RSS

Борислав Михајловић УТОПЉЕНИК (одломци)

15 нов

Био је сав и био је заиста „с невиних даљина са очима звезда“. А није дошао одатле. Он је дошао из суморне скучености једне балканске паланке, из помешане крви македонске и србијанске, из сиротиње и блата Чачка и Заблаћа. Син пропалог кафеџије, недоучени матурант – никако није могао да положи тај испит – ружан као дечак, лош ђак, неспретан и бојажљив, један од оних несретних младића који се туђе света, које игра неће, са којима вршњаци свршавају једном заувек пресудом немилосрдном и безобзирном. Капију живота отварао је мучно и тешко и стално гледао како му тај живот залупи вратнице пред носом тако рано тврд, опор, негостољубив.
Само, чини се, он и није хтео много у живот. Као да је оклевао на његовом улазу и газио само онолико коико се неминовно мора. Сигурно је рано већ волео сутон и маглу и сан и све што је мутно. На кратковиде очи ставио је наочаре, али вероватно тек реда ради. Није њему било потребно да гледа јасно, да види оштрије свакодневицу како тромо пролази улицама живота и главе. Био је астралан, а пун сенки, померен и тајновит, месечар својих ноћи без неба. Блед.
Ни војску није служио у време кад му се домовина из петних жила упињала да већ једном ускочи у своје ратничке, јуначке опанке и докусури заљуљану царевину склону паду. Уске су му биле груди за копоран и за шињел – једна горка младићка туга више. Лак и без трага клизио је по животу остављајући само ретку стопу иза себе. Она пресудна коју је оставио својим нестварним бићем утиснута је ту у стазе и путељке далеког села источне Србије: почео је да пише песме.

dis 3

Одмах га је, ноћног лептира крупних очију, повукао град. Највећи што га је Србија тада имала, једна од најмањих престоница света – Београд. Двадесет и четири му је године те 1903. која ће крваво запечатити династичке борбе балканске Србије и отпочети еру грађанске демократије. Он је носио у венама, у крвотоку једну друкчију револуцију – песничку. Један чудесан кантарџија мерио је шљиве док је у дамарима носио једне танане теразије страха, најосетљивије којима је дотада мерена реч у српској поезији.
Један „нервозан ексцентрик“ и „добар, врло добар дечко“ „као мјесечар луташе београдски улицама, са шеширом вјечно у руци, са црном коврџавом главом и брадом, мршава лица и грозничава ока“ забележио је за њега из тих дана велика луталица и пробисвет Матош. По малим листићима и листовима ипак успева понешто да штампа. Свеједно што су прве песме остале непримећене, није више сасвим сам у животу. По једном једва приметном мирису, танком, новом, нашао је пријатеље. Све сами песници стиха или живота: Сима Пандуровић, Матош, Милан Симић, Душан Поповић који су „у свом приватном животу у баналности опанчарског Београда имали смијелости живјети и понашати се као прави пјесници“.
Готово сви су они знали неупоредиво више него Дис. Он се „ради сиротиње и других неприлика није могао наоружати културом“, био је човек мале, никакве лектире, пабирчених успутних знања, оних што се стичу „на уво“. Напустио је убрзо службу и живео, она сам зна како, од коректура, чланака, позајмица, живео животом непризнатог песника и малог београдског новинара на почетку овог века. Знало се сасвим сигурно куда води такав пут. Он је водио право у крчму. И пили су, „њих неколико пропалих људи и полусвет“.
У београдским кафанама, у редакцији „Књижевне недеље“, чији је сарадник од другог броја, а већ после неколико месеци и сарадник са Пандуровићем, ту је Дис научио, сазнао из друге руке да сличне поезије тој коју он носи неисказану у себи има негде у беломе свету. Није могао да је чита, студира, упоређује, није владао ниједним страним језиком. Ипак је улетео у мали београдски литерарни свет храбро, противстављајући му се. Противстављајући му један нови неконформизам, горак, пун сплина и светског бола. Млад човек, без жеље за нормалним животом и песничком каријером, слободан од предрасуда, сукобљен са друштвом, Дис је гледао како:
„Под срамотом живи наше покољење,
Не чују се ни протести ни јауци.“
Писао је песме али није мислио као многи пре њега да њима промени свет. Сав се загледао у себе и своју дубину која је у његовим очима, зато јер јој је тражио људску суштину, била судбина света.

Дис, Пандуровић и Нушић

Дис, Пандуровић и Нушић

[…] И оженио се чак, уз одговарајућу боемску анегдоту о бурми начињеној од жице њеног кишобрана, основао породицу, имао „стално много друштва у кући“, али закован за „пали видик“ и „залазак сећања“, за његов мрачан, изморени стих. Низале су се песме у току осам година тужне, потмуле, суморне, очајне. Док се није решио да их покупи, повеже, обелодани, звекне на излизани тас званичне поезије. Живот је био доследно негостољубив, опор; отац модерне српске поезије узалуд је тражио издавача, најзад је збирку издао о свом танком, сиротињском трошку.
1911. Пошле су у свет песме нестајања и забугариле „Утопљене душе“.
[…] Пре него што се литература поново, после неколико векова загледала у човека остављеног пред апсурдима његове егзистенције, Дис је био нагонски и судбински песимиста, са очима изван сваког зла. Живот је за њега био неподношљива тешка, мука зато што је бесмислен, а бесмислен је стога што у себи носи неодољиву клицу пропасти и смрти.
„Подиго сам своју руку с обарача вечна мрака
Нема смисла реметити бесмисленост у свом току;
Од рођења спремна стоји, мене чека моја рака…“
[…] Ништа га није тешило и нигде. Знао је да је мисао болест заразна и стара и није ни од ње тражио лека.
[…] Први светски рат вратио је га је поново његовој интимној и породичној судбини. Ни то није био његов прави песнички завичај. Али живот није питао. Бацио га је у повлачење, па после у емиграцију. Почињала је да га нагриза туберкулоза. Сталној муци око новца придружиће се сад и емигрантске невоље, а код куће су стали жена и деца у потпуној беди. Када је најзад доспео у Латински кварт Париза, он је морао да мучи друге бриге, а не бриге уметничког сусрета са једном далеком сродном средином.

dis vojska

Познаник који је требало да шаље Дисов новац његовој породици затајио га је и песник креће на свој последњи пут за Солун преко Крфа „у црном оделу“ и „са обичним путничким кофером“ у коме је била нештампана збирка песама. Збирка која никада неће бити штампана. Марсељ, Тулон, Рим, Напуљ. И да није то забележио његов сапутник симпатични игуман Манасије Софроније Михајловић, слутили бисмо да је ту, под Везувом морао мислити на изумрле вароши Помпеје и Херкуланума. Ти мртви градови под лавом и пепелом били су тако блиски његовом песничком свету. Стално пун слутњи Дис се са очајањем укрцао на брод „Италија“, да заплови Јонским морем.
Кратку вожњу прекратила је немачка подморница, немачки сумарен како су тада говорили. Торпедовани брод прогутао је и Диса. Мучен несаницом, није спавао те последње ноћи. Тако се и затекао на палуби. Када се несрећа догодила, био је кажу миран, чак и равнодушан. Спустио се са осталима у чамац за спасавање. Био је то једини чамац који се неће спасти. Недовољно удаљен од брода био је увучен у вртлог његовог потапања. Остао је, после, његов леш на таласима. У џепу су му нађене само наочари и драхма и по. Путнички кофер отишао је под таласе и с њим и она тајанствена свешчица стихова. Леш су оставили мору да га сахрани и да његовом гробу без ознаке тако лепо пристане Китсов епитаф: „Овде лежи неко чије је име писано по води“
Има неке чудне доследне симболике у Дисовој смрти. Умрети са тридесет и седам година (време смрти Бајрона и Његоша) утопити се у мору а бити песник „Утопљених душа“, написати метафору да жали што свој „живот прости није спустио у борбу таласа“, а бити прогутан буквалном борбом таласа, видети стално свој гроб огроман као гробницу света а нестати у бескрајној стихији мора – био је то крај достојан песника.
Песника који је написао мало стихова, али и песника који је онда када је био на својим поетским врхунцима значио и значи једну од најтужнијих и најинспиративнијих оркестрација наше речи.
Опет је то био још један самоук и један недоук који је заокренуо путеве наше поезије.

Из књиге „Портрети“, Нолит, Београд, 1955

Advertisements
 
1 коментар

Објављено од стране на новембар 15, 2015 in Михајловић Борислав

 

Ознаке: , , , , ,

One response to “Борислав Михајловић УТОПЉЕНИК (одломци)

  1. oblogovan

    новембар 20, 2015 at 10:08 pm

    Нисам знао ама баш ништа од овога. А сад ми је јасно колико је то у ствари требало знати. Хвала…

    Liked by 1 person

     

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: