Болест и смрт су можда једине ствари које тиранин дели са својим поданицима. И само зато је народ на добитку ако земљом влада старац.
[…] Време одвојено за размишљање о души, тиранин користи на прорачуне како да задржи status quo. То је зато што човек у његовом положају не види разлику између садашњости, историје и вечности – државна пропаганда их је слила у једно јер то одговара и тиранину и пучанству. Он се држи власти као што се старији људи држе власти или своје уштеђевине.
[…] Људи не постају тирани зато што су томе склони, али не постају ни игром случаја. Човек са таквим склоностима обично креће пречицом и прво тиранише властиту породицу, док су прави тирани обично повучени људи и ужасно досадни у свакодневном животу. Оруђе тираније је политичка партија, јер да бисте се дочепали неког врха, треба да поседујете нешто чему је својствена вертикална топографија.
Но, за разлику од планине или облакодера, партија је , у суштини, фиктивна стварност коју су измислили интелектуални (или обични) нерадници. Они долазе на овај свет и откривају да у његовој физичкој стварности, у његовим планинама и облакодерима, за њих нема више места. Тако се они нађу пред избором: или ће чекати да се у старом систему за њих ослободи место, или ће створити нови, алтернативни систем. Други начин им се чини полетнијим, макар зато што могу да крену одмах. Стварање партије је само по себи велики посао који захтева целог човека. Истина је да не доноси одмах плодове, али са друге стране, посао и није тако тежак и веома је комфоран за психу јер су циљеви неизвесни.
Да би прикрила своје чисто демографско порекло, партија обично створи сопствену идеологију и митологију. У општем случају, нова стварност се увек створи по обрасцу старе, подражавањем постојећих структура. Такав поступак истовремено скрива недостатак маште и целом подухвату даје вео аутентичности. Узгред, то је разлог зашто таква публика обожава реалистичку уметност. Јер је одсуство уобразиље аутентичније од њеног присуства. Монотона једноличност партијског програма, сив неупадљив изглед њених вођа, привлаче масе јер у њима виде сопствени одраз. У ери пренасељености зло, исто као и добро, постаје једнако незнатно као и његови субјекти. Ако хоће да буде тиранин, човек мора да буде скучен.
[…] Ето чиме се бави тиранија: организује ваш живот за вас. Она то чини са највећом могућом пажњом, свакако много већом него демократија. Уз то, она то чини за ваше добро, јер свако испољавање индивидуализма у гомили може бити опасно: пре свега за онога ко то чини, али и за оне из најближе околине. Ето, зашто постоји партијска држава, са њеним службама безбедности, психијатријским клиникама, полицијом и грађанском лојалношћу. А ипак и даље нема довољно свих тих институција, јер је сан да сваки човек постане бирократа за себе. И све је ближи дан када ће тај сан постати стварност. Јер бирократизација живота појединца почиње од размишљања о политици и не прекида се набавком џепног рачунара.
Соба и по, Russika, Београд, 2008.
Pawel Kuczynski
препознавања 