Тамо где је сва наша нада,
нико о нама није ништа чуо.
Ни овде где смо стали чврсто
као стабло или стена,
на изглед у земљу урасли,
ништа се на нама не заснива,
не очекују нас ни гробница ни престо.
Нема записа о нашем рођењу,
ни после кад одемо,
неће се јавити ожиљак
на божанском телу.
Суморно ли је седети безимен
крај дивовске воде!
Сањамо неке обале
где још расте прареч,
да тамо будемо изгнани ван изгнанства
и слова да извлачимо као конце
из матице, из великог вира,
за одору у којој се траје.
Пријатељу, ти можда знаш
ради чије забуне
песници ходе беспутно,
а зову их пространства?
Миодраг Павловић, „Безазленства“, Завичајник, Ваљево
Jie Ma
препознавања 