RSS

Месечне архиве: март 2016

Ђуро Шушњић ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ И ИНТЕЛИГЕНЦИЈА (1)

***

Тешко је рећи ко је интелектуалац и шта некога чини интелектуалцем. Ако кажемо да је интелектуалац онај ко је завршио највише школе, Вук Караџић не би могао да се уброји међу интелектуалце, јер је био самоук. Али Вук јесте интелектуалац. Са друге стране, има много људи који јесу завршили највише школе, а ни по чему се не могу сматрати инетелектуалцима: интелектуално су јалови, прави духовни евнуси. Ако се каже да је интелектуалац свако ко живи од продаје свога знања, не може се објаснити чињеница да су они који су највише знали често били гладни и жедни, голи и боси.

Шта је оно суштинско по чему се интелектуалац разликује од других људи?

Интелектуалац је сваки човек који живи духовним животом, вођен интересом да свет упозна и осмисли, а не да њиме влада или да га користи за друге потребе. У њега је теоријски интерес толико надмоћан да за себе може слободно рећи: „Моје царство није од овога света“. Бити интелектуалац значи ставити интерес за истину изнад свих других интереса. Обично у друштву постоји скупина људи чији је једини  и искључиви интерес да прикупља, сређује, чува, шири, тумачи, критикује и ствара најразличитије идеје, веровања и вредности, то јест разноврсне духовне творевине. Интелектуалци су, дакле, сви они који своју радост, љубав и позив траже и налазе у бављењу религијом, уметношћу, филозофијом и науком, а не у гомилању, богатства, моћи и власти. Са овог становишта, које пита за суштину интелектуалаца, није важно ни њихово социјално порекло, ни њихов друштвени положај, ни њихово формално образовање, већ значај и значење њихова позива. „Увек постоји неколицина људи који од живота траже оно највише и који тешко могу да се помире са глупошћу и грубошћу“ (Хесе, Степски вук).

 

Теорије културе, Завод за уџбенике, Београд, 2015.

Giovanni Fattori

Giovanni Fattori

 
1 коментар

Објављено од стране на март 29, 2016 in Шушњић

 

Ознаке: , , , ,

Ева Липска ОДАНДЕ

 

Знамо да је од оне торте

већ десет. Двадесет година. Отприлике. Отприлике.

Дрхти рука која дохвата кашичицу.

Сенице само то чекају.

 

Погледај ми у очи. Да ли је вредело?

Смејемо се празнини.

Последња патрола предаха

наговара нас на љубав.

 

Гласник Оданде је већ стигао

Али неће да жури.

Нешто ће још појести. Прошетаће по граду.

Посетиће изложбу птица и надреалиста.

Договориће се с гробљем за каснији термин.

 

После ће га можда увући

Рђајућа ноћ. Наркотична љубавница.

Вотка која тече у потоцима.

Једноставно наш живот.

 

За оне Оданде смрт је безбрижост.

У случајној улици

неслучајни случај.

 

Да ли тако треба да буде? Да ли је то судбина?

Смејемо се празнини

одлажући за касније

све последње тренутке.

 

Просвета, Београд, 2005.

 

Vincent van Gogh

Винсент ван Гог

 
1 коментар

Објављено од стране на март 28, 2016 in Липска

 

Ознаке: , , ,

КЊИЖЕВНА КРИТИКА У ДОБА МОДЕРНЕ

Назив модерна може се употребити у српској књижевности за раздобље које се јавља после реализма и завршава се с Првим светским ратом. Српски писци с краја 19. и почетка 20. Века оријентисани су претежно према француској књижевности. Француски утицаји захватају најпре критику и поезију, а затим и прозу. Од модерних праваца делују навише парнас и симболизам. Преко њих су наши критичари и песници прихватили култ лепог, тежњу ка формалном савршенству, естетизам. Захтеви у погледу коректности форме и израза били су нарочито строги. Песма мора бити цела лепа, истакао је Богдан Поповић, и то би се могло узети као главно естетско гесло епохе. Обележја овог периода су и космополитизам, индивидуализам, песимизам. Уз ове, деловале су и супротне тенденције: традиционално српско родољубље, социјални и морални утилитаризам, политички и друштвени активизам. Књижевност се кретала између супротних полова, између европејства и народног духа, индивидуализма и колективног утилитаризма, песимизма и колективистичког оптимизма, или, ако се узму неки од карактеристичних представника раздобља, између Богдана Поповића и Јована Скерлића, између Дучића и Шантића. У књижевном стварању осећа се равномеран развој свих главних врста. Поезија ипак има превагу над прозом и више од ње даје обележје епоси, те се чак и у прози примећују извесне поетске особине. За водеће приповедаче овог столећа Станковића и Кочића, Скерлић је употребио назив лирски реалисти. Највећи успон достиже критика. Ако је у романтизму владала песма, у реализму приповетка, модерна је доба критике.

Српска књижевност на прелазу 19. у 20. век нема покрет младих који се буни против традиције и тираније старих и залажу се за нове идеје и нова уметничка мерила. Српска књижевна модерна била је по свом карактеру академска, и то је једна од њених специфичности. У њеном настајању и формирању најважнију улогу имала су три критичара, сва тројица професори Велике школе: Љубомир Недић, Богдан Поповић и Јован Скерлић.

Љубомир Недић (1858–1902), по струци логичар, определио се за критику у последњој деценији живота, а најактивнији је био неколико година пред смрт. У својој критици Недић је почео посао естетског оцењивања српске књижевности, раскинувши одлучно са сентиментално-патриотским и другим ванкњижевним обзирима који су спутавали ранију критику. Сматрао је да само строга и права критика може помоћи „нашој нејакој књижевности“. С тим циљем покренуо је књижевни лист Српски преглед (1895); изашло је свега пет бројева у пет месеци. Угасио се зато што тадашња књижевност није могла да издржи високе критеријуме које је поставио уредник. У својој критици Недић је применио метод естетичке анализе. Он прави разлику између естетичке и животне истине, раздваја биографију и грађански лик писца од његовог естетског лика у делу, захтева од критике да се бави не човеком, него писцем, не оним који је иза књиге него оним који је у књизи. Док су ранији критичари највише проучавали биографију писца и историјске прилике у којима је деловао, Недић поставља захтев да се дело проучава само за себе. Иако по темпераменту негатор и полемичар, неправедан често према многим значајним писцима (Змају, нпр.), Недић спада у наше највеће критичаре. Он је у српску књижевност увео модерну, иманентну критику која се придржава искључиво естетичких мерила.

недић

Љубомир Недић

Међу сарадницима Српског прегледа налазио се и критичар Богдан Поповић (1863–1944). У том часопису он је објавио један од својих најзначајнијих радова О васпитању укуса. Поповић је предавао компаративну књижевност и теорију књижевности на Универзитету. Био је човек широке културе и велике ерудиције, зналац класичних и модерних језика. Уживао је велики углед у нашој средини и снажно утицао на све области интелектуалног живота. У књижевности је видео „велику библију човечанства“, а у проучавању књижевних и уметничких дела налазио је најбољи пут да се човек духовно уздигне, оплемени своја осећања, однегује свој укус. У критици се залагао за микроаналитички метод „теорија ред– по– ред„, који је образложио у истоименом чланку. У анализи књижевног дела треба улазити у најситније појединости, ићи од реда до реда како нам ништа не би промакло. Блиставу примену те методе дао је у чланку Алегорично сатирична прича у којој је изанализирао приповетке Радоја Домановића. Тражио је да се уметност увек проучава као уметност, књижевност као књижевност, с естетичког, не с историјског становишта. Своје књижевне погледе најпотпуније је остварио у састављању Антологије новије српске лирике (1911). И ту је настојао да примени строго естетичко мерило: песме је бирао искључиво на основу њихове уметничке вредности. При томе је показао да је човек од укуса, осетљив за уметничке лепоте који су други створили. Својим избором и начином распореда песама створио је складну уметничку целину која носи печат његове индивидуалности и која се и дан данас прештампава.

Од културних подухвата чији је иницијатор био најважнији је часопис Српски књижевни гласник (1901–1914), почео је тамо где је стао Недићев Српски преглед. Био је то модеран часопис, уређиван по француским узорима. Од првог до последњег броја он се залагао за нова уметничка схватања и за нов однос према књижевности.

поповић

Богдан Поповић

Јован Скерлић (1877–1914) био је 14 година млађи од Богдана Поповића, свог професора на Великој школи, а умро је 30 година пре њега. У својој краткотрајној књижевној каријери развио је активност чија је захукталост и плодност без премца у нашој књижевности. Оставио је иза себе мноштво огледа о писцима и приказа књига (Писци и књиге, 1–9), многобројне политичке чланке и фељтоне, шест књижевно­историјских монографија, од којих су Јаков Игњатовић (1901), Омладина и њена књижевност (1906), Српска књижевност у 18. Веку (1909) и Светозар Марковић (1910)капиталног значаја, и на крају, као синтезу читавог свог рада, дао је Историју новије српске књижевности (1914). Томе треба додати и многе друге његове активности: био је професор српске књижевности на Универзитету, члан редакције Српског књижевног гласника и дуже времена његов главни уредник, бавио се политиком, био народни посланик…

Скерлић је раскинуо с Недићевом и Поповићевом формално­естетичком критиком и с њиховом оријентацијом на унутрашњи приступ делу. У свом рдау он је обновио неке од метода које су они одбацивали, импресионистички, биографски, социолошко­историјски. Без њихове методолошке и теоријске спреме, Скерлић је више од њих и више од било којег другог нашег критичара, учинио у конкретном проучавању и критичком вредновању српске књижевности. Нашу књижевну историју ослободио је застарелих филолошких схема и увео у њу чисто књижевне категорије, као што су романризам, реализам, и др., помоћу којих је истакао не само националну него и европску димензију наше литературе. Иако често искључив и нетрпељив, несклон многим добрим, па и најбољим писцима (Костић, Дис), Скерлић је мање грешио у критичкм суду од већине наших критичара и велики број његових оцена држи се и до данас. Тачност оцене, смисао за синтезу и снажан књижевни дар главне су особине Јована Скерлића као критичара и историчара књижевности. Кад је умро, Богдан Поповић је написао да је то критичар од којега никада знатнијег нисмо изгубили, и од којега, све у свему узевши,  никада нећемо знатнијега имати.

Jovan_Skerlić

Јован Скерлић

Извор: Јован Деретић, Историја књижевности, Завод за издавање уџбеника, 1989.

 

Ознаке: , , , , ,

СТАЛНИ ОБЛИЦИ СТИХА

Шестерац – стих без цезуре с нагласцима претежно на непарним слоговима и с границама иза парних слогова.

Там у нашој земљи

По два сунца грију,

По два сунца грију,

По два вјетра вију…

Седмерац обично има цезуру после 4. Слога (4+3), а нагласци су на непарним слоговима.

Каталектички седмерац је стих којем недостаје један слог.

Удахнула девојка,

Удахнуо и ја,

Уздисаји њен и мој,

Један другог вија…

 

Осмерац је најчешће асиметричан стих с цезуром после петог слога (5+3).

Осу се небо звездама,

А равно поље овцама…

 

Симетрични осмерац, с цезуром на средини (4+4), трохејске интонације, карактеристичан је стих романтичарске поезије.

Подиже се чета мала

На Цетињу Црне Горе.

Малена је, али храбра… (Мажуранић)

Деветерац има цезуру после петог слога (5+4); обично је јампске интонације, а то змачи да је то стих новије уметничке поезије:

Над крововима небо сиво.

А измаглица влажана лута

И ко прозрачно меко ткиво

Покрива правце мога пута… (Ракић, Јасика)

Десетерац се јавља у неколико облика:

Асиметрични, епски или јуначки десетерац уобичајен је стих епске народне поезије. Обично је цезура после четвртог слога.

Лирски симетрични десетерац је чест стих усмених балада и лирских народних песама: цезура му је после 5. Слога и има трохејско-дактилски распоред акценатских целина (2+3, односно 3+2):

Санак заспала Алта госпођа,

Три ноћи сама без господара –

Њој се чиеаше три су године.

На подлози народног лирског десетерца Лаза Костић је створио свој  симетрични десетерац. У њему је испевао своју песму Santa Maria della Sallute у којој се пуни (акаталектички) десетерци смењују са каталектичким и хиперкаталектичким стиховима (тј. са деветерцима и једанаестерцима).

Опрости, мајко света, опрости       10

Што наших гора пожалих бор,        9

На ком се, устук свакоје злости,     10

Блаженој теби подиже двор;            9

Презри, небеснице, врело милости,     11

Што ти земаљски сагреши створ:            9

Кајан ти љубим пречисте скуте,               10

Santa Maria della Sallute                               10

Јампски десетерац је настао адаптацијом енглеског или немачког јампског пентаметра, тј. стиха од 5 јампских стопа. Тим стихом Лаза Костић је у својим трагедијама подражавао Шекспиров јампски параметар:

Не рекох л’ теби момче, одлази!

Јер нисам сазво овај сјајни збор

Да слушам вољом твојих прича лаж!

(Лаза Костић, Максим Црнојевић)

Једанаестерац је стих са цезуром после 5. Слога (5+&) и претежном наглашеношћу парних слогова. Та јампска тенденција јасан је знак да је реч о увезеном стиху.

Шта гледаш? Гледам како вода тече.

Где талас шушти кроз шикарје густо –

И мислим како све је прошло пусто…

Дванаестерац се јавља у више варијанти.

Двоструко римовани дванаестерац има 12 слогова, цезуру после 6. слога и двоструку риму, спољашњу и унутрашњу. Био је омиљени стих приморских ренесансних песника 16. и 17. века.

Симетрични дванаестерац је стих сложен од два шестерца (6+6) с изразито трохејском тенденцијом (с претежном наглашеношћу непарних слогова). Подлога му је француски александринац, стих с цезуром после 6. слога и наглашеним 6. слогом сваког полустиха. Тај најпознатији стих француске поезије назван је по циклусу епских песама о Александру Великом из 12. и 13. Века, тзв. Александриди, која је била испевана у дванаестерцима. У 19. веку тај стих су прихватили Бодлер и француски симболисти. А под њиховим утицајем постао је и најпопуларнији стих српских модерниста с почетка 20. века.

Дан болестан, мутан, небо непрозирно,

Над безбојном водом мир вечерњи беше.

Часовник невидљив негде узби мирно;

Тад потоње руже лагано помреше.

(Дучић, Сат)

Хексаметар је у античкој поезији означавао сваки стих од 6 метричких јединица (стопа). А Хомеров хексаметар, који је постао узор каснијој грчкој и латинској епској поезији (Латини су га звали versus heroicus), био је дактилски стих, који је чинило 5 дактила и 1 спондеј. У 19. веку код Срба су га покушавали увести Јован Хаџић и Лукијан Мушицки.

Лађа читаву ноћ и у зору ломљаше вале

Постоје и стихови који су грађени према класичном хексаметру, али су слободнији од њега. Такав стих неговао је успешно Војислав Илић (то је дуг стих од 14 или 16 слогова, с цезуром после 6, односно 8. слога.

Пред хладни Венусов кип, под сенком питоме ноћи

Тибуло, квирит млад, зачуђен, застаде немо,

И чудни гледаше лик. На крилу одмора свога

Ромула вечни град спокојно, тихо је дремо….

(Војислав Илић, Тибуло)

 
Оставите коментар

Објављено од стране на март 13, 2016 in теорија књижевности

 

Ознаке: , , , , , , ,

Česlav Miloš NIŠTA VIŠE

Trebalo bi jednom da ispričam kako sam  promenio

Svoja shvatanja o poeziji, i kako je došlo do toga

Da sebe danas smatram jednim od mnogih

Trgovaca i zanatlija starog Japana

Koji su raspoređivali stihove oko trešnjevih cvetova,

Krizantema i punog meseca.

 

Kad bih samo mogao da opišem kurtizane Venecije

Kako su u lođi zadirkivale pauna grančicom

I razmičući brokat i bisere svog pojasa

Oslobađale teške grudi i rumeni rub

Gde je zakopčana haljina ocrtavala trbuh

Tako živo kao što ga je video kapetan brodova

Što tog jutra stiže sa tovarom zlata;

I kad bih mogao da nađem njihove bedne kosti

Na groblju čije kapije podlokava mutna voda

Reč trajniju od njihovog poslednjeg češlja

Što u truleži pod nadgrobnim spomenicima,

                                    osamljen, očekuje svetlost,

Tada ne bih posumnjao. Iz nevoljne materije

Šta može da se dobije? Ništa, jedino lepota.

 

I stoga, moramo se zadovoljiti trešnjevim cvetovima

I krizantemama i punim mesecom.

 

Svedočanstvo poezije, Narodna knjiga, 1985

nista vise 2

 
2 коментара

Објављено од стране на март 10, 2016 in Чеслав Милош

 

Ознаке: , , ,

Ева Липска СЕЋАЊЕ

Пена маслачака. Поново нана.
Стално се иза мене заплиће о стихове.
Сидолом брише речи. Месингане браве.

Пази на степенице, стави топао шал.

У огледалу пустош у сивом капуту.
С рукавима излизаним на лактовима.
Двојник твоје љубави наслоњен је на капију.

Како да ти објасним отиске
прстију на устима.
Кад све није речено.

И због чега би
уосталом нема више ни тог језика.
Ни нас. Ни звезде
која је дежурала.

Превела: Бисерка Рајчић

Негде другде, Просвета, Београд, 2006

Marcel Rieder

Marcel Rieder

 
2 коментара

Објављено од стране на март 9, 2016 in Липска

 

Ознаке: , , , ,

Вислава Шимборска СТАРИ ПРОФЕСОР

Упитала сам га за стара добра времена,
Када смо били веома млади,
Наивни, усхићени, глупи, неспремни.

Мало је остало од тога, с изузетком младости
– одговорио је.

Питала сам га да ли и даље поуздано зна,
Шта је за човечанство добро а шта лоше.

То је најсмртоноснија могућа илузија
– одговорио је.

Питала сам га за будућност,
Да ли је још види јасно.

Прочитао сам превише историјских књига
– одговорио је.

Питала сам га за фотографију,
Ону у раму, на писаћем столу.

Било па прошло. Брат, рођак, снаха,
Жена, ћеркица на жениним коленима,
Мачка на ћеркичиним рукама,
И расцветана трешња, а изнад те трешње
Лети неидентификована птичица
– одговорио је.

Питала сам га да ли је понекад срећан.

Радим
– одговорио је.

Питала сам га за пријатеље, има ли их још.

Неколико мојих бивших асистената,
Који такође имају бивше асистенте,
Госпођа Људмила која води кућу,
Неко веома близак, али у иностранству,
Две госпође из библиотеке, обе насмејане,
А наспрам мене мали Гжесјо и Марко Аурелије
– одговорио је.

Питала сам га за здравље и како се осећа.

Бране ми кафу, вотку, цигарете,
Ношење тешких успомена и предмета.
Морам да се правим да то не чујем
– одговорио је.

Питала сам га за башту и клупу у башти.

Када је пријатно вече, посматрам небо.
Не могу да се начудим
колико је тамо тачки гледишта
– одговорио је.

Превод: Бисерка Рајчић

Изабране песме, Трећи трг, Београд, 2014

prof 2 Claude Monet

Клод Моне

 
3 коментара

Објављено од стране на март 6, 2016 in Вислава Шимборска

 

Ознаке: , , , , ,