RSS

Месечне архиве: новембар 2015

Норман Макејг ПИТАЊЕ МЕРЕ

Моје невоље и жалост
могу ти изгледати обични, пријатељу мој,
али ме чине Лилипутанцем
у свету Гуливера.

Покушавам да избегнем
њихова огромна стопала. Кад ме неки од њих
дигне
држим се за њега
да ме не одува
дивљи смрад његовог даха.

Док негде нешто
премеће свет у руци,
мерећи му тежину,
питајући се вреди ли га сачувати.

Архипелаг, Београд, 2008

Gulliver in Brobdingnag

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 14 новембра, 2015 инч Макејг

 

Ознаке: , , , , , ,

РИМА је гласовно подударање на крају стихова или неких сталних делова стихова. Сврха риме, њена функција, улога и значење различити су у појединим књижевним епохама, у песничким школама или правцима. Риме се често налазе у пословицама и узречицама, а у средњовековној књижевности чешће су у прози него у стиховима. Од краја средњег века рима се развија у европским књижевностима у једну од водећих особености стиховног говора. Она пре свега повезује стихове, организујући њихов распоред у строфи.
Рима такође има важну улогу у стварању мелодиозности стихова: истиче звучност појединих речи и тиме скреће пажњу на гласовну структуру. Има, међутим, и семантичку улогу, јер римоване речи не схватамо само онако како су присутне само у обичном читању, него и једноставно по звучној сличности, која упућује на могуће асоцијације и значења управо поетски структуираног говора.
Риме долазе у строфама у различитим распоредима. Уобичајено је њихово понављање означити малим словима абецеде: тако су парне риме оне које везују два узастопна стиха (аа, бб, вв), укрштене долазе наизменично у стиховима (аб аб), обгрљене према схеми абба, нагомилане када се једна рима понавља у више стихова (аааааа, бббббб) те испрекидане када нема чврсте схеме, нпр. абвгабвгабд).
Права или правилна јесте рима у којој се подударају наглашени гласови и сви гласови који следе иза наглашених (срама–јама, звоно–оно), а чистом римом назива се она у којој се подударају и врсте нагласака (трава–глава, тама–сама). Нечиста је рима у којој се не подударају сви нагласци и сви сугласници (трава–крава, сокола–кукоља), а неправа је она рима у којој гласовно подударање почиње иза наглашеног слога (играху–ломљаху). Богата је рима ако се подударају и гласови испред наглашеног (блудница–лудница).
Теоретичари често говоре и о мушким римама, када се у рими подудара један слог (пут–скут), женским римама ако се подударају по два слога (врана–рана) и средњим, дечијим или дактилским римама ако се подударају три слога (лудница–судница).

Извор: Миливој Солар, Теорија књижевности са рјечником књижевнога називља, Службени гласник, 2012

rima

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 14 новембра, 2015 инч теорија књижевности

 

Ознаке: , , , ,

Норман Макејг ГОДО

Осећам се бедно, глумећи
њихове несхватљиве улоге.
Не знају ли да чекају
оног који је већ ту?

Ту сам, у њиховој свести,
у њиховој кожи,
у светлости позорнице: још горе;
у њиховом несхватању.

Не могу чак да одем
и седнем у публику,
јер сам и тамо.

Ухваћен у клопку. Изгледа
нема шта да се ради
осим да се чека
да се нешто догоди.

Архипелаг, Београд, 2008

William Smith

William Smith

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 10 новембра, 2015 инч Макејг

 

Ознаке: , , , ,

Амир Ор ПЛОЧА 16: УМЕТНОСТ

Ово је био осми дан стварања:
Облаци су упили жустре потезе четкице
Преко плавичасто-сиве површине неба.

Наше су се душе пробијале ка ватри
Као лепи инсекти
Али авион је шибао напред, уписујући своју линију.
Равнодушан према небеској катаклизми
Која се догађала далеко изнад.

У свануће пред абажурима облака
Уметник бића је замочио четкицу у благу светлост
И мирна јесен је тихо уцртана у врхове платана
Лагано их изједначујући с деловима кровова
Између водопада руског вина.

Ваздух је чист, без мисли:
Што се може видети – безимено је, набијено сновима.
Између закрпа лутајућих светова овај свет се
Лагано подиже
Ту и тамо, у мојим очима.

„Музеј времена“, Архипелаг, Београд, 2015

Ebru Sidar jesen

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 6 новембра, 2015 инч Ор

 

Ознаке: , , , , ,

Амир Ор СЈАЈ

Речено му је да се бори
упркос свему
до последњег војника
и да држи под контролом пут ка граду.
Борио се читавог дана
док је непријатељ постао сасвим безличан
тешко радећи
на убијању
као да је голим рукама месио сунце.
Неколицина му се покорила
и некако су преживели –
а у свом болном срцу
био им је за то захвалан.
Tек касније
по повратку у град
као победник
слављен
кад му је на окићеном тргу
генерал уручио
медаљу за храброст
схватио је
како је у ствари све то била сумњива опасност
како је његова борба
била позориште
сцена за херојску драму
да би он послужио
као медаља
која сија на генераловим грудима.

Музеј времена, Архипелаг, Београд, 2015

Hengki Koentjoro

Hengki Koentjoro

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 5 новембра, 2015 инч Ор

 

Ознаке: , , , ,

ПАРНАСОВЦИ

Назив групе француских песника у другој половини 19. века који су се супротстављали речитости и сентименталности романтизма, залажући се за начело „уметност ради уметности“. Названи су према грчком брду Парнасу, седишту Аполона и муза, а засновали су књижевни правац сродан симболизму због тежње за виртуозном песничком обрадом и склоношћу елитизму. Различит је од симболизма једино због склоности према песничким сликама и настојању да се песништво приближи ликовној уметности, док је симболизам тежио музици. Најважнијим се представницима сматрају Теофил Готје и Леконт де Лил.
Одлике парнасизма:
• уметност је сама себи циљ;
• форма дела је савршена;
• објективни однос према спољном свету;
• суздржаност и хладноћа изражавања.

Извор: Миливој Солар, Теорија књижевности са рјечником књижевнога називља, Службени гласник, Београд, 2012

Parnas

Парнас – брдо у Фокиди које су стари Грци посветили Аполону и музама.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 4 новембра, 2015 инч теорија књижевности

 

Ознаке: , , ,

Душка Врховац ПОСТОЈЕ ЉУДИ


Постоје људи са којима не мораш
разговарати да би их разумео.
Не мораш их ни виђати,
ни поклоне им слати,
не мораш о њима ни мислити,
радујеш им се када ти,
не тражећи дозволу,
изненадно,
ниодакле,
незвани,
у живот бану.
Постоје људи којима
не мораш писма писати,
не мораш ни на њихова одговарати,
не мораш им знати кућну адресу
ни матерњи језик,
блиски су ти,
знани,
толико стварни и присутни
да утичу на твоја годишња доба,
на ритам твог стиха,
боју гласа, риму,
избор одеће,
ресторана,
или јела и вина.
Постоје људи о којима
не знаш готово ништа,
ништа више
него што знаш о птици
која ти случајно
на трен закрили видик
док забленут одсутним погледом
стремиш у небеса,
недођин,
мислима на доле,
утробу земљину,
као у сопствену,
недокучиви мрак
у срцу светиљке
која ти неком
невидљивом руком ношена
понекад осветљава пут.
Постоје људи који ти
обичним e-mail-ом
уместо сијалице
упале мало сунце
на плафону полумрачне собе
у којој већ данима
безуспешно покушаваш
донети одлуку
да ли има смисла
још једанпут спремити доручак,
још једанпут мењати постељину,
још једанпут преметати по мозгу
да ли све то мора
баш тако да се збива
или си ти негде дебело омануо
и сада нема назад,
то ти је што ти је.
Постоје људи који ти
у празну чашу на столу,
на којој се нејасно огледају
трагови твојих презрелих усана
и влажност одбегле сузе,
својом недодирљивом руком
сипају најопојније вино
баш у тренутку
када је казаљка
умало склизнула
на ону страну
на којој си обележио
крај свега,
крај света.
Постоје људи који у својим мислима,
вукући за собом
своје неодлучне кораке
у бесциљним лутањима
улицама неког свог града
на неком континенту,
очајни од своје туробне свакодневице
и бесмисла који се шири планетом
без наде да се икада заустави,
баш тебе
око свог врата
вежу као шал
од најлепше и најнежније свиле,
и због тог нестварног додира,
због жуте нијансе
кашмирове шаре
на том шалу,
у трену поверују
да није све изгубљено,
да има још,
да има више,
и боље,
и да и није све
тако бесмислено
како се понекада чини.
Постоје људи који
твојим обичним речима
осветљавају пут
својим тешким
и тамним мислима,
твојим бледим лицем
зачињавају своју усамљену
суботњу вечеру
и засмејавају
благословено божићно јутро
као да се свет стварно
сваког Божића поново рађа.
Постоје људи који
твојим рукама,
којима тако често кршиш прсте,
стежеш их,
ломиш,
и још чешће
уопште не знаш
шта ћеш са њима,
редовно и са љубављу
заливају ситне цветне пупољке
у свеже офарбаним саксијама
на својој тераси,
или у свом врту,
или бојажљиво
приносе нарамке
младе лековите траве
срнама које отмено
и готово нечујно
пролазе њиховим
све теже ухватљивим сном.
Постоје људи који,
када се изгубе,
када пожеле да се убију
или макар на час да се сакрију
у бескрају
црне свемирске рупе,
готово у незнању
упиру поглед у небо
да тамо улове
макар један твој
давно загубљени осмех,
и уместо да се удаве
у најдубљем виру
тешко загађене завичајне реке,
једноставно уђу у први бистро,
наруче обично пиво
и приносећи полако чашу
на трен оживелим уснама
нечујно
али побожно
изговоре твоје име.
Постоје људи
који су се отуђили
од свих и свега,
и од самих себе
сасвим се отуђили,
одбегли,
самоизгнали се,
све иза себе поништили,
одрекли се прошлог и будућег
одбацивши веру у обоје,
одбацили сећање чак,
али понекад,
ходајући по ивици ножа
коју су годинама лично оштрили,
до лудила,
до судње међе,
до тачке преласка
на ону страну свега,
када им дође да их не буде,
да све престане,
да небо у земљу сиђе
и угаси се и светло прасветла,
прве муње,
једноставно застану на мах,
нешто им се негде помери,
у глави,
у мозгу или стомаку,
ко зна,
чудно се осмехну
и помисле на те.
Постоје људи – и – постојиш ти.

роде

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 2 новембра, 2015 инч Врховац

 

Ознаке: , , ,

R. I. Roždestvenski – ČOVEKU MALO TREBA

Čoveku malo treba:
traganje
i saznanje.
Za početak da ga vreba:
vrag-
jedan
i drug-
jedan.
Čoveku malo treba:
staza što vodi daljinama.
Da mu poživi
mama.
Koliko joj treba –
da poživi.

Čoveku malo treba:
posle groma –
tišina.
Pramičak plavi neba.
Život
jedan.
I smrt
jedna.
Ujutro novina sveža –
sa Čovečanstvom veza.
I samo jedna planeta
Zemlja.
Toliko samo.
I međuzvedana staza
da mašta o brzini.
Eto, malo, –
u suštini.
Neveliki dar.
Maleni pijedestal.
Sve u svemu – sitnica neka.
Čoveku
malo
treba…
Samo ako ga kući neko
čeka.

1973.

Prepevao: Aleksandar Mirković

rozdestvenski

 
2 коментара

Објављено од стране на 2 новембра, 2015 инч Рождественски

 

Ознаке: , , ,