ФУТУРИЗАМ

Битни елементи наше поезије биће храброст, смионост, побуна, екстаза и сање. Ми хоћемо да славимо агресивни покрет, немир, брзи темпо… Нема више лепоте, осим у борби… Ми хоћемо да величамо рат, који је хигијена света…

Књижевни правац који је основао Fillipo Tommaso Marineti (1876–1944), супротан естетицизму и култу лепоте, настојећи одредити нови, за велики део авангарде типичан уметнички идеал у којем би дошли до изражаја динамизам и активизам нове индустријске цивилизације.

Đovani Fatori

Marineti је у Манифесту футуризма (1909) изложио начела футуристичког схватања културе и програм футуристичке поетике. Та је поетика авангардна због наглашеног захтева за радикалним раскидом с књижевном традицијом, а целокупна култура окреће се слављењуновина индустријске цивилизације.

Fortunato Depero

Уместо идеала лепоте и чисте поезије, футуризам покушава одредити нови уметнички и животни идеал за који су битни смелост, побуна, дрскост и занесеност машинама, као и брзина и борба које би морале прожети сам живот, па тако и књижевност. У складу с тим, на плану израза футуризам предлаже стварање потпуно новог песничког језика, укидање интерпункције, наглашавање именица и инфинитива глагола, представљање спољашњих звукова и шумова, увођење потпуно неестетских знакова, као што су нпр. бројеви, те опонашање ритма машина.

Владимир Мајаковски

Осим у италијанској књижевности, футуризам је до већег изражаја дошао у руској књижевности, где су га заступали песници Владимир Мајаковски (1893–1930) и Велимир Хлебњиков (1885–1922). Посредно је футуризам утицао и на многе друге европске књижевности, углавном оним особинама које су заједничке с целокупном авангардом.

Велимир Хлебњиков

Основна обележја:

• негација и рушење свега што је прошло и што би могло бити традиција и наслеђе;

• култ машине и брзине – машина је ново божанство, а брзина права лепота света;

• величање побуне против постојећег и рата као једине хигијене света (из чега ће се изродити милитаризам италијанских и немачких фашиста);

• футуристи су за шамар и удар песницом свему што је малограђанско и учмало;

• у поезију се уноси темперамент и диманика, под којом се мисли на енергију и жар певања;

• употребљавају се неологизми, руше се стари облици стиха и користе се непоетске речи;

• слави се револуција и борба против буржоазије, као и будући праведнији живот о којем се сања;

• уметност се сасвим ставља у функцију живота.

Извор: Миливој Солар, Теорија књижевности са рјечником књижевнога називља, Службени гласник, 2012

Часлав Ђорђевић, Књижевност и српски језик, Нови Сад, 2002

http://www.poezijasustine.rs/vladimir-majakovski

http://futurizam.weebly.com/italijanski-i-ruski-futurizam.html

http://www.rastko.rs/rastko-ru/delo/10010

 

Robert Roždestvenski JA VOLIM ŽIVOT BEZBOŽNO

Ja volim život

bezbožno!

Iako znam unapred,

da će

pre ili posle

doći

i na mene red.

Posustao

na kamenu,

odlazeći

u tamu,

iznemoglim rukama

grlim zemlju

samu….

Hoću,

da ne poveruju

drugovi moji

kad saznaju.

Hoću,

da u trenu

zamuknu

slavuji!

Da

svet uskovitla,

radost

prolećna…

Hoću,

da se smeješ!

I budeš

srećna.

1980.

R.Roždestvenski – PESME

Prepevao: Aleksandar Mirković

 

Nikolaj Zabolocki MISAO – SLIKA – MUZIKA

 

Srce poezije – u njenoj je sadržajnosti. Sadržajnost stihova zavisi od onoga štо autor nosi u duši, od njegovog poetskog osećanja sveta i njegovog pogleda na svet. Budući da je umetnik, pesnik je u obavezi da sa stvari i pojava uklanja njihove uobičajene, svakidašnje maske, da pokaže čednost sveta, tajnama prepuno njegovo značenje. Uobičajene kombinacije reči, mehaničke formule poezije, retorika i mentorstvo pružaju poeziji lošu uslugu. Onaj, koji vidi stvari i pojave u njihovom živom obliku, naći će i žive, nesvakidašnje načine spajanja reči.

Sve reči su dobre, i gotovo sve odgovaraju pesniku. Međutim, svaka pojedinačno uzeta reč, nije umetnička reč. Reč dobija svoj umetnički oblik samo kada se na određeni način spoji sa drugim rečima. Kakava su to spajanja?

To su pre svega spajanja smislova. Smislovi reči stupaju u brakove i prave svadbe. Slivajući se, smislovi reči se međusobno preinačuju, rađajući preobražaj smisla. Atomi novih smislova grade gigantske molekule, koji, sa svoje strane, stvaraju umetničku sliku. Spajanjem slika upravlja poetska misao.

Slično kao što je u mikroskopskom telašcu hromozoma predodređen karakter budućeg organizma, tako i povezivanje smislova na uobičajen način, određuje opšti oblik i smisao umetničkog dela. Kojim putem da ide pesnik – od pojedinačnog ka opštem ili od opšteg ka pojedinačnom? Mislim da ni jedan od ovih puteva nije pravi, budući da je gola racionalnost nesposobna za poetske podvige. Analitički i sintetički putevi, odvojeni, za pesnika su neprikladni. Pesnik radi svim svojim bićem, nesvesno sjedinjujući u sebi oba ova metoda.

Ali smisao još uvek nije cela reč. Reč ima i svoje zvučanje. Zvuk je drugo neodvojivo svojstvo reči. Zvučanje svake pojedinačno uzete reči nema umetničko značenje. Umetnički zvuk nastaje tek spajanjem reči. Spojevi koji se teško mogu izgovoriti, u kojima se reči taru jedna o drugu, smetaju jedna drugoj, guraju se i gaze po nogama – nisu podesni za poeziju. Reči treba da se grle i miluju, pletu žive vence i hvataju u kola, one treba da pevaju, sviraju i plaču, one treba da se dozivaju, kao zaljubljeni u šumi, da namiguju jedna drugoj, da šalju tajne znake, zakazuju susrete i dvoboje. Ne znam može li se takvom povezivanju reči naučiti. Obično se pesniku ono samo od sebe dešava, pa to primeti tek pošto je pesma napisana.

Pesnik radi celokupnim svojim bićem istovremeno: razumom, srcem, dušom, muskulama. On radi celim organizmom, i što je taj rad uskladjeniji, utoliko će biti viši njegov kvalitet. Da bi trijumfovala misao pesnik je ovaploćuje u slike. Da bi jezik delovao, pesnik iz njega izvlači svu muzikalnu snagu, koju on poseduje. Misao – Slika – Muzika – to je idealno trojstvo kome stremi poeta.

Nikolaj Zabolocki, 1957

preveo: Aleksandar Mirković

 

СУСРЕТ У ВЕЧНОСТИ

(Замишљени сусрет Надежде Петровић, Бранка Ћопића, Михајла Пупина и Надежде Петровић – текст настао поводом јубилеја ових знаменитих личности)
Данило Киш (1935-1989), Надежда Петровић (1873-1915), Бранко Ћопић (1915-1984) и Михајло Пупин (1854-1935)

Сцена: Данило седи за столом, држи гитару или куца на машини или не што пише, чита наглас песму коју преводи (Бродски прва строфа Живот у дифузном светлу) на моменте прекида и нешто записује, па опет чита…
Обучен у фармерке, белу кошуљу и тамни сако. На столу је пуно књига, пепељара, стара писаћа машина).

„…Још се чује глас који припада Музи:
У сутону звучи као ничији, јечи
Једнолично, попут зујања муве
У зимски кад тоне сан: шапуће без значења речи.
…Спевати, зар, песму о ономе
Што се иза брега ваља?
О томе да л ће пола с целим да се сложи?
О чувству, као да сте заграбили из свега
Оног што је било:при уштапу, ножем.
Ал нико, напрегнув на врату жиле струјне,
Ваш напев неће прихватити. Ни свесни је
Зналац неће, ни публика.
Што се више чује
Куплет, то је извођач бестелеснији.“

(Надежда, елегантно обучена, дуга хаљина, на глави болничарска трака са црвеним крстом.)
Надежда: Боли ли те Данило?

Данило: Не боли више…Али је болело…

Надежда: А знаш ли сада што те је болело?

Данило (насмеши се): Седи Надежда….(Надежда седа) Написао сам, тамо, једну причу, Енциклопедија мртвих …Отац главне јунакиње оболева од рака. Прича се завршава овако: у фиктивној енциклопедији коју листа и која до у детаљ описује живот њеног оца, на последњој страници, спомиње се цветни мотив који је њен отац сликао у последњој фази живота. Његово опсесивно сликање цветних мотива поклапа се са развојем болести. Кад је тај цртеж показала доктору, он јој је потврдио да сарком у утроби њеног оца изгледа управо тако.

Био сам, Надежда, запањен кад сам сазнао да имам рак плућа. Рекао сам сам себи: то ти је казна. Период у којем сам написао ову причу подударао се, наравно, са развојем мог саркома, моје гуке.

Надежда: Данило, зашто казна?

Данило: Зато што сам изигравао Творца, зато што сам конкурисао Богу. Мада нисам мистичар верујем да овакве ствари не можеш писати, а да не будеш кажњен. Као да сам кроз писање избацио злослутно предосећање. А то осећање сам већ дуже имао, можда одувек: када се смејем, уплашим се да следи казна, да ћу плакати. Ако добро живим, осећам се на неки начин кривим.

Надежда (прилази му и нежно га грли, мази по чупавој коси): Данило, Данило… Види овај јад, види ову смрт, а ја сликам, а ти пишеш… Чему све ово?

Данило (држи јој нежно руку): Надежда, без твојих слика, без мојих књига, без уметности смрт једног детета у свету не би имала већи значај од смрти неке животиње у кланици. Уметност даје смисао тој смрти, даје јој људску тежину и тиме је ублажава, осмишљује и, у далекој перспективи побеђује. Моја болест, драга моја, трагање је за Апсолутом посредством књижевности.

Надежда: Јесте, Данило… И ја хоћу да сам сликар, а не жена, жена има доста….Хоћу да будем племенита, безгранично племенита, као што је природа у богатству и узвишености; хоћу да моји погледи буду шири од палете боја којима сликам, од потеза мога киста. Хоћу да се изнад свега издигнем, да Дух води моју руку, да проникнем у душу, распознам све нијансе духа човечијег и да лечим болове људске и ширим погледе.

Данило: Нека ти је са срећом Надежда…Сам пао, сам се убио, кажу наши (смеши се…)

Надежда: (смеје се….) Е, Данило, ти ћеш разумети…Тешко је бити уметник у некултурној средини, борити се за уметност, а го ко црквени миш, што и иде руку под руку са талентом. Има ли међу уметницима једног који би могао заборавити невоље своје младости, богатство својих жеља, а сромаштину својих подераних џепова, вечне атрибуте који прате уметника кроз цео живот?

Дан школе, Карловачка гимназија 30. 10. 2015; Данило – Лука Кијац и Надежда – Милица Драгомировић

Улази Бранко. Прилази полако столу…Данило устаје, грле се…Надежда прилази љуби га…

Бранко: А шта мислиш Надежда, зашто сам највише писао о сиромасима? Зато што они највише маштају. Ко је сит и пијан задријема ко говече, па му није ни до какве маште. Сиромашан свијет, опет, стално нешто смишља, стално машта. Мој свијет је, баш због тога, свијет сањалица, машталица.

Надежда: Јесте, Бранко. Уметник се рађа свуда, на сунцу, у слободном зраку, само не у богаташкој колевци.

Дан школе, Карловачка гимназија 30. 10. 2015 ; Данило, Надежда и Бранко – Пеђа Звекан

Бранко: И ја сам имао невоља у младости, али зачарани свет мога деда Рада био је сав саткан од бајки и маштарења, месечине и прозрачне свиле михољског лета, био је то свет октобра, смиреног, златног октобра у рану јесен, о Михољдану када су нам у кућу долазили драги гости, кад је све било пуно прича и обиља, кад је и мачка била сита и мирољубива, а миш дебео и безбрижан. Ти дедови октобарски дани у свакој су мојој причи. По лику овог честитог, душевног и, на свој начин праведног човека створио сам читав свој свет.

Надежда: Из сваке твоје приче се види колико си волео људе, драги Бранко.

Бранко: Журио сам да испричам бајку о људима. Њено су ми сјеме посијали у срце још у дјетињству и оно без престанка ниче, цвјета и обнавља се. Свак се брани својим оружјем, а још увјек није искована сабља која може сјећи наше мјеечине, насмијане зоре и тужне сутоне.

(Улази Пупин)

Пупин: Није Бранко искована сабља која знање сече, Знање – то су златне степенице којима се пењемо у небеса и приближавамо Богу. Учитељи који су те кроз науку увели у тајне природе, паметни су као стари пророци из Библије и свети су као и највећи свеци у нашој цркви. За моју мајку су наука и Бог били повезани баш као светлост и звук.

Дан школе, Карловачка гимназија 30. 10. 2015; Данило, Надежда, Пупин – Марко Ракоњац и Бранко

Надежда: Свако има свој пут до Бога…

Данило: Е сад, Бога…

Пупин : Знаш ли, Данило, шта каже један мој пријатељ?

Данило: Шта?

Пупин: „Знање долази из васионе; наш вид је његов најсавршенији пријемник. Имамо два ока: земаљско и духовно. Треба настојати да она постану једно око. Универзум је жив у свим својим манифестацијама, попут какве мислеће животиње. Своје дисање, очи и уши човек мора ускладити са дисањем, очима и ушима универзума.
Те истине изнова морамо учити да бисмо се излечили. Лек је у нашем срцу и исто тако, у срцу животиње коју називамо – васионом.“ И још каже: „Ниједан човек који је постојао, није умро. Претворио се у светлост и као такав постоји и даље.“

Надежда: Значи, нисмо мртви? А господин је песник?

Пупин: Па тако нешто, углавном пева о електрицитету…

Данило: Ја мислим да живљи никад нисмо били! Е, Никола, Никола… Па, јесте и Знање и Уметност и ми… Све је то из истог Извора…

Пупин: Мислиш Идвора?… (смеје се)

Бранко: Мисли, болан, башче…

Сви се смеју…

Дан школе, Карловачка гимназија 30. 10. 2015; Данило, Надежда, Пупин и Бранко

З а в е с а

текст:

Маја Стокин и Александар Мирковић

фотографије:

Сандра Урбан

 

Robert Roždestvenski AKO SE VRATIM…

Tiho lete niti paučine.

Sunce gori na staklima sivim.

Činio sam što ne treba;

oprostite:

prvi put

na Zemlji živim.

Tek sada je ja osećam.

Njoj pripadam.

Njoj ću zavet dati…

I živeću drugačije, obećavam.

Ako se vratim…

Ali, neću se vratiti…

1982

Prepev: Аleksandar Mirković

 

ЕКСПРЕСИОНИЗАМ

(лат. expression – израз)

Никада није радост била тако далеко и слобода тако мртва. Сада је крикнула беда: човек је крикнуо за својом душом, све данашње време је један једниствен крик беде. И уметност је крикнула у дубокој тами, крикнула је за помоћ, крикнула је за духом: ето, то је експресионизам.

Херман Бар

Књижевни и уметнички правац у Немачкој и неколико земаља средње Европе, отприлике између 1910. и 1925, одређен наглашавањем важности израза.

Едвард Мунк, Крик

Назив је настао као супротност импресионизму, правцу посебно популарном у сликарству који се заснивао на замисли о слободном прихватању свих непосредних чулних утисака.

Оскар Кокошка

Експресионизам се такође супротставља натурализму, јер уметност не схвата као опонашање стварности него као израз субјективне стварности појединца којег одликује једино стваралачка слобода. Одбацује тако идеју лепоте као склада и остварена јединства спољашњег и унутрашњег света па се залаже за снагу израза који руши све конвенције и појављује се попут крика, вапаја, узвика и уздаха, што су облици једноставне потребе ѕа изражавањем, ослобођене сваког уопштеног садржаја и сваког спољашњег утицаја. Тиме експресионизам мења и темељну сврху уметности: она се мора окренути према унутрашњој моћи обликовања и стварати дела која узбуђују, која изазивају непосредан осећајни одзив и непосредно разумевање без било каквог образлагања. Због тога су експресионисти били склони разбијању логичног реда мишљења и говора, изражавању крајње сажетим реченицама с јаким звучним ефектима, метафорици и хиперболама, па и одређеној фрагментарности у обликовању. Дела настоје само нешто назначити изразима који изазивају утиске, сугерисати и ослонити се на одзив у машти читаоца.
Експресионизам је сродан футуризму, дадаизму и надреализму, па се често разматра и у оквирима авангарде. Осим књижевности захватио је сликарство музику, позориште, филм, а као најпознатији предстваници најчешће се помињу Георг Тракл (1887–1914), Готфрид Бен (1886–1956) и Франц Верфел (1890–1945), али многи теоретичари сматрају да се и у делима Франца Кафке (1883–1924), па још и у драмама Георга Бухнера (1813–, па касније и Аугуста Стриндберга (1849–1912) могу разабрати све особине тог правца.

Георг Тракл

Готфрид Бен

И у хрватској књижевности теорија и пракса експресионизма јасно се разабирају у раним делима Мирослава Крлеже и, посебно, у песмама Антуна Бранка Шимића. У српској књижевности представници су Милош Црњански и Иво Андрић.

Црњански, Селимовић, Андрић

Опште карактеристике:

• негација импресионизма и објективне стварности;

• презир према велеградском животу; презир прелази у очај и крик јер је велеград инкубатор беде;

• осећање изгубљености, безизлаза и беде живота;

• песник бежи у космичке даљине – свемир му се нуди као склониште за сан и фантазију;

• истиче се унутрашњи свет човека – разочарења и трауме, разочарења и екстазе;

• јавља се љубав према човеку, тј. према маси:

• ритам реченице је динамичан и силовит;

• инсистира се на слободном стиху;

• боја и светлост су елементи у дочаравању унутрашњег стања;

• присуство персонификације и синестезије.

Извор: Миливој Солар, Теорија књижевности са рјечником књижевнога називља, Службени гласник, 2012

Часлав Ђорђевић, Књижевност и српски језик, Нови Сад, 2002

линкови:

http://www.kcb.org.rs/Programi/Pesmanadan/Pesmanadannajava/tabid/1095/AnnID/1145/language/sr-Latn-CS/Default.aspx

https://anaarpartblog.wordpress.com/tag/gotfrid-ben/

https://anaarpartblog.wordpress.com/tag/georg-trakl/

https://anaarpartblog.wordpress.com/tag/edvard-munk/

https://anaarpartblog.wordpress.com/tag/milos-crnjanski/

 

НАДРЕАЛИЗАМ

Књижевни и уметнички покрет и правац који тежи спонтаном бележењу подсвесних подстицаја и доживљаја, опире се свакој конвенционалној употреби језика и захтева комуникацију која није рационално организована.

Салвадор Дали

Развио се на замислима увелико присутним у дадаизму, с тим што је разрадио својеврсну теорију уметности и поетику засновану великим делом на психоанализи. Назив је први употребио Гијом Аполинер (1880 – 1918), али је теорију развио Андре Бретон (1896–1966), нарочито манифестима 1924. и 1930. године.
Кључне идеје одговарају авангарди:
• Захтева се превредновање уметничке традиције и обнова уметности, па и целокупне културе, у смислу трагања за изворним смислом оних који се сматрају темељним покретачима живота и свих делатности, а утемељени су у подсвести.
• Настоје се одбацити све конвенције које ометају дубоке људске потребе и подвргавају људску комуникацију разумским правилима.
• Успоставља се појам аутоматског писања, које би попут радикалне замисли о романтичној инспирацији омогућило сасвим слободно изражавање свега што писац осећа и чега се присећа у стању када разум, обичаји и навике немају пресудну улогу.

Џемс Џојс

• Такве су замисли довеле до оспоравања уобичајених начела композиције и карактеризације, до наглашене необичне сликовитости, до описа налик сну и сновиђењу, до изразите метафорике и јаких утисака очуђења, али често и до прелаза у бесмислицу тобожње комуникације коју више нико не може разумети јер нема упориште у елементима нужним за било какво споразумевање.
• Надреализам се тридесетих и четрдесетих година 20. века проширио из Француске на неколико других европских књижевности, а својим је програмом окупио и неколико врсних песника, попут Пола Елијара, Луја Арагона и других.
• Увелико је утицао и на сликарство (Салвадор Дали), на позоришну, па и филмску уметност. Као препознатљив покрет замро је већ четрдесетих година 20. века,али се његови утицаји могу разабрати посебно у романима тока свести, а према његовим схватањима његове су темељне идеје присутне у романима Франца Кафке и Џемса Џојса, док су одређени поступци, а неретко и замисли, присутни и у постмодернизму.

Франц Кафка

Извор: Миливој Солар, Теорија књижевности са рјечником књижевнога називља, Службени гласник, 2012

линкови:

https://anaarpartblog.wordpress.com/tag/nadrealizam/

 

Анастасија Бијелић СВЕТИ САВА ЖИВИ БЕЗ ГОДИНА, БЕЗ СМРТИ

Он хода кроз мрак
лаганим кораком и без страха
носећи мир у испуцалим шакама
из сваког дела његовог бића
избија светлост, топла и жута
светлост која топи лед
под његовим босим ногама

он хода кроз мрак
не зна којим путем иде
јер пута није било док он није пошао
али сигуран је да стиже тамо где треба
тамо где зна да је потребан
тамо где није имућник ни принц
већ Божји човек

он хода кроз мрак
вековима осветљавајући пут
наше ноге прате
отиске његових стопала
без сумње и страха
верујемо њему
баш као што му је и Господ веровао

Анастасија Бијелић III4

Карловачка гимназија

 

 

„У дјетињству се утисци утискују дубоко у човјека, као стопала у још нестврдли бетон. Сада већ остају само трагови блата који се лако сперу. Ја сам одавно поплочан трг, довршено шеталиште уз обалу, изливен тротоар крај цесте и све је очврсло у мени. Туђи кораци нису више дубоки трагови. Прошлост је кућа у којој заврши нека неопрезна мисао, присјећања притишћу као зидови претрпани сликама.“

Тања Ступар Трифуновић, Сатови у мајчиној соби, Завод за уџбенике и наставна средства, 2014

 

Јосиф Бродски ЗАХВАЛНОСТ

https://www.youtube.com/watch?v=l1m7usyH6ZA

У кавез улазих место дивље звери,

одслужих рок, урезах име на бараку

и живех на мору, рулет ме изневери,

ручах, ђаво га знао са ким све, у фраку.

С висина ледника гледах пола света,

хранитељку земљу моју одбацих.

Трипут тонух, распорен сам два пута;

од људи што ме заборавише град направих.

Тумарах степема што памте крик Хуна,

облачих што се поново враћа у моду,

сејах раж, покривах терпапиром гумна

и једино што не попих суву воду.

Црне зене конвоја у своје снове пустих,

хлеб прогонства до корице пождеран је.

Сем кукњаве све књигама мојим допустих,

пређох на шапат. Четрдесета ми је.

Шта да кажем о животу? Испостави се дугом.

Са патњом само осећам солидарност.

Али све док ми уста не запуше глином,

из њих ће се чути једино захвалност.

1980

Ј.А. Бродски – Сабране песме

Препевао: Александар Мирковић