„Više dobra činimo onim što jesmo nego onim što činimo.“

Čarls Eugen de Fuko

 

Mиодраг Павловић У ГРАДУ ЗЕМЉОТРЕСИ

***
Гредама су затворене улице, затрпане тесаником. Никуд не могу да вас одвезу кола. Види се нашта ће револуција бити налик. Једни се гуше у бледилу срца и плућа, разуме се све од несавладивог страха. Други су добили разблудне апетите. Разголићење као што ће бити кроз два века, на некој плажи. Сада је домаћа мистрија бачена на улицу да се њом користи ко хоће. И нема другог обреда осим обесвећења. На плочнику се окреће институција јавног ражња. Пукотине се шире и пожар прети. Ако нема доста пепела и не обрати се пажња.
Миодраг Павловић, Исход

Andrea Constantini

 

Momčilo Nastasijević HRAM

1

Potonje, znam,

rastočiće zemlja ove kosti,

dubinama da zapoje hram.

Pecite, žege –

plamena ne spekoste plam;

ledite, ciče –

leda ne slediste led.

2

I neka shore se sve zlosti –

smešak im odoli bled.

Bolnog tek bol me,

korenom u potaji kad

proklija nemo i niče,

rodna kad zatišti zled.

3

Tajna to tajni,

za dalju nekud menu

otvori vid.

I obnevidi oko,

gde progledala duša

neporoboja kroz tvrdi

prostreli zid.

4

To zadnju premašiti je metu

u bezdan sebe ko krenu;

to sile je u cvetu

mrklu razbuditi stenu.

Potonje, znam,

rastočiće zemlja ove kosti,

dubinama da zapoje hram.

M. Nastasijević – PESME (SKZ, Beograd, 2007)

 

Миодраг Павловић ПРЕОБРАЖЕЊЕ

Преображење Христово је у потпуној промени одлика тела које постаје светлеће, луминозно, и показује своју другу, божанску, природу. То је преображење при којем се чува истоветност спољашњег облика, доказ да иста форма може имати две различите ентелехије. Значај метаморфозе, теолошки, у томе је што показује други могући пут до искупљења човека самог, пут преображења који мимоилази смрт (распеће, Велика субота). Очигледно, човек да би стигао до свог завршног облика у којем, претпоставља се, треба да станује у вечности, имао је два пута, онако како их је његов заступник и претходник (Христос) показао. Један пут – умирање, страдање, добровољне жртве, а затим обнове после проласка кроз доњи свет, свет додиривања потпуног Ништавила, и други пут, преображења плоти у молитву и у додиру са божанством. Пут преображења очигледно је био рајски, Адамов пут пре изгнања из раја, када смрт није била неопходност у људском телу. Други пут, пут страдалне смрти, преостао је једино као избављење, оно које личи на обрте и обнове у природи, онако како их је приказао још египатски мит о Озирису. Но и Озирисове прображаје кроз смрт и преображење не треба схватити једнострано само као пробијање животне силе кроз обиље вегеталних облика. Пролажење кроз видљиве животне циклусе значи и долазак у близину невидљивих, божанских, творачких сила. Зато је мистерија пролазити кроз вегеталне преображаје са пуно свешћу о себности, о себи, о Ја који је и неко други.

М. Павловић – Свечаности на платоу (Просвета, Београд, 1999)

 

Љубомир Симовић О СТВАРНОСТИ, САВРЕМЕНОСТИ, ПОЕЗИЈИ…

Савременост и стварност су често оруђа помоћу којих се поезија притерује уза зид. Мислим на вредност коју ти појмови имају у идеологизованој, догматизованој, свести. Нема већег непријатеља поезији од савремености и стварности у том суженом стању. Што не заначи да су ти појмови, у свом правом обиму, према поезији непријатељски. Кад кажемо стварност, кад кажемо савременост, ми неретко имамо у виду сасвим различите ствари. Да бисмо могли да разговарамо о стварности, ми бисмо претходно морали да видимо шта ко под тим појмом подразумева. Морали бисмо прво да одговоримо на питање шта је стварност. Поезија то питање стално поставља, и стално покушава да на њега да другачији одговор. Поезија верује да је стварност много већа од оног што је опипљиво и проверљиво. У једној ТВ емисији о афричким религијама чуо сам овакву реченицу: „Понекад Свевишњи стави маску да бисмо га могли видети!“ Можда је и песма нека врста „маске“ коју нека невидљива стварност ставља на лица да бисмо је могли видети. У сваком случају, помоћу песме можемо имати увид у неке недоказиве, „непостојеће“, светове. […] Мени су најдраже оне песничке књиге које покушавају да појам стварности прошире, и после којих је стварност много већа него пре.

Љ. Симовић – Ковачница на Чаковини

 

Иван Токин НЕ БИ НАМ БИЛО ЛОШЕ

Видим типа како ћопа уз Прерадовићеву, једне зиме, по леду.
Носи здравствену књижицу и у њој неки папир.
Ћопа тачно путем којим се, кад се скрене у четврту улицу десно, стигне до неког Дома здравља.
Ја сам у колима, и станем, и питам да л’ иде у Дом здравља.
Иде.
Кажем му да уђе у кола да га одбацим.
Кад већ идем туда.
А мислим се, возио бих га и да не идем.
Он уђе, ја га одбацим, исприча ми да га боли нога, али да је то све од леђа и да то не може да објасни докторима, а они му лече ногу, а он зна да су леђа.
Мене боли, не боли њих, па ми не верују – каже ми.
И каже ми – Хвала, И изађе.
А ја тих дана никако да стигнем до кеве да видим шта јој је са
шпоретом, да видим да л’ се само нека жица откачила или да зовемо
мајстора.
И једно 25 минута пошто сам оставио овог са леђима, зове ме кева.
Каже – Замисли, срела сам комшију из зграде, причали смо свашта, ја му рекла за шпорет, он дошао и поправио ми.
И ја ту закључим – Кад не можеш да стигнеш до кеве да видиш шта јој
је са шпоретом, помози неком другом, неком на кога налетиш, а тај шпорет ће већ да среди неко трећи, неко ко не може да стигне нешто четврто. Чини ми се, кад би се та прича мало залетела, не би нам било лоше, мислим свима нама што живимо на овој планети.
Али ја хоћу да вам кажем за трећег у овој причи, тог што је поправио кеви шпорет.
Тај живи на истој вертикали као моја кева, има једно обично име, има
ћерку од тринаест и сина од седам година, и жену састављену од
осмеха.
То није жена за коју би клинци рекли да је лепотица.
Мораш мало да проживиш, да научиш шта је лепота, и онда одмах приметиш
– Ово је права лепотица.
Ето, таква је то жена, лепа жена.
А он, уме да поправи шпорет, уме да поправи ауто, уме рукама скоро све, а уме и да броји на јапанском, чуо сам га.
Зна још неке јапанске форе, неке које се тичу бављења својим телом и духом, и њиховим усклађивањем са Космосом
Њих четворо често виђам у крају, у свим комбинацијама, свако са
сваким, или сви заједно, или у тројкама.
И увек осећам благост, мир, доброту и љубав, кад год их сретнем.
А још пре, кад их нисам познавао, кад сам пролазио преко њиховог спрата, увек сам осећао неки пријатан мирис.
Није освеживач, није омекшивач, није дезодоранс ни парфем, нису шампони.
Као да је нека комбинација свега тога, мирише на свеже, мирише пријатно.
Није да вам ја сад причам неку причу, него стварно цео спрат мирише.
Увек.
Кад сам их упознао и кад сам први пут био код њих, схватио сам да је то из њиховог стана.
Нисам их питао шта мирише, јер сам одмах разумео шта мирише.

Миришу благост, мир, доброта и љубав…

Marius Borgeaud

 

Горан Петровић ШТА СУ ТО ЈАВА И САН

„Човек је јава и сан. Јава је његов лик, а сан његов одраз. Прву од близанаца људи показују. Њом се диче, њу фотографишу, она им служи за препознавање и легитимисање. Друго, оно од сна сачињено, људи брижљиво чувају, често затварају, некада крију. Са њим воде разговоре у два ока. Од њега страхују, јер им је познато да је одраз старији од лика.“

Савети за лакши живот (Роман уз кафу), Народна књига, 1993

Alexander Khokhlov

 

Момчило Настасијевић О ЖЕЉИ

„Истрчим, али не целим собом из тока ствари, чиме се бар изиђе на чистину маније, већ делом само, таласем себе, из сопствене целости бивања. Почетни раскорак са самим собом, завршни са целом стварошћу.
Изгубим ли је, ту целост свога бивања, значи, оно што је мотив мене, чиме сам нераздвојно у контрапункту живота, у исто време и ја и не ја, разјединило се у чим ситније тим убрзаније, тим опречније покрете.
Као точак, један само, или сваки напосе, испав из осовине, да појури сваки својим убразањем и на своју страну, обмањујући се да је то убрзање и правац самих кола, кад у ствари поломљена леже негде на путу.
У појави жеље, дакле, видим поуздани знак да се у механизму унутрашњег живота нешто пореметило; видим неодложну потребу за даљим преуређајем себе. Јер нема пунијег учешћа до целим собом у свеопштем току.
А сузбијати је, кад је већ ту, исто што и поткресивати коров. Те, по пропису искони, радије оставим жељу да је пуста: бар богатим се заварам, чиме сам у ствари пуки сиромах.“

Момчило Настасијевић, Есеји, белешке, мисли, СКЗ, 1991

Michael Zahornacky

 

Момчило Настасијевић О ЧОВЕКУ

„Човек је као отпорна војска: прекодан води борбу; с вечера је растројен било поразом било победом; преконоћ се прибира и добија појачања; јутром најављује или се одупире новом снагом: и већином је уништен баш од оног непријатеља на кога никад није ни помислио.“

Момчило Настасијевић, Сива бележница, СКЗ, 1991

P I E R R E • P E L L E G R I N I

 

Горан Петровић О САЊАРИМА И ЧИСТАЧИМА

***
КАКО ПРЕПОЗНАТИ САЊАРЕ

Сањари су увек замишљени. Све што гледају, гледају полако, као да у облицима желе да пронађу нешто друго, као да проничу у структуру предмета. Осим по погледу, распознају се по положају главе, која је стално незнатно погнута, те по способности да материјализују што год пожеле. На улици се људи, који корачају иза сањара, стално спотичу о неке предмете. Сањари сеју ствари око себе, али не због заборавности него зато што их забавља да изненађују друге људе. Тек када умру, други примете њихов нестанак, јер се широм Земљине кугле распрскавају илузије које су створили. Са собом, у гроб, повлаче све што су исањали током свог века и једини траг који сведочи да су уоште постојали јесте празнина у времену и простору, а она се више осећа него што се види. Највећи непријатељи сањара су људи чистачи.

***
КО СУ ЉУДИ ЧИСТАЧИ

Темељни принцип ових људи је Ништа. Упозоравамо да их треба разликовати од нихилиста. За чистаче је Ништа добро пошто тада нема ничега –ни за чишћење. Срећом, ови људи су лоше организовани, јер када би систематски деловали, убрзо би апсолутно испунили своју потребу. Чистачи су хитрих покрета, ревносни, нервозни, често посећују психологе, кратко дишу.

Из „Савета за лакши живот“ (Роман уз кафу), Горан Петровић