Недеља, лето, подне вруће …
Седи пар нас пред кафаном.
Около: вреле од сунца куће.
Ми: под шареним сунцобраном.
У самом центру метрополе
Уз пиће и уз велику тему
У часу кад нас мисли школе
Да смо у срцу света, у свему:
Одједном, доле, близу стола
Гуштер сред бетона врела
Очима сјајним у нас кола,
Зелен, укоченога тела.
И ми што замишљамо да је
Сав живот – ту, са нама бити:
Гледамо где се страхом сјаје
Те очи свикле на забити.
Мотре нас из њих камењари,
Шушкаво лањско лишће, смола
И коров што га сунце жари –
Незнана нека метропола.
И ко што сваки од нас бар једном
Закорачи у беспуће
Тако и он у страху ледном
Бану у град међ нас и куће …
У трен нас сунце изнад кућа
Обасја све до бити голе:
Залутале у беспућа
И залутале у метрополе.
Picasso
