RSS

Месечне архиве: мај 2016

О песничкој збирци „На обичне речи више немам право“ и о сврси професорског позива – Шантићево перо 2016.

Професор књижевности у данашње време суoчава се са бројним искушењима. Међу мноштвом оних који омаловажавају професорско занимање, у времену када је готово на свим нивоима присутна криза моралних и естетских вредности, када се деградира знање, у друштву где је корисно изнад племенитог и узвишеног, понекад је тешко пронаћи мотивацију у овом послу, а још је теже у вредним и младим људима пробудити наду.

За такве ситуације на студијама не припрема ниједна методика наставе. Да ли ћемо се уљуљкати у оваквој атмосфери или ћемо покушати нешто да променимо, од нас као наставника највише, а често и једино зависи.

Оно што мени, као некоме ко ради са децом, ипак даје наду јесу закључци који произилазе и из ове ученичке збирке. Седамнаестогодишњаци врло јасно уочавају аномалије свог друштва и све што смета одраслима, запажају и сами. Разочарани су због све приметнијег отуђења и недостатка емпатије међу људима, ријалити програма и бесмислених серија којима су преплављени телевизијски програми.  Не допада им се селфи отуђеног, незаинтересованог човека модерног доба, који нема изграђен став и прилогађава се свакоме и не мисле да је најбољи човек онај који је вођен личним интересом.

Млади аутори текстова врло су свесни значаја речи, али и јасно увиђају да је човеку данашњице најтеже да пронађе снагу у себи да одабере праве, најмоћније речи, у времену када смо углавном заслепљени и заведени звекетом љуштура „великих“, а празних речи. Примећују да људи све чешће заборављају на благородност љубазности и усрдности, а неки од њих врло јасно позивају на побуну, промену и суочавања.

Човек, њихов савременик, тумара тунелом и уплашен је због медијског мрака и цензуре, који се крију под плаштом слободе. Свесни су да иза моћних речи знаменитих људи стоје дела и мукотрпан рад и препознају их као своје узоре. Битна им је могућност да се слободно изразе, да саопште другима и оно што не желе да чују, али у циљу освешћивања ближњег.

Читаоца на моменте плаши спознање да млад човек губи наду, али истовремено и охрабрује потреба за променом, „вера у лични покрет, покрет душе“, и жеља за суочавањем са самим собом.

Моја је жеља да извучем оно најбоље из својих ученика, да их научим да „бити образован значи имати образа“, да им помогнем да разумеју како лепе речи долазе само из лепе душе, да их уверим, у оно што нама неверницима и скептицима историја људског рода упорно доказује: „Лепота ће спасити свет!“. Како ће лепота спасити свет? Која ће лепота спасити свет? Да ли је то лепота коју нам продају медији, оличена у „старлетама“ и естрадним личностима? Не! Не говори пророк о тој лепоти. (Достојевски је дефинитивно пророк, а не књижевник 🙂 )  Лепоте нема без саосећања. Лепоте нема без човекољубља, нема је без доброте, нема без милосрђа. Лепоте нема док не осетимо да су нам сви људи браћа и сестре и док се не укину све заменице и својатања. Та лепота ће спасити свет. Она га је и до сада спасавала. Лепота и аутентичност душе која се у љ(Љ)убави препознала.  А таква душа жели да ствара. Тако и свет постаје леп. Тако је било и биће. У неким временимa то заборављамо, а на нама учитељима је да подсетимо ученике – нема лепоте без истине – ни истине без Истине.

Сви смо ми док живимо, сваког дана, сваког сата свог живота, и ученици и учитељи. Једни од других учимо, једни друге учимо. Својим ученицима нисам само учитељ; моји учитељи данас су, пре свега, моји ученици. И док читам њихове радове, док  их с тешком муком одабирам за збирке – јер су сви на свој начин јединствени – у мени свака сумња нестаје, остала је само лепота Љубави. То су тренуци, који су за сваког ко воли свој посао, чак и у тешким моментима, подстицај да истраје и буде још бољи.

1. награда за најбоље критичко образложење збирке ученичких радована 10. Међународном конкурсу Шантићево перо 2016.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 24, 2016 in Шантићево перо 2016. - говор

 

Ознаке: , , ,

10. МЕЂУНАРОДНИ ЛИТЕРАРНИ КОНКУРС ШАНТИЋЕВО ПЕРО 2016.

http://osas.edu.rs/dokumenta/konacni%20rezultati%202016.pdf

категорија ПОЕЗИЈА, СТАРИЈИ УЗРАСТ

2. награда: Анастасија Бијелић, 3. разред, Себи, Карловачка гимназија, Сремски

Карловци

категорија ПРОЗА, СТАРИЈИ УЗРАСТ

Похвале:

1. Андријана Петровић, 3. разред, Рефлексија речи, Карловачка гимназија, Сремски Карловци

2. Милица Мишков, 3. разред, 21. век – доба атомске технике и прашумске етике, Карловачка гимназија, Сремски Карловци

категорија СПЕЦИЈАЛНЕ НАГРАДЕ

ПРВА НАГРАДА НАСТАВНИКУ ЗА НАЈБОЉЕ КРИТИЧКО ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЗБИРКЕ УЧЕНИЧКИХ РАДОВА

др Маја Стокин, професор, Карловачка гимназија, Сремски Карловци

ЗБИРКА РАДОВА УЧЕНИКА КАРЛОВАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ

http://joom.ag/tTrp

 

 

 

 

 

 

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 18, 2016 in Шантићево перо 2016

 

Ознаке: , , , , ,

Marko Rakonjac BOLNO BUDJENJE

 

Bio je problematičan dečak. Imao je dobre roditelje, ali je upao u loše društvo i zajedno sa novim prijateljima počeo je da „pravi“ kriminalne poduhvate. On je mislio da je glavni, da niko ništa ne sme o njemu da kaže. Ali, duboko u sebi, znao je da to nije za njega. Bio je problematičan dečak, ali i dobar dečak, pun ljubavi, koju nije naučio da pokazuje. Pokazivao je samo mržnju, a voleo je mnoge stvari. Najviše od svega, voleo je pse. Odgajivanje velikih rasa pasa mu je bio hobi, a imao je prelepog pit bula, Rafa, koji je ponašanjem neverovatno podsećao na gazdu.

Sve je palo u vodu kada je jednog aprilskog popodneva, na Štrandu, postavljen štand za prikupljanje pomoći za dečaka obolelog od raka. Taj dečak je mislio da je promena Rafovog ponašanja posledica promene vremena. Bio je u mogućnosti da odlučuje o tuđim životima, a sada muči muku oko sopstvenog.

Šta sad, Dalibore?

 

Priča je nagrađena na literarnom konkursu za najkraću priču, koji je organizovan u okviru manifestacija povodom 225 godina Karlovačke gimnazije.

 

ParkeHarrison, Robert

parkeharrison-robert.jp

 

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 18, 2016 in Uncategorized

 

Анастасија Бијелић ПАРИСКИ СИНДРОМ

1. награда за збирку „Париски синдром“ на 23. Поетском конкурсу „Десанка Максимовић“ за најбољу песничку збирку који расписују Ваљевска гимназија и Издавачка кућа „Српска књижевна задруга“ из Београда. 

1. награда на конкурсу срeдњошколског часописа „Огледало“ за песму „Нихилиста“

1. награда за циклус од пет песама на 16. „Ђурђевданском књижевном конкурсу“ у организацији Књижевног друштва „Раде Драинац“ и Књижевне омладине Прокупља.

1. место на Светосавском конкурсу Епархије сремске за песму „Свети Сава“

2. место на 10. Међународном конкурсу „Шантићево перо 2016.“ у категорији „Поезија, Старији узраст“ за песму „Себи“

Похвала за поезију на књижевном конкурсу Драгомир Брајковић коју додељује удружење књижевника Србије.

 

Збирка песама ПАРИСКИ СИНДРОМ:

http://joom.ag/XiaQ

 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 17, 2016 in Анастасија Бијелић

 

Ознаке: , , , , , ,

Бојана Пјевалица ОН НИЈЕ ПТИЦА, А УМЕ ДА ПОЛЕТИ

У сенци дрвета, под јарким сунчаним сводом,међ’ људима и зверима, седео је он, лепи син човечији. Окупан јарким бојама и сунцем што га је опалило, скривао се у тами и хладу старога дрвета.

Кроз мрачне очи му излазише мисли, загледао се ка пролазницима, ка Истоку и Западу, видајући рану. Болела га је као да му неко, кришом, меће со на рану, а чело би му се од сваког трзаја набирало, нежним покретима као валови.Нико на њега није обраћао пажњу. А он, миран и тих, орао што кружи око плена, читао је сваку њихову наизглед безначајну помисао. Није му приличило да прекорева ту њихову одсутност, јер би и он некада исто тако одсутан. Млад а остарео у души, знао је и он каткад да окрене главу од пружене руке, да не да када је имао. Ослушкивао је. Чуо је како се смеју, плачу, гладују и госте се. Дуго је седео у том хладу, слушајући звуке природе и ритам свога срца. Дуго је седео ту и размишљао. Упијао је звуке у себе, што су се провлачили кроз растиње и при сваком покрету стварали неку другу музику. Глад се ускомешала у њему и у несносном болу он остаде да седи, тих и непомичан. Био је тако изгубљен, залуђен овоземаљским и човечијим, да је престао да слуша. Наизглед све утихну и он остаде у јецају тишине, окружен бледим призорима. Умор га је обавијао попут плашта, вуне или којекакве одежде, не допуштајући му да се креће. Седео је мртво, без иједног покрета, зурећи празно у једну малу нит трске. Зурећи у сенке које су га мимоилазиле,  он, тежак од свога живота, угледа једну како штрчи. Хитрим ходом она се провлачила кроз мноштво других сличних њој, а опет она не би налик њима. За све ове године, он је могао само да робује материји и пролазноме, и у души он поста такав. Као да су сати прохујали док се приближавала и најзад, надви се над њим црна сенка, којој лик не умеше да разазна. Кроз уморно тело проструји му неки непознат осећај што га следи. Подиже главу не би ли боље сагледао лик, но беше већ ишчезао и он опет оста сам. Сања ли он то? Пријатни мирис обави га, пружајући се од земље ка небу, додирујући његове слабе ноздрве. Саже главу те угледа чинију, малу и истрошену, са преливима боја коју је начинио одсјај хране, што од умора, у први мах ,није могао да види. Дуго је седео крај ње и гледао у њено чудно обличје. Схвати син да човек није птица, а уме да лети, није тигар а зна да се бори. То потпуно биће не уме без њему сличних,да се огледа у њима. Победити себе самога, помисли, то је одиста оно божанско, звездано, што је у крви. Седео је сасвим сам са својим мислима и смешио се. До сад, он познаваше само тело, а не и дух. И с празнином он по мраку дуго ходи.Раменима се ослонио о стабло и стаде мислити о боли која отвара бићу унутрашњу свест и привољава га к животу.У даљини смешио се црни лик. Он пружа руку спаса другима јер у њима види себе, своју срж рањиву и крхку.Помаже себи кроз слике других, помаже а бива помогнут, јер истинско је добро оно учињено зарад добра сама.

У том тренутку, у којем је све око њега ишчезло, у ком се нашао сасвим случајно сам, када осети сву смртност своју, у том трену он доживи истинску спознају бића. Био је пробуђен. Престао је да пати.

Бојана Пјевалица освојила је 1. награду на конкурсу „Крв живот значи“

ptica

 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 12, 2016 in Бојана Пјевалица

 

Ознаке: , ,

Анастасија Бијелић НИХИЛИСТА

 

кажеш да си нихилиста
јер си читао „очеви и синови“
јер ти не мислиш ни о коме
јер ти није стално ни до чега

по теби
метафизички: ништа не постоји
ни твоје лице посуто пегицама
ни моја колена пуна модрица
ни наше мачке ни кревет ни стан

по теби
спознајно: ништа се не може сазнати
ни да ли је ово Млечни пут
ни да ли смо ми заиста на Земљи
ни да ли су Бог, твоји мајка и отац ту

по теби
етички: ништа није поуздано морално
ни помагање људима на улици
ни крађа ствари по продавницама
ни убиство ни милосрђе ни алтруизам

по мени
метафизички: све постоји
и наочаре на твом кривом носу
и ожиљци на мојим леђима
и твоје кошуље и наше посуђе и јастуци

по мени
спознајно: све се може сазнати
и где смо ишли на летовање
и да ли нам је било хладно прошле зиме
и како смо и зашто смо и ко смо

по мени
етички: све што радимо је неморално
и ударци у лица људи који су те дирали
и опекотине од твојих цигарета на мени
и увреде и шамари и одсуство снова

по мени
твоје речи нису твоје
узео си их из уста бркатих људи
који су тврдили да су убили бога
ишчупао си их из грудних кошева
која штите срца која не куцају
украо си их од оних
којима су оне биле све што имају

по мени
ти си сада ништа
као и у оно шта тврдиш да верујеш
само блед и слаб дух нечега
некада јаког и светлог
ти си умрла звезда
сасвим угашена и тешка и зла

зато што тежиш да будеш мртав
није ми жао што сам те сахранила живог

 

Анастасија је освојила 1. награду за песму „Нихилиста“ на конкурсу за средњошколски часопис „Огледало“ из Београда. 

Иља Рјепин, Студент нихилиста

Иља Рјепин, Студент нихилиста

 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 12, 2016 in Анастасија Бијелић

 

Ознаке: , , ,

Fazil Iskander – SVE ŽIVO ČEKA DA GA DOBROTA OPLEMENI…

U predstavama ogromnog broja ljudi um je mnogo privlačniji od dobrote. Tokom života čovečanstva propaganda uma bila je znatno delotvornija od propagande dobrote. Mi posedujemo ogroman spisak izuzetnih umova u istoriji čovečanstva, ali spisak ljudi izuzetne dobrote nemamo. Ljudi su se lako saglasili da je um korisniji od dobrote. Fazil Iskander – Iz beležnice Evo šta mi se desilo u detinjstvu. U našem dvorištu rastao je mlad dud, no bio je divalj i neplodan. Jednog dana otac mu je prišao noseći u ruci dve grančice pitomog, plodonosnog duda. Preda mnom je izvukao finski nož, rasekao na dva mesta stablo i u njih stavio grančice. – Sada ćete jesti dudinje, rekao je. Meni je to izgledalo kao fantazija. Kako sam se samo radovao i čudio kada se te godine, divlji dud, prekrio prekrio plodovima. A sada mislim: šta bi bilo kada bi na pitomi dud nakalemili divlji? Da li bi prestao da rađa? Iako se u to nimalo ne razumem, a nemam koga ni da pitam, zbog nečega sam čvrsto uveren da oplemenjeni dud ne bi prestao da daje plodove, to jest odbacio bi takav pelcer. Ako sam u pravu, onda sve živo u sebi nosi klicu spremnosti za „cvetajuću složenost“**. Tako je, mislim, ustrojena priroda, čak i čovek. Kakav veličanstven izvor optimizma! Sve živo očekuje pelcer oplemenjenog duda, drugačije govoreći, pelcer Dobra. Neplodnost je divlje stanje koje u sebi, ipak, nosi zametak spremnosti da primi plodonosni pelcer. Znači, u svim životnim teškoćama, sve živo, svagda očekuje oplemenjujući pelcer. Sve živo zna o naporima Dobra i sa strpljivom nestrpljivošću ih očekuje.

Fazil Iskander – Iz beležnice

Preveo: Aleksandar Mirković

**Konstantin Leontjev (1831-1891) – teorija o fazama razvoja civilizacije. Civilizacija počinje prvobitnom jednostavnošću (mladost), zatim nastupa cvetajuća složenost (zrelo doba) i kraj civilizacije, kada gubi svoju unutrašnju strukturu u fazi stapajućeg uprošćavanja.

kupine

 
3 коментара

Објављено од стране на мај 3, 2016 in Искандер