RSS

Љубомир Симовић – ДА ЛИ ЈЕ ПОЕЗИЈА МАРГИНАЛНА?

01 авг

„Савремени узнемирени човек нема времена ни за

молитву и добре помисли, а како би тек имао за поезију. Он,

јутром, прелази улицу, жури, трчи на посао и са посла, хука га

носи и испуњава. Брзина и бука – само то, по цео дан. А код

куће га, навече, чека змајевита жена, сваке злобе барјактар.

Жена или празнина. А сутрадан, опет исто. Нема починка

веселнику, јер жури у Европу. Жури у Европу, у Европу, а већ

га је стигла Америка. Још му треба поезија, па да пресвисне.“

Новица Тадић

Да ли је поезија маргинална зависи и од тога шта сматрате магистралним. Или шта вам се намеће као магистрално. Ако се савремена српска поезија бави нашом судбином – а бави се; ако чува и развија наш језиk – а чува га, и развија га; ако савремена поезiја одржава нашу главу изнад мочваре у коју нас гњурају – а oдржава је; ако у време обезвређивања свега покушава да сачува свест о аутентичним вредностима, и да ствара вредности – а покушава, и не ретко успева у тим покушајима; ако у време безнадежних депресија нуди неку наду која не обмањује – а нуди; ако у време кад губимо свој морални, национални и културни идентитет, чува тај идентитет – а чува га; да ли је она, после свега тога, маргинална?

Она је можда на маргини дневне политике, али њој у дневној политици и није место. Она је, такође, на марагини интересовања ширих слојева, али бити на маргини интересовања ширих слојева не значи бити и на маргини судбине, историје, свести, морала, вредности. Ми се налазимо у времену катастрофалног опадања и свести, и знања, и укуса. Изложени смо експериментима који нас, као друштво, не преобликују, него изобличују. Ево, кажу да је у Вуковој години искорењена неписменост! А ми никада нисмо били неписменији него данас! Српски сељаци некада нису умели да пишу и читају, али су умели да стварају, или барем да слушају, „Женидбу Милића барјактара“, „Зидање Скадра“, „Бановић Страхињу“. А шта стварају, и шта слушају, данас? Данас, кад су „писмени“, они читају исто онолико колико и онда када су се потписивали крстом или отиском палца. Ми, с цивилизацијске тачке гледишта, никада нисмо били толико запуштени, толико деградирани, као данас. Па код нас и неписмени, и полуписмени, пишу латиницом, и зато што је све око њих – и „Не нагињи се кроз прозор!“, и „Пази градилиште!“ – исписано латиницом, и зато што мисле да је писати латиницом више нобл, али и зато што су васпитани да се стиде и својих победа, и своје азбуке.

маргина

Љ. Симовић – Ковачница на Чаковини (Београдска књига, 2008)

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1 августа, 2015 in Симовић

 

Ознаке: ,

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: