Иван В. Лалић ПЕСМА О ЊИМА

Поштујте оне што немају неба

Са љупким сунцем, звездама у реду,

Што воле мудрост кришке топлог хлеба

И грле голу зору, љубе беду.

 

Поштујте оне што знају шта хоће

Јер осећају шта не могу бити,

И гризу дане ко опоро воће,

Никада гладни и никада сити.

 

Јер они хоће само мир са светом,

И да проједре са што мање буке;

Каткад и комад ливаде, са цветом,

И прозор неба на дохвату руке.

 

Каткад и чашу осунчаног вина

Од ког се месец заљуља на своду,

 И мирну веру да нема празнина

Кад једном оду, кад заувек оду.

 

А кад их неко пита шта су дали,

Они ће рећи: нисмо дали ништа;

Били смо мудри, и били смо мали

Ко миш у тами празног позоришта.

 

Од паучине конце ми смо плели,

Вешали тугу у ходнике уске,

А кад би сели и орахе јели

Низ црни поток пуштали би љуске.

 

И нисмо много мислили о смрти

Мада баш због ње бесмо што смо били,

И гледали смо плава ноћ се врти,

По грозду звезда време – паук мили.

 

Време, ватре, вртови, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997