Лутам по свету пуном грдње.
Људи на саборима
на неплодно биље се туже.
Звери за трпезом на пропланку
куну лукавост људи.
Ваздушна бића на стазама облака
карају звери непокорне.
И тешким речима ружи своје анђеле
онај што громом збори.
Одозго до доле
прекори се котрљају
као љути водопади.
На дну се гласови прекора
сустичу ка човеку под вишњом
што лежи уморан и гладан;
последњи сам у ланцу свеопштих псовки.
Немам на коме да се искалим.
Хоћу да се огласим љубављу
и да узбрдо кренем
са похвалом стварања на уснама.
Из збирке „Безазленства“, Ваљево, 1989
Manuel Rodrigez
препознавања 