RSS

Месечне архиве: јул 2015

Стеван Раичковић (05. 07. 1928–06. 05. 2007) НЕПОЗНАТА У ДАВНИНИ

Гледам те сад одавде: седиш у јулском дворишту
урамљеном у зидове високе преко главе,
тебе посматрају још и птице: као да те
моле и ишту.

Мене не види нико. Зурим из корова и траве
дубоко у углу, у затуреном скровишту.

Овде је хладовина највећа: мирише на влагу.
Цигле су пода мном трошне и нешто зеленкасте.
Тебе облива сунце. Видим: купа ти руку нагу.
Тако је све око тебе чисто, у сунцу. Моја
крв расте
из мене, као да отиче некуда, па тихо губим снагу.

Само да се не покрене нешто: нека врата.
Само да не падне нека дуња, између нас, натрула.
Ил цреп да не пукне, изнад, од нечег: од
птице, од мачијег бата.

Тишина расте између нас: пење се као
прозирна кула.
Само да је нико не дирне, никад. Осим ове
песме. О непозната.

Kroyer

Kroyer

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 4 јула, 2015 инч Раичковић

 

Ознаке: , , ,

Vislava Šimborska (02. 07. 1923 – 01.02. 2012) UZ VINO

Pogledao me je, dodao mi lepotu,
a ja sam je primila kao svoju.
Srećna, progutah zvezdu.

Dopustih da budem izmišljena
po slici i prilici odraza
u njegovim očima. Igram, igram
uz lepet iznenadnih krila.

Sto je sto, vino je vino
u čaši koja je čaša
i stoji stojeći na stolu.

A ja sam prividna,
prividna do neverovatnosti,
prividna prosto do krvi.

Pričam mu šta hoće: o mravima
što umiru od ljubavi
pod sazvežđem maslačka.
Kunem se da bela ruža
polivena vinom peva.

Smejem se, naginjem glavu
oprezno kao da proveravam
pronalazak. Igram, igram
u začuđenoj koži, u zagrljaju
koji me stvara.

Eva od rebra, Venera iz pene,
Minerva iz Jupiterove glave
bile su neuporedivo stvarnije.
Kad me on ne gleda,
tražim svoj odraz
na zidu. I vidim samo
ekser s koga je skinuta slika.

Prepev: Biserka Rajčić

Izdavač: Treći trg

Velja Bugarin

Velja Bugarin

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 2 јула, 2015 инч Вислава Шимборска

 

Ознаке: , , ,

Андреј Тарковски О СВРСИ УМЕТНОСТИ И ЧИТАЊА

***
Циљ уметности је да припреми човека за смрт, да преоре и избразда његову душу, учинивши га способним за окретање добру.
Додирнута ремек-делом, особа почиње да ослушкује у себи исти онај позив истине који је потакао уметника на стваралачки чин. Када је успостављена веза између дела и његовог уживаоца, следеће искуство је сублимна, очишћујућа траума. Унутар те ауре која уједињује ремек-дела и публику, најбоље стране наших душа излазе на видело, и ми чезнемо да се оне ослободе. У тим тренуцима ми себе спознајемо и откривамо бездану дубину наших моћи, као и најдаље домете наших осећања.
***
Човечанство још није читало дела великих песника, јер њих могу читати само велики песници. Већина их чита као што чита звезде, у најбољем случају астролошки, а не астрономски. Већина људи учи да чита ради тричаве користи, као што учи да рачуна ради вођења књига, да их не би преварили у трговини, а о читању као о племенитој интелектуалној вежби знају мало или ништа; а само је то читање у високом смислу – не оно што нас уљуљкује као луксуз и успављује племените способности, него оно кад се пропињемо на прсте да бисмо читали и чему посвећујемо часове у којима смо најчилији и најбуднији.

Одломци из књиге „Вајање у времену“ Андреја Тарковског

ТАРК

 
2 коментара

Објављено од стране на 1 јула, 2015 инч Тарковски

 

Ознаке: , , ,