RSS

Месечне архиве: новембар 2015

Мирослав Антић НЕИМАРИ

Кад неко дете слаже коцке,
и прави најлепшу своју кулу,
па је погледа и намршти се,
и одједном је ногом сруши,
онда сви мисле да је то дете
размажено и заврнуто.
А дете не воли готове ствари,
не воли кад се нешто заврши.

Кад неко дете слаже коцке,
и прави најлепшу своју кулу,
па је погледа и насмеши се,
и просто процвета од поноса,
многи не знају да је то дете
површно,
глупо,
уображено,
јер, заљубљено у то што уме,
не види даље од свог носа.
Неко стрпљиво,
из почетка,
подиже нова утврђења.
Вечито нешто ново тражи,
у трагању му сва дивота.

А неко над кулом дрхти и стрепи,
и никад на њој ништа не мења,
и уверен у своје лажи,
сам себе мази
до краја живота.

Постоје једни неимари.
Постоје други неимари.

Постоји бескрајно задовољство
и радозналост од свега већа.

После: сабереш неке ствари.
После: одузмеш неке ствари.
После: говориш – ја сам срећан.

Изволи, изабери шта је то срећа.
И немој да ми закукаш некад
да ниси добро одабрао.
Сам си зидао своје куле.
Сам си унапред добро знао:
на ономе што се једном створи,
или кад вечито изнова ствараш,
не смеш да престанеш да се бориш.

kula

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 27 новембра, 2015 in Антић, Мирослав Мика Антић

 

Ознаке: , , ,

Појмови из књижевности 1

Уметност – стварање уметничког дела
Уметник – творац дела
Имагинација – машта, уобразиља; стваралачка способност замишљања и измишљања
Синкретичност – повезивање различитих облика уметничког изражавања у једном уметничком делу
Естетски доживљај – осећање лепога, духовно уживање и пријатност, дивљење
Универзалност – општељудска и свевременска вредност
Књижевност – шире значење (све што је написано у различитим областима људског духа) и уже значење (уметничка књижевност)
Уметничка књижевност – предмет науке о књижевности; писана (ауторска) и усмена (народна) књижевност; у облику стиха или прозе
Контекст – говорна или мисаона целина у којој написано или изречено добија пуни смисао
Свет књижевног дела – разноврсни призори или утисци обликују се и граде у делу, омогућавајући ново разумевање ствари и догађаја
Уметнички доживљај – утисак који се стиче у сусрету са светом уметничког дела
Уметничке епохе – историјски периоди у развоју уметности
Поетика – правило уметничког стварања; појам се користи као синоним за теорију књижевности уопште
Варијанте – различити облици истог дела у народној књижевности
Формулативност – устаљене, стајаће речи у народној књижевности, устаљени облици казивања
Идиом – облик књижевног изражавања
Интенција – идеја или намера писца; идејни склоп текста
Наука о књижевности – скуп више научних дисциплина које се баве систематичним и целокупним проучавањем књижевности
Књижевна терминологија – скуп стручних израза са прецизно утврђеним значењем
Историја књижевности – грана науке о књижевности која проучава књижевне појаве у њиховом историјском настајању, развоју и узрочно-последичним везама
Теорија књижевности – проучава процесе уметничког стварања
Књижевна критика – део науке о књижевности; служи као спона између књижевног дела и публике
Слојевита структура књижевног текста – књижевни текст је слојевита организациона творевина
Слој звучања – скуп гласова који својом вокалношћу, звучношћу, понављањем, делују на читаоца

 
1 коментар

Објављено од стране на 24 новембра, 2015 in теорија књижевности

 

Ознаке:

Норман Макејг ДАРОВИ

Дајем ти празнину,
дајем ти обиље.
Одмотај их пажљиво –
једно је ломно као друго –
и кад ми захвалиш,
претвараћу се да не видим сумњу у твом гласу
кад кажеш да си баш то хтела.

Стави их на сточић поред кревета.
кад се ујутро пробудиш,
већ ће ти ући кроз врата сна
у главу. Куд год одеш,
ићи ће с тобом и
и где год да си чудићеш се,
с осмехом, пуноћи
којој не можеш да додаш и празнини
коју можеш да испуниш.

Из збирке Извештај племену, Архипелаг, Београд, 2008

sipak

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 22 новембра, 2015 in Макејг

 

Ознаке: , , , ,

Nikolaj Zabolocki O LEPOTI LJUDSKIH LICA

Postoje lica, slična raskošnim portalima,
Gde se veliko svuda nazire u malima.
Postoje lica – priličja tužnih udžerica,
Gde se kuva jetra i pahne sirnica.
Neka su hladna i mrtva lica
Rešetkama zatvorena kao tamnica.
Druga – kao kule u kojima odavno
Ne živi niko, prazno zuri okno tamno.
No, kolibu malu znao sam nekada,
Skromna je bila i neugledna tada,
Al’ iz prozora njenih uvek je ka meni,
Prolećnog dana svetlog strujao dah sneni.
Lepota sveta čudesna je i velika!
Postoje lica – slična pesmi pobednika.
Od takvih, suncu nalik, nota blistavih
Satvorena je pesma visina nebeskih.
1955
Prepevao: Aleksandar Mirković
LICA
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 22 новембра, 2015 in Заболоцки

 

Ознаке: , , , , ,

Učitelj i učenik

„…Neki dečak je živeo običnim životom, sve dok jednog dana ne oseti u sebi neobičan nemir-pade mu napamet pitanje „Ko sam ja?“

Poče da se raspituje, prvo kod roditelja, pa kod nastavnika u školi, sve dok mu ne rekoše da se takve stvari ne uče u školama, već da postoje posebni Učitelji koji znaju odgovore na takva pitanja. Takođe su mu rekli da mora biti zreo čovek da bi zaslužio da ga tome podučavaju.

Čekajući da sazri, on je nastavio da živi uobičajenim životom. S vremena na vreme ono pitanje ga je iznova mučilo, ali ga je on gurao od sebe, pokušavajući da bude odgovoran sin svojih roditelja, potom suprug svoje žene i otac svoje dece. Jednog dana taj nemir je postao veoma snažan i on požele da krene u svet i nađe odgovor na to pitanje. Ali ga je žena odgovorala:
„Ako nećeš da ostaneš zbog mene, ostani zbog dece. Zar ćeš ih ostaviti nezbrinute?“

On se prikloni svojim obavezama i mirovao je sve dok deca nisu odrasla. Tada se oprosti od porodice i krenu da luta po svetu. Sretao je ljude koji su ga odgovarali od njegovog nauma i takve koje je mučilo isto pitanje, ali odgovor nije mogao da nađe. Tokom svojih lutanja naučio je mnoge stvari: da spava po poljima, da dugo razmišlja gladan i žedan o svom pitanju, da pomaže drugima i uči ih onome što je do tada sam naučio.

Sve češće je sretao ljude koji su mu tražili savete i zahvaljivali mu se kad bi ih dobili. Posetio je mnoge poznate Učitelje, razgovarao je sa čuvenim mudracima, ali svog Učitelja nikako nije uspevao da sretne. Ostario je i počeo je da gubi snagu, ali ga nada nije napuštala. Jedne večeri uhvati ga nevreme u šumi, oluja je besnela, kiša lila. Nije znao gde će da zanoći. Tada u daljini vide svetlost i pođe ka njoj. Jedva se probio do trošne kolibe i kada je došao do praga, nije mogao da poveruje svojim očima-pored vatre je sedeo njegov Učitelj.

On jedva izgovori: „Stigao sam.“
„Dugo sam te čekao“, reče mu Učitelj. „Lezi i odmori se, sutra te čeka veliki posao.“

Učenik je, umoran od puta, dugo spavao. Kada se probudio, Učitelja nije bilo, a na njegovoj stolici ležela je stara, debela knjiga. Čekao je Učitelja dugo, sve do večeri i tada se poče pitati šta se sa njim desilo. Pomislio je da mu je možda Učitelj u knjizi ostavio uputstva, pa je uze u ruke, otvori i poče da čita.

U njoj je bilo sve, čitav njegov život ispisan do tančina, sve što je ikada uradio, pomislio i rekao. Čitao je danima i noćima bez prestanka, sve dok nije pročitao knjigu do krjaa. A na kraju knjige je upravo to i pisalo: „…i on pročita knjigu do kraja.“ Tada nestadoše slova knjige i on vide sebe onakovog kakav jeste. Prišao je Učiteljevoj stolici i neko vreme oklevao, a tada sede u nju i, utonuvši u meditaciju, započe da bezglasno priziva svog prvog Učenika. Znao je da će morati dugo da čeka.

U tom trenutku, na sasvim drugom kraju sveta, jedan trinaestogodišnji dečak oseti u sebi snažan i čudan nemir, kakav nije poznavao do tada. Po prvi put u njegovom kratkom životu poče da ga muči pitanje „Ko sam ja?““

Odlomak iz eseja Ž. M. Slavinskog – Sveta dijada – Učitelj i učenik

ucitelj

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 21 новембра, 2015 in Славински

 

Ознаке: , ,

Josif Brodski – ŠTA TREBA ZA ČUDO

 

Šta treba za čudo? Kožuh se navuče,
prstohvat od danas, mrvica od juče,
i sa pregršt sutra očima još treba
ogrizak prostranstva i komadić hleba.

I čudo se desi. Zato što čudesa
zemlji teže, u pameti im adresa,
do kraja se trude sa toliko žara,
pa čak i u pustinji pronađu stanara.

A dom napustiš li – upali kad krećeš
za oproštaj zvezdu na četiri sveće,
neka svet bez stvari obasja od tog trena,
i prati te u stopu za sva vremena.

25.XII 1993.

J. Brodski – Sabrane pesme
Prepevao: Aleksandar Mirković

cudo

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 21 новембра, 2015 in Јосиф Бродски поезија

 

Ознаке: , , ,

Вистан Хју Одн СВЕДОЧАНСТВА

Млади људи закаснели у ноћи
Тресу се на на креветима
Њиховим нелагодним главама
Јастуци су неудобни,
Удес што им решава судбину
Очекује се сутра,
Неко се мора растати и стати
Пред опасности и жалост.

Да ли ја? Да ли ја?

Погледај у своје срце и види
Одговор тамо лежи.
Мада срце као мудри заклињач и играч
Обмане те често многим
Занимљивим триком
И мотиви су нађени касно као бегунац на броду.

Шта ће чинити он, чије срце изабере растанак?

Он ће осетити упркос свом миру
Да му је срце окорело.
Завидеће тромим птицама
Код куће у башти.
Јер мора да пређе празно себично путовање
Између непотребног ризика
И бескрајне сигурности.

Да ли ће се здрав и цео
Вратити сопственом тлу?

Пред њим претећи стоје
Облаци и лавови
И непријатељство снова.
Ох нека нас он поштује
Или ће бити осрамоћен
У часу кризе
У долини разарања
Потамнеће његов сјај.

Ко сте ви чији говор
Звучи далеко ван домака?

Ти си град и Ми смо звоно,
Ми смо чувари врата у стени.
Двојица.
Са твоје десне и леве стране
По дану и по ноћи.

Ми те посматрамо.

Боље не питај шта се десило онима
Који нису послушали нашу реч;
Њима
Ми смо вртлог, ми смо гребен
Ми смо формално привиђење, туга
И несрећна ружа.

Попни се на лобању, научи морнарске речи
Кад бродови са острва натоварени птицама
Уплове;
Причају ти о рибарењу и туђим жељама
Расипне снове стешњеног живота
У осветљеној крчми.
Али не замишљај да Ми не знамо
Ил’ да се неће за трен открити оно
Што брижљиво кријеш;
Ништа није учињено, ништа није речено
Ал’ немој да погрешиш да нас сматраш мртвим:
Не бих играо.
У том случају бојимо се да ћеш пасти;
Ми смо то посматрали преко баштенског зида
Сатима:
Небо се помрачује као мрља;
Нешто ће да пада као киша,
И неће бити цвећа.

Кад се зелено поље скине као поклопац,
Откривајући оно што беше боље скривено –
Непријатно:
И гле, иза тебе, без звука
Шуме су устале и стоје у кругу
Под језивим полумесецом.
Засун се клиза у свом жлебу;
Под прозором су кола црног отмичара:
И сад у изненадној хитној незгоди
Долазе закукуљене жене и грбави хирурзи,
И Човек с Маказама.

То може да се деси сваког дана;
Зато пази шта говориш
И чиниш:
Буди чист, буди уредан, подмажи браву,
Оплеви врт, навиј сат;
Сети се Двојице.

Препев: Миодраг Павловић

Karol-Nienartowicz-The-Polish-Adventurous-Mountain-Photographer44__880

Karol Nienartowitz

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 20 новембра, 2015 in Вистан Хју Одн

 

Ознаке: , , , ,

Борислав Михајловић УТОПЉЕНИК (одломци)

Био је сав и био је заиста „с невиних даљина са очима звезда“. А није дошао одатле. Он је дошао из суморне скучености једне балканске паланке, из помешане крви македонске и србијанске, из сиротиње и блата Чачка и Заблаћа. Син пропалог кафеџије, недоучени матурант – никако није могао да положи тај испит – ружан као дечак, лош ђак, неспретан и бојажљив, један од оних несретних младића који се туђе света, које игра неће, са којима вршњаци свршавају једном заувек пресудом немилосрдном и безобзирном. Капију живота отварао је мучно и тешко и стално гледао како му тај живот залупи вратнице пред носом тако рано тврд, опор, негостољубив.
Само, чини се, он и није хтео много у живот. Као да је оклевао на његовом улазу и газио само онолико коико се неминовно мора. Сигурно је рано већ волео сутон и маглу и сан и све што је мутно. На кратковиде очи ставио је наочаре, али вероватно тек реда ради. Није њему било потребно да гледа јасно, да види оштрије свакодневицу како тромо пролази улицама живота и главе. Био је астралан, а пун сенки, померен и тајновит, месечар својих ноћи без неба. Блед.
Ни војску није служио у време кад му се домовина из петних жила упињала да већ једном ускочи у своје ратничке, јуначке опанке и докусури заљуљану царевину склону паду. Уске су му биле груди за копоран и за шињел – једна горка младићка туга више. Лак и без трага клизио је по животу остављајући само ретку стопу иза себе. Она пресудна коју је оставио својим нестварним бићем утиснута је ту у стазе и путељке далеког села источне Србије: почео је да пише песме.

dis 3

Одмах га је, ноћног лептира крупних очију, повукао град. Највећи што га је Србија тада имала, једна од најмањих престоница света – Београд. Двадесет и четири му је године те 1903. која ће крваво запечатити династичке борбе балканске Србије и отпочети еру грађанске демократије. Он је носио у венама, у крвотоку једну друкчију револуцију – песничку. Један чудесан кантарџија мерио је шљиве док је у дамарима носио једне танане теразије страха, најосетљивије којима је дотада мерена реч у српској поезији.
Један „нервозан ексцентрик“ и „добар, врло добар дечко“ „као мјесечар луташе београдски улицама, са шеширом вјечно у руци, са црном коврџавом главом и брадом, мршава лица и грозничава ока“ забележио је за њега из тих дана велика луталица и пробисвет Матош. По малим листићима и листовима ипак успева понешто да штампа. Свеједно што су прве песме остале непримећене, није више сасвим сам у животу. По једном једва приметном мирису, танком, новом, нашао је пријатеље. Све сами песници стиха или живота: Сима Пандуровић, Матош, Милан Симић, Душан Поповић који су „у свом приватном животу у баналности опанчарског Београда имали смијелости живјети и понашати се као прави пјесници“.
Готово сви су они знали неупоредиво више него Дис. Он се „ради сиротиње и других неприлика није могао наоружати културом“, био је човек мале, никакве лектире, пабирчених успутних знања, оних што се стичу „на уво“. Напустио је убрзо службу и живео, она сам зна како, од коректура, чланака, позајмица, живео животом непризнатог песника и малог београдског новинара на почетку овог века. Знало се сасвим сигурно куда води такав пут. Он је водио право у крчму. И пили су, „њих неколико пропалих људи и полусвет“.
У београдским кафанама, у редакцији „Књижевне недеље“, чији је сарадник од другог броја, а већ после неколико месеци и сарадник са Пандуровићем, ту је Дис научио, сазнао из друге руке да сличне поезије тој коју он носи неисказану у себи има негде у беломе свету. Није могао да је чита, студира, упоређује, није владао ниједним страним језиком. Ипак је улетео у мали београдски литерарни свет храбро, противстављајући му се. Противстављајући му један нови неконформизам, горак, пун сплина и светског бола. Млад човек, без жеље за нормалним животом и песничком каријером, слободан од предрасуда, сукобљен са друштвом, Дис је гледао како:
„Под срамотом живи наше покољење,
Не чују се ни протести ни јауци.“
Писао је песме али није мислио као многи пре њега да њима промени свет. Сав се загледао у себе и своју дубину која је у његовим очима, зато јер јој је тражио људску суштину, била судбина света.

Дис, Пандуровић и Нушић

Дис, Пандуровић и Нушић

[…] И оженио се чак, уз одговарајућу боемску анегдоту о бурми начињеној од жице њеног кишобрана, основао породицу, имао „стално много друштва у кући“, али закован за „пали видик“ и „залазак сећања“, за његов мрачан, изморени стих. Низале су се песме у току осам година тужне, потмуле, суморне, очајне. Док се није решио да их покупи, повеже, обелодани, звекне на излизани тас званичне поезије. Живот је био доследно негостољубив, опор; отац модерне српске поезије узалуд је тражио издавача, најзад је збирку издао о свом танком, сиротињском трошку.
1911. Пошле су у свет песме нестајања и забугариле „Утопљене душе“.
[…] Пре него што се литература поново, после неколико векова загледала у човека остављеног пред апсурдима његове егзистенције, Дис је био нагонски и судбински песимиста, са очима изван сваког зла. Живот је за њега био неподношљива тешка, мука зато што је бесмислен, а бесмислен је стога што у себи носи неодољиву клицу пропасти и смрти.
„Подиго сам своју руку с обарача вечна мрака
Нема смисла реметити бесмисленост у свом току;
Од рођења спремна стоји, мене чека моја рака…“
[…] Ништа га није тешило и нигде. Знао је да је мисао болест заразна и стара и није ни од ње тражио лека.
[…] Први светски рат вратио је га је поново његовој интимној и породичној судбини. Ни то није био његов прави песнички завичај. Али живот није питао. Бацио га је у повлачење, па после у емиграцију. Почињала је да га нагриза туберкулоза. Сталној муци око новца придружиће се сад и емигрантске невоље, а код куће су стали жена и деца у потпуној беди. Када је најзад доспео у Латински кварт Париза, он је морао да мучи друге бриге, а не бриге уметничког сусрета са једном далеком сродном средином.

dis vojska

Познаник који је требало да шаље Дисов новац његовој породици затајио га је и песник креће на свој последњи пут за Солун преко Крфа „у црном оделу“ и „са обичним путничким кофером“ у коме је била нештампана збирка песама. Збирка која никада неће бити штампана. Марсељ, Тулон, Рим, Напуљ. И да није то забележио његов сапутник симпатични игуман Манасије Софроније Михајловић, слутили бисмо да је ту, под Везувом морао мислити на изумрле вароши Помпеје и Херкуланума. Ти мртви градови под лавом и пепелом били су тако блиски његовом песничком свету. Стално пун слутњи Дис се са очајањем укрцао на брод „Италија“, да заплови Јонским морем.
Кратку вожњу прекратила је немачка подморница, немачки сумарен како су тада говорили. Торпедовани брод прогутао је и Диса. Мучен несаницом, није спавао те последње ноћи. Тако се и затекао на палуби. Када се несрећа догодила, био је кажу миран, чак и равнодушан. Спустио се са осталима у чамац за спасавање. Био је то једини чамац који се неће спасти. Недовољно удаљен од брода био је увучен у вртлог његовог потапања. Остао је, после, његов леш на таласима. У џепу су му нађене само наочари и драхма и по. Путнички кофер отишао је под таласе и с њим и она тајанствена свешчица стихова. Леш су оставили мору да га сахрани и да његовом гробу без ознаке тако лепо пристане Китсов епитаф: „Овде лежи неко чије је име писано по води“
Има неке чудне доследне симболике у Дисовој смрти. Умрети са тридесет и седам година (време смрти Бајрона и Његоша) утопити се у мору а бити песник „Утопљених душа“, написати метафору да жали што свој „живот прости није спустио у борбу таласа“, а бити прогутан буквалном борбом таласа, видети стално свој гроб огроман као гробницу света а нестати у бескрајној стихији мора – био је то крај достојан песника.
Песника који је написао мало стихова, али и песника који је онда када је био на својим поетским врхунцима значио и значи једну од најтужнијих и најинспиративнијих оркестрација наше речи.
Опет је то био још један самоук и један недоук који је заокренуо путеве наше поезије.

Из књиге „Портрети“, Нолит, Београд, 1955

 
1 коментар

Објављено од стране на 15 новембра, 2015 in Михајловић Борислав

 

Ознаке: , , , , ,

Владислав Петковић Дис НА КАЛЕМЕГДАНУ

Дан јулски и врео уморан одлази.
Уз шуштање лишћа раздрагано, гласно,
Јављају лахори да вече долази.
С њим и сутон иде, и шаптање страсно
Срећног нешто света.
Ти парком прошета.

 

Твој костим је био лак к’о месечина,
На твом нежном лицу осмех ведар, смео,
У бујној ти коси спава помрчина,
А на глави шешир помодан и бео:
Крај мене, кроз грају
Прошла си у сјају.

 

Погледом те гледах за тебе умрлим.
Ти си дивна била. Не осетих тада
Жељу да те волим, потребу да грлим
Дан мојих очију. Нит осетих јада,
Ил’ песме јесени,
Ил’ бола у мени.

 

Дан јулски и врео уморан одлази.
И док шушти лишће све више и више
Таме, мрака, мира по парку долази.
То ноћ у спокојству тишином мирише.
А бол шири крила…
Ти си дивна била.

 

Rousseau Henri

Rousseau Henri

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 15 новембра, 2015 in Дис

 

Ознаке: , , ,

Јосиф Бродски НЕ ИЗЛАЗИ ИЗ СОБЕ

 

Не излази из собе, не чини ту грешку.
Шта ће теби сунце, ако пушиш „Шипку“? **
Иза врата све смисао губи – особито среће усклик.
До клозета само – и у собу одмах, цурик!***

 

О, не излази из собе, не пали свој мотор.
Јер простор је саграђен као коридор
и завршава се бројачем. А уђе ли да те теши
мила, па се смеши – не скидај је, терај је, не греши.

 

Не излази из собе; размисли, откуд толико бола.
Шта је на свету занимљивије од зида и стола?
Зашто изаћи одатле где се враћаш увече
исти какав си био – само још снажније пече.

 

О, не излази из собе. Плеши, учи босса нову****
у огртачу на голом телу, у папучама на босу ногу.
У ходнику мирише на купус и маст за скије.
Написао си слова много; ниједно више потребно није.

 

Не излази из собе. О, пусти, соба може и то –
да изглед твој наслути. И уопште, инконито
ergo sum, као што слути форме супстанца у срцу своме.
Не излази из собе! Улица те чека, а не француске бомбоне.

 

Не буди будала! Буди оно што други бити не знају.
Не излази из собе! То јест, вољу дај намештају,
стопи лице с тапетама. Закључај, забарикадирај се,
креденцем од хорноса, космоса, ероса, вируса, расе.

 
1970.

 
Ј.А. Бродски – Сабране песме

 
Препевао: Александар Мирковић

 
** Шипка – врста јевтиних бугарских цигарета из доба СССР-а
*** Цурик – повик коњу да се окрене и врати назад.
**** босса нова – врста музике и плеса насталог у Бразилу 60-их година прошлог века.

 

soba
 
1 коментар

Објављено од стране на 15 новембра, 2015 in Јосиф Бродски поезија

 

Ознаке: , , , ,