RSS

Месечне архиве: јун 2016

Леонид Андрејев – БЕН-ТОВИТ*

Оног страшног дана, када се десила светска неправда и на Голготи, међу разбојницима био распет Исус Христос – тога дана, од самог јутра, јерусалимског трговца Бен-Товита несносно је заболео зуб. Све је почело још претходне вечери: прво је осетио тиштање и благо пробадање у вилици са десне стране, а један зуб, последњи пре умњака, као да се мало померио и, приликом додиривања језиком, осећао би слаб бол. После јела, ипак, бол би потпуно утихнуо, па је Бен-Товит сасвим заборавио на њега и умирио се – тог дана је успешно трампио свог старог магарца за младог и јаког, био је врло весео и није придавао значај злокобним знацима.

И спавао је добро и чврсто, али пред саму зору нешто је почело да га мучи, као да га је неко звао ради некаквог важног посла, и, када се Бен-Товит љутито пренуо из сна – болели су га зуби, болели су отворено и злобно, свом снагом оштрог бола који је сврдлао у вилици. И више није могао да разазна, да ли га боли јучерашњи зуб, или су му се придружили и други: цела уста и глава били су испуњени ужасним осећајем бола, као да су Бен-Товита приморали да жваће хиљаду ужарених, оштрих ексера. Он отпи из глиненог ћупа гутљај воде – и на трен силина бола умину.

Бен-Товит је био добар и поштен човек, који није волео неправду, али, када се његова жена пробудила, он ју је, једва отварајући уста, обасуо погрдама, жалећи се да га је оставила самог, као шакала, да завија и грчи се у мукама. Жена је покорно прихватила незаслужене прекоре, јер је знала да не долазе из злог срца, и донела му је много добрих лекова: очишћени измет пацова који треба држати на образу, јаку тинктуру од шкорпионовог отрова и оригинално парченце плоче са Божијим заповестима, коју је Мојсије разбио. Од пацовског измета било му је мало боље, али не задуго, стање се побољшало и од тинктуре и комадића плоче, али сваки пут, после краткотрајног побољшања бол се враћао, још снажнији. У кратким предасима Бен-Товит се тешио мислећи о магарцу, маштајући о њему, а када би се стање погоршало, стењао је, љутио се на жену, претио да ће разлупати себи главу каменом ако бол не престане. И све време ходао је са једног на други крај равног крова своје куће, стидећи се да ближе приђе ивици, јер је целу главу умотао у мараму, као што то чине жене. Неколико пута су му притрчавала деца и ужурбаним гласићима причала о Исусу Назарећанину. Бен-Товит се заустављао, кратко слушао намрштеног лица, а онда би их, љутио лупивши ногом о под, отерао: био је добар човек и волео је децу, али сада га је љутило што га узнемиравају свакојаким ситницама. Такође, непријатност му је причињавало и то што се на улици и суседним крововима сакупило много народа, који није ништа радио већ само радознало посматрао Бен-Товита умотаног у мараму, као жена. Већ се спремао да сиђе, када му жена рече:

– Погледај, ено воде разбојнике. Можда ће те то забавити.

 – Остави ме, молим те. Зар не видиш колико ме боли? – срдито је одговорио Бен-Товит.

Али у жениним речима зазвучало је мутно обећање да зубобоља може проћи, па је преко воље пришао је до ограде. Накрививши главу у страну, зашкиљио је једним оком, наслонио образ на руку и правећи гадљиво-плачеван израз лица погледао надоле.

Кроз уску улицу, пењући се ка брду, у нереду се кретала огромна маса људи, обмотана прашином и непрекидним повицима. По средини улице, повијајући се под тежином крстова, ходали су преступници, а над њима, као црни замјеви, летели корбачи римских војника. Један од њих – онај са дугом светлом косом у поцепапаној и окрвављеној кошуљи – спотакао се на бачени камен и пао. Узвици посташе гласнији, и маса га, слична таласу прошараном свим бојама мора, прекри. Бен-Товит изненада задрхта од бола – као да му је неко забио у зуб усијану иглу и окренуо је – и зајеча: „У-у-у-у“, удаљивши се од ограде, гадљиво-равнодушан и љут.

– Како се деру! – рече он са завишћу, замишљајући широко отоврена уста са снажним, здравим зубима, и како би и сам викнуо да је здрав. Од те помисли као да се бол разјари, и Бен-Товит поче брзо да врти замотаном главом мумлајући:„М-у-у”. – -Причају да је Он исцељивао слепе – рече жена не одмичући се од ограде, и баци каменчић на оно место ка коме је, подигнут бичевима, споро ходао Исус. – Како да не! Нека Он сада исцели ову моју зубобољу – иронично је одговорио Бен-Товит и раздражено, с горчином додаде – Колику прашину дижу! Као да су стадо! Све их треба растерати батином! Одведи ме доле, Саро!

Показало се да је жена била у праву: призор је унеколико забавио Бен-Товита, а може бити да је на крају, и измет пацова помогао, па је успео да заспи. А када се пробудио, бол је готово ишчезао, и само се на десној вилици појавио малени оток, толико мален, да се једва могао видети. Жена је рекла да се уопште не примећује, а Бен-Товит се лукаво смешио: знао је колико је добра његова жена и како воли да говори лепе и пријатне ствари. Дошао је и сусед, кожар Самуил, и Бен-Товит га одведе да му покаже свог магарца с поносом слушајући велике похвале упућене себи и животињи.

Затим су, на молбу знатижељне Саре, све троје кренули на Голготу да погледају распете. Уз пут је Бен-Товит испричао Самуилу све, од самог почетка, како га је јуче заболела вилица са десне стране и како га је у сред ноћи пробудио страшан бол. Да би боље дочарао своју муку болно је грчио лице, затварао очи, вртео главом и стењао, а седобради Самул је саосећајно климао главом и говорио: -Ај-ај-ај! Како боли!

Бен-Товиту је годило пријатељско саосећање па је поновио причу, а онда се вратио у далеку прошлост, када му се први пут покварио зуб, доњи, на левој страни. Тако су у живахном разговору стигли на Голготу. Сунце, осуђено да обајсава свет тог страшног дана, већ је зашло иза далеких брда, и на западу је горела, налик крвавом трагу, пурпурно-црвена трака. Испред ње су се тамнећи растапали крстови, а у подножију средњег крста, нејасно су се белеле неке клечеће фигуре . Народ се одавно разишао; постајало је хладно, и, бацивши кратак поглед на распете, Бен-Товит узе Самуила под руку и пажљиво га поведе кући. Осећао је налет красноречивости, па је хтео заврши причу о зубобољи. Ишли су они тако, и Бен-Товит је уз Самуилово саосећајно климање главом и повремене узвике, правио болне гримасе, вртео главом и искусно јечао – а из дубоких кланаца, са далеких спаљених равница спуштала се црна ноћ. Као да је хтела да сакрије од погледа неба велико злодело земље.

Леонид Андрејев


Превео: Александар Мирковић

Извор: Леонид Андреев – Собрание сочинений в 6 томах (т. 1 1898-1903)

НАПОМЕНЕ: бен – значи „син …..“.  Пример: Јаков бен Јицк значи: Јаков син Јицаков.”

Товит – “Бог је добар”

тов – добар

golgota

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јун 26, 2016 in Андрејев

 

Ознаке: , , ,

Леонид Андрејев ЉУДИ СЕНОВИТЕ СТРАНЕ

Да ли сте некада обратили пажњу на сјај априлског сунца? Његова светлост се не растапа у ваздуху, као светлост летњег сунца, када се плаво небо претвара у златоткани покров, у који је болно погледати заслепљеним очима. Није оно слично ни сетном сунцу јесени, нежном опроштајном осмеху који тако тужно сатреперава са бледоплавом и елегичном бојом умирућих листова; далеко је оно и од пригушеног љубичастог сунца децембарских залазака, које кроз смрзнуто стакло баца крваве мрље на бели зид, хладног, суморног, које се жури да што пре побегне од пребледелих равница севера.

У априлу сунце излази на блистави небески свод, као млади, лепи војник, у сјајном оклопу, и његови су зраци као огњене стреле. Није потребна машта да би их видели на спокојном небу које милује очи, и пратили њихов пад на земљу. На две половине дели сунце улицу: на једној, у сени, све је жуто, тамно и камено-тврдо од ноћног мраза, а на другој, где падају стреле, све је светло, свечано и меко. Сасвим различити људи ходају тим странама, и ја не волим оне, који у сунчаном априлском дану ходају сеновитом страном.

Може бити да се овде помало уплела машта, али човек који се у том тренутку крије од сунца или је равнодушан према њему, буди у мени велико неповерење према скривеним лепотама своје природе. Уз сву жељу да волим све људе, а у односу према непријатељима будем чак учтив и пажљив, не могу да се отргнем од мисли, да је тај човек из сене, камено тврд као смрзнуто блато по којем корача, а његова крв исто тако хладна као и незагрејан сунчевим зрацима ваздух који удише. Посматрајући пажљивије, долазим до много занимљивих закључака о људима сеновите стране.

Један од њих равнодушно прелази са једне стране улице на другу не примећујући сунце и, за њега несавладиве, нежне стреле. То су људи који не воле природу и не воле живот, јер немогуће је волети живот а бити равнодушан према сунцу, сињем небу, свој Божанској лепоти васељене. Они не воле ни људе, равнодушни су; врло је могуће, и често се дешава да часно испуњавају своје обавезе, уредно плаћају дугове и подмећу образ када неко хоће по њему да удари – али та – та честитост, то је најпогубнија честитост, у чијој близини ни куку у зид не смете укуцати: јер ће се неко обесити. То је честитост, од које слаби духом клону сасвим, а јаке хвата неиздржива жеља да праведника више пута ударе у главу мотком и кажу: – Не буди поштен! Не буди поштен! Буди жив!

Другу врсту људи сеновите стране видећете у каљачама, иако је улица сува, и ја сматрам својом обавезом да вас упозорим, госпођице: колико год вас родитељи убеђивали, ни за шта на свету се немојте удавати за господина у каљачама. То је егоист, најодвратнија од свих врста егоиста, јер је цела његова душа усредсређена на заштиту сопствене персоне. Ви мислите, он не воли сунце и топлоту? О, не, он их воли, и ако му гарантујете потпуну сигурност са задовољством ће се скинути и сунчати леђа, али сада је то ризично: на сунцу може изгорети, а у сенци се смрзнути и прехладити, а онда умрети. У мају, када сви траже хладовину, он излази на сунце, јер у право време – корисно је и презнојавање. Поред тог човека, такође, згодно је и обесити се, као и поред првог, чак још згодније: први ће двадесетак пута упорно пресецати конопац, а овај – спремно потегнути за ноге, да би се избавио од непријатног призора батргања тела.

Трећа врста људи сеновите стране припада соју ноћних птица, и млади војник – сунце, увек је њихов непомирљиви непријатељ. Они се њега боје и мрзе га. Они мрзе живот. Њихова душа је клупко заплетених змија, слепих и ненаситих, које једна другу уједају, као и онога у чијем срцу су нашле уточиште и који их је људском топлином угрејао. То су страшни и несрећни људи, као што су несрећни сви они који су осуђени да буду дом зла на земљи. Много их је, људи сеновите стране, и с напором се може сместити у одређене оквире њихова изузетна разноликост. Једино што их зближава и чини тако сивим, досадним и непријатељима живота – јесте мржња према сунцу или страх од њега. Током јесењих и зимских дана, када се над главом уместо неба распростре сиви војнички шињел, када све тоне у сиву маглу и жута, загонетна замућеност почне да гуши све живо, ти људи изгледају – као прави људи, и њихове тешке речи о одсуству и излишности сунца – звуче уверљиво. Ту су они господа. Њиховим душама сродна, сена царује земљом, и лица која жуде за сунцем, сива су као и лица оних који га мрзе.

Али са првим лучама априлског сунца разоткрива се обмана, и, као на суду, једни одлазе удесно, а они, који су толико дуго изгледали као прави људи, са истином на уснама, заузимају место са леве стране. Сунце је већ високо и његове пламене стреле, а они тврде да сунца нема и да је ваздух хладан, а када им покажу на небо, доказују да то није право сунце.

Истинско сунце, говоре, неће скоро изаћи, тачније, никада неће изаћи, а то, што сада шаље некакве стреле, варљиво је пролећно сунце, коме се не може веровати. И топлина његова је варљива и опасна: јер никада није толико прехлађених као у пролеће. Они, ти људи сеновите стране, увек знају колико је степени у хладу, и никада не знају колико је степени на сунцу, а када се врате кући из шетње и укућани се на њих обруше нестрпљивим питањима о времену они снуждено одговарају: – Хладно. Сиво. Ако размишљате да изађете, назујте каљаче и узмите кишобран. Како не поверовати човеку коме је чак и нос поплавео од хладноће – и са неповерењем посматрају укућани кроз стакло  сјај сунца и мисле: „Како је све варљиво – изгледа топло, а у ствари је хладно.“ Ако хоћете добро да упознате човека, питајте га у пролеће о времену, и ако одговори: „осам степени у хладу“ – одмах прекините са њим односе, јер ништа ваљано из тих односа неће произаћи.

У литератури се људе сеновите стране називају песимистима, скептицима, мизантропима, загонетним природама, усамљеним душама и другим лепим именима, а у животу их ословљавају именима билижим истини – страшила и гадови. Узрок је у томе, што се у књигама о њима само чита, и када постану досадни, довољно је склонити књигу, а у стварности са тим људима треба живети без икакве наде, и у том случају немогуће их је склонити – закон не дозвољава.

Сада је песмица песимизма испевана до краја, и ако се неки нови мотиви за њу не пронађу, чак и у извођењу највећег уметника зазвучаће фалш. Имам у виду, наравно, не научни песимизам, далек од живота, већ малограђански песимизам, од кога муве цркавају.

Романописцу или драматургу, који лови савременост у своју мрежу, саветовао бих да обрати пажњу на један прилично распрострањен лик. Од искона био је човек сеновите стране, и имао, у своје време, успеха: њега су слушали и, када би долазио у госте, послуживали колачима; сада, отпуштен из службе, непотребан, мефистофелује: подсмева се, иронише и као гавран предсказује несрећу: – Неће бити сунца! Долази грозно време!

Да. Много је данас таквих Руса.

senka

Л.Н. Андрејев

Превео: Александар Мирковић

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јун 16, 2016 in Андрејев

 

Ознаке: ,

Andrej Tarkovski – LEPOTA JE SIMBOL ISTINE…

Sećanja na detinjstvo ne prave od čoveka umetnika…

 

Moja poslednja dva filma su zasnovana na ličnim utiscima, ali nisu povezana ni sa detinjstvom, ni sa prošlošću, već se pre svega odnose na sadašnjost. Obratite pažnju na reč „utisak“. Sećanja na detinjstvo nikada od čoveka nisu napravila umenika. Upućujem vas na priče Ane Ahmatove o njenom detinjstvu. Ili na Marsela Prusta. Mi detinjstvu pridajemo, nekako, preveliku ulogu. Manir psihoanalitičara, da život posmatraju kroz detinjstvo i da u njemu pronalaze objašnjenje za sve – jedan je od načina infantilizacije ličnosti. Nedavno sam dobio vrlo čudno pismo od poznatog psihoanalitičara koji pokušava da objasni moje stvaralaštvo psihoanalitičkom metodom. Prilaz umetničkom procesu, stvaralaštvu, sa te tačke gledište, ako hoćete, deluje čak deprimirajuće. Deprimira zato što su motivi i suština stvaralaštva daleko složeniji, mnogo neuhvatljiviji nego što je obično sećanje na detinjstvo i njegovo objašnjenje. Smatram da su psihoanalitička tumačenja umetnosti uprošćena, čak i primitivna.

 

Umetnik ne traži Istinu – umetnik svedoči o Istini

 

Svaki umetnik, tokom svog prebivanja na zemlji, nalazi i ostavlja za sobom, neki delić istine o civilizaciji, o čovečanstvu. Sama ideja traženja, traganja, za umetnika je uvredljiva, ponižavajuća. Ona liči na sakupljanje pečuraka u šumi. Možda ćete ih naći, a možda nećete. Zato je Pikaso govorio: „Ja ne tražim, ja nalazim“. Po mom mišljenju, umetnik ne postupa kao tragač, on ne radi empirijski („probaću to da napravim, pokušaću to“). Umetnik svedoči o Istini, o svojoj istini sveta. Umetnik mora biti uveren da su on i njegovo stvaralaštvo u skladu sa Istinom. Odbacujem ideju eksperimenta, traganja, u sferi umetnosti. Svako traženje u toj oblasti, sve ono što pompezno nazivaju „avangardom“ jednostavno je laž.

 

Lepota je simbol Istine

 

Niko ne zna šta je to lepota. Ono što ljudi misle o lepoti, sama ideja lepote, menjala se tokom istorije zajedno sa filosofskim pretenzijama i razvitkom čoveka tokom njegovog života. To me tera da razmislim šta je to zapravo lepota, čega je ona simbol? Čega zapravo? Lepota je simbol Istine. Ja ne govorim ovde u smislu suprotnosti „istina i laž“, već u smislu istine kao puta koji čovek bira. Lepota (razume se, relativna) u različitim epohama, svedoči nam o nivou svesti koju ti ljudi imaju o Istini. Bilo je doba kad se ta Istina izražavala u liku Miloske Venere. I razume se samo po sebi, kada bi sakupili sve ženske portrete, recimo Pikasove, to, strogo govoreći, ne bi imalo ni najmanje veze sa Istinom. Ovde se ne govori o lepoti kao o nečem lepom za oko, već o Harmoničnoj Lepoti, o skrivenoj, Tajanstvenoj Lepoti, o Lepoti kao takvoj. Pikaso, istovremeno slaveći Lepotu, trudeći se da je proslavi, da priča o njoj, da je posvedoči, radi i na njenom rušenju, huli na nju, uništava je. Istina izražena lepotom je zagonetna, ona ne može biti dešifrovana, ni objašnjena rečima. No kada se čovekovo biće, ličnost, nađe sa tom Lepotom, kada se sretne sa njom, spoji, ono oseti njeno prisustvo, kao da mravi mile duž kičme. Lepota je kao čudo o kome slučajno svedoči čovek. U tome je cela stvar.

 

Stvaralaštvo je dokaz postojanja duhovnog bića…

 

Mislim da je ljudsko biće stvoreno da bi živelo. Živelo na putu ka Istini. Eto zašto čovek stvara. U izvesnoj meri čovek stvara na putu ka Istini. To je njegov način postojanja i pitanja o stvaralaštvu („Za koga ljudi stvaraju? Zašto stvaraju?) u suštini su pitanja bez odgovora. Jer svaki umetnik, ne samo da ima svoje shvatanje stvaralaštva, već i svoja pitanja o njemu. Ovo je povezano sa onim što sam govorio o Istini koju tažimo, kojoj doprinosimo našim malim snagama. Glavnu ulogu ovde igra instinkt, instinkt Tvorca. Umetnik stvara instinktivno, on ne zna zašto upravo u određenom trenutku radi ovo ili ono, piše upravo o tome, crta upravo to. Tek kasnije on počinje da analizira pronalazeći objašnjenja, razmišlja i dolazi do odgovora koji nemaju ništa zajedničko sa instinktom, sa instinktivnom potrebom da se gradi, stvara, da se samoizražava. Na neki način, stvaralašvo je izražavanje duhovnog bića čovekovog – suprotnog fizičkom biću; stvaralaštvo je dokaz postojanja tog duhovnog bića. U čovekovoj delatnosti nema ničega toliko neosnovanog, besciljnog, toliko samodovoljnog kao što je stvaralaštvo. Ako bi iz ljudskih delatnosti uklonili sve one koje donose dobit ostala bi samo umetnost.

 

Originalan umetnički izraz….

 

Pod posmatranjem, pre svega, podrazumevam ono što rađa umetnički izraz ili misao koju imamo o umetničkom izrazu, umetničkoj predstavi. To je sve vrlo individualno. Umetnički izraz, smisao umetničkog izraza može proizaći samo iz posmatranja. Ako se ne zasniva na posmatranju, umetnički izraz se menja simbolom, to jest onim što može biti objašnjeno umom, i tada umetnički izraz ne postoji jer tada već ne odražava čovečanstvo, svet. Originalan umetnički izraz ne treba da predstavlja traganje jadnog umetnika i njegove ljudske probleme, želje i potrebe. On treba da odražava svet. Ali ne svet umetnika, već put čovečanstva ka Istini. Prosto osećanje dodira sa dušom koja je negde tu, iznad nas, ali tu pred nama živi u delu koje se može oceniti kao genijalno. U tome je istinski pečat genija.

 

Moji učitelji – Božiji bezumnici

 

Nekada sam mogao ljude koji su uticali na mene da nazovem bivšim učiteljima. No sada su u mojoj svesti sačuvani samo kao „ likovi“, pola sveci, pola bezumnici. Ti „likovi“ može biti da su malo opsednuti, ali ne đavolom; oni su, kako bih rekao „Božiji bezumnici“. Među živima imenovaću Robera Bresona. Među umrlima – Lava Tolstoja, Baha, Leonarda da Vinčija… Na kraju krajeva svi su bili bezumnici. Zato što apsolutno ništa nisu tražili u svojoj glavi. Oni nisu stvarali uz pomoć glave…. Istovremeno me i plaše i nadahnjuju. Apsolutno je nemoguće objasniti njihovo stvaralaštvo. Hiljade stranica je napisano o Bahu, Leonardu i Tolstoju, no niko nije mogao na kraju ništa da objasni. Niko, slava Bogu, nije mogao da nađe, da se približi istini, da dodirne suštinu njihovog stvaralaštva! To još jednom dokazuje da je to čudo neobjašnjivo…

 

Sloboda…

 

U najvišem smislu pojam sloboda, posebno u umetničkom smislu, u smislu stvaralaštva, ne postoji. Da, ideja o slobodi postoji, to je realnost u društvenom i političkom životu. U raznim delovima sveta, raznim državama, ljudi žive sa više ili manje slobode; no poznata su vam svedočanstva koja govore da su i u najstrašnijim uslovima postojali ljudi koji su posedovali nečuvenu, zadivljujuću, unutrašnju slobodu, unutrašnji svet, veličinu. Mislim da sloboda ne postoji kao mogućnost izbora: sloboda je duševno stanje. Na primer: moguće je da čovek društveno, politički bude savršeno „slobodan“, a da pri tom strada od osećanja prolaznosti, osećanja usamljenosti, osećanja beznadežnosti.

 

Sloboda stvaralaštva

 

Što se tiče slobode stvaralaštva, o njoj nema spora. Nijedna umetnost ne može bez nje da postoji. Odsustvo slobode automatski obezvređuje umetničko delo, jer taj nedostatak onemogućava pomenutom, da se izrazi u najlepšoj formi. Odsustvo te slobode čini da samo umetničko delo, bez obzira na svoje fizičko postojanje, zapravo ne postoji. U stvaralaštvu, potrebno je da vidimo ne samo stvaralaštvo. Nažalost, u XX veku, vladajuća je tendencija da umetnik-individualac, umesto da teži stvaranju umetničkog dela, koristi ga za isticanje sopstvenog „ja“. Umetnička dela sada izražavaju „ja“ onih koji su ih stvorili i pretvaraju se, kako bih rekao, u razglas njihovih sitnih pretenzija. Vama je to poznato bolje nego meni. O tome je puno pisao Pol Valeri. Nasuprot tome, originalni umetnik, a pre svega genije, rob je talenta koji mu je dat. Oni su dužni za ovaj dar da služe ljudima i duhovno ih hrane, za to su izabrani. Eto u tome se, po meni, sastoji sloboda.

 

Poslednji intervju Andreja Tarkovskog, objavljen u magazinu “Figaro”, oktobar 1986.

 

Preveo: Aleksandar Mirković

tarkovski l

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јун 3, 2016 in Тарковски

 

Ознаке: , , ,