опрости са мном мирно и хладно и у његовим очима је поново био стални равнодушни израз спреман да у сваком тренутку постане одсмешљив. Мени је пак било жао што га напуштам, зато што сам га искрено волео – а околина га се плашила и није му баш била наклоњена. – Камено срце – говорила је о њему његова жена. – Окрутан човек – говорила је тетка. –За њега не постоји ништа свето – изјашњавала се његова свастика. Ниједна од њих није познавала правог Виталија. Већ касније, размишљајући о његовом тужном крају и несретном животу, ја сам жалио због тога што је тако узалудно пропао човек са огромним способностима, са живим и брзим умом – и нико од ближњих није чак ни зажалио за њим…“
Превод: Душко Паунковић
Paideia, 1999
Rjepin
***
Тренуци када – изнова и опет – осећаш да не можеш умаћи испред заповести своје душе: заповести која те неумољиво присиљава да одговор не тражиш у свету, него у самом себи. А тај одговор не може бити ништа друго до испуњавање обавезе, до последњег тренутка.
Шандор Мараи, ДНЕВНИК 1943–1947
АЕД студио, Београд
Linda J. Bean
Недеља, лето, подне вруће …
Седи пар нас пред кафаном.
Около: вреле од сунца куће.
Ми: под шареним сунцобраном.
У самом центру метрополе
Уз пиће и уз велику тему
У часу кад нас мисли школе
Да смо у срцу света, у свему:
Одједном, доле, близу стола
Гуштер сред бетона врела
Очима сјајним у нас кола,
Зелен, укоченога тела.
И ми што замишљамо да је
Сав живот – ту, са нама бити:
Гледамо где се страхом сјаје
Те очи свикле на забити.
Мотре нас из њих камењари,
Шушкаво лањско лишће, смола
И коров што га сунце жари –
Незнана нека метропола.
И ко што сваки од нас бар једном
Закорачи у беспуће
Тако и он у страху ледном
Бану у град међ нас и куће …
У трен нас сунце изнад кућа
Обасја све до бити голе:
Залутале у беспућа
И залутале у метрополе.
Picasso
Кревет у дуборезу,
Перина, прекривачи:
На врата стави резу
И полако се свлачи.
Око на китникезу.
Порцулански јахачи.
Драперија у везу:
Цео простор замрачи.
И ничег нема више:
Ни покућства, ни звука,
Ни јесени, ни кише.
Тоне у сан и соба
И влага, дуња, рука:
Преспавај ово доба.
Веља Бугарин
препознавања 