Све више у сећању, гутљај мање
У чаши воде на столу;
Мајко
Чудно се рачвају стазе у твојој башти –
А на сваком заокрету
Све мање могућности да решим ову ноћ:
Како ме плаши будуће моје лице
У огледалу, када сване –
Као да сам већ био на том месту
Што ми га змија уступа и склања се у грм;
Дозволила си ми да наслутим врата
Одшкринута љубави, да походи нас она
И остане – можда – у овом простору
Што може у реч да стане, чим склопим очи
(А узалуд);
Но како да закорачим
Срцем у срце твоје загонетке?
Јутро растура твој врт
Рукама хладне ватре; звезде су скоро исцуреле
На запад, као песак низ бол клепсидре,
И бол једне слике иза капака ево попушта,
Зараста као одсечена шака,
Без ожиљка:
Но сан није решење, него милост;
Чудно се рачвају стазе у твојој башти,
Мајко,
И змијски језик трепери
На трепавици ми, у тренутку
Пре него што усним.
Сметње на везама, Београд, 1975.
Алфред Маурер
