RSS

Месечне архиве: јул 2016

Норман Макејг ЈУТАРЊА ПЕСМА

Јутро, и нешто гребе

На врата моје свести.

 

Унутра

Корачаш ветровитим улицама, переш судове,

Седиш са зачуђујућим књигама у руци.

Хоћу да хвалим твоје покрете

Тако музикалне, тако штедљиве, и твоју мирноћу

Тако музикалну, тако дарежљиву.

Мада птице не певају, као да су

Птице певале у најслађем

Складу и твоја светлост

Пребира сурова и нежна обличја

Света. Хоћу да ти кажем

Како је немогуће

Не казивати ти како је немогуће

Казивати ти о јутрима

У које ти ово јутро претвараш.

 

Нешто је гребало

На вратима моје свести.

Пустио сам га унутра.

Теби га поклањам.

 

Извештај племену, Архипелаг, Београд, 2008.

jutarnja 5 Visborg Aagaard

Visborg Aagaard

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 30 јула, 2016 инч Макејг

 

Ознаке: , , ,

Иван В. Лалић НЕСАНИЦА

Све више у сећању, гутљај мање

У чаши воде на столу;

                            Мајко

Чудно се рачвају стазе у твојој башти –

А на сваком заокрету

Све мање могућности да решим ову ноћ:

Како ме плаши будуће моје лице

У огледалу, када сване –

Као да сам већ био на том месту

Што ми га змија уступа и склања се у грм;

Дозволила си ми да наслутим врата

Одшкринута љубави, да походи нас она

И остане – можда – у овом простору

Што може у реч да стане, чим склопим очи

(А узалуд);

                   Но како да закорачим

Срцем у срце твоје загонетке?

Јутро растура твој врт

Рукама хладне ватре; звезде су скоро исцуреле

На запад, као песак низ бол клепсидре,

И бол једне слике иза капака ево попушта,

Зараста као одсечена шака,

                                              Без ожиљка:

Но сан није решење, него милост;

Чудно се рачвају стазе у твојој башти,

Мајко,

            И змијски језик трепери

На трепавици ми, у тренутку

Пре него што усним.

 

Сметње на везама, Београд, 1975.

nesanica 2 Alfred Maurer

Алфред Маурер

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 30 јула, 2016 инч Иван В. Лалић

 

Ознаке: , , , ,

Јосиф Бродски ЈУЛСКИ ИНТЕРМЕЦО

 

сенима пријатеља Д.Ђ. 
                              преводилац

Девојке, које смо варали,
са којима смо спавали,
пријатељи, са којима смо пили,
рођаци, који су нас облачили и хранили,
браћа и сестре, које смо толико волели,
познаници, суседи на спрату које смо знали,
наши школски другови, наши учитељи, да, сви заједно —
зашто их не виђам више.
куда су нестали.

Приближава се јесен, која по реду јесен се ближи,
нова јесен у лишћу чудно, непознато шуми,
ево опет преда мном пролазе, ноћу пролазе,
у белој светлости дана, лица прелепа и незнана.
Зар су они мртви, сви, зар је то истина —
свако ко ме је волео, лагао, слатко насмејао,
зар то не скрива крик мога брата даљина,
зар су они отишли,
а ја остао.

Пролазим сâм, не срећем више никога,
овде сам, између старих и нових улица,
доста ми је уских, углачаних, степеница,
и станова туђих што над мојим болом звоне.

То звони, звони нови живот над мојим плачем,
на нове, које по реду, љубави се навикавам, на губитке,
на непозната лица, на туђе звуке, на нове ужитке,
звони, само звони, преда мном затварај врата.

Шуми нада мном, својим новим, широким крилом,
треси се пода мном, прави ми сену
тврдим каменом својим
светлим каменом својим сијај из мрака,
а мене остави, остави ме 
мртвима мојим.

1961.
 

Препевао: Александар Мирковић

Vincent van Gogh 29

Vincent van Gogh

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 29 јула, 2016 инч Јосиф Бродски поезија

 

Ознаке: , , ,

Иван В. Лалић (8. јун 1931 – 28. јул 1996) НИКАДА САМЉИ

Никада самљи него крајем јула

Када је лету педаљ до зенита,

А хлорофилу аршин до расула

У метастази жутила и руја,

 

Тамније када зелене су боје

У вртовима, а стрњика сува,

Тамнија доња амплитуда бруја

Ветра што обноћ у времену дува.

 

Никада самљи него крајем јула

Кад све је, мислиш, на дохвату: чула

Оштра ко нож још топао од точка

 

Брусача, али битно недостаје:

Анђела кога слутиш нећеш срести,

А ваздух трудан је од благовести.

 

Песме, Завод за уџбенике, Београд, 2009.

jul

 
1 коментар

Објављено од стране на 28 јула, 2016 инч Иван В. Лалић

 

Ознаке: , , , ,

Иван В. Лалић ЉУБАВ

Већ годинама учим твоје црте, у које дани

Утискују своје мале ватре; годинама памтим

Њихову светлуцаву непоновљивост, и решеткасту

                                                                          лакоћу

Твојих покрета, иза провидних завеса поподнева;

Тако те више не препознајем изван памћења

Које те предаје мени, и тако све теже кротим

Струју времена што не прође кроз тебе, кроз благи

                                                                             метал

Твоје крви; ако се мењаш, мењам се сигурно и ја,

И с нама тај свет саграђен око једног тренутка

Као плод око коштице, саткан од нестварног меса

Што има укус муње, укус прашине, укус година,

Укус снега растопљеног на пламену твоје коже.

 

Већ годинама знам да нестајемо заједно;

Ти прогорена звездом мога сећања, изван које

Све мање те има, ја лепо растурен у теби,

У свим поподневима, у свим собама, у свим данима,

У свему што пуни те полако, као песак

Постељу реке;

                        и тај наш тренутак

Траје дуже од туђе смрти.

 

Време – ватра – вртови, Матица српска, 1961.

Jeff Price

Jeff Price

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 26 јула, 2016 инч Иван В. Лалић

 

Ознаке: , , , ,

Шејмас Хини КОПАЊЕ

Између мог прста и палца

Здепасто перо лежи; лагодно као пиштољ.

 

Под мојим прозором чист, оштар звук,

То ашов у пескушу тоне:

Мој отац риља. Гледам доле

 

Док му се затегнута задњица међ цветним лејама

Ниско нагиње, па се двадесет година уназад опет јави

Сагињући се ритмично преко бразди за кромпир

Где је риљао.

 

Груба чизма угнежђена на уху ашова, држаља

Уз унутрашњу страну колена чврсто дигнута.

Ишчупао би стабљику, сјајну оштрицу зарио дубоко,

Па расуо младе кромпире, а ми их скупљали

И волели њихову хладну тврдоћу у рукама.

 

Стари је, богами, умео да ради ашовом.

Баш као и његов стари.

 

Мој деда је вадио више тресета дневно

Но било ко на Тонеровом блату.

Једном му донесох боцу млека

Лабаво запушену папиром. Он је диже,

Отпи, па одмах навали

Да реже и стеже вешто; наслага бусења беше му

До изнад рамена, а све је дубље залазио

За добрим тресетом. Копајући.

 

Свеж запах раскопаног кромпиришта, муљање и шљапкање

Гњецавог тресета, све ми се то у глави разбуди.

Али ја немам ашов да такве људе следим.

 

Између мог прста и палца

Здепасто перо лежи.

Копаћу њиме.

 

Превео: Срба Митровић

 

Из књиге Мочварна земља, Издавачко предузеће Рад, Београд, 2000.

kopanje

Ван Гог

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 6 јула, 2016 инч Хини

 

Ознаке: , , , , ,