RSS

Месечне архиве: јануар 2016

Светосавска беседа

Дан Светог Саве прилика је за истинске повратке његовој личности и светима попут њега, не само преко речи, него је прилика за сусрет у мислима и у духу, са суштинама и непролазним вредностима које из живота светитеља непрестано ишчитавамо.
Живот без светости је једна од несрећа нашег времена. У чему се огледа светост Светог Саве?
Свети Сава је, свакако, најпознатији српски светитељ. Још за живота уживао је необично велик и неоспорен углед у целом народу. Био је вољен због велике доброте коју је свуда показивао, због силних доброчинстава која је сваком приликом чинио. Поштован је због великих заслуга за народ, цркву и државу, а дивили су му се због неуморног рада и, посебно због побожног и чистог светачког живота.

sv-sava-hilandar.jpg
Усмерен је био на духовно и земаљско служење Богу и цркви, али и свом Отачаству и српском народу. Ова два служења пре се у њему сједињују, него што теку напоредо, представљају два чврста ослонца његовог живота и праву суштину његовог бића. За потребе своје земље одлазио је у одговорна државничка и дипломатска посланства, да мири закрвљене и узајамно устремљене краљеве, чак и онда када су то била његова браћа, и да са земље и из ње отклања погубне ратове и претећа братоубилачка истребљења. Његова дела светле и способношћу да језиком љубави буде изнад Истока и Запада и чини оно што је најбоље за свој народ и државу.
Шта значи реч СВЕТОСТ? Ко су СВЕТИТЕЉИ?
Ако се позовемо на етимологију, видимо да је у корену светости – светлост. Светли свест која је схватила да је била Све, а Све је у корену речи све-тлост, све-ст, све-тост. Светац је дакле Човек који је схватио да је Све, а схватитити да си Све значи да између тебе и других људи нема и никада није ни било неке границе, да су све границе лажне, да нам је Суштина иста, и не само са људима, него и са сваким живим створом, целом планетом, весељеном. Иста нам је суштина са видљивим и невидљивим световима. Различита су нам имена, али нам је исти Бог.
Нажалост, данас на помен светитеља, најчешће нам искрсне лик средњовековног Супермена, који можда лети, можда по небу знамења чини, мудро саветује, гледамо га као митску личност, којој можда помало и завидимо, можда бисмо хтели да будемо као она. Најчешће дубоко у себи уопште не верујемо да је таква особа икада постојала. Када би нам се учинило да неко такав можда долази свако јутро са нама у школу или на посао, већ следећег трена помислили бисмо да је то фантастичније од свих легенди које смо чули или прочитали о светитељима. Међутим, светост није никаква измишљотина доконих гуслара, који су морали да испуне досадне зимске ноћи без телевизијског програма Прве и Пинка. Светост је особина иманентна сваком човеку, саставни део нас.
Постоје људи чија дела светле и након њихове смрти, светле дела, али и мотиви због којих су учињена и докле год их се сећамо и о њиховим поступцима размишљамо, и сами постајемо бољи. Један од таквих је и младић којег бих данас поменула. Према његовом животу снимљен је филм Кругови , а његово име носи и једна улица у Новом Саду. У тренутку који би за већину представљао надљудску дилему да ли помоћи човеку који се нашао у позицији слабијег и нападнутог, али и ратног непријатеља, за Срђана је могућ само један избор. Он прискаче у помоћ „непријатељу“, „чија је кривица садржана само у његовом имену“. Гине бранећи другог човека, односно, како је његов отац написао у читуљи :“Умро је обављајући људску дужност“.
То није само људски, већ и хуманистички, свети чин. У времену у којем живимо и где се људи труде да гледају углавном само своја посла , где су животне вредности тешко схватљиве уколико нису материјалне природе и где је за нас добро једино оно што нам је од користи, тешко је објаснити и спознати величину Срђанове жртве. Он је свесно стао у одбрану слабијег и за живот ближњег положио свој.
Сви ми, како би рекао Андрић, живимо од снага које носимо у себи или их стичемо уз пут, од стварних добара и вредности којима располажемо и које можемо у сваком тренутку да уложимо у живот. И поред тога, живот нам се често чини пун неизвесности и препрека, у нама и око нас. Повремено се нађемо у ситуацијама када се од нас тражи да одбацимо све маске: име, презиме, занимање, титулу, сталеж, нацију. И када маска спадну, када се покаже да је фасада била лоша, оно што остане – то смо ми. Када након фасаде и зидови почну полако да се руше, угледамо „бескрајни плави круг и у њему звезду“, круг који је увек и био изнад свих нас. И тада видимо да нема добрих и лоших, пријатеља и непријатеља, већ само свесних Све-га и несвесних. И та у трену пробуђена свест, Срђана Алексића на пример, баца се пред цокуле да заштити „непријатеља“ и та пробуђена свест не мрзи свог убицу јер она је једно са свиме.
Молитвама тога дана, додатно разбуктали пламен неугасле свести нашег светитеља, запалио је ватру тамо где је већ тињала и Срђан Алексић је погледао другим очима. У непријатељу је видео само брата, међу њима није било разлика. Пришао је закрвљенима као Свети Сава својој завађеној браћи, са намером да угаси страсти. У том моменту, њега и нашег Светитеља иста Ватра је грејала, исти Дах оживљавао. И Срђан је стао испред цеви и кундака…
А до краја дана Звезда у бескрајном кругу је још јаче сијала. У бескрајном плавом кругу ће ионако, и све и сви, бити једнога дана само Блистава Звезда.

srdjan aleksic
Верујем да је тог 27. јануара 1993. године, на дан када се Срби обраћају свом светитељу, утицај Светог Саве био посебно снажан и да се испољио и пројавио у особи која му је на Земљи у том тренутку била по особинама најближа – Срђану Алексићу. Зато је овај свети дан, чини ми се, права прилика за једно подсећање и промишљање за непролазне светлости наших светитеља и ближњих који њима стреме.

27. јануар 2015

Read the rest of this entry »

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 22 јануара, 2016 инч Светосавска беседа

 

Ознаке: , ,

Robert Roždestvenski DELAJ…

Ja sam stvorio sebe

iskusnog.

Iskusnog.

Veštog.

Umornog i užurbanog.

Sigurnog.

Pomalo grešnog.

I shvatih odjednom

da gle

po ulici,

ko stvorenje neobično,

nosi sebe

poznati pametnica,

sav napravljen

od ćutanja.

A taj zapušteni smetenjak –

sa štapom uz koji ne raste –

napravio je od sebe –

od dugmadi,

od pantalona i kaputa –

reste.

A taj –

u praznim anegdotama.

A taj –

zagonetno preplanuo.

A taj –

aneks brkovima

i skromni postament

cigaretama…

Kad ovaj,

cedeći reči prigušeno

rukama bledim mašući,

šetaju

mladi fundamenti.

Bez zidova

(da ne spominjemo pacove!).

Smatraju:

treba požuriti.

Osluškuju razgovore…

Tako

mrvicu

po mrvicu,

gradimo od sebe

nekog.

Kao da je vreme

zamrlo.

I ne zove.

I ne pita…

Ovde

treba razmisliti.

Delaj. Dela

sama će te

izgraditi.

1987

R.I. Roždestvenski – PESME

prepevao: Aleksandar Mirković

delaj

 
1 коментар

Објављено од стране на 17 јануара, 2016 инч Рождественски

 

Ознаке: , , ,

Јосиф Бродски ПОСВЕТА

Ни ти, читалац, ни ултрамарин

завесом скривен, ни сјај смеђег мебла,

ни дар – најлепши костим балеринин,

ни светиљке превијеног дебла

– као угаљ, подаци са севера,

и о железничким удесима –

осим, што излазе из мог пера,

нису ни у каквим односима.

Ти за мене не постојиш; у очима

твојим ја сам само – ћирилица, рима…

Но сличност два система небивања

јача је, од две форме постојања.

Листај ме и листај зато – док слика

текста не засија, химна поноћна.

Ти – сви или нико, и језика

безадресна искреност међусобна.

1987

Ј. Бродски – Сабране песме

Препевао: Александар Мирковић

posveta.jpg

 
1 коментар

Објављено од стране на 9 јануара, 2016 инч Јосиф Бродски поезија

 

Ознаке: , , , ,

Живорад Недељковић ЗАМРЗАВАЊЕ

И ова наклоност природе је варка.
Сазнања доноси искуство, године немарно
Набацане испод одеће, догађаји у њима
Од којих је зависило хоћу ли ходати
Усправљен, скрушен због изгубљеног,
Очајан због надоместака, ураслих у ум:
И сада невешто њиме господаре.

Веровах да неће овде бити крвопролића,
Да и реч је скончала у масакрима и истребљењу.
Други пут опет, после посрнућа и обезличења.

Али надолазе обмане, опет и опет,
Посао им је да избезуме, да свако тврђење изобличе, заузму утврду коју дизах
Око властитих плодова патње
Раслих у признавању немих огрешења.
Још увећавам благо, убирам драгоцености,
Недоучен ризничар у одајама испод коже.

Сија штедро зимско сунце, успављује,
Покрете своди на празнична ишчекивања
Облапорности и тужаљке над годинама
Пропуштеним кроз туђа сита.
Да је било памети, чујем у безразложном
Примицању усхиђењима укопаним у блатном
Аутизму владалаца. Да има памети, узвратим
Кадикад, загледан у крвави траг звезде,
Свикле да опомиње и буди
Исписано тло по коме ходам.

Сија стрпљиво сунце, зна да ће ускоро,
У предвидиво лудом заносу небеса,
Бити исечено и одложено у подрум.
Видајући његове, снажићу сопствене боје,
И сам печеница,
Неоткрављена, испод плодова које тло збира.

Улазак, Архипелаг, Београд, 2014

zamrzavanje Camille Pissarro

Camille Pissarro

 
1 коментар

Објављено од стране на 8 јануара, 2016 инч Живорад Недељковић

 

Ознаке: , , , , ,

Robert Roždestvenski LAŽ JE DA VREME PROLAZI

Laž je da vreme prolazi.

To prolazimo mi.

Po nepokretnom vremenu.

Po njegovim dugim dolinama.

Mimo zaboravljenih sanki usred sibirskih zima.

Mimo irtiških voda s neponovljivim vetrovima.

Tamo, za našima leđima –

magla s četiri strane.

I usamljeno drvo, ružno povijeno.

Lakim bombama –

inje prekriva perone.

Ruke, koje se nisu pružile ka porciji hleba.

Tamo, za našim leđima –

snežne su dubine.

Tamo, izgorela ramena koče se od bola.

Nad zatamnjenim gradom

pesma:

„Ustani zemljo, ogromna-a!…”

„A-a-a-a…“ vraća se žustro, kao u praznoj crkvi.

I mi ostavljamo prošlost.

Škripi pod zubima pesak.

Zarđao žbun sablasno se kostreši na putu.

I bacamo na njega

očevih košulja dronjak,

i oblačimo sintetiku, po zdravlje štetnu.

Idemo ka crti iza koje –

ženske suze su kratkotrajne.

Zaustavljeno popodne.

Nečujan tutanj groma.

Bolnica

iz koje će nas izneti…

Prosedi dirigent.

I trombonist,

koji oblizuje suve usne.

Put – u obliku spirale.

Put – kao kružnica.

No –

pokusavši heljdinu il kašu od krompira –

istoriju Čovečanstva

do sopstvenog konca

svako prolazi vremenom.

Svako prolazi.

Svako.

I svakome – naizmenično –

sunčano, pa tamno.

Mi put merimo

merom svojih aršina.

Iako je već neko rekao davno:

da je celo ljudsko iskustvo –

ponavljanje grešaka…

I mi idemo ka horizontu.

Kašljemo.

Rano ustajemo.

Otkrivamo škole i spomenike.

Zvezde i markete…

Laž je da mi starimo!

Prosto – posustajemo.

I tiho se u stranu sklanjamo,

kad ponestane snage.

1989

 

R.I. Roždestvenski – PESME

 

Prepevao: Aleksandar Mirković

laz

 

 
3 коментара

Објављено од стране на 8 јануара, 2016 инч Рождественски

 

Ознаке: , , ,

Живорад Недељковић МАЛЕ СВЕТКОВИНЕ

И овај је дан сав од малих светковина:
Мале су да мање не могу бити,
Преко нам потребне,
Нама малима у великом нашем свету;
Сазданом од књига, од напора да преиначимо
Јаву несвиклу јунака, и приближимо је,
Такнемо у сањивој соби;
У мало време
Огромна, блиска времена уносимо.
У њима истражујемо, научени
Да језиком пред којим се инати лирика
Проговара ово доба.

Прене нас: звони, не зазире од интерфона,
Шаље писма у ковертама украшеним
Маркама с мотивима заштићеног биља,
И изума моћних да скрену ток историје,
Бујице зауздају; још сањају проналазачи.

У ковертама затичемо понуде и опомене,
Претње, позиве да платимо рачуне.
Да окружимо бројке на изборним листама.
И кад питаш како ћемо,
Као бајаги одговорим да нећу
Изаћи из времена усељених давно.
Ти нећеш ни из својих, ни из мојих,
Ни из наших; онда смеху подаримо
Отиске и из јавне библиотеке нашег сина
Узмемо давно изумљена штива: чувашке
И инуитске бајке. Дечак препоручује
Лектиру, износи стрипове и дискове.
Умилни ветрић зањише влати и врбак.
Оживи ветрењаче; ено нас на крилу анђела.
И како бисмо другачије, зар да одустанемо,
Кад наши су дани од малих светковина
Састављени. Наши дани; како је лепо,
Једини, бити у њима, у молитви
Да ни ти, Једини, никада не изостанеш,
А када заокружено буде све,
Нека твоја рука трагове избрише.

Улазак, Архипелаг, Београд, 2014

svetkovine Henri Matisse

Henri Matisse

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 7 јануара, 2016 инч Живорад Недељковић

 

Ознаке: , , , , ,

Zbignjev Herbert GOSPODIN KOGITO O USPRAVNOM DRŽANJU

1.
U Utici
građani
nisu hteli da se brane

u gradu je izbila epidemija
nagona za samoodržanjem

hram slobode
pretvoren je u buvlju pijacu

senat raspravlja o tome
kako da ne bude senat

građani
neće da se brane
na ubrzanim kursevima uče
kako se pada na kolena

pasivno očekuju neprijatelja
pišu vernopodaničke govore
zakopavaju zlato

šiju nove nevino bele zastave
uče decu da lažu

otvorili su kapije
kroz koje sada ulazi
peščani stub

inače kao i obično
trguje se i kopulira

2.
Gospodin Kogito bi
hteo da bude
na visini situacije

to znači da sudbini gleda
pravo u oči

vidi Uporedne životopise
kao Katon mlađi

međutim nema
mač
ni priliku
da porodicu pošalje preko mora

prema tome čeka kao i ostali
šetajući besan po sobi

uprkos savetima stoika
hteo bi da ima telo od dijamanata
i krila

gleda kroz prozor
kako sunce Republike
zalazi

nije mu mnogo ostalo
zapravo samo
da izabere položaj
u kome želi da umre

da izabere gest
da izabere poslednju reč

zbog toga ne leže
u postelju
da bi izbegao
gušenje na spavanju

hteo bi da do kraja
ostane na visini situacije

sudbina mu gleda u oči
na mestu gde je bila
njegova glava

Zbignjev Herbert – Gospodin Kogito, Arhipelag, Beograd, 2008

Preveli: Biserka Rajčić i Petar Vujičić

Svein Nordrum

Svein Nordrum

 
1 коментар

Објављено од стране на 4 јануара, 2016 инч Збигњев Херберт

 

Ознаке: , , ,

Robert Roždestvenski TREBA VEROVATI U OBIČNO

Treba verovati u obično.

Treba imati glavu

zdravu.

Poete

i ubice

u suštini,

dele jednaku slavu.

Ko je vekove pretekao?

Razaberi u

naslagama motiva!…

Ne pamtimo

careve.

Pamtimo:

Dantesa i Martinova.

Vetrenjasti,

plahoviti,

sveti „čuvari duga“.

No, pomislićeš,

neviđeno:

planuše jednom –

i bi dovoljno!

Iza ograde grobljanske

sve optužbe su

suvišne…

Mirišu

im

biografije

samo

na štamparsku

crvenu.

Eno ih na portretima,

uljudni osmesi im pristaju.

Tako da ciljajući

u poete –

i vi dospevate

u istoriju!

1969

R. I. Roždestvenski – Pesme

Prepevao: Aleksandar Mirković

роѕд.jpg

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 4 јануара, 2016 инч Рождественски

 

Ознаке: , , , ,

Dimitrije Mereškovski NIRVANA

I ponovo, ko prvog dana stvaranja,

Plavetnila nebeska tiha

Ko da u svetu nema stradanja,

Ko da u srcu nema greha.

Ne treba mi ljubavi i slave:

U ćutanju jutarnje poljane

Dišu, o kako dišu trave…

Ni prošle ni buduće dane

Neću pitati i brojiti.

Divno je ponovo osetiti

Kakva je sreća – ne misliti

Kakvo blaženstvo – ne želeti!

Dimitrije Mereškovski – Pesme

Prepevao: Aleksandar Mirković

meres.jpg

 
2 коментара

Објављено од стране на 4 јануара, 2016 инч Мерешковски

 

Ознаке: , , , ,

Владислав Петковић Дис НИРВАНА

Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари;
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.

Ноћас су ме походила мора,
Сва усахла, без вала и пене,
Мртав ветар дувао је с гора,
Трудио се свемир да покрене.

Ноћас ме је походила срећа
Мртвих душа, и сан мртве руже,
Ноћас била сва мртва пролећа:
И мириси мртви свуда круже.

Ноћас љубав долазила к мени,
Мртва љубав из свију времена,
Заљубљени, смрћу загрљени
Под пољупцем мртвих успомена.

И све што је постојало икад,
Своју сенку све што имађаше,
Све што више јавити се никад,
Никад неће к мени дохођаше.

Ту су били умрли облаци,
Мртво време с историјом дана,
Ту су били погинули зраци:
Сву селену притисну нирвана.

И нирвана имала је тада
Поглед који нема људско око:
Без облака, без среће, без јада,
Поглед мртав и празан дубоко.

И тај поглед, к’о кам да је неки,
Падао је на мене и снове,
На будућност, на простор далеки,
На идеје, и све мисли нове.

Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари;
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.

nirvana 2

Filippo Rizzi

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 3 јануара, 2016 инч Дис

 

Ознаке: , , ,