RSS

Николај Заболоцки ЈУЧЕ, ДОК САМ МИСЛИО О СМРТИ ЈА

24 дец

Јуче, о смрти док сам мислио ја,
Душа ми се огорчењем пунила.
Чемеран беше дан! Древна природа
Тамом шума у мене је гледала.

 

И туга растанка неподношљива
Проже срце моје; истога трена
Све, све чух ја – и пој вечерњи трава,
И воде реч, и мртви крик камена.

 

И ја, жив, лутах сâм над пољима,
Без страха прођох покрај старих лêса,
Мисли мртвих прозрачним стубовима
Дизаху се крај мене до небеса.

 

И глас Пушкинов над лишћем сетан,
И птице Хлебњикове певаху са воде.
И сретох камен. Камен непокретан,
И на њему беше лик Сковороде.

 

И сва створења, и сви су народи
Чували њено непролазно биће,
И ја сам био – не дете природи
Већ мисао њена, ум што вечно свиће.

 

Препев: Александар Мирковић

 

Wassily Kandinsky FOREST EDGE

Wassily Kandinsky FOREST EDGE

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 24 децембра, 2015 инч Заболоцки

 

Ознаке: , , , ,

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: