Знамо да је од оне торте
већ десет. Двадесет година. Отприлике. Отприлике.
Дрхти рука која дохвата кашичицу.
Сенице само то чекају.
Погледај ми у очи. Да ли је вредело?
Смејемо се празнини.
Последња патрола предаха
наговара нас на љубав.
Гласник Оданде је већ стигао
Али неће да жури.
Нешто ће још појести. Прошетаће по граду.
Посетиће изложбу птица и надреалиста.
Договориће се с гробљем за каснији термин.
После ће га можда увући
Рђајућа ноћ. Наркотична љубавница.
Вотка која тече у потоцима.
Једноставно наш живот.
За оне Оданде смрт је безбрижост.
У случајној улици
неслучајни случај.
Да ли тако треба да буде? Да ли је то судбина?
Смејемо се празнини
одлажући за касније
све последње тренутке.
Просвета, Београд, 2005.

Винсент ван Гог
tanjat
4 априла, 2016 at 11:20 am
Lepom slikom lepo ilustrovana pesma.
Zaista jako malo toga znam od pomenute pesnikinje.
Свиђа ми сеLiked by 1 person