Поштујте оне што немају неба
Са љупким сунцем, звездама у реду,
Што воле мудрост кришке топлог хлеба
И грле голу зору, љубе беду.
Поштујте оне што знају шта хоће
Јер осећају шта не могу бити,
И гризу дане ко опоро воће,
Никада гладни и никада сити.
Јер они хоће само мир са светом,
И да проједре са што мање буке;
Каткад и комад ливаде, са цветом,
И прозор неба на дохвату руке.
Каткад и чашу осунчаног вина
Од ког се месец заљуља на своду,
И мирну веру да нема празнина
Кад једном оду, кад заувек оду.
А кад их неко пита шта су дали,
Они ће рећи: нисмо дали ништа;
Били смо мудри, и били смо мали
Ко миш у тами празног позоришта.
Од паучине конце ми смо плели,
Вешали тугу у ходнике уске,
А кад би сели и орахе јели
Низ црни поток пуштали би љуске.
И нисмо много мислили о смрти
Мада баш због ње бесмо што смо били,
И гледали смо плава ноћ се врти,
По грозду звезда време – паук мили.
Време, ватре, вртови, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997
Advertisements
