Васко Попа ДАЛЕКО У НАМА

Ово су ти усне
Које враћам
Твоме врату

Ово ми је месечина
Коју скидам
Са рамена твојих

Изгубили смо се
У непрегледним шумама
Нашег састанка

У длановима мојим
Залазе и свићу
Јабучице твоје

У грлу твоме
Пале се и гасе
Звезде моје плахе

Пронашли смо се
На златној висоравни
Далеко у нама

 

Васко Попа ЉУБАВ НА ПРВИ ПОГЛЕД

Свео сам се

На твоју осовину

 

Сав сам се усијао

Од твог првог обртаја

Лепо ћу те путем поломити

И сјединити се заувек с тобом

У кршу и лому

 

Нисам луд

Да баш сада застанем

 

Да се охладим

И ружно поплавим

 

Иван В. Лалић ПОДАТАК О СИЗИФУ

Сизиф је био Србин, па макар да је

Земљоузом стада писао, Ефиром краљевао

У давно страшно доба вишњих кавги на земљи;

Ово је несагласје привидно, као брзина

Стрелине сенке, као близина звезда:

Био је свакако Србин, Сизиф међу људима

И међу небесницима увек на средокраћи

Седам судбина могућих,

Сизиф зван врло мудри

У љубави, у побуни, у инату, у сплетки –

Родоначелник оних који ће ковчеге камене

Са мртвим краљевима венчаним горком ватром

Вући преко брегова, река и димних долина

С југа на север и натраг, у дугој вежби векова

У којој дах се губи и тле измиче стопи –

Сизиф је био Србин

У животу најпре, затим у смрти, одлаганој увек

Усудом који га води до камена и враћа

Са каменом, тешким колико божја суза.

 

Они што тврде да је Сизифов камен сунце,

Што тврде дакле да је Сизифов камен светлост,

Разлог да кажемо: јутро – Они проповедају

Да је светлост старија од несреће.

 

Албер Ками МИТ О СИЗИФУ

Богови су осудили Сизифа да без престанка котрља велику стену до врха једне планине, одакле је камен поново падао услед своје сопствене тежине. Они су мислили, с извесним правом, да нема ужасније казне од бескорисног и безнадног рада.

Схватили смо да је Сизиф апсурдни јунак. Он је то колико по својим страстима толико и по својим мукама. Његово презирање богова, његова мржња према смрти и жеља за животом донели су му ову неизрециву казну, којом се цело биће напреже а ништа не довршава. То је цена коју треба да плати за страсти ове земље. […] У овом миту, видимо само сав напор једног тела напрегнутог да подигне огромни камен, да га котрља и да га изгура све до врха, и тако изнова по стотину пута; видимо згрчено лице, образ приљубљен уз камен, подметнуто раме које које прихвата масу прекривену глином, нога која га подупире, и поново само руке, извесност потпуно људска двеју руку пуних земље. На крају овог тешког напора, мереног простором без неба и временом без дубине, циљ је постигнут. Сизиф тада посматра камен како се за неколико тренутака спушта према овом нижем свету одакле поново мора да га изгура до врха. Он поново силази у долину.

Управо током овог повратка, тог одмора, занима ме Сизиф. Лице које се мучи тако близу камена и само је већ камен! Видим овог човека како поново силази тешким али равномерним кораком према мукама којима крај не познаје. Овај час, који је као дисање, и који се исто тако сигурно враћа као и његова патња, тај час је час свести. У сваком од ових тренутака, у којима он напушта врх и спушта се мало-помало према скровиштима богова, он је изнад своје судбине. Он је јачи од свог камена.

Овај мит је трагичан пре свега зато што је његов јунак свестан. У чему би се, у ствари, састојало његово мучење ако би на сваком кораку био подржаван надом у успех? Радник данас ради сваког дана свог живота на истим задацима и та судбина није мање апсурдна. Али он је трагичан само у ретким тренуцима само када постане свестан. Сизиф, пролетер богова, немоћан и побуњен, познаје сву ширину свог бедног положаја: он на њега мисли током свог силаска. Оштроумност, која треба да му донесе муку, довршава у исто време и његову победу. Нема судбине која се не превазилази презиром.

Ако има дана када силазак протиче испуњен болом, има исто тако и дана када је испуњен радошћу. Ове речи нису сувишне. Замишљам опет Сизифа како се враћа свом камену, и бол јена почетку. Када се земаљске слике снажно враћају у сећање, када позив за срећно постане сувише неопходан, дешава се да се туга буди у људском срцу: то је победа камена; то је сам камен. Неизмерну невољу сувише је тешко носити. То су наше гетсеманске моћи. Али поражавајуће истине пропадају чим се спознају.

Не можемо да откријемо апсурд а да не будемо привучени жељом да напишемо неки приручник о срећи. […] Она одјекује у окрутном и ограниченом човековом свету. Она нас поучава да све није исцрпљено, и да и није било исцрпљено. Она протерује из свог света бога који је у њега ушао са незадовољством и настојањем да се живе бескорисне патње. Она од судбине ствара људски посао, који треба да буде утврђен међу људима.

Сва Сизифова тиха радост је у томе. Његова судбина му припада. Његов камен је његова ствар. Исто тако, апсурдни човек, када размишља о свом мучењу, ућуткује све идоле. У свету изненада враћеном својој тишини, уздиже се хиљаде малих усхићених гласова земље. Несвесни и тајни позиви, позиви упућени од свог бића, то је неопходно наличје и цена победе. Нема сунца без сенке, потребно је упознати ноћ. Апсурдни човек каже „да“ и његов напор ће бити сталан. Ако постоји лична судбина, нема више опште судбине или бар постоји само једна коју он сматра фаталном и достојном презира. То се осталог тиче, он зна да је господар својих животних дана. У том тананом тренутку, у којем се човек поново окреће свом животу, Сизиф, враћајући се свом камену, посматра след тих неповезаних покрета који постају његова судбина, коју је он створио, ујединио под погледом свог сећања и ускоро запечатио својом смрћу. На тај начин, убеђен у људско порекло свега што је људско, слепац који жели да виси и који зна да ноћ нема краја, увек је у покрету. Камен се још котрља.

Остављам Сизифа у подножју планине! Своје бреме увек изнова проналазимо. Али Сизиф нас учи и вишој верности, која пориче богове и подиже камење. И он сматра да је све добро. Од сад, овај свет без господара не изгледа му ни неплодан ни безвредан. Свако зрно овог камена, сваки кристални одсјај ове планине пуне ноћи, сам за себе обликује један свет. Сама борба да се стигне до врха довољна је да испуни људско срце. Сизифа треба да замислимо као срећног.

Албер Ками, Есеји, Паидеиа, Београд, 2008.

 

Роберт Рождественски ЕХО

Покриће небо

звездана прашина,

повиће се гране меко.

Ја те чујем и из тих даљина.

Ми смо – ехо,

ми смо – ехо.

Ми смо – једно другог дуги ехо.

 

И мени до тебе,

где год да пребиваш,

лако је срцем изградити мост.

Опет нас, Љубави, позиваш!

Ми смо – нежност,

Ми смо – нежност,

Ми смо – једно другог вечна нежност.

 

Чак и у пределима у дубокој тами,

иза линије смртнога круга,

знам, нећемо бити сами.

Ми смо – сећање,

ми смо – сећање.

Ми смо – звездано сећање једно другога.

 

Р.И. Рождественски – ПЕСМЕ

Препевао: Александар Мирковић

 

 

Јевгениј Водолазкин ЕХО ЧУВА ГЛАС ЧОВЕКА КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА

Лавр – име човека и наслов књиге. Јевгениј Водолазкин је написао роман о животу у петнаестом веку, у чијем средишту је неочекиван и необичан главни јунак – генијални исцелитељ, јуродиви, ходочасник, праведник – и човек који сумња. Аутор – доктор филологије, ученик Лихачова, цео живот ради у Пушкиновом дому. Критичари га зову руски Еко, али поређење је површно, нетачно. Номинован за „Велику књигу“ – 2013 „Лавр“ је заиста велика књига, роман – поступак(дело), етички гест. О његовим коренима разговарамо са аутором.

Фактички, ви сте написали житије.  Да ли је због тога било потребно изградити одређено  понашање, начин живота?

Али ја не поседујем квалитете које сам описивао! То је судбина сваког хагиографа: у почетку он каже: „Ја нисам достојан да пишем, али пошто ће без мене то заувек нестати у тами непостојања, свједно, боље да опишем…“ Овај текст и ја, стварали смо један другог: писао сам га, а он ме је, колико је то могуће, исправљао. Његов утицај на мене је био изузетно велики; када описујеш човека са неспорним врлинама, помало му се и сам приближаваш.

Изгледа да је код читалаца одавно сазрела потреба за оваквим јунаком – шта мислите, због чега?

Да, зато што многе, као и мене, нервира данашњи култ успеха, успеха схваћеног не само у финансијском смислу, већ и у смислу припадности одређеном кругу. Живот и телевизију су испунили људи који ништа паметно не знају да ураде, професионални чланови странке, који су се подухватили доношења нових закона битисања, који конвертирају своју недаровитост у нови стил живота. Жив сам човек, нисам лицемер, и не припадам онима који су склони да мрачно осуђују затворени у ћелију. Уморан сам од вечитих празних прича о томе, од наметања стереотипа. Зашто људи желе на Рублевку где је врло неудобно, где се не може стићи? Тамо мирише на успех! Али тамо, као у Андерсеновој бајци, сва врата су означена крстићима нацртаним кредом, и није јасно куда треба ићи. У неком тренутку сам помислио: ако ово додирује мене како може додирнути људе који су свом животу виђали  нешто друго? И пронашао сам хероја у времену, у којем су људи озбиљно размишљали зашто живе.

Значи, на први импулс то је текст протеста?

Па ја бих рекао: протест у форми тврдње. Тврдња је изнад протеста. Потребно је заправо мање прибегавати деструктивним методама. Једноставно зато што, активно уништавајући нешто,  истовремено уништаваш и себе. Не свиђа ти се туђа грађевина – сазидај поред ње своју.

Схватајући глупост свог питања свеједно питам: ко је био прототип за вашег јунака?

Он има много прототипова. У овом роману, колико год то чудно изгледало, врло је мало измишљеног. Користио сам неколико десетина житија, и то су апсолутно реални људи. Бахтин је такав тип житија звао „кризна житија”: почињу од пада, и даље човек полази од апсолутне нуле ка врху. При томе страховито пати због свог несавршенства: што се више подиже, дубина греха у који је упао, за њега је очигледнија.

Да ли сте имали осећање да овај текст мора кроз вас да се оствари, материјализује, да не владате  само ви њиме, већ и он вама?

Апсолутно! Више сам се осећао као преводилац, транслатор, него као писац….И схватио сам једно: од тога, колико правилно и тачно преведем звучање  речи оног времена, зависиће живот овог текста данас.

Видимо да је језичка граница од шест векова условна?

Ствар  је у томе, што сам готово тридесет година читао древне руске текстове. Они су постали моја свакодневница. Било је година, чак деценија, када сам на староруском читао више него на руском, једноставно зато што се на други начин не може сагледати целина: многи текстови нису штампани, требало их је читати у рукопису. Сада, када се могу користити фотокопије, ја ипак читам рукописе, из њих тече таква енергија… Спремајући се за писање романа, око пола године сам само  размишљао о стилу. У почетку сам хтео да се одрекнем црквено-словенских елемената у роману уопоште. Чинило ми се да људи то могу доживети као нешто мртво, сувопарно: стручњак у области старе руске књижевности почиње да демонстира своје знање, јер је то његова професија. Бојао сам се да могу добити празан, вештачки конструисан текст. Али више од света, плашио сам се да буде слатко, лажно, некакво умилно духовно тепање…

Човек је саздан  слободан, не треба га гушити. Знате, када дођете у цркву увек је тамо гомила баба које те вуку за рукав: не стоји се тако, не стављају се тако свеће! Неке људе то може одвратити од цркве једном и засвагда. Нисам желео да будем у улози такве бабе, нисам хтео да се на роман гледа као на досадну проповед. Зато сам користио мешавину црквенославизама, сленга, савремених речи, бирократизме…

Окривљују вас за постмодернизам…

Постмодернизам се игра цитатима из књижевности, ја користим потпуно другачије, посебне текстове. Они уопште не припадају књижевности. Стари руски текстови су пре свега писани споменици, који нису доживљавани, посматрани као уметнички и естетски. Тамо је мало ко мислио о лепоти текста. Мислили су о његовој истинитости и пуноћи. И  „коефицијент истине“ тих текстова је врло висок.

То јест, то су сведочанства?

Безусловно. Текстови који се данас зову „староруска књижевност“ не знају за фикцију, фантазију. И чак када постоји фантазија она се, свеједно, посматра као истина. Лихачoв је једном приметио, да је средњовековна литература принципијелно против фикције, зато што је фикција – лаж. И уметност  за средњовековног преписивача – није вредност сама по себи. Текстови које сам узимао су болно истинити, искрени, испуњени осећањима, животом, страдањем, крвљу.

Међу њима је много житија јуродивих – Андреја Јуродивог, Василија Блаженог, Ксеније Петроградске. А осим тога, текстови хронографски, космографски, ходочаснички, летописи: хронике Георгија Монаха, Александрија, текстови Физиолога, Шестоднева… Важна је била интонација средњовековних текстова, којом сам, како ми се чини, овладао.

Од чега се она састоји?  У немачкој књижевности постоји појам „испуњавање празних места“: све моменте који се понављају, све свакодневне тренутке, све, што се само по себи разуме, прескаче се. А средњи век ништа не пропушта. Не дели догађаје на важне и неважне. Тачније – дели  другачије. То је један ток битисања, који понекад задивљује, понекад нервира: а зашто о свим тим стварима?!

А зашто, заправо?

Зато што је то део живота  који не треба да буде изгубљен. Живот је дар Божији, важан у свим својим испољавањима. На пример, врло су интересантни неки делови полемике Ивана Грозног с Курбским. Грозни се, рецимо, сећа када је он био мали, бољар Шујски је седео „лактом ослоњен на оца нашега постељу, ногу положивши на столицу“. И Курбски му одговара: па ти не умеш да пишеш! На истом месту и о постељама, и о џемперима, и „друге луде басне…“ Курбски је већ човек европске поетике, и он тврди да Иван не зна да пише, да се не разуме у књижевност. А Иван је изнад књижевности, он бележи оно што памти, у ствари он је два века испред. С тачке гледишта лепог писања не приличи да се пише о ситницама, а са тачке гледишта психологије тренутка, Иван јако пати због понижења које је осетио у детињтву. И њега то сећање узнемирава. И више од тога, ми схватамо: оно ће се одразити на историју.

Или протопоп Аввакум пише: „Друго у мом житију говорити и не би требало, јер су апостоли све написали….“ Људи у средњем веку ништа не таје, али на другачији начин врше одабир шта је главно, а шта споредно. На пример у „Хроници Георгија Монаха“ описи иду по периодима владавине византијских царева. И у глави о Лаву IV наведена је прича о непознатом путнику са псом, кога је убио и искасапио разбојник. Пас је остао да чува тело свог господара. Наишао је један „човек милосрдни“, видео леш убијеног, сахранио га, помолио се, и пас је пошао за њим. А он је био крчмар у оближњем селу и пас је остао код њега. Једног дана у крчму је ушао човек и пас је почео да кидише на њега. Посумњали су да нешто није како треба, притисли га, како су то већ у средњем веку умели, и испоставило се да је он убица. Сиже заузима три четвртине главе. Зашто? Са тачке гледишта савременог историчара – то је незамисливо, а са тачке гледишта средњовековног приповедача – важно: доказује да је чак и злочин учињен у тајности,  кажњив.

Мени се чини – или можда грешим: не теку само староруски извори у „Лавру“?

Не само они. На пример, на роман је врло снажно утицала једна проповед митрополита Антонија Сурошког. Он је причао како му је на исповести пришао бели официр, који је случајно убио своју жену током битке. И рекао: „Исповедио сам се, отпустили су ми грех, али ми није ништа лакше – шта да радим?“ А владика Антоније му је одговорио: „А да ли сте ви молили Бога за опроштај – зашто не би замолили за опроштај своју убијену жену?“ И после неког времена човек се вратио и рекао: „Ја сам заиста то учинио и мени је сада лакше… Тај сиже – мотив разговора хероја са вољеном која је мртва – користио сам у роману као позадину.

У „Лавру“ је материјализована таква нестварна енергија, као што је снага духа. Она повезује човека XV и XXI столећа, она руши појам времена – да ли је тако?

Да, ми посматрамо човека у времену и видимо човека ван времена! Тај ефекат је једна студенткиња, како су ми причали, оштроумно окарактерисала речју: „хронотоплес“. „Лавр“ је покушај да се укину време и простор, тачније – да се покаже шта се све може постићи радом духа, ако схватимо своје време као део вечности.

Средњовековни човек је живео у вечности. Његов живот је био дужи због „раширености“, није било времена, није било сати. Време се одређивало према сунцу. И с простором је било другачије. Доћи до Јерусалима – био је подвиг, прави, без наводника. Али, при томе су људи схватали да није обавезно кретати се у простору. То, што су желели да досегну тамо, иза мора, сасвим је могуће пронаћи и овде. Уопште у средњем веку, за протек времена нису везиване посебне наде: људи не постају бољи протеком времена; технички прогрес не уздиже дух и свест. И лична човекова историја важнија је од историје човечанства: на усавршавају се народи, усавршавају се људи.

То јест, за живота бољи нећемо постати?

Тако нешто нико није ни обећао! Наравно постоји забавна изрека: „С висина нашег времена“, то јест, тамо – они су сви убоги, јадни, а ми, овде – узнапредовали. Али средњовековни поглед на ствари је сасвим супротан. Тамо свест није перспективна, већ ретроспективна: највиша тачка у историји је – оваплоћење Христово; све после тога је – удаљавање.

Ми, данашњи, ти исти смо. Ми летимо авионима, користимо мобилне телефоне, али питање зашто живимо и зашто умиремо – због тога није ишчезло. И теорија еволуције, која узгред, тако солидно изгледа – ништа не објашњава у развоју човека као духовног бића. Пред основним „зашто“ и „због чега“ исто смо тако беспомоћни као и људи у средњем веку.

Да ли би се Лихачову, вашем учитељу свидео „Лавр“? Да ли сте њиме, као читаоцем, мерили овај текст?

Надам се! И његово време је било „раширено“, али он је био врло савремен човек. Његов, и по данашњим мерилима, незамисливо дуг 93-годишњи живот – представља и огроман материјал за поређење, када човек таквог нивоа, као што је био он, има могућност за поређење. Никада није сумњао да ће се совјетска власт завршити, једноставно зато што се сећао времена пре ње. Тако је и говорио: „Ја се још сећам времена до несреће…“

Узгред, он није био сасвим човек „од овог света“, напротив – био је одлучан, мудар, практичан. После његове смрти, када је требало заштити човека који је упао у зупчаник бирократског система, замолио сам за помоћ другу значајну личност. Све се завршило фразом:“….звао сам, није се јавио“. Лихачов би увек успео добије везу.

Шта је вама најважније у јунаку?

Може бити то, што је тај човек постао  странац самом себи, постао неко други, и не једном, већ много пута. Јуродивост је изузетно велики подвиг. Ево зашто. Отшелник напушта свет да би служио Богу, одбацује свет да би остао са Богом. Јуродиви одбацује….не само свет, он одбацује и сопствену личност, губи је, до краја се самоуништава.

….постаје човек без својстава? Али Лавр је баш човек са особинама!

Да, особине остају, чак и када се глас претвори у ехо. Ехо има својства, тон, он је личан. Он чува глас човека кога више нема. Лаврова прича представља највиши облик одрицања од себе. Мени су више пута пребацивали људи духовног усмерења: говорили су, Лавр није увек убедљив са црквене тачке гледишта, зато што не делује у име Бога, већ у име своје умрле драге. Али ја сам уверен: овде нема противречности. Љубав према Устини и јесте његова љубав према Богу, и ради ње се он одриче себе.

Самоодрицање чини човека праведником?

Потребно је да се све склопи…. Са две стране то иде и одозго и одоздо. И без благодати то се не може постићи. Присетимо се Кијевско-Печерског патерика, у коме се описује сурова аскеза која даје врло лоше резултате.

Постоји идеја да је средњи век далеко и ни у чему(и да га више нема); но, изгледа да то време, које нам није блиско, садржи неке форме данашњих ствари и појава, то јест понавља се пред нашим очима?

Нисам филозоф и не могу да разматрам проблем у целини, али ако се окренемо животу речи, видећемо изненађујуће ствари. За средњи век карактеристично је одсуство идеја ауторства, ванестетска перцепција текста, цитатност, фрагметарност, одсуство чврстих узрочно-последичних веза и граница. Све што видимо у новијој литератури. Као стручњак за књижевност (и не само ја) видим повратак средњовековне поетике у великој мери. Све што је створило Ново време – портрет, пејзаж, естетика, психологизам – врло су необавезне ствари за савремену литературу. Више не постоји потреба да се то изрази, а може се подразумевати имплицитно…

Ново време које је превладавало колективну свест, било је време раста персоналности. Гутембергов проналазак означио је крај аморфности текста, анонимност аутора. Шта видимо сада? Од Барта проглашену смрт аутора – интертекстуалност постмодернизма. Ватромет стилских и текстуалних позајмица, као у средњем веку, када су позајмљивали не само идеју, већ текст. Литература XXI века, уз сву релативност поређења – у сазвучју је са средњим веком.

И не само литература. Код нас се најважнија питања, као и у Византији, решавају на трговима. Очи и уши средњег века биле су отоворене за чуда. У феноменима Толкина, Луиса, Хари Потера, то се враћа. Књижевност осваја средњи век поново….

Спор у позадини, који се води између апологије успеха и апологије милосрђа у роману, може бити разрешен? Или  су то по дефиницији конфликтне стратегије?

Идеја милосрђа је, убеђен сам, ванвремена. Наткласна и наднационална. Она живи и у колибицама и у дворцима. Уплашио сам се да не пишем о својим унутрашњим фантомима а онда одједном је открио  међу читаоцима и „симпатизерима“, верујућим и неверујућим, интелектуалцима и људима без образовања, здравима и болеснима. Уопштено (све у свему) као ми је једном рекао Леонид Јузефович: постоје теме пред којима су сви једнаки….

Питање: Ваш роман је, како се данас то каже порука, или посланица. Ако би је срочили у једној реченици, која је то порука?

 

Ј. Водолазкин: Писао сам о човеку који је способан да се зарад другог човека одрекне себе. Мене није занимала историја средњег века, већ историја душе.

 

Разговор водила: Марина Токарева

Извор: Новая газета, 30.09.2013.

 

превод: Александар Мирковић

манастир Валаам

 

 

Насо Вајена – ПОЕЗИЈА И СВЕСТ О САМОМ СЕБИ

ПОЕЗИЈА И СВЕСТ О САМОМ СЕБИ

Постоји удаљена област у људској души, коју човек, свесно или несвесно, жуди да освоји, простор изгубљене хармоније, која представља сталан предмет наше носталгије. Вредност једне песме мери се степеном на коме она може да нас отргне од онога што верујемо да јесмо и да нас одведе у ону област. Као и религиозно искуство, песничко искуство је одвајање од нас самих које нам дозвољава да се дубље ујединимо са самом собом.

ПОЕЗИЈА И ОБИЧАН ЧОВЕК

Општеважеће мишљење је да је песник човек с већим сензибилитетом у поређењу с обичним човеком, и да је песничка способност резултат тог већег сензибилитета, не може да се докаже. Зато што не познајемо други елемент тог поређења, дело сензибилитета обичног човека. Само то дело – како доживљава обичан човек – није видљиво, јер се користи у тренутку кад се ствара, не остављајући трага. Или, ако га остави, тај траг није уметнички и не може да послужи као елемент за поређење. Изгледа да песничку способност дугују углавном већем сензибилитету одређени људи, не толико за доживљавање искуства, колико за грађу којом то доживљавање може да постане уметност. Сликар има посебну везу са бојама, музичар са звуцима, вајар с пластичним облицима, песник са језиком. Човек без таквог посебног сензибилитета не може да постане уметник, иако то не значи да не може да осећа песнички. Не само што може, него је свака његова делатност усмерена управо на то. Као онај Молијеров јунак, сваки човек прави (или настоји да прави) поезију и не знајући то, без обзира да ли је у позицији да уметнички пренесе своје искуство. Сви стреме ка идеалној психолошкој ситуацији, ка унутрашњој хармонији сличној осећањима из детињства која неко има о свету тада, ка апсолутној слободи где осећај времена изгледа да ишчезава, каква слобода представља и циљ уметности. Разлика је у томе што обичан човек покушава да стигне до те ситуације разлитим начинима, посредством разних искустава – религиозних, еротских, халуциногених због наркотика, посредством и самог уметничког искуства, које је највише – најсуптилиније и најсвеобухватније – али и најбезначајнијим својим поступцима, који се сви несвесно усмеравају према њој, док је песник стиче искуством свога покушаја да то што осећа изрази језиком.

ПОЕЗИЈА И ЈЕЗИК

Језик поезије је језик у његовом највишем стању, у његовој апсолутној функцији. Једини језик који није конвенционалан. Зато што означитељи означено не могу да се схвате одвојено као код обичног језика. То је разлог што је поезија непреводива. При превођењу једне песничке фразе из једног језика у други не мења се само облик речи, мења се и садржај речи (отуд су облик и садржај песничких речи идентични – садржај је облик, и обрнуто). Јединство постојања речи разбија се, облик се отуђује од садржаја, језик постаје конвенционалан. Језик поезије је најприроднији језик, јер не трпи ни од каквог расцепа између свога тела и своје душе. То је језик у његовом најсрећнијем тренутку. Идеалан језик.

ПОЕЗИЈА И ВРЕМЕ

Поезија је време безвремене садашњости. Зато што огољава прошлост и садашњост од њихове времености: обезвремењује слике из прошлости одвајајући их из сећања; брише из садашњости њене актуалне елементе потапајући је у девичански заборав. Прошлост и садашњост се у поезији срећу у једној безвременој тачки, у дубокој, неразрушивој, вечитој садашњости.

ПОЕЗИЈА И ЧИТАЊЕ

Доживљај једне песме не завршава се кад се она прочита. То је први додир, акт нашег упознавања са њом. Доживљај једне песме је и доживљај сећања на њу, а то није исто с доживљајем њеног читања. Јер наша нова искуства интерполирана у међувремену, мењају и наш одговор на њу. Доживљај сећања на једну песму је оно што бисмо могли назвати тајним читањем, јер сваки пут кад се сећамо неке песме, неприметно је читамо још једном. Читање једне песме никад се не завршава. Наставља се сваки пут када с њом дођемо у тајни додир, и још више. Наставља се и кад песма спава у нама, као непрекидна бременитост, која се прекида у тренутку доношења плода, у тренутку тајног додира.

ПОЕЗИЈА И УСАМЉЕНОСТ

Оно што се прича о усамљености песника је мит. Поезија је супротна усамљености. Човек који пише или човек који се осећа поетично стрепи од усамљености мање него било ко други, зато што има поезију. Усамљеност настаје углавном онда када се човек налази у расколу са самим собом, и онда када не може да комуницира са другима – могућност комуникације с дргима је резултат, не узрок усамљености. Ако је поезија понирање песника у најдубље слојеве своје душе, онда је она и пут за самоупознавање – делотворан начин да неко комуницира са самим собом. Песник је најуравнотеженији човек, поред свих прокламација и бајки о супротном, уравнотежен у суштинском смислу речи, не под фирмом површинске равнотеже. И управо стога што човеку помаже да боље схвати самог себе, поезија олакшава његову комуникацију са другима.

ПОЕЗИЈА И ПРОГРЕС

Поезија не напредује. Једноставно мења лик. Или, ако напредује, ми нисмо у стању да то препознамо. Зато што поезија није једно песничко штиво, него оно што осећамо када читамо један песнички текст. Не можемо да поредимо поезију свога доба са поезијом неког другог времена, зато што не знамо како су доживљавали ту поезију свог времена људи тога времена. Оно што зовемо поезијом неке друге епохе су песме те друге епохе како их ми доживљавамо у наше доба. Другим речима, то је поезија нашег доба.

ПОЕЗИЈА И РИТАМ (2)

Песнички доживљај није ништа друго него срећан резултат судара два ритма: ритма свакодневнице, који је осећај живљења у текућем времену, и ритма жеље да се превазиђе тај осећај, који је живљење трагања за песничким временом. Свако песничко искуство је отклон од сувог асфалта свакодневнице, наше савршено кретања ка идеалном ритму.

ПОЕЗИЈА И ПРОГРЕС (2)

Поезија не напредује, зато што је то област идеалног; простор где појам најбољег престаје да постоји. Свако ново песничко дело не протерује употребу претходног, као што је случај с научним производима, једноставно га мења: нас наводи да га доживљавамо друкчије. Ипак, поезија нам пружа илузију да напредује, јер њена грађа никада није једно исто. Свака песничка промена открива у области језика нове слојеве, који су, из техничких разлога, остали неискоришћени раније.

ПОЕЗИЈА И ЧИТАЊЕ (3)

Поезија је оно што остаје после једне делотворне личне интервенције којом отпада од једне песме оно што осећамо да није поезија. До интервенције долази сваки пут кад неко чита песму. Оно што отпада није увек исто. Оно што остаје, увек је исто.

ПОЕЗИЈА И СВАКОДНЕВНИЦА

Осећање и уверење које песник изражава у једној песми, не поистовећује се са његовим осећањима и уверењима из свакодневног живота. Зато што је поезија говор згуснут и егзалтиран, и то што се налази у песми јесте дубље супстанције од онога што се налази ван песме. То је друга страна узрока што песничко стање не може да траје. Песничка суштина једног човека је он сам у свом највишем облику, а тежину овог облика не може неко да издржи дуго. Поезија, која је најхуманије стање, истовремено је и најнехуманије. Набој песничког доживљаја је толики, да би његово продужавање било кадро да смрви онога ко га проживљава. Немогуће је да неко непрекидно живи песнички. Свакодневница је неопходна да неко ужива у поезији, исто онолико колико је поезија неопходна да неко може да поднесе свакодневни живот.

ПОЕЗИЈА И РЕАЛНОСТ

Поезија изражава реалност. Ипак, шта је реалност? Свакако није свакодневна реалност, коју поезија никад не изражава, једноставно је користи да је превазиђе. Свакодневна реалност је ломљива грађа, и поезија само од ње не може да сачини песму. Поезија изражава ону реалну реалност које је невидљива, скоро разливена и пулсирајућа у свакодневној реалности; она изражава дубљу реалност, која је стална, жељена, вечита жеља човека да превазиђе своје свакодневно стање, да доживи идеалну реалност. Реална реалност је неуништива жеља човека за поезијом.

ПОЕЗИЈА И ИСКУСТВО

За Де Сосира мисао, сама по себи,  нешто је нејасно, у њој ништа није одређено, нека небулоза која се прочишћава док се каналише језиком. За Крочеа, неки појам који још није формулисан речима, макар интерним, представља нешто непостојеће. А обојица говоре о језику уопште, иако ће бити да имају на уму углавном искуство песничког језика. Јер, ако оно што кажу, може да се догоди до неког степена у опшем језику, догађа се апсолутно у језику поезије. Тачности ради: песничко искуство песника јесте језичко искуство: ствара се тачно и једино у тренутку додира доживљајне грађе са језиком. Тај додир је специјалан додир, јер је његов квалитет диктиран специјалним – иако не одређеним – саставним елементима искуства који ће се претворити у песничко. Садржај овог искуства, које почиње у најдубљим и најмање истраженим слојевима душе, толико је оптерећен (толико сложено и садржајно) да, у покушају да стекне облик, формира језик сагласно са својим унутрашњим жељама, прелази баријере језика и мења га у свој интегрални део: апсорбује га и, истовремено, апсорбован је у језику. Тачно је то узајамно апсорбовање, које се завршава поистовећењем, оно што прочишћава искуство преобраћајући га у песничко искуство. Овде се ради не о стапању искуства са језиком, што представља ново искуство; не о преношењу неког појма, него о произвођењу једног појма.

 

Насо Вајена – ЛАВИРИНТ ТИШИНЕ (Танеси, Београд, 2009)

 

Превели: Иван Гађански и  Ксенија Марицки-Гађански