RSS

Месечне архиве: децембар 2015

Набоков и Андрић О МАЛОГРАЂАНШТИНИ

Малограђанин је одрасла особа, чија интересовања су оно што спада у материјално и свакидашње, а чији менталитет настаје из складишта готових идеја и конвенционалних вредности његовог или њеног времена. Рекао сам „одрасла особа“ зато што је дете или адолесцент који личи на малог малограђанина само папагај који опонаша већ доказане простаке, а лакше је бити папагај него бити бела врана. Речи „простак“ и „малограђанин“ скоро су синоними: једино што одлика простака није толико малограђански конвенционализам, колико простота неких конвенционалних појмова (НАБОКОВ – Малограђани и малограђанштина).

Малограђанштина не значи само складиште устаљених представа: то је и читаво мноштво фраза, клишеа и баналности, изражених отрцаним речима. Прави малограђанин и нема ништа друго до те ситничаве представе од којих је сав саздан. Али треба признати и то да сви ми имамо своје клишее; сви ми свакога дана користимо речи не као речи, већ као знаке, као новчиће, као обрасце. То не значи да смо сви ми малограђани, али значи да би сви ми требало да припазимо да се не уживимо у аутоматизам размене фраза. ….Дешава се и да људи размењују фразе које носе као некакве маске, или им оне служе као пречица којом избегавају разговоре са будалама… (НАБОКОВ Малограђани и малограђанштина).

…Малограђанин је конформиста, подређује се групи, али је типичан и још по нечему: он је псеудоидеалиста, он је лажно сажаљив, лажно мудар. Превара је најближи савезник свих правих малограђана. Све оне велике речи, попут „лепоте“, „љубави“, „истине“, „природе“, и сличних, постају обичне маске и варке кад их се дочепа прави малограђанин…Малограђанин, са својом нагонском потребом да припада, да се прикључи, бори се између две жеље: да ради оно што и сви други раде, да користи ово или оно зато што то користе и милиони других; али, жарко жели и да припада некој ексклузивној групи, удружењу, клубу, редовној клијентели неког хотела или луксузног прекоокеанског брода (са капетаном у белом и свом оно дивном храном), да ужива у сазнању да председник компаније или европски гроф седи ту, поред њега. Малограђанин је често и сноб. Одушевљава се богатством и положајем – „Драга, стварно сам разговарао са војвоткињом!“ (НАБОКОВ Малограђани и малограђанштина).

Малограђанин жели да буде обавештен. О себи говори само оно што сматра да је повољно по њега и његове пословне и породичне интересе, али другог запиткује о свему, индиректно, насртљиво, полицијски. У својој сталној и главној, стварно јединој тежњи да себе и своје право одржи и осигура, а затим што је могуће више друштвено подигне и обогати, он има потребу да сакупи што више података о свему што га окружује, и то нарочито оних који нису свима познати и који њему могу да послуже у пословању са људима. На другом полу тог његовог заинтересованог љубопитства налази се његово неитересовање за све што није, или што му изгледа да није, у вези са његовим непосредним, личним и породичним интересима.

А често видимо како се код њега то средство борбе, с временом, изродило и како је у даљим, већ обогаћеним и осигураним нараштајима, добило облик нездравог љубопитства, оговарања, препричавања, тј. постало навиком која је изгубила разлог опстанка и првобитни смисао и постала сама себи сврхом (ИВО АНДРИЋ Знакови поред пута).

Малограђанин нема појма о уметности, укључујући и књижевност – а није га ни брига. Он је, по својој природи, противник уметности – али хоће да је добро обавештен и научио је да чита часописе. Он је верни читалац Saturday Evening Posta, а када чита идентификује се са онима о којима чита. Ако је мушкарац, он ће се поистоветити са сјајним пословним човеком или било којој другом „великом фацом“ – узвишеним, усамљеним, али у срцу још дечаком; или, ако је жена, малограђанка, поистоветиће се са плавокосом секретарицом, девојчицом, али мајком у души, која ће се, наравно, удати за свој шефа-дечака. Малограђанин не познаје и не разликује писце; он мало чита и чита смо оно што му може бити од користи; али, можда припада књижевном клубу и бира лепе, лепе књиге, неку мешавину од Симон де Бовоар, Достојевског, Маркана, С. Мома, Доктора Живага и мајстора ренесансе. Не мари много ни за слике, али због друштвеног престижа качи репродукцију Ван Гогове или Вистелерове мајке у дневну собу, иако потајно више воли Нормана Роквела (НАБОКОВ Малограђани и малограђанштина).

Пристао бих да живим, ако мора тако бити, међу дивљацима,у вихору револуције или у безумном вртлогу рата. На све бих пристао, само не на малограђански живот који никад ни у чему не показује ни величине ни лепоте ни праве радости, јер је у њему све отровано предрасудама и укаљано рачуницом која се увлачи до најскровитијих дубина људског живота, до у осмејак са којим човек човеку каже: Добро јутро!, до у брачну постељу, до на самртнички лог. А та рачуница није само бездушна него и потпуно погрешна (ИВО АНДРИЋ Знакови поред пута).

 

Приредио: Александар Мирковић

малогр

 
1 коментар

Објављено од стране на 18 децембра, 2015 инч Андрић, Набоков

 

Ознаке: , , , , ,

Бернард Вербер СКЕЛЕТ

Шта је боље, имати скелет унутар тела или око њега?

Када се скелет налази споља, као код неких инсеката, он ствара заштитни оклоп. Тело је скривено од спољашњих опасности. Али, ако неки оштри предмет, свеједно, прође кроз панцир, последице су непоправљиве. Када скелет представља танану и чврсту конструкцију унутар мишићне масе, уздрхтало тело, изложено је опасности од агресије. Ране су бројне и сталне. Али управо та спољашња слабост приморава мишиће и ткива да јачају. Тело еволуира.

Сретао сам људе, који су, користећи свој интелект, исковали себи „морални оклоп“, као заштиту од свих незгода. Изгледали су много чвршће од осталих. Говорили су: „Мени је свеједно…“ и смејали су се свему. Но, када би озбиљан проблем разбио њихов заштитни панцир, штета је била ужасна.

И сретао сам људе, који су патили због најмање непријатности, од најмањег додира, али који су чувајући своју отвореност, остајали осетљиви за све и постајали мудрији после сваког спољашњег агресивног акта.

Бернард Вербер – Енциклопедија релативног и апсолутног знања

Превод: Александар Мирковић

 

oklop

 
2 коментара

Објављено од стране на 11 децембра, 2015 инч Вербер

 

Ознаке: , , ,

Десанка Максимовић СТРЕПЊА

Не, немој ми прићи! Хоћу издалека
да волим и желим ока твоја два.
Јер срећа је лепа само док се чека,
док од себе само наговештај да.

Не, немој ми прићи! Има више дражи
ова слатка стрепња, чекање и стра’.
Све је много лепше донде док се тражи,
о чему се само тек по слутњи зна.

Не, немој ми прићи! Нашто то, и чему?
Издалека само све к’о звезда сја;
издалека само дивимо се свему.
Не, нек’ ми не приђу ока твоја два.

 
1 коментар

Објављено од стране на 9 децембра, 2015 инч Десанка Максимовић

 

Ознаке: , , ,

Ноам Чомски о штетности оцењивања и рангирања деце и наставника


Погледајте шта се дешава образовању. У последње време, нагласак је на оцењивању и деце и наставника, па се учење своди на припреме за тестове. А тестирања утичу како на судбину ученика тако и наставника.

То гарантовано уништава сваки смислени образовни процес. Наставник не може да буде креативан, маштовит нити да узима у обзир различите потребе ученика. Ученици, с друге стране, не могу да следе своја интересовања, јер морају да уче за сутрашњи контролни задатак. А од резултата тестова зависи и будућност ученика и наставника.

Бирократе које седе по канцеларијама нису лоши људи, већ раде унутар система чије идеологија и доктрине су изузетно штетне.

За почетак, не морате све време оцењивати људе… Они не морају стално бивати рангирани према неким вештачким стандардима. Сам систем вредновања је потпуно вештачки. Наставници се не рангирају према својој способности да помогну деци да остваре своје потенцијале и истраже своја креативна интересовања. Те ствари не подлежу тестовима.

Ви рангирате, али то је углавном бесмислено и само по себи штетно. Претвара нас у особе које своје животе посвећују бољем рангирању, уместо да чинимо ствари које су вредне и важне.

У основној школи то је веома разорно, што сам увидео када су моја деца била основци. Већ када стигну до трећег разреда, ствара се подела на глупе и паметне. Ако си сврстан међу глупе, онда те школа третира на потпуно другачији начин него кад си међу паметнима.

Замислите шта то чини деци. Она то веома озбиљно схватају, што је погубно за њих, а притом нема никакве везе са образовањем.

Образовање – то је развијање сопствених потенцијала и сопствене креативности. Можда нећете бити сјајни у школи, али ћете бити одличан уметник. Шта је лоше у томе? То је само другачији начин да живите испуњеним животом, да оплемените и себе и оне око вас.

Сама идеја рангирања је штетна. Она је део система који треба да створи тзв. „економског човека”. То је неко ко рационално калкулише како да побољша сопствени статус и своје богатство, не обраћајући пажњу ни на шта друго. Ко тежи да гомила материјална добра, јер је то оно што може да се измери. Ако сте добри у томе, онда сте рационална особа која доноси одлуке на основу чињеница. Повећавате свој „људски капитал” који можете да продате на тржишту.

О каквом то човеку говоримо? Да ли је то људско биће које желимо да створимо? Сви ти механизми – тестирање, процењивање, мерење, вредновање – присиљавају људе да развију такве особине… А такве идеје имају своје последице…

(Транскрипт дела интервјуа са Ноамом Чомским, датог магазину „Прогресив”)

извор: http://www.pismenica.rs

noam

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 8 децембра, 2015 инч Чомски

 

Ознаке: , ,

Бернард Вербер ПИТАЊЕ ЈЕЗИКА

Језик, који користимо, утиче на наш начин размишљања. Француски језик, на пример, који поседује велики број синонима и речи са двојним значењем, омогућава да се изразе нијансе, које су веома потребне у дипломатији. Јапански језик, у коме интонација којом се речи изговарају, одређује и њихов смисао, захтева сталну усредсређеност на осећања саговорника. Осим тога, у том језику постоје многобројне формуле учтивости, које присиљавају сабеседнике да одмах одреде своје место у друштвеној хијерархији.

Језик садржи не само културне и образовне форме, већ и основне социјалне елементе: управљање осећањима, кодове уљудности. Број синонима за речи: „волети“, „ти“, „срећа“, „рат“, „непријатељ“, „дуг“, „природа“, опредељује вредности једног народа.

Треба разумети да није могуће извести револуционарну промену, а при томе не променити језик и претходни речник. Јер управо то припрема, или не припрема, ум за промену менталитета.

Б. Вербер – Енциклопедија релативног и апсолутног знања

Превод: Александар Мирковић

Andrea Constantini

Andrea Constantini

 
1 коментар

Објављено од стране на 8 децембра, 2015 инч Вербер

 

Момчило Настасијевић КЉУЧ ЧОВЕКА

Заиста, људи смо по разуму, по томе регулатору покрета и односа нашег бића, али зато и опасном разорачу у свему што је суштина људи, по уживљавајућем сазнању, интуицији, која је нераскидна веза суштине себе и суштине света; али, не може се порећи, тек доживљајем узвишења себе или пада, несумњиво смо у ономе што нас, мимо све живо, обележава као бића.
Исклизнуће из свеопштег тока, то, доживети се испод или изнад њега? Или само предигра, неопходни поремећај који води ка неком специфично људском исходу?
Утирање пута, лагани преображај себе, и биолошког и духовног, процес човека ка нечему што се тек има остварити у чисто људско; што је и чистина и пуноћа себе; живо у пуном смислу, и телом и духом, али без признака ма каквог узвишења, ма каквог пада.
Ово или оно, тек једно је ван сваке сумње: узнемиренима од постања, дубоко сазнамо, једини нам је исход умирити се. Без чега тамни од искони смисао нашег немира преобратио би се у бесмисао и беспуће.
И без обзира је ли све ово самообмана једне пуке игре, или сушта истина, кључ је човека ту.

Из есеја У одбрану човека, СКЗ, 1991

drop

 
1 коментар

Објављено од стране на 7 децембра, 2015 инч Настасијевић

 

Ознаке:

Бернард Вербер ЛЕПТИР

После завршетка Другог светског рата докторка Елизабет Киблер-Рос*** неговала је јеврејску децу која су преживела нацистичке концлогоре. Када је први пут ушла у логорску бараку, у којој су дечица још увек лежала, приметила је један исти цртеж урезан на дрвеним креветима, који је потом виђала и у другим логорима у којима су страдала деца. Цртеж је увек имао истоветан, једноставан сиже: лептира.

У почетку је докторка помислила како су изгладнели и претучени малишани, основали некакво братство. Сматрала је да су деца, цртајући лептира, пронашла начин да изразе припадност групи, као што су то некада чинили први хришћани, узевши за свој симбол рибу.

Питала је децу за значење цртежа, али су она одбијала да о томе говоре. На крају је један седмогодишњи малишан објаснио докторки смисао слике: „Ти лептирићи су слични нама. Сви ми знамо да је наше измучено тело – само привремено тело. Ми смо гусенице, и једном ће наше душе одлетети из овог блата и бола. Цртајући лептире, ми подсећамо један другог на то. Ми смо лептири. И ми ћемо ускоро одлетети.“

 

Бернард Вербер – Енциклопедија релативног и апсолутног знања

 

Превео: Александар Мирковић

 

НАПОМЕНА: ***Елизабет Киблер-Рос (1926-2004) амерички психолог швајцарског порекла, оснивач учења о психолошкој помоћи умирућим пацијентима и танатолог.

Прва је поставила питање о одговорности лекара, не само за здравље умирућег пацијента, већ и да последње дане живота проживи достојанствено, без страха и патње. Тема смрти ју је заинтересовала у детињству када је први пут видела човека на самрти. Био је то њен сусед који је пао са дрвета и умро у својој постељи окружен породицом. Тада је Елизабет помислила да је то прави начин да се умре.

Киблер-Рос је завршила медицински факултет Циришког универзитета, после чега је 1958. отпутовала у САД. Пуно је радила у болницама Њујорка, Чикага и Колорада. Била је окупирана комуникацијом са умирућим пацијентима. За разлику од својих колега, разговарала је са њима, слушала њихове исповести. Тако је отпочела са серијом предавања о предсмртним искуствима. Њена књига “О смрти и умирању” 1969. била је бестселер у САД.

Киблер-Рос није веровала у постојање смрти и сматрала је то само прелазак у други облик постојања. Веровала је у загробни живот, сматрајући да после смрти људи постају целовити.

Године 1994. после можданог удара који је изазвао делимичну парализу леве стране тела, преселила се у Скотсдејл, Аризона, где је провела остатак свог живота у инвалидским колицима, а 2004. у 78. години је умрла.

 

leptir

 
1 коментар

Објављено од стране на 7 децембра, 2015 инч Вербер

 

Ознаке: , , ,

Bulat Okudžava PESMICA O BUDALAMA

To je odlika našega veka:
na svaku oseku dođe plima,
na svakog pametnog budala neka,
svi su jednaki, pravednost svima.

Al’ načelo takvo budale ne vole:
Uočljive su vrlo lako.
Vikati budalama: „Budale! Budale!“
Pa njih to uvredi baš jako!

Da budale ne bi sramotili,
da svako bude obeležen, svako,
svakoga su pametnog žigosali
sa po jednom etiketom tako.

I etikete su se već odomaćile,
u bescenje baš otišlo je sve.
I pametnima viču: „Budale! Budale!“
A budale su, eto, neprimetne.
1961.

Prepevao: Aleksandar Mirković

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 6 децембра, 2015 инч Булат Окуџава

 

Ознаке: ,

Бернард Вербер ЕМПАТИЈА

Емпатија је способност да се осећа исто оно што осећа и друго биће, способност да се саосећа, да се са другима подели њихова радост и њихов бол. “Патхос“ на старогрчком значи „патња“. Туђи бол осећају и биљке. Ако се поставе електроде галванометра, апарата за мерење електричног отпора на кору дрвета, а човек, наслонивши се на дрво, ножем посече свој прст, казаљка на апарату ће затреперити. Дрво је приметило уништење ћелија! То значи, када се у шуми деси убиство, свако дрво то осећа и пати.

По мишљењу амерчиког писца Филипа К. Дика, аутора романа „Сањају ли андроиди електричне овце“, ако је робот способан да осети туђи бол и саосећа, достојан је да га сматрамо човеком. И обрнуто, ако неки човек не схвата патњу ближњег, онда га треба лишити права да се назива човеком. Можемо замислити и нову санкцију у кривичном закону: лишење права звати себе човеком. Њој ће бити подвргнуте убице, мучитељи, терористи, сви који причињавају патњу другима, а сами због тога не пате.

 

Бернард Вербер – Енциклопедија релативног и апсолутног знања

 

Превод: Александар Мирковић

empatija
 
11 коментара

Објављено од стране на 6 децембра, 2015 инч Вербер

 

Ознаке: , ,

Једнога дана види миш како сељак поставља мишоловку. Миш оде и то исприча кокошки, овци и крави. И сви му кажу: „Мишоловка је твој проблем, то се нас не тиче .“
Недуго потом, у мишоловку се ухвати змија и угризе сељакову жену. Покушавајући да је излече, скували су јој супу од кокошке. Затим су заклали овцу да би почастили све који су долазили да је обиђу. Онда су заклакли краву како би достојно нахранили госте на сахрани.
А миш је све време то гледао кроз рупицу у зиду и мислио о стварима које се, ето, никога не тичу…

Руска басна

mis u zidu

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 4 децембра, 2015 инч басна

 

Ознаке: