Okružuju me ćutljivi glagoli,
slični tuđim glavama
glagoli,
gladni glagoli, goli glagoli,
glavni glagoli, gluvi glagoli.
Glagoli bez imenica. Glagoli – samo.
Glagoli,
koji žive u podrumima,
govore – u podrumima, rađaju se – u podrumima
nekoliko spratova ispod
sveopšteg optimizma.
Svako jutro oni idu na posao,
mešaju malter i kamen na kamen nižu,
no, grad gradeći, grad ne grade,
već svojoj usamljenosti spomenik dižu.
I odlazeći, kao što se iz tuđeg sećanja odlazi,
odmereno koračajući od reči do reči,
sa vremena svoja tri,
glagoli će se jednom na Golgotu uspeti.
I nebo nad njima
poput ptica nad grobljem seoskim,
kao da stoji
pred vratima zatvorenim,
neko kuca, zabijajući klinove
u prošlo,
u sadašnje,
u buduće vreme.
Niko neće doći, i niko ih neće skinuti.
Udarci čekića
postaće ritam večiti.
Zemlja hiperbola leži pod njima,
kao nebo metafora lebdi nad nama!
1960.
Josif Brodski – Sabrane pesme
Prepevao: Aleksandar Mirković
препознавања 