Драган Великић ЛЕКОВИТО ЈЕ ЗАГЛЕДАТИ СЕ У ПРОЗОР

… Стојим на зиду подно Каштела, у зимском сумраку, загледан у двориште Виле Марије. Прозори у мојој соби су осветљени. Ко је тај неко ко сада живи у том простору? Ко се то наслонио на моју прошлост? Као што сам се ја наслањао на енглеске официре и на ону Италијанку. Каква моћна драматургија покреће приче! Када испари празан ход, шта остане? Слепи прозори. Умољчане ствари по орманима и фиокама. Анегдоте. Добро упаковане лажи настале препричавањима свега онога што јесте некада било. Много се хтело. Покушавало се безброј пута, одустајало још чешће. Дуго је сијао жар намере. Веровало се да је вечан. Да нема страха који га може охладити, стврднути у тескобу. Нико није крив што је испало другачије, што су заблуде једини поуздани експонати таштине. И зато, лековито је загледати се у прозор који је годинама рамио свакодневицу. Можда се открије ставка која недостаје, без које се не може успоставити рачун за кукавичлук, за промашаје. Ништа не приписивати другоме. Без великих речи којима би се ублажило признање; омогућило још једно бекство.

Сати капљу ритмом инфузије.

Драган Великић, Иследник, Лагуна, 2015.

(одломак из романа)

Gianfranco Manara

 

Јосиф Бродски О ТИРАНИЈИ (одломци из есеја)

Болест и смрт су можда једине ствари које тиранин дели са својим поданицима. И само зато је народ на добитку ако земљом влада старац.

[…] Време одвојено за размишљање о души, тиранин користи на прорачуне како да задржи status quo. То је зато што човек у његовом положају не види разлику између садашњости, историје и вечности – државна пропаганда их је слила у једно јер то одговара и тиранину и пучанству. Он се држи власти као што се старији људи држе власти или своје уштеђевине.

[…] Људи не постају тирани зато што су томе склони, али не постају ни игром случаја. Човек са таквим склоностима обично креће пречицом и прво тиранише властиту породицу, док су прави тирани обично повучени људи и ужасно досадни у свакодневном животу. Оруђе тираније је политичка партија, јер да бисте се дочепали неког врха, треба да поседујете нешто чему је својствена вертикална топографија.

Но, за разлику од планине или облакодера, партија је , у суштини, фиктивна стварност коју су измислили интелектуални (или обични) нерадници. Они долазе на овај свет и откривају да у његовој физичкој стварности, у његовим планинама и облакодерима, за њих нема више места. Тако се они нађу пред избором: или ће чекати да се у старом систему за њих ослободи место, или ће створити нови, алтернативни систем. Други начин им се чини полетнијим, макар зато што могу да крену одмах. Стварање партије је само по себи велики посао који захтева целог човека. Истина је да не доноси одмах плодове, али са друге стране, посао и није тако тежак и веома је комфоран за психу јер су циљеви неизвесни.

Да би прикрила своје чисто демографско порекло, партија обично створи  сопствену идеологију и митологију. У општем случају, нова стварност се увек створи по обрасцу старе, подражавањем постојећих структура. Такав поступак истовремено скрива недостатак маште и целом подухвату даје вео аутентичности. Узгред, то је разлог зашто таква публика обожава реалистичку уметност. Јер је одсуство уобразиље аутентичније од њеног присуства. Монотона једноличност партијског програма, сив неупадљив изглед њених вођа, привлаче масе јер у њима виде сопствени одраз. У ери пренасељености зло, исто као и добро, постаје једнако незнатно као и његови субјекти. Ако хоће да буде тиранин, човек мора да буде скучен.

[…] Ето чиме се бави тиранија: организује ваш живот за вас. Она то чини са највећом могућом пажњом, свакако много већом него демократија. Уз то, она то чини за ваше добро, јер свако испољавање индивидуализма у гомили може бити опасно: пре свега за онога ко то чини, али и за оне из најближе околине. Ето, зашто постоји партијска држава, са њеним службама безбедности, психијатријским клиникама, полицијом и грађанском лојалношћу. А ипак и даље нема довољно свих тих институција, јер је сан да сваки човек постане бирократа за себе. И све је ближи дан када ће тај сан постати стварност. Јер бирократизација живота појединца почиње од размишљања о политици и не прекида се набавком џепног рачунара.

Соба и по, Russika, Београд, 2008.

Pawel Kuczynski

 

 

 

Душко Бабић ДИВНА ЛУДОСТ

 

Јер је написано: Погубићу мудрост мудрих и разум разумних одбацићу… Пошто, дакле, у премудрости божјој свијет мудрошћу не позна Бога, изволи се Богу да лудошћу проповиједи спасе оне који вјерују.

(Коринћанима I, 19–21)

I

Лудости, света мудрости,

погледај на ме

огрезлог у трицама.

Ево постаде друг претилим хуљама

и кротко себе затвори у круг,

онај који је знао да се радује птицама

и сунцу у смеху детињем.

За неваљалим људима пођох,

Потроших године у лудовању и греху.

Лењост ми узе мисли и руке.

У мрзовољи погинух.

Мудрости, света лудости,

обрати моје речи лажљиве

у сузе

спасења.

II

Путеви се моје затворише.

Јер, не идем тамо где хоћу,

него тамо где нећу покорно идем.

Лажац само грозни међу лажовима!

Један више у војсци поганој!

Заћутах.

Снага се моја у чвор завеза.

И тамни неки страх у мене уђе.

Заиста, само сам нула додата на број

иза триста других нула.

Умукох сасвим.

Мада звечим као прапорац, на све стране.

Мудрујем, глагољам, празнословим.

Погледај ме, о, Премудра!

Избави ме из мрака туђих речи

и обасјај

светлошћу Слова.

William Merritt Chase

III

Зачамах по зборницама!

У већима безбожничким

срце се моје затвори,

Постадох, авај, тврд као стена.

Нестаде ме!

Ватра се твоја у мени угаси!

Моји се дани топе,

лагани и празни, као пена,

а, већ се и вече примакло.

Сило над силама,

додирни ме језиком пламеним!

Исцели моје немоћи, реци:

„Устани, Лазаре!“

IV

Ноћас, у сну,

непозната жена

крај пијачне тезге, благо рече:

Сине, ено ти куће!

Лудости, девице мудра,

хоће ли, у свануће,

сачекати женика

уље у твојој светиљци?

 

Умити се, сузама, СКЗ, Београд, 2015.

Vincent van Gogh

 

 

Ева Липска КОЛАЧ СА ШЉИВАМА

Са твог лица скидам

мрвицу сипкавог теста са шљивама.

Мајушно словце нежности.

Далеко од сваке помисли

одлажем га на стари порцелан странице.

Нека се заувек запише.

Не зна се када је

промаја одунула све.

Неко је отворио прозор. Неко је отворио врата.

После много година још увек

обилазим посластичарнице.

Жалим што ми се само привиђаш.

Чак се ни ноћ не домишља

 када смо заједно.

Негде другде, Поезија, Просвета, 2006.

 

Gustave Caillebote

 

Исидора Секулић ИСТОК У ПРИПОВЕТКАМА ИВА АНДРИЋА

Велика је разлика између прича и приповедача на оном крају света где сунце излази, и оном где сунце залази. На Западу је прича пре свега замисао, план, нарација, духовитост, стил; на Истоку је прича пре свега чарање. На Западу најлепше приче причају уметници; на Истоку пустињаци, маги, мудраци, вешци и свеци. На Западу приповедач даровито рукује идејом и материјалом; на Истоку је приповедач медиум кроз који се приповетка сама прича. На Истоку, рекли бисмо, човек од маште треба само да заклопи очи, и прича је готова… У великој мери важи то што је казано и онда када се ради о уметничкој причи Истока, тј. причи инспирисаној Истоком и писаној од писца коме је Исток завичај. Кад западни писац жели да да неки детаљ који обичан друштвени живот није асимиловао, и не може да асимилује, он зајми чудне ствари однекуд из метафизике, и говори малом броју људи; кад источни писац то хоће, он каже ками, или табу, то јест каже свакидашњу реч свакидашњег човека, јер тамо, на Истоку, људи из дана у дан верују у тајанствено и имају доказе о натприродном. За Мопасана Орле каже се да је био велики психолог и уметник, а мисли се у себи joш и да је носио клицу поремећености ума; кад је реч о Р. Тагори и његовим драмама, тада се, сем на психологију и уметност, мисли такође још и на нешто треће, али сигурно никоме не долази сумња у неку предиспозицију за душевну болест. Кад Матерлинк хоће смрт да дозове, он инсценира театар: нoћ, гроза, утваре, ,,отворена врата, угашене лампе“; код Тагоре, у по бела дана., дечко чека смрт на прозору међу играчкама. Западна прича je пpe свега одломак живота, студија, истина, доказ. Источна прича је, и кад је модерна, пре свега неко „тихо ткање“, неко бајање; фантазија и богато шарена слика; пакао или рај; хука и покори крви, или шапат дубоко сакривених тајни.

У приповеткама Ива Андрића има много Истока, а има га од сваке врсте, стравичног, мрачног, поетичног, шаљивог, мудрог. Сарајлија, „дете са Истока“, Андрић има бескрајно и врело интересовање за исламски елемент који је толико времена био господар и судбина његова завичаја, за све примитивне, сурове, грозне, а уз то загонетне и живописне типове из тог старог, турског времена Босне. Тај је интерес код Андрића дубоко интиман. Прича човека је зато до бизарности оригинална, језовито непосредна, и огрезла у колориту. Понекад је тешко веровати да је приповедач Андрић истоветан са деликатним, сентименталним, хришћанским, типично западним писцем књига Ех Ponto и Немири. Многострадална Босна, која као и болан човек, нити је могла спавати, нити је другом давала да заспи, та Босна је од тешке своје несанице оставила много у наслеђе једном од најбољих својих песника. У причама Ива Андрића, према томе, устаје пред нас оно од чега је Босни било тешко, али што je, y исти мах, бацало на црни живот њен богате шаре и гротескног и страшног муслиманског Оријента. Устаје пред нас некадашњица, са логорима и хановима, вазда живим друмовима, са чаршинлијама и кахвама, са прљавим и суровим животом, са страшним

и тајанственим, бива и смешним типовима, какви су Ћерђелез Алија, Мустафа Маџар, Мула Јусуф, и други; лој, лук, зној, дроњак; беспосличење и пустоловине; пијане главе, бесни ћефови; нетакнуте примитивне снаге и пресне страсти. Па онда, све то реално и одвратно и страшно, и јесте и није тако, јер је потонуло у ону тамну и слатку стародревност у коју се сви тако радо гњурамо. Загњуримо се, жмуримо, ослушкујемо, трептимо; певање неког невидљивог, укуисање неког невидљивог, стари адет нечег давно потонулог. Долазе, затим, читаве прегршти оријентализма у сликању, турцизама у језику, које, кад не разумемо, везујемо за мистичне представе; кад разумемо, везујемо за слатка сећања из прича и песама. Па се онда раскалашне и вриштаве шале одмењују са слутњом нечега што је вечито сакривено, или што човек вечито скрива. Искачу, затим, тамни нагони, као руље звери, и, жедни крви и блуди, снажни као у дан стварања света, заустављају часом све, и заповедају пир страсти и умирања. У гробној и мудрој тишини која остаје после тога, мешају се и изједначују судбине, сујеверја и истине . . . И све то, апсолутно све, и псовка, и ласцивност, и пожуда, и комика, и ужас, казује се полако, равномерно, помало монотоно, помало тајанствено, са жарком и слатком речитошћу, која не да задремати, али не да ни сасвим пробудити се. За све на свету се не смемо разбудити, јер, као и стари Багдад, сав се Исток најбоље види онда кад су око нас „лојаница, кутови пуни сенки, на прозору парче модре ноћи“

Иако је приповетка Ива Андрића несумњиво реалистична, и западно уметничка по свему — по строгости плана, личном тону, савршености композиције и стила — она је, како већ рекосмо, сва Исток, Исток и као документ и као поезија. Недавно штампана прича У мусафирхани, износи пред читаоца фратра Марка, који двори тешко оболелог, на досаду остављеног мрског Турчина Мамелеџију, двори га и грди га: ,,Пфу, ђенабете, никад нећеш видјети божијег лица“, a y исти мах носи у души тежњу и план да му спасе душу, да га пре смрти преведе у хришћанство. У одсудном тренутку, Турчин пљуне на принето распеће. А кад је мало затим Мамелеџија умро, фра Марко је ,,ојађен“, и моли се Богу за покојника. А моли се не по некој калуђерској дужности, или по некој божјој заповести, него баш из сама себе, просто и природно, баш као што, просто и природно, у исто време поткида у башти лишће на репама, и моли се Богу и за њих: „Хај! расти, Боже помози“. У тој причи, о тупоглавом и грубом фра Марку који није за „свети ред“, има врло много финог, дубоког, општечовечанског, суптилног и умилног. Али ту причу, таква каква је у Андрића, никада не би могао инспирисати западни фратар, нити би је, такву каква је, написао западни приповедач. Она је израђена без ,,психологије“, без градације ефеката, без врхунца. Свега једно „тихо ткање“. He треба се варати да и у оном саблажњивом моменту око распећа лежи нека успетост причања. Напротив. Чар лежи у чудној, ако смемо рећи, немој хармонији двеју тишина, оне мртвачке у мусафирхани, и оне манастирске у скривености и светом преживљавању фра Марка. Оно што би могло бити поента, молитва фра Маркова, опет је скроз непатетично; та се молитва јавља у благом пленеру баште, и у више комичном него мистичном мешању ствари — репе и мртваца. Симболизам кроз комичне детаље, то је еминентно источни уметнички квалитет.

Прво од источних обележја Андрићеве приче лежи у начину излагања садржине, који подсећа на усмено причање. Епизоде и детаљи су много шарени, али кратки, крећу се брзо, нижу сe нови и нови— на једној малој страници Ђерђелез Алије има их понекад три и четири — забављајући једнако, а не напрежући читаоца многим везама и односима. Наравно, детаљи ти, баш зато што су такви, морају бити савршена уметност у ораховој љусци, и јесу то. Наиђете, нпр., на неког фратра који има посла свега у десетак редака приче, али он је такав да се ви до краја приповетке осврћете за њим. Са детаљима упоредо, и главна линија развоја у причи држи се старе схеме говорене источњачке приче; путује се, па законачи, па се ујутру даље иде, па се сретне калуђер, па Цигани, па неко весеље, па река коју треба прећи. Ђерђелез путује, путује; Мустафа Маџар јаше, јаше, бежи, бежи; паше и војске селе се, селе, из логора у логор; све пролазници, хаџије и скитнице живота, исток са својим радозналим и жељеним доколним страсницима и сладострасницима. Најважније се дешава успут, на друму, у хану. Успут се пије, воли, разрачунава, убија, умире. To је углавном ритам и тон приповетке. Дугачких разговора, опширних описа, тумачења ситуација, филозофисања, нема. Мудрост долази у пошалици: ,,Ноћ, ракија и плитка памет немају мјере“. Дијалог никада није ни дуг ни заплетен. Опис личности је нагао, снажан, као ударање белеге. Опис природе, покрета, или чега било, такође је брз, али што шаренији и гласнији, како би кроз чула прошао у душу, или што јаче остао у чулу. „Шкрипе браве, стружу мандали, сакривају се дјевојке“. „Одмиче Ђерђелез и бива све краћи, као да му ноге улазе у тијело“. Андрићеви описи, то су шумови, мириси, панораме, импресије пипања. Мустафа Маџар, банувши опет једаред кући откључава чардак, дохвата у мушему замотану зурну: ..Туу тититатаа… Тишина прима непријатно звук“. И за објашњења читавих ситуација има даровити Андрић начин живом речју казиване приче: место сложеног излагања, долази гомила и улица са својим досетљивим, карактеристичним, индискретним узвицима. Кад се Ћоркан —из приповетке Ћоркан и Швабица — појави из апса, кад је дакле ту расплет и завршетак приче, целу ситуацију и сав унутрашњи смисао дају неколико мангупски пакосних узвика чаршије, и оно незаборавно, и ничим незамењиво: ,,ти-ридам, ти-ридам, тиридиридиридириди-ридам“ човека који се једва једном отарасио љубавне среће . . . Топлина, непосредност и манир живе речи стоје мање више у свима приповеткама Андрићевим, али је Ђерђелез Алија класичан пример за то. Ту би ствар добар рецитатор могао говорити као врсту народног епа, и као од народног епа остале би за њом све шаре живота читавог једног времена и племена.

Друга црта Истока у приповеткама Ива Андрића, то је одсуство буржоаског живота, буржоаских типова и интеријера. Нема мужа и жене, господина и госпође и неког трећег нема интимних страдања или херојства породице, њених чланова или чланова друштва, нема нервних потреса ни суза. На старом исламском Истоку су интеријери били махом недокучни, стајали леђима окренути и према јавном мишљењу и према судници, нису се давали поезији. Ако је неко и улазио у њих, имао је очи и уши да остави у предсобљу, заједно са кондурама. A ако би се нашао делија, јунак, шалџија, дегенерик, или каква било снага, недуг, обест или талент, то је излазило на чаршију, на друм, на мегдан. Тако је највећим делом у приповеткама Ива Андрића. Његове су фигуре понајчешће сирови јунаци и крвници, или божјаци и фукара, пустолови, бастарди, Цигани, и Мађари потурчењаци, у Босну отеране и незадовољне Стамболије, ,,разнолика чељад“ која тумара по земљи и свету, иде тобоже „у трговину“, а стварно онамо ,,куд их воде мутни и страшни нагони“, фантомске или крваве фигуре које пројашу пола живота, тако да их људи знају већином само по имену, по причању, и пo страху. Таква су лица, дакако, далеко од свега буржоаског, баш ако се међу њима нађе и који фратар, и који врло домаћи кадија. Према томе је и приповетка о тим лицима далеко од оне западне психологије по којој се јунаку, слично оном нацртаном човеку у Јестаственици, сваки откуцај срца сваки покрет и рефлекс налазе тачно под нумером и именом. Heгo ce дегенерици, хуље, бадаваџије, чаршијске будале или божји људи бацају пред нас са спољашњим животом нагона, тела, или прве помисли, са два три момента када у индивидуи искочи дно на врх, надме се цело срце, и она се избацује јака и императивна као да у томе моменту располаже целим својим животом. За доста велики број Андрићевих јунака може се казати да су „славни и смешни“, онакви отприлике какав је Ђерђелез прошао „пола царевине“. У такве, сем фра Марка, Абдурахман ефендије, Ћоркана, долази и Крилетић, Мостарац, из приче Дан у Риму. Њему је додуше сцена Рим и доба Великог рата, са неким интернационалним реквизитом, али је Крилетић ништа мање сав балкански и источни, непријемљив за Запад, пијаница, инаџија, авантурист из малих ресторана, можда чак „турски безобразан“ са женама, само што се, случајно, место по друмовима Босне или Херцеговине, ломата и тетура као курир по свима европским престоницама . . . Али има, затим, код Андрића фигура кoje, колико су далеко од свега буржоаског, толико су исто тако далеко од малочас изнесене карактеристике, то јест од тога да буду „славни и смешни“. To cy они познати случајеви Андрићевих јунака, главних и споредних, где тамни и страшни нагони и дегенерисаност вуку јунаке и причу у баладичне језовитости и у перверсне злочиначке страховитости.

Такви су Мула Јусуф из приче За логоровања, делимично Абдуселам бег из приче Мустафа Маџар, и пре и изнад свега страшни, сложени неваљали и јадни Мустафа Maџap сам. Полна природа Мула Јусуфа превазилази Ропсове слике, а Мустафа Maџap је, са својим језовитим бесаницама и страшном прошлошћу, тип пред којим човек дрхти. Западни сатанизам је спиритуална ствар крај тих појава. Врхунац помаме код тих бестијалних природа не лежи у неком предмету, који се, најзад, жив или мртав савлађује, него у бесној хајци с ножевима, у говљењу страсти кроз перверсност и злочин док се, ако је могућно, не сруши хајкач, а не жртва. Мула Јусуф има девојку коју је хтео, у затвореној собици, дакле у кавезу. Али он ипак вија то полулудо створење по том кавезу, и то с бријачем у руци, и не пада на девојку после прве крви, него после треће, кад јој црвени млаз бљуне из грла, кад, то јест, умире или је умрла, кад је дакле хајки дошао последњи крај . . . Како би тај материјал изгледао у западној причи? Сигурно бисмо бацили књигу из руке. Овако, та чудна бића нису грађани, нису друштво, нису ничији оци и браћа, скоро и ничији синови, него су језовите источне скаске. И онда их читамо са оним чудним дрхтањем од којег нико од нас не бежи; са дрхтањем од којег нам је уз правог песника и у паклу добро. Али уз источног песника. Аждаје и змајеви су само на Истоку уметност.

Даља црта Истока у Андрићевим причама: носиоци догађаја, јунаци, увек су мушкарци. Жене су скривене, споредне, испод живота, и нису личности, него једино покретне снаге. Или се јављају само као зло привиђење, нпр. жена из Ерзерума у грозничавим сновима Мустафе Маџара; или промичу умотане у бошчу; или се тек дају слутити иза затворених прозора, дражећи уосталом и тако сву мушку околину, до жутог и крезубог идиота Алије; или искачу и пролазе епизодно, насмејане и раскалатне, заповедајући у мушкарцу оно што ће дати детаљ приповетке; или, као Ивка Гигуша, „стара пезевенкуша“, да мушкарцу у љубавном лову посредују. Примитивна, путена, једнолика, жена је ту да би је мушкарац вијао, мамио, плашио, дражио, ловио и имао; или да мушкарцу причини неко страдање, и тако крене у њему право или погано јунаштво, учини да буде „срећан што је дошао час кад ће снага да проговори“. Ђерђелез узвикује пред Земком, „белом Циганком“: „Она је . . . мој душманин! ђипа на ноге, отима се, шири руке, и да није трештен пијан, ко зна шта би урадио . . . Севдах, међутим, који је још нарочито појава балканског Истока (где је провалија између муслимана и ђаура стварала тешке љубавне муке), севдах у сентименталном смислу не долази у Андрићевој приповетци. He долази зато што Андрић, насупрот Св. Ћоровићу, од кога су нам остали бесмртни севдаси, није до сада радио интеријер, ни уопште меланхолични Оријент са тананим, чежњивим и источњачким душама. Али оно што му је улазило у план, смешног севдалију, дао нам је, као нико што није, у свом Ђерђелезу. Ђерђелез, са читавим редом дертова и скандала, уздише, жуди и промаша, једну за другом, каурку ,,у крзну и сомоту“, па Катинку, па Земку, па „гојну удовицу и страсну Јеврејку“, да заврши са оном до које се може кад год се хоће, и кад год се ништа боље нема, са Јекатарином у Доњим Табацима. Јавља се Исток код Андрића још са једним карактеристичним потезом, са слепом, лудом, варварском пожудом за женом, са оним штo би Б. Станковић звао ,,нечистом крвљу“, а што Иво Андрић зове „несрећном крвљу“. Турци из његових прича пружају руке за женама као суманути.

Уз инат и кавгу, уз ексцесе у јелу и пићу, ту је стално и полни немир. Мамелеџија умире, а вуче се пo голом поду да додирне женине димије. Ђерђелез, пред затвореним прозором кауркињиним, добија напад помаме и седа на коња ,,у безумном прохтеву да убија и вређа ма кога“. Ти људи воде између себе најласцивније говоре кад их подиђе ватра; а уз рамазански пост, „у сумрачно доба пред ифтер“ пошто „од звијезде до звијезде“ нису смели ни јести, ни пити, ни пушити — помахнитају, и све се уздржавање прометне онда, ноћу, у пожуду за женама. Најблажи акорд у којем та страственост може да се сврши, то је дерт. Ђерђелеза као неку крпу витла машта и мука, види Земку на љуљашци, кад гледа како јој се димије „плету у сто набора и шибају небо“. А кад још Циганке запевају: „Разбоље се Ђерђелезе, аман, аман“, песму која је постала некада раније, кад je oн лежао тешко рањен, њега обузима туга, не може да раздвоји ово и оно време, меша све, и свега га пролази „час врела час хладна језа“.

Једно од најснажнијих, изнутрашњих зрачења Андрићева Истока, јесте моћ сугестије, сугестивност која у његовим причама замењује западну анализу. Мустафа Маџар је може бити најјачи, а сигурно највиртуознији пример за ту моћ, моћ по којој се саопштавање приче не дешава тако да сте ви непомични очекивач, а јунак да се доводи до вас, и демонстрира вашем схватању и осећању, него, напротив, он, пластичан, цео и врео, остаје на свом месту и у свом времену, а ви, читалац, бивате одвлачени у његову непосредну близину, и увлачени у живи круг његове личности. Андрић је прави маг да то учини. Скине вас некуда где вам је као међ множином огледала, где ћe сваки детаљ са свих својих страна рефлектује стотину пута, тако да се ви формално опијете од непосредности и боја, почињете певушити и жмирати, и тукли бисте се кад се шарени источњачки фењер угаси, и мејданџија, или буљук људи и жена пропадну у помрчини . . . Анализа ту, наравно, постаје сувишна. Одиста, ни пред којом анализом неће човек тако да трепне и стрепне, као што ће трепнути и стрепнути ако га нека гомила понесе, или иека загонетна личност погледа, и близу њега дубоко уздахне или јаукне. Све одједаред бива јасно . . . Скала Мустафе Маџара је врло сложена. Дегенерик, хипохондер, халуцинатор, он је поганац, животиња, крволок, перверсан злочинац који, тако као што би други окинуо у вис, „дохвати малу пушку и опали је у мрачни кут где су лежали фратри“. Али, с друге стране, у њему има неке рафинерије мисли — учио је школу — рафинерије душе — свирао је, и волео музику — чак рафинерије злочина — убија Абдулселамбега духовито, елегантно и чисто као да добија партију шаха. Он на неки виши начин посматра и везује ствари, има момената стресања и страха; он једини у серији њему сличних Андрићевих јунака диже се до значајног, и консеквентно све јачег и јачег унутрашњег гађења, и формира одређену мисао и поглед на живот у речима са којима и умире: „Свијет је препун гада!“ И тај Мустафа, заједно са страховитим својим бесаницама, визијама, нападима беснила и злочинима, стоји и остаје без сваке модерне анализе, чисто снагом сугестије приповедача, из кога не само да говори чудесна фантазија, него бије нека скоро да кажемо некрштена сила, са којом дозива давнине и заповеда сенкама да живе . . . Рекли бисмо стога да та снага сугестије неће бити да је само особеност талента и уметничке технике у Ива Андрића, него да је нека и од талента још дубља урођеност. Директни дар оне cтape Босне, која Андрићу не да мира кроз богзна које претке, или кроз богзна коју тајанствену силу источних крајева и живота . . . Шта је била, и шта је могла даровати та стара Босна? Да ли вештину анализе, да ли моћ сугестије? Раја, па муслимани Босанци, па Стамболије; мешавина, немир, трвење, насиље, мржња, и све у вечитом страху и мраку. Турчин Босанац мучи и презире рају, Стамболија презире све што је Босна. Лукавства, интриге, вребања, злостављања, освете. Крај тога ратови и сиротиња. И ништа друго. Такве су околности, наравно, избацивале животе аморфне, без тока и тенденција, час страховито раздвојене и туђе, час у једно клупко сплетене као животи најнижих бића. „Чаршија глупа и лења, власти угурсузи, живот раје без икаквих модалитета, нагонима и страстима нигде правилне одушке. Најмањи узрок, дакле, довољан да узмути те страсти. Кад и у новије доба то чини већ једна циркуска играчица — Ћорканова Швабица — како ли је морало бити раније и давно, кад одједаред тресне нека јуначина, или нека пустахија, или неки ,,с правом неограничене власти“ снабдевени Стамболија . . .! Питамо зато поново каква посла ту има анализа, или психологија, или апстракција? Где да започну, на чему да се зауставе? He, не, то је био живот који није знао за закључке. И зато се о том животу не да мислити. Место мисли долази машта, љубав за авантуру, конкретан и сугестиван израз. И још нешто: оно безимено и тајанствено што се крије у сваком детету Истока, а поготову уметнику. Оно специфично источњачко што нико не може имати и нико не може дати ако није рођен тамо где се сунце рађа. Оно нешто што Пјер Лоти није могао на Истоку да узме; оно због чијег недостатка је велики песник Барес досадан у свом Врту на Оронту. Оно што на исламском Истоку зазиђује куће, баште и људе; што иа крајњем Истоку прави познате загонетне кутије и кесе, у које људи сакривају писма и драге предмете, ко зна можда и сузе; оно, најзад, што тако силно блешти и чара у приповеткама Ива Андрића.

Драго Немец

Занимљив је размак од Андрића који је писао Ех Ponto и Немире, па до Андрића приповедача Босне. Тамо је он осећајни, меки, сјајни и елегантни прозаист и стилист. А овде, са којом снагом и вештином стеже ону путену и бесомучну масу у жарке и живописне фигуре. До које висине диже причу о пустим силеџијама и црним душама, истичући их, великом уметношћу, као неки први олуј индивидуализма и воље. Како незаборавне остају пред очима и у души те загонетне делије, које нису знале за дан и ноћ, за стид и страх, за Бога и ближњег, за закон и отаџбину, које је сама смрт морала да вреба и као гром изненада да погађа . . . Запад и општечовечанско проницање, то је оно што у Андрићевим приповеткама дира у најфиније наше уметничке осетљивости. Али оно штo вуче као дубина, што чини да тим приповеткама прилазимо с жеђу, то је Исток. Исток чини те задивљени остављамо фигуре Андрићевих прича. Фигуре које се тако магистрално испрсују, и које су, поред свих покора, на неки начин велике са оним загонетним од чега ,,крв у њима тка и расте“.

1923.

Из домаћих књижевности I, Београд, 1985.

 

Јосиф Бродски О КАМЕНУ МЕЂАШУ У НАШИМ ЖИВОТИМА

           Увек сам завидео људима 19. века који су могли да се осврну уназад и да одреде преломне етапе у свом животу, у свом развоју. Известан догађај би обележио прелазну тачку, почетак нове етапе. Говорим о писцима; оно што имам на уму јесте способност одређеног типа људи да рационализују свој живот, да ствари сагледају појединачно, ако већ не могу сасвим јасно. И схватам да се та способност не може ограничити на 19. век. Међутим, ја сам је спознао углавном преко књижевности. Да ли због суштинског недостатка мога ума или због флуидне, аморфне природе самога живота, никад нисам био у стању да у животу уочим камен међаш, а камоли да угледам појас за спасавање. Ако уопште постоји нешто налик на камен међаш, онда је то смрт и зато се у то никада нећу уверити.

           Претпостављам да је увек постојало неко ја у оној малој, а касније нешто већој шкољци око које се све дешавало. У тој шкољци ентитет који називамо ја никад се није мењао и није престајао да посматра шта се догађа изван њега. Не мислим нипошто на бисер у шкољци. Хоћу само да кажем да протицање времена не утиче много на тај ентитет. Добити рђаву оцену, радити у млину, бити претучен за време истраге или предавати студентима о Калимаху – у суштини је исто. Зато се човек помало изненади када порасте и схвати да се бави задацима који припадају одраслима. Незадовољство дечака пред родитељском влашћу и паника одраслог човека пред одговорношћу исте су природе. Ни једно од то двоје није ја; можда је ја мање од јединке.

одломак из есеја Соба и по, Russika, Београд, 2008.

Винсент ван Гог

 

Момчило Настасијевић (1894–1938)

Биографија

Момчило Настасијевић је рођен у Горњем Милановцу 1894. године у породици Настасијевић која је дала неколико уметника.

Основну школу је учио у Горњем Милановцу, затим у Чачку, да би је завршио у Београду, где касније студира француски језик и књижевност. За време Првог светског рата поново живи у Милановцу. После рата, цела породица се сели у Београд, а Момчило наставља студије и живи у кругу песника и пријатеља заинтересованих за уметност. Године 1923. проводи лето у Паризу, помоћу феријалне стипендије. По завршеним студијама ради у Београду као гимназијски професор и на том послу остаје до своје смрти. Са објављивањем својих дела почиње касније него његови генерацијски другови Растко Петровић, Милош Црњански, Десанка Максимовић и други. Пише споро, развија се, експериментише. Одсуствује из јавног живота и са годинама се све више усамљује. Године 1932. објављује своју прву песничку збирку „Пет лирских кругова“, која одјекује у ужим читалачким круговима, а у антологијама поезије тога времена заступљен је обично са по само једном песмом. Крхке грађе, Настасијевић оболева од туберкулозе и умире 1938. у четрдесет четвртој години живота.

Годину дана после његове смрти, његови пријатељи издају целокупна дела: Песме, Ране песме и варијанте, Хроника моје вароши, Из тамног вилајета, Ране приче, Драме, Музичке драме, Мисли и Есеји. Ни ово издање није афирмисало Момчила Настасијевића у широј јавности. Касније се о Настасијевићу поново говори, али се ни данас не може рећи да је омиљен и општепознат песник, као ни да је потпуно откривена његова величина и значај.

Библиографија

• Настасијевић, Момчило. „Међулушко благо“, Београд, 1927.

• Настасијевић, Момчило. „Из тамног вилајета“, Београд , 1927.

• Настасијевић, Момчило. „Ђурађ Бранковић“, 1929.

• Настасијевић, Момчило. „Код Вечите славине“, 1929.

• Настасијевић, Момчило. „Недозвани“, Цетиње : Државна штампарија, 1930.

• Настасијевић, Момчило. „Господар Младенова кћи”. Цетиње : „Запис“, 1931.

• Настасијевић, Момчило. „Пет лирских кругова“. Београд, 1932.

• Целокупна дела I-IX. Издање пријатеља, 1938-1939, Београд: I-Из тамног вилајета, II-Мисли, III-Драме: Недозвани, Господар Младенова ћер, Код вечите славине, IV-Хроника моје вароши, V-Песме: Пет лирских кругова, Магновења, Одјеци, VI-Музичке драме: Међулушко благо, Ђурађ Бранковић и балет Живи огањ, VII-Есеји, VIII-Ране приче, IX-Ране песме и варијанте

• Сабрана дела I-IV у редакцији Новице Петковића, Дечје новине/Српска књижевна задруга, 1991, Горњи Милановац: I-Поезија, II-Драме, III-Проза, IV-Есеји*Белешке*Мисли

• 

  Настасијевић као наставник

  Момчило Настасијевић је био наставник чија су се предавања из књижевности ученицима просто „лепила за срце“. Можда због тога што нико није ни ишао на поправни испит из српског језика и књижевности. Одмерен, тих, велик познавалац, онога што предаје, градиво је излагао на оригиналан начин и говорећи врло лагано, тако да се, по мојој оцени, могло забележити до 95% од изложенога. Узалуд смо прелиставали по Скерлићу и Поповићу да пронађемо оно о чему је говорио: он је имао свој ред излагања, ослобођен свих многобројних биографских података о писцу, али и свој суд о писцима, а то је било оно најглавније што се тражило од ученика.

  На часовима је увек седео на пулту прве клупе, скрштених ногу, са рукама пребаченим преко колена или са левом руком у џепу. Никад није користио забелешке, план излагања или књигу, што ме и данас, после тридесет година, када сређујем ове материјале, веома изненађује. То показује да је имао невероватну меморију и да на час никад није долазио неспреман и неконцентрисан.

  Увидевши, истина мало касно, по завршетку романтизма, да се за матуру не можемо спремати из књиге, одлучио сам на почетку осмог разреда да бележим Момина (тако смо га из милоште звали) предавања.(…)

  Уверен сам да ће се боље сагледати лик овог нашег признатог књижевника, не само као педагога него и као писца, ако се ово што објављујемо буде имало при руци. Сем тога, успомена на овог одличног наставника, који се посебно пријатељски односио према нама који смо са села у опанку били дошли у Београд да нешто научимо, налаже ми да му се макар и на овај начин, поводом тридесетогодишњице од смрти, одужим.

  Академик Петар Стевановић
  8. фебруара 1968.г.
  у Београду

Настасијевић и Црњански

Настасијевићева мисао о поезији

Поетички ставови:

1. Најдубља страна људске природе је општечовечанска страна, а она ће проговорити само ако се вратимо матерњој мелодији. Она је у дубини националног бића и бића човека као појединца па отуда и потреба да поетски сокови потекну и из тих дубина.

2. Матерња мелодија је звучна линија која, долазећи из најдубљих слојева духа, везује појмове у тајанствену целину живог израза и чим из веће дубине продре глас, тим му је и шири обим одјека.

3. Матерња мелодија има особен тон који убеђује и којим се из подсвести продре у подсвест, њиме се отварају неотвори врата.

4. Тон је оно што дирне у живац, „на коју мелодију човек непосредно уздрхти, те је мајке син.“

5. Реч је само материјализација тона, она је само појмовни облик тона: ако не устрепти, не пробуди се, реч остаје без одјека.

6. По њему архаичне речи носе носе у себи особен тон матерње мелодије (недољубљено, кам, бојезан, раб) и баш оне доприносе да Настасијевићева поезија буде модерна поезија изразито модерног исказа. Он је доказао да модерност не искључује древност.

7. Начело стварне речи: „Где није неопходна реч, ћутати; где је неопходно ћутање, на изглед и по свему, тек ту проговорити“.Реч није ту да се њоме завара ћутање, да она јефтино пародира и кочопери се, плитка и празна, она је ту „да се кроз њу отвори оно што је најмуклије у бићу“. Он је за речи које ћуте, које су камене. Њихово ћутање „непромашиво погађа у само срце духовног крвотока.“ То су стварне речи.

8. Настасијевић редукује израз и своди га на језгро: његов израз је концизан, гномски. Звук и ритам стиха су на првом месту, а не значење речи из којих се стих твори. А звук и ритам се оствраују променом места речи у стиху. Песма треба само да наговештава: зато код њега изостају речи које објашњавају, расветљавају, тумаче.

9. Настасијевићева поезија је херметична, тешка за разумевање. Песников израз је сажет, елиптичан, загонетан. Такав начин певања захтева пажљиво читање, трагање за смислом, напор и стрпљење. Нејасност произилази из архаичне синтаксе, честих промена реда речи, лексике која није у употреби у датом облику, специфичних неологизама у облику полусложеница.

 

 

 

Александар Тишма УТЕХА

Остати у малом

граду

где смо рођени

то значи моћи

несметано

замишљеним очима

пратити мене

вољених

ствари:

лињање кућа

у којима смо

некад

с оцем и мајком

становали,

пуцање дрвета

дуж ђачког

шеталишта,

брижно сивљење

поудаваних

девојака.

 

Академска књига, Нови Сад, 2011.

 

 

Александар Тишма ПРОПУШТЕНО

Док отичемо
бодро
окукама
нешто увек дира:
реч коју нисмо рекли
из гордости
посета коју нисмо учинили
повлачећи се од некорисног
узајамност
коју нисмо признавали
јер нам се чинило
да смо и сами
врло јаки
а што све
сад
лебди трепераво
негде у мртвајама
за нама
али и ниско доле
у горким талозима
које неприметно
са собом носимо.

Gustave Caillebotte

 

ТРОПИ И ФИГУРЕ МИСЛИ

АДИАНОЕТА

Грчка реч која значи неразумљиво у реторици означава исказе који се могу схватити дословно, али имају и прикривено значење.

Пр. Један писац каже другом писцу: Нећу губити ни часа да прочиатм твоју књигу.

АЛЕГОРИЈА

Слична је метафори, али се протеже на целу слику или целу радњу. Међутим, док се метафорично значење не може увек тачно одредити, алегоријска визија је одређенија: један круг појава у потпуности се односи на други круг појава. Омиљени је поетични облик народног певача.

У сваком житу има кукоља.

Бијеле пчеле на тло сјеле; огањ паде, њих нестаде. (Снијег и сунце)

АЛУЗИЈА

(лат. alludere–нишанити) упућује на личности и догађаје, митолошке или историјске, или на ликове и сцене из књижевних дела, који су познати и који по свом значењу могу објаснити оно о чему се говори: То је Сизифов посао; Зар и ти, сине Бруте!

У песми Стећак Скендер Куленовић алудира на старо веровање да душе умрлих људи одлазе на други свет у лађи која превози преко реке заборава:

Његов мјесец и сунце, што значе посмртне лађе,

Давно су превезли душу, вјекују сад у доку…

 

Алузија омогућава писцу да једним наговештајем у читаоцу покрене читав сплет представа, јер га подсећа на нешто што је своје значење већ добило у историји или култури.

АМФИБОЛИЈА

(грч. amfibolia – двосмисленост) састоји се од речи или израза који имају своструко значење, при чему онај који говори подразумева едно, а онај којем он говори разуме друго. Од читалаца се очекује да схвате прави смисао. Шекспир у Хамлету вешто користи ту фигуру када се Хамлет поиграва с Полонијевим здравим разумом.

АНТАНАКЛАСА

Грчка реч која значи одраз означава фигуру која се састоји у томе што се један исти или сличан знак употребљава у дваразличита значења.

Чини чини сеји Ивановој (1. именица, 2. глагол)

У тежака тежак житак.

 

АНТИТЕЗА

Фигура која доводи у везу два појма по супротности или која сучељава неке крајности.

Ја босиљак сијем, мени пелен ниче.

АНТОНОМАЗИЈА

Са значењем друкчије именовати, ова фигура је сродна метонимији, јер властито име замењује неким својством онога што то име означава.

Земља излазећег Сунца (Јапан)

Света столица (Ватикан)

Наш нобеловац (Иво Андрић)

АПОСИОПЕЗА

Грчки у значењу мук, означава нагли прекид реченице: мисао се не завршава, али се да наслутити.

Престани, иначе ћу те…

 

ЕПИТЕТ

Фигура која се као атрибут приписује именици и тако је значењски одређује.

ЕУФЕМИЗАМ

Грчки у значењу ублаженост,ова фигура значи употребу блажег или заобилазног израза којим се избегава директна реч, која је непристојна или увредљива.

Мушкарци старе, а жене се мењају (Гете)

Оставио нас је у болу=Преминуо је.

Остарио је = Није више млад.

ГРАДАЦИЈА

Поступно ређање речи или слика по јачини значења или осећања.

ХИПЕРБАТОН

Грчки у значењу премештен, овај термин се употребљава за све врсте измене уобичајеног реда речи: Пију вино до два побратима; За јуначко питају се здравље.

ХИПЕРБОЛА

Грчки пребацивање, фигура претеривања било у смислу увеличавања ствари (Да се јадна за зелен бор уватим, и он би се зелен осушио), било у смислу умањивања (Мањи од маковог зрна).

ИКОН

Грчки слика, врста поређења, у којем је други самостални део развијен као самостална слика. Тако су чувена Хомерова поређења која знатно доприносе сликовитости његове нарације.

А с друге стране се диже Ахеј, Пелејев синак,

Попут грабежљива лава, кад сабрани желе га људи

убит–сав народ, а он с презрењем испрва ступа,

али кад га који од гађања вичних ловаца

погоди копљем, он зине и сагне се, те му на уста

избије пена, а срце у грудима му смеоно бије…

ИРОНИЈА

Грчки претварање; означава исказ чије је подразумевано значење супротно од исказаног, као у привидној похвали: То ти је баш паметно!

КАТАХРЕЗА

Грчки лоша употреба; 1. Врста метафоре у којој је сличност упитна: покосити браду уместо обријати се.

2. метафорички изрази који су подтали називи за ствари које немају другог имена: крило прозора, грло флаше.

 

ЛИТОТА

Грчки поједностављеност; означава фигуру која нешто истиче тако што негира оно што је томе супротно: Не мрзим је! (уместо Волим је!); Он није баш најпаметнији момак! (уместо Он је глуп!).

МЕТАЛЕПСА

Грчки замена; фигура у којој се једно стање или једна ситуација види као последица неког далеког узрока: Брод тоне, нек је проклета шума у којој је израстао њен јарбол. Лаза Костић на тај начин започиње своју поему Santa Maria della Salute:

Опрости, мајко света, опрости,

Што многих гора пожалих бор,

На ком се, устук свакоје злости,

Блаженој теби подиже двор.

МЕТАФОРА

Грчки преношење, фигура којом се значење једне речи преноси на другу, и то тако што се предмети замењују по сличности. Право значење је одређено контекстом. Рецимо, реченица Засјала је нова звезда, има једно значење у астрономији, а друго у вестима са естраде.

МЕТОНИМИЈА

Грчки преименовање, фигура је која замењује речи по блискости или логичкој повезаности означених предмета. Могу се вршити различите замене:

1. Уместо узрока последица (Кад ракија стаде говорити)

2. Уместо једне радње казује се други који је с њом у вези (Од колевке до гроба)

3. Уместо човековог дела казује се његово име (читајте Андрића)

ОКСИМОРОН

Грчка сложеница у значењеу оштро и лудост; упућује на сој речи супротног значења: јавна тајна, живи леш…

Мала велика моја,

Ноћас ћемо за њих вољети…

 

ПАРАБОЛА

Грчки стављање у страну; овај термин означава поређење које се развило у пример којим се истиче нека духовна, морална или мистичка веза између два предмета или две појаве. Познате су параболе којима се у свом учењу служио Исус или параболе будистичких мислилаца.

Чуанг Цу је сањао да је лептир, после више није знао да ли је човек који је сањао да је био лептир или лептир који сада сања да је човек.

ПАРАДОКС

Грчка реч која означава оно што је супротно општем мишљењу или уобичајеним очекивањима: привидно противречан исказ који је истинит на једном дубљем нивоу смисла.

Гуслара сретох, био је слијеп.

Ал рече: „Синко, живот је лијеп!“

Збуних се малко: „Зар збиља лијеп?“

„Видјет ћеш синко, кад бусеш слијеп!“

ПАРОНОМАЗИЈА

Игра речима, слична антанакласи, с тим што се овде речи доводе у везу по сличности гласовног слопа.

Поезија зија своје глупо п

Песме сме свако да пише

И онај који не зна како се пишу

Велика слова – од данас непотребна.

ПАРЕНТЕЗА

Грчки уметак; синтаксичка је фигура која настаје када се реч, фраза или реченица уметне у говорни низ, додајучи јој успутно неки коментар или објашњење.

Четврте године свога везировања посрну велики везир Јусуф, и као жртва једне опасне интриге паде изненада у немилост. Борба је трајала целу зиму и пролеће. (Било је неко зло и хладно пролеће које никако није дало лету да гране. )

Андрић, Мост на Жепи

ПЕРИФРАЗА

Грчки описни исказ; уместо да се појава именује једном речју, она се описује и означава с више речи.

Ластавице – весници пролећа

Мркли мрак – не види се прст пред носом

ПЕРСОНИФИКАЦИЈА

Латински особа; настаје када се предметима, животињама или биљкама  приписују људске особине, или кад се наводе да говоре као људи.

Ту поток ведросјајан

Планински страх жубори

Ј. Грчић Миленко

ПОРЕЂЕЊЕ

Довођењем у везу два предмета по сличности на посебан начин осветљава предмет о којем је реч.

Као златне токе крвљу покапане,

Доле пада сунце за гору, за гране.

Ђура Јакшић, Вече

 

САРКАЗАМ

Грчки подругивање, врста је ироније у којој је поруга врло оштра и јетка.

СИМБОЛ

Грчки знак, знамење; означава нешто појединачно које сугерише нешто опште, односно конкретно које упућује на нешто апстрактно.

СИНЕГДОХА

Грчки узето заједно; фигура је која замену значења врши на линији квантитета, тако да део замењује целину или целина део, јединка врсту или врста јединку, једнина множину или множина једнину.

ТАУТОЛОГИЈА

Грчки говорење истог; фигура је понављања: једна мисао се изражава низањем синонима:

Пођем, клецнем, идем, застајавам,

Шеталицу сата задржавам;

Јурим, бежим, ко очајник клети,

Зборим речи, речи брз памет:

Не сме нам умрети!

 

У реалистичкој прози јавља се као средство динамизације описа:

Фијукање, тутањ, праскање проломише помрчину, искидаше је, растрзаше…

 

Зденко Лешић, Теорија књижевности, Службени гласник, Београд, 2010.