RSS

Месечне архиве: октобар 2015

Ана Ристовић

***
Шта је оно прво што чувано у сликама са путовања нагриза и обрише заборав?
Чудним поретком, изненада, пометено са стола сећања, однето као руком бахатог дечака. Трас, нема више, никад није ни било. Је ли прво нестају зидине великих грађевина крај којих се пролазило, палате, мермерни стубови и лукови, торњеви и пушкарнице,
џиновска звона, дворци и катедрале, док руше се
разнети бомбом у глави на коју рачунали нисмо;
је ли прво из нас нестаје све што је већ уписано у памћење бројних разгледница?
Јер не памтиш више на исти начин ону базилику Сакр Кер,
јер твој Сакр Кер бива замењен сликом са ТВ екрана и
твој лични Монмартр неприметно се урушава у памћењу,
надомештен туђим модел-сувениром. И свака кула, пре или касније,
постаје вавилонска рушевина.
Је ли онда последњи остају у сећању, као што рече Црњански,
рубови градова оцртани на небу, танка линија испод хоризонта,
као једина пукотина у којој је могао да се сакрије и сачува поглед?
Или је то ипак додир два длана, мир руке у руци
који је описао невидљиву путању једним градом
решавајући његове плочнике као укрштеницу,
мирис неке пекаре у атинској улици од које те дели скоро тридесет година,
звук откључавања хотелских врата који не подсећа ни на један други
не због посебности ни браве ни кључа,
већ због оне торбе самог себе коју потом,
уз уздах олакшања, спушташ на постељу,
и бацаш поглед дубоко и далеко у бескрајно Нигде,
уступајући само срцу право да памти.

Из збирке „Чистина“, Архипелаг, 2015

Rosa Basurto

Rosa Basurto

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 24, 2015 in Ана Ристовић

 

Ознаке: , , ,

Новица Тадић НОЋ

Сретао сам у дубокој ноћи познате и непознате,
миле и немиле. Комешао сам се и шумео
попут лишћа на ноћном дрвету.

Бол ме је оплетао; тромо сам корачао.
И није било стожера који би ме одржао.

Кад се моја грудва снега отопила, плакао сам с друге стране лица, кроз наличја.
Већ стару књигу песама стезао сам под пазухом,
Као тајно крило које ће ме однети.

Високо на небу, на косој равни,
Горела су градска светла,
А свет се урушавао као проклети плагијат.

И зора се примицала, зора-озледа,
И срам се разгоревао, певајући.

Из збирке О БРАТУ, СЕСТРИ И ОБЛАКУ, Градац

Romana Rihova

Romana Rihova

 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 19, 2015 in Тадић

 

Ознаке: , , , , ,

Миодраг Павловић ОБРАЋАЊЕ ПРИЈАТЕЉУ

Тамо где је сва наша нада,
нико о нама није ништа чуо.

Ни овде где смо стали чврсто
као стабло или стена,
на изглед у земљу урасли,
ништа се на нама не заснива,
не очекују нас ни гробница ни престо.

Нема записа о нашем рођењу,
ни после кад одемо,
неће се јавити ожиљак
на божанском телу.

Суморно ли је седети безимен
крај дивовске воде!
Сањамо неке обале
где још расте прареч,
да тамо будемо изгнани ван изгнанства
и слова да извлачимо као конце
из матице, из великог вира,
за одору у којој се траје.

Пријатељу, ти можда знаш
ради чије забуне
песници ходе беспутно,
а зову их пространства?

Миодраг Павловић, „Безазленства“, Завичајник, Ваљево

Jie Ma

Jie Ma

 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 17, 2015 in Миодраг Павловић поезија

 

Ознаке: , , , ,

Robert Frost VATRA I LED

Neki kažu svet će nestati u vatri,
Neki kažu u ledu.
Koliko svoje poznajem želje
Svrstao bih se među one što vatru žele.
Ali ako dvaput treba, da nas snađe propasti beda,
A mislim da mržnju dobro znam
Rekao bih da je destrukcija pomoću leda
Način odličan,
I bilo bi ga dovoljno, izgleda.

Prepev: Aleksandar Mirković i Maja Stokin

Fire and Ice
Some say the world will end in fire,
Some say in ice.
From what I’ve tasted of desire
I hold with those who favor fire.
But if it had to perish twice,
I think I know enough of hate
To say that for destruction ice
Is also great
And would suffice.

Robert Frost

fire_ice_1_

 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 8, 2015 in Фрост

 

Ознаке: , , ,

Robert Frost DIZAJN

DIZAJN

Naiđoh na debelog i belog pauka,
Drži moljca na belom svelek cvetu svom
Kao parče satena na kolenu krutom –
Poređao je muke i smrt svih oblika,
Da dan počne kako treba vrti ih ko torbu
Ko sastojke u kotliću za veštičju čorbu,
Paukovu snežnu kap i cveće poput pene –
Mrtvo krilo koje visi ko od zmaja sene.

Šta da radi cveće sa svojim belinama,
Kraj puta nevino i plavo – svelek za bolesti?
Zašto pauk plaši moljca svojim visinama,
Vrteći ga tamo-amo u tamnim noćima?
Zašto smo dizajnom noći tako užasnuti?
Kad i sitnim stvarima vlada dizajn isti.

Prepev: Aleksandar Mirković i Maja Stokin

DESIGN

I found a dimpled spider, fat and white,
On a white heal-all, holding up a moth
Like a white piece of rigid satin cloth —
Assorted characters of death and blight
Mixed ready to begin the morning right,
Like the ingredients of a witches’ broth —
A snow-drop spider, a flower like a froth,
And dead wings carried like a paper kite.

What had that flower to do with being white,
The wayside blue and innocent heal-all?
What brought the kindred spider to that height,
Then steered the white moth thither in the night?
What but design of darkness to appall?–
If design govern in a thing so small.

Robert Frost

dizajn

 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 7, 2015 in Фрост

 

Ознаке: , , ,

Živka Kolmlenac UMIRI OKEAN

Umiri okean,
da čuješ nebo iznad njega
u svojoj savršenoj tišini
– i kako je očaravajuća muzika
mislenih oblaka
u toj nebeskoj svetlini.

Umiri okean,
da čuješ kako diše sunce
kada, crveno, na kraju dana,
u njegovu zlatnu pučinu duboko ulazi
– i kada iz nje, raskošno,
u punom sjaju ujutro izlazi.

Umiri okean, dušo,
da mene čuješ, i moj šapat.
Jer, dolazim ti kao pesma
u kojoj pulsira praznina,
i ne čuje se ritam srca.
Samo je mir i tišina… tišina.

okean

 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 6, 2015 in Комленац Живка

 

Ознаке: , , ,

Nikolaj Zabolocki KO UMNOŽAVA ZNANJE UMNOŽAVA MUKU

Veliko znanje ide sa brigom velikom, ***

Govori nam  Propovednik sa svog prestola.

Ja mudrac nisam, otukd mi toliko bola,

zašto žalim za svetom, zašto za čovekom?

Da živi priroda želi i zato ona

Milione zrna baca ispred ptica,

No od milion ptica, do zvezda, svetlica,

Jedva se da se vine ponekad i jedna.

Vaseljena šumi i moli za lepotu

Kriče mora, prošarana, puna pene,

Ali na brdima zemlje, groblju vaseljene

Samo izabrani cvetovi zrače divotu.

Zar sam ja samo ja? Ja sam samo tren nem

Tuđih postojanja. Bože pravedni i pravi,

Zašto si stvorio taj svet, mili i krvavi,

I dao mi um, da ga razumem!

1957.

*** 1,18″ Jer gde je mnogo mudrosti, mnogo je brige i ko munožava znanje, umnožava muku.“ (KNJIGA PROPOVEDNIKOVA)

Nikolaj Zabolocki

Prepevao: Aleksandar Mirković

zabol 1

*** 1,18″ Jer gde je mnogo mudrosti, mnogo je brige i ko munožava znanje, umnožava muku.“ (KNJIGA PROPOVEDNIKOVA)

Nikolaj Zabolocki

Prepevao: A.M.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 6, 2015 in Заболоцки

 

Ознаке: , , ,