RSS

Месечне архиве: август 2016

Иван В. Лалић ДОКАЗ

Докажи, ако можеш, да те нема —
То неће бити доказ да ја јесам.
Докажи опет, јер доказе све сам
Заборавио. Зато трајем, земан.

Каткада ноћу у тишини слушам:
Трепери простор, рађа се олуја.
Пулсира огањ у звездама згрушан
По вољи Бога, славуја и гуја…

Докажи своју одсутност на начин
Да ум се смрзне, а да срце схвати —
Зашто од тебе иштем немогуће?

Промаја ноћи, један кров без куће,
Пехар кукуте, напев као зачин —
Пошаљи твоју сенку, да ме прати.

(23. V 1989)

senka 2

 
2 коментара

Објављено од стране на август 25, 2016 in Иван В. Лалић

 

Ознаке: , ,

Иван В. Лалић ПОХВАЛА НЕСАНИЦИ

Бесане очи које виде више

Но мрљу јутра, шару на тапету,

Прочитаће у рукопису кише

Читаву повест о будућем лету:

За усуд сваког листа једне црта

Сведочи облик: семантика капи

Садржи облик будућега врта

Ил празног неба што блиста и вапи.

 

У страшном благослову ноћног бдења

Стрепња изнутра размрежава очи

И корен вида шири се и мења

Да новим путем нова слика крочи –

На некој звезди море се расцвета,

У чаши воде заискри тишина,

Свака је прошлост стално започета,

А море, то је најлепша горчина.

 

У несаници другог сна је корен:

Способност да си другачије будан –

И нови дан, по слици прошлог створен,

Добије сенку, није узалудан;

Облачиш капут, палиш мотор: тачност

Покрета твојих инородна бива;

На семафору пева вишезначност,

Тробојна шара неког новог ткива…

 

Онај што ноћу посумња у време

Друкчије дан ће, час по час, да споји –

И поштујући прости закон шеме

Питаће себе: да л шема постоји?

У несаници другог сна је корен:

Сна који пуни, ко пустињу вода,

Јаву у којој изнова си створен:

У несаници светлуца слобода –

 

Д р у г е  су ноћи оних који бдију –

На некој звезди море се расцвета,

Прадавне шуме загрцнуто пију

Ваздух и воду будућега лета;

Последња слика: као ретровизор

Пун друма што се одмата у ништа

Бесане очи рајски назру призор

Потоње несанице, уточишта.

nesanica

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на август 20, 2016 in Иван В. Лалић

 

Ознаке: , ,

Иван В. Лалић МЕСТА КОЈА ВОЛИМО

Места која волимо постоје само по нама,
Разорен простор само је привид у сталном времену,
Места која волимо не можемо напустити,
Места која волимо заједно, заједно, заједно,

Па зар је ова соба соба или је загрљај,
И шта је под прозором; улица или године?
А прозор, то је само отисак прве кише
Коју смо разумели која се стално понавља,

И овај зид не међи собу, него можда ноћ
У којој син се покрену у крви твојој заспалој,
Син као лептир од пламена у соби твојих огледала,
Ноћ кад си била уплашена од своје светлости,

И ова врата воде у било које поподне
Које их надживљује, заувек насељено
Обичним твојим кретњама, када си улазила,
Као ватра у бакар, у моје једино памћење;

Кад одеш, простор за тобом склапа се као вода,
Немој се освртати: ничег ван тебе нема,
Простор је само време на други начин видљиво,
Места која волимо не можемо напустити.

Ивана В. Лалић –   Из збирке песама О делима љубави или Византија

klupa2

фото: Марко Пижурица

 
2 коментара

Објављено од стране на август 17, 2016 in Иван В. Лалић

 

Ознаке: , , ,

Иван В. Лалић ТРЕБА ОСТАТИ

Треба остати, можда за љубав очију

Ненапуњених, можда за љубав оне птице

Што пева у слепој улици. Можда за љубав

Љубави, неког осмеха што још трепти,

ухваћен као жути лептир у давним огледалима вида.

За љубав усана, за љубав папрати и нежности

И деце неогвожђене, и негованих прозора,

Треба остати. Знам, срушио се ветар

Оловних крила на изрешетану пустару,

Знам, израсле су мртвоплаве гвоздене шуме

Из опаког сна земље, побледело је море

Од песка и мржње. Свеједно, треба остати.

 

Можда за љубав крви, њене слане доброте,

Невиног полубога у жубору њене таме,

За љубав буновне крви и њених становника,

Живих и мртвих, неукроћених, нежних,

Можда за љубав плаве боје поподневног неба,

За она мала трајања под куполама светлости,

За љубав састајања, свеједно; треба остати,

Неуплашен звекетом што зуји у напрслом слуху

Земље, ко стршљен на уснама спавача у биљу.

 

Треба остати, и зато треба волети,

Наоружан до зуба, насмејан до очију,

Остати за љубав очију, за љубав љубави

У жутом живом песку времена.

 

Време, ватре, вртови, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997

leptir 1.jpg

 

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на август 15, 2016 in Иван В. Лалић

 

Ознаке: , , , ,

Фазил Искандер ИЗ БЕЛЕЖНИЦЕ

***

Ко види на небу анђеле, не види на небу птице.

***

Мрав не може сам себе да опише. Потребан је поглед одозго.

***

Веруј у разум у разумним границама!

***

Ако је Васељена настала као резултат Великог Праска, како учи савремена наука, ко је био васељенски терориста који је организовао прву експлозију?

***

Најграндиознији мит је створио Маркс, мит о спасењу човечанства уз помоћ радничке класе. Разуме се, и сам Маркс је у њега веровао, као што су поверовали и многи људи. Вероватно су и митови, настали хиљадама година раније, људима изгледали исто тако истинити . Њихова вера у оностране силе, вероватно је била слична нашој вери у науку.

***

Идеал је немогућ. Али могући су правилни кораци ка идеалу. Корак ка идеалу и јесте идеал.

***

Грубост је необрађена искреност.

***

Чак и најморалнији људи, играјући карте, шах и друге хазардне игре, не примећују да те игре захтевају лукавост, подмуклост, вероломне комбинације. Кажу – па то је игра. Али, други могу рећи – и живот је игра.

***

Из живота и књига памтимо одговоре мудраца само на она питања која смо сами себи већ поставили.

***

Ја нисам толико храбар да би бих био простодушан – рекао је он. Простодушност је тренутно, без размишљања, природно прихватање Божијег света. Простодушан човек може бити храбар, малодушан, паметан или глуп, али прихватање света јаче је од тих особина.

***

Огромна усредсређеност на вољу искључује све сувишно, па и доброту.

***

Човек који је пао може се може подићи из понора ако се у његовој души сачувала макар једна светиња – мајка, вољена жена, деца; па чак и сећање на неки племенит и несебичан поступак који је давно учинио. Мртав човек – потпуни заборав свих светиња.

***

Постоје два типа људи – једни се више од свега на свету боје да не упрљају одећу, у најширем смислу; други – више од свега се плаше да не упрљају душу. И никада се не дешава да се човек истовремено плаши да запрља и одећу и душу.

***

Све животиње имају лак сан. Неповерење према свету. Може ли се тиме објаснити и лак сан неких људи?

***

Ето он ми не дозвољава да слажем – неочекивано говори човек, показујући главом ка теби, и управо због тога ти му дозвољаваш да слаже.

***

Сваки човек има сопствене границе психичког слуха, психичке предиспозиције. Циљ образовања и васпитање је да га доведе до тих граница. Све што је ван њих, схвата се, усваја, у најбољем случају формално. Ето због чега понекад срећемо образоване идиоте.

***

Многи писци ни сами не схватају да је први чин стварања – њихов живот, као накупљање етичке енергије за други стваралачки чин.

***

Највеће достигнуће литературе – смејати се свом јунаку и истовремено га волети.

***

Што је необичнији догађај који се у причи описује, обичнијим детаљима га треба окружити.

***

У литератури тиха метафора неслободе увек је дуговечнија од крика о ропству.

***

У нашој литератури на једног сумњивог Моцарта долази десет несумњивих Салијерија.

***

Тај песник се разуме у стихове као пингвин у Библију.

***

Потребно је да имамо личност да никоме не би завидели. Осећање личности је осећање унутрашње целовитости, које не тражи никакву допуну.

***

Губитак апетита за животом доводи до повећавања апетита за алкохолом. Треба се борити не са алкохолом, већ обновити апетит за животом.

***

Лењ човек може бити добар човек, али лења душа је злобна.

***

Лакше је борити се са светском глупошћу него са једним глупаном.

***

– Шта те највише мучи? – питао сам једно дрво које је расло на голом брду. – Жалим за дрвећем – одговорило је оно. – Шта те највише мучи? – питао сам дрво у шуми. – Око мене је дрвеће – одговорило је оно – и ноћу, и дању око мене је дрвеће, не могу од њих нигде да се склоним.

***

У споровима између људи, самим тим и у судским споровима, током совјетске власти, по правилу је побеђивао онај који је био ближи партији. Сада побеђује онај који има више пара. При томе, за време совјетске власти, ако би судија схватио да учињено дело ни на који начин није повезано са ауторитетом партије, могао је праведно да пресуди.

***

Злоба је надахнуће од ђавола. У злоби осећамо необичан прилив снаге која нас тера у искушење да делујемо и победимо. Основа хамлетизма је одсуство злобе, а не обузетост мислима, као што многи мисле. Сама обузетост мислима последица је одсуства злобе.

***

Комична сличност Маркса и Ничеа. По Марксу, пролетаријат је надкласа, њој припада будућност, али она се може остварити само у условима интернационализма. По Ничеу, будућност припада надчовеку. Али надчовек се може појавити само у условим мешања раса, то јест у условима биолошког интернационализма.

***

Марксизам – манија логизације.

***

Чак и када су Немци стајали пред Москвом, наши људи су се Стаљина више плашили него Хитлера. Сваки народ, после тако убедљивих Хитлерових победа у два-три месеца, упао би у панику и анархију, али наш народ се толико бојао Стаљина, да практично није себи дозволио анархију и ми смо победили. То не искључује хероизам народа, већ га суштински допуњује. ***

Ропска традиција. Код нас духовну снагу често схватају истовремено и као полицијску силу. И љуте се што духовна сила не примењује полицијске мере.

***

Светост је апсоутно поверење у људе. Разобличавајући преваре, ми, не слутећи то, подсвесно служимо светости, олакшавајући јој живот.

***

Врло често интелигентни људи не размеју савесне. Инстурмент савести суптилније је грађе од инструмента ума.

***

Да би схватили песника треба се заљубити у његово стваралаштво. Онда се можеш охладити, али то што си сазнао заљубивши се, увек ће остати са тобом.

***

Снажне личности никада никоме себе не намећу. Наметљивост је знак одсуства личности.

***

Постоји Добро и постоји Зло. Карика која их повезује је – моћ.

***

Ништа тако добро не разголићује истинско стање човековог ума као покушај да дефинише односе међусобно удаљених ствари. И ту се изненада открије маскирана будала или неочекивана паметница.

***

Мудар човек одмах види много глупости свуда и због тога спушта руке одустајући од борбе са глупошћу. Остаје му подсмех. Ограничен човек види једну глупост и борбено улази у рат са њом, мислећи да ће, победивши ту глупост, завршити са глупошћу света. Отуда патос борбе. ***

Песимизам је бољи од унинија. Песимизам – чежња за другим полом, полом добра; према томе он признаје његово постојање. Униније, међутим, уопште не види никакве полове.

***

У детињству, било је пријатно приљубити се уз дрво, наслонити се, обгрлити га и посебно попети се на њега. Задовољство од верања по гранама, сећам се, превазилазило је циљ – доћи до плодова. Мислим, у детињству наша психичка оранизација је много финија. То је било несвесно лечење, хармонизација душе.

***

Знаменита мисао Достојевског да ако се Христос и истина не поклапају* онда ће он остати с Христом, а не са истином. Полемичарски неспоразум – јер за верујућег Христос и јесте истина и никаквог раздвајања не може бити, може се просто отпасти од вере.

* (Ф.М. Достојевски: „Ја верујем да нема ничег дивнијег, дубљег, симпатичнијег, разумнијег, људскијег и савршенијег од Христа. Са суревњивом љубављу ја говорим себи, да не само нема њему слична, него и да не може бити. Штавише, ја изјављујем: када би ми неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би истина збиља искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином. Без Христа све одједном постаје одвратно и грешно. Покажите ми нешто боље од Христа! Покажите ми ваше праведнике које ћете ставити место Христа“ )

***

Он је рекао: – Шетајући по Јерусалиму, срео сам крхку девојку-војника са аутоматом. Пожелео сам да је нежно разоружам.

***

Толико је презирао људе да их никада није лагао.

***

Многи Американци воле да седе подигавши ноге на сто. То може бити знак победе динамичности над размишљањем, на месту размишљања – столом.

***

Понекад те узнемири када очигледно глуп човек изненада оствари сложену превару. Вероватно је ствар у следећем. Моралан човек уопште не учествује у аморалним играма, док човек без савести увек у њима игра. Његов, у општељудском смислу слаб ум, у аморалним комбинацијама достиже одређено савршенство.

***

– Ваша последња жеља пре него што уђете у тигров кавез? – Добро га нахраните.

Фазил Искандер – Из бележнице

Превод: Александар Мирковић

polje 1

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на август 15, 2016 in Искандер

 

Ознаке: , ,

Иван В. Лалић ПЕСМА О ЊИМА

Поштујте оне што немају неба

Са љупким сунцем, звездама у реду,

Што воле мудрост кришке топлог хлеба

И грле голу зору, љубе беду.

 

Поштујте оне што знају шта хоће

Јер осећају шта не могу бити,

И гризу дане ко опоро воће,

Никада гладни и никада сити.

 

Јер они хоће само мир са светом,

И да проједре са што мање буке;

Каткад и комад ливаде, са цветом,

И прозор неба на дохвату руке.

 

Каткад и чашу осунчаног вина

Од ког се месец заљуља на своду,

 И мирну веру да нема празнина

Кад једном оду, кад заувек оду.

 

А кад их неко пита шта су дали,

Они ће рећи: нисмо дали ништа;

Били смо мудри, и били смо мали

Ко миш у тами празног позоришта.

 

Од паучине конце ми смо плели,

Вешали тугу у ходнике уске,

А кад би сели и орахе јели

Низ црни поток пуштали би љуске.

 

И нисмо много мислили о смрти

Мада баш због ње бесмо што смо били,

И гледали смо плава ноћ се врти,

По грозду звезда време – паук мили.

 

Време, ватре, вртови, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997

 

nebo 1

 
Оставите коментар

Објављено од стране на август 13, 2016 in Иван В. Лалић

 

Ознаке: , ,

Бертолд Брехт ЧУЈЕМО: ВИШЕ НЕЋЕШ ДА РАДИШ С НАМА

Чујемо: Више нећеш да радиш с нама.

Одвећ си уморан. Не можеш више да трчиш.

Одвећ си трудан. Не можеш више да учиш.

Смртно си сморен.

Не може се захтевати од тебе да још нешто учиниш.

Па знај:

Ми то захтевамо.

 

Ако си миран и усниш,

Нико те више неће пробудити и рећи:

Устај, јело је ту.

Зашто да јело буде ту?

Ако не можеш да трчиш,

Лежаћеш. Нико те

Неће потражити и рећи:

Извршена је револуција. Творнице

Чекају на тебе.

Зашто да се изврши револуција?

Ако си мртав, сахраниће те,

Био ти крив за своју смрт или не био.

 

Кажеш:

Одвећ дуго си се борио. Не можеш више да се бориш.

Па чуј:

Био ти крив или не био:

Ако не можеш више да се бориш, пропашћеш.

 

 2.

Кажеш: одвећ дуго си се надао. Не можеш више да се надаш.

Чему си се надао?

Да ће борба бити лака?

Није тако.

Наш положај је гори него што си мислио.

Овакав је:

Ако не учинимо натчовечански напор,

Изгубљени смо

Ако нисмо кадри да учинимо оно што нико не може да захтева од нас.

 

Пропашћемо.

Наши непријатељи баш и чекају

да се уморимо.

 

Кад је борба најогорченија,

Борци су најуморнији.

Они борци који буду одвећ уморни – губе битку.

 

Песме сиротог Б. Б., Рад, Београд, 1985.

breht 1.jpg

 
Оставите коментар

Објављено од стране на август 9, 2016 in Брехт

 

Ознаке: , , ,