сенима пријатеља Д.Ђ.
преводилац
Девојке, које смо варали,
са којима смо спавали,
пријатељи, са којима смо пили,
рођаци, који су нас облачили и хранили,
браћа и сестре, које смо толико волели,
познаници, суседи на спрату које смо знали,
наши школски другови, наши учитељи, да, сви заједно —
зашто их не виђам више.
куда су нестали.
Приближава се јесен, која по реду јесен се ближи,
нова јесен у лишћу чудно, непознато шуми,
ево опет преда мном пролазе, ноћу пролазе,
у белој светлости дана, лица прелепа и незнана.
Зар су они мртви, сви, зар је то истина —
свако ко ме је волео, лагао, слатко насмејао,
зар то не скрива крик мога брата даљина,
зар су они отишли,
а ја остао.
Пролазим сâм, не срећем више никога,
овде сам, између старих и нових улица,
доста ми је уских, углачаних, степеница,
и станова туђих што над мојим болом звоне.
То звони, звони нови живот над мојим плачем,
на нове, које по реду, љубави се навикавам, на губитке,
на непозната лица, на туђе звуке, на нове ужитке,
звони, само звони, преда мном затварај врата.
Шуми нада мном, својим новим, широким крилом,
треси се пода мном, прави ми сену
тврдим каменом својим
светлим каменом својим сијај из мрака,
а мене остави, остави ме
мртвима мојим.
1961.
Препевао: Александар Мирковић
Vincent van Gogh
препознавања 