***
Шта је оно прво што чувано у сликама са путовања нагриза и обрише заборав?
Чудним поретком, изненада, пометено са стола сећања, однето као руком бахатог дечака. Трас, нема више, никад није ни било. Је ли прво нестају зидине великих грађевина крај којих се пролазило, палате, мермерни стубови и лукови, торњеви и пушкарнице,
џиновска звона, дворци и катедрале, док руше се
разнети бомбом у глави на коју рачунали нисмо;
је ли прво из нас нестаје све што је већ уписано у памћење бројних разгледница?
Јер не памтиш више на исти начин ону базилику Сакр Кер,
јер твој Сакр Кер бива замењен сликом са ТВ екрана и
твој лични Монмартр неприметно се урушава у памћењу,
надомештен туђим модел-сувениром. И свака кула, пре или касније,
постаје вавилонска рушевина.
Је ли онда последњи остају у сећању, као што рече Црњански,
рубови градова оцртани на небу, танка линија испод хоризонта,
као једина пукотина у којој је могао да се сакрије и сачува поглед?
Или је то ипак додир два длана, мир руке у руци
који је описао невидљиву путању једним градом
решавајући његове плочнике као укрштеницу,
мирис неке пекаре у атинској улици од које те дели скоро тридесет година,
звук откључавања хотелских врата који не подсећа ни на један други
не због посебности ни браве ни кључа,
већ због оне торбе самог себе коју потом,
уз уздах олакшања, спушташ на постељу,
и бацаш поглед дубоко и далеко у бескрајно Нигде,
уступајући само срцу право да памти.
Из збирке „Чистина“, Архипелаг, 2015
Rosa Basurto
препознавања 