Ева Липска ОДАНДЕ

 

Знамо да је од оне торте

већ десет. Двадесет година. Отприлике. Отприлике.

Дрхти рука која дохвата кашичицу.

Сенице само то чекају.

 

Погледај ми у очи. Да ли је вредело?

Смејемо се празнини.

Последња патрола предаха

наговара нас на љубав.

 

Гласник Оданде је већ стигао

Али неће да жури.

Нешто ће још појести. Прошетаће по граду.

Посетиће изложбу птица и надреалиста.

Договориће се с гробљем за каснији термин.

 

После ће га можда увући

Рђајућа ноћ. Наркотична љубавница.

Вотка која тече у потоцима.

Једноставно наш живот.

 

За оне Оданде смрт је безбрижост.

У случајној улици

неслучајни случај.

 

Да ли тако треба да буде? Да ли је то судбина?

Смејемо се празнини

одлажући за касније

све последње тренутке.

 

Просвета, Београд, 2005.

 

Винсент ван Гог