Ti mirno stojiš u čaši preda mnom, vodice,
i gledaš me očima odbeglim iz slavine u kojima se blista, prelama lice,
tvoje nove, prozračne, zaštite fine.
Ti znaš dobro da sam ja tvoja budućnost – jama,
živi stub, s gubitkom perspektive koji je
skopčan; da te sad čekaju vlakna sama,
mrak unutrašnjosti – da ne kažem arterije.
No, tebe to ne brine. Jer ćelija je laka
i mogućnosti više daje beskućnoj
supstanci, nego sloboda iza rešetaka
od tila – pa makar apsolutna bila.
I sasvim si u pravu, smatrajući, da ćeš se
i bez mene snaći. No, što mе duže ima,
docnije ćeš se pretvoriti u kišu iza
prozora, koja glača ploče mostovima.
Prepev: Aleksandar Mirković
препознавања 