RSS

Мирослав Антић НЕИМАРИ

27 нов

Кад неко дете слаже коцке,
и прави најлепшу своју кулу,
па је погледа и намршти се,
и одједном је ногом сруши,
онда сви мисле да је то дете
размажено и заврнуто.
А дете не воли готове ствари,
не воли кад се нешто заврши.

Кад неко дете слаже коцке,
и прави најлепшу своју кулу,
па је погледа и насмеши се,
и просто процвета од поноса,
многи не знају да је то дете
површно,
глупо,
уображено,
јер, заљубљено у то што уме,
не види даље од свог носа.
Неко стрпљиво,
из почетка,
подиже нова утврђења.
Вечито нешто ново тражи,
у трагању му сва дивота.

А неко над кулом дрхти и стрепи,
и никад на њој ништа не мења,
и уверен у своје лажи,
сам себе мази
до краја живота.

Постоје једни неимари.
Постоје други неимари.

Постоји бескрајно задовољство
и радозналост од свега већа.

После: сабереш неке ствари.
После: одузмеш неке ствари.
После: говориш – ја сам срећан.

Изволи, изабери шта је то срећа.
И немој да ми закукаш некад
да ниси добро одабрао.
Сам си зидао своје куле.
Сам си унапред добро знао:
на ономе што се једном створи,
или кад вечито изнова ствараш,
не смеш да престанеш да се бориш.

kula

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 27 новембра, 2015 in Антић, Мирослав Мика Антић

 

Ознаке: , , ,

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: