RSS

Месечне архиве: октобар 2016

Едит Седергран ЖЕЉА

Од читавог нашег сунчаног света

желим само клупу у башти

где се мачка сунча…

Ту бих седела

са писмом у недрима,

једним јединим писамцетом.

Тако изгледа мој сан…

 

Превод: Славица Агатоновић

Изабране песме, Трећи трг – Чигоја штампа, Београд  2011

klupa-1

Mikhail Nesterov

 

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 30, 2016 in Седергран

 

Ознаке: , , , ,

Едит Седергран ЛЕПОТА

Шта је лепота? Питају се све душе –

Лепота је свако изобиље, сваки жар, свака препуњеност и свака велика немаштина;

Лепота је бити одан лету и наг до јесени;

Лепота је папагајева перјана одора или залазак сунца који најављује олују:

Лепота је оштра црта и необичан глас: то сам ја,

Лепота је велики губитак и погребна поворка без гласа,

Лепота је лаки замах лепезе који буди дашак судбине;

Лепота је бити чулан као ружа или опростити све зато што сунце сија;

Лепота је крст који је монах изабрао или ниска бисера коју дама

Добија од љубавника,

Лепота није ретки сос у коме песници себе сервирају,

Лепота је водити рат и тражити срећу,

Лепота је служити вишим силама.

 

Превод: Славица Агатоновић

Изабране песме, Трећи трг –Чигоја штампа, Београд 2011

HDRtist HDR - http://www.ohanaware.com/hdrtist/

 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 28, 2016 in Седергран, Uncategorized

 

Ознаке: , ,

Едит Седергран ЗВЕЗДЕ

Када ноћ дође

стојим на степеницама и слушам,

звезде се роје у врту,

а ја стојим у мраку.

Слушај, звезда је звонко пала!

Не ходај бос по трави:

врт ми је пун крхотина.

 

Превод: Славица Агатоновић

 

Изабране песме, Трећи трг –Чигоја штампа, Београд 2011

seder-1

 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 27, 2016 in Седергран

 

Ознаке: , , , ,

Фернандо Песоа О НАШИМ УТИСЦИМА

У овом металном добу варвара само систематски претеран култ наших способности да сањамо, да анализирамо и да привлачимо може спасити нашу индивидуалност да се не расточи у ништа или у идентичност са другима.

 

Оно што наши утисци имају од стварног, управо је оно по чему нису наши. Оно што је заједничко у утисцима, обликује стварност. Зато је наша личност у нашим утисцима само у њиховом лажном делу. Какву бих радост осетио да једнога дана видим пурпурно сунце. Како би то сунце било моје, само моје!

 

Фернандо Песоа, „Књига немира“, Конзор, Загреб

pesoa

 

 
1 коментар

Објављено од стране на октобар 25, 2016 in Песоа

 

Ознаке: , ,

Бертолд Брехт ПЕСМА О ЗАКРПИ И КАПУТУ

 

Кад год нам се капут поцепа,

Ви дотрчите и кажете: Не може више тако,

Мора вам се помоћи, и то свим средствима!

И пуни ревности трчите газдама

Док ми, мрзнући се, чекамо.

А ви се враћате и ликујући

Показујете шта сте за нас извојевали:

Малу једну закрпу.

Добро, то је закрпа,

Али, где је

Цео капут?

 

Кад год од глади запомажемо,

Ви дотрчите и кажете: Не може више тако,

Мора вам се помоћи, и то свим средствима!

И пуни ревности трчите газдама

Док ми, прегладни, чекамо.

А ви се враћате и ликујући

Показујете нам шта сте за нас извојевалаи:

Комадић хлеба.

Добро, то је комад хлеба,

Али, где је

Цела векна?

 

Не треба нам само закрпа,

Треба нам цео капут.

Не трба нам само комад хлеба,

Треба нам само сама векна.

Не треба нам само радно место,

Треба нам цела творница.

И угаљ и руда и

Власт у држави.

 

Е па, то нам треба.

А шта нам ви нудите?

 

Из комада „Мати“

vrapce

 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 23, 2016 in Брехт

 

Шејмас Хини НЕСРЕЋА

I

Пио је обично сам,

Па би подигао смежурани палац

Према високој полици

Тражећи још један рум и црну рибизлу

А да није морао ишта да каже;

Или би наручивао јаки стаут

Једним погледом

Уз дискретан покрет палцем

За отчепљивање;

У време затварања изашао би

У високим чизмама и са шиљатом капом

У мрак пун кише.

Живи од социјалне помоћи, издржава породицу,

А рођен је за рад.

Волео сам читаво његово понашање,

Сигурно али уздржано,

Његову безличну неприметну обзирност,

Хитар поглед рибиловца

И усредсеђено одржавање пажње.

Неразумљив му

Мој остали живот.

Понекад, на својој високој столици,

Запослен сечењем

Дувана за жвакање

И не гледајући ме у очи,

У паузи после гутљаја,

Поменуо би поезију.

Били бисмо у свом маниру

И, увек политика

И неповерљива снисходљивост,

Ја бих се снашао да неком варком

Скренем све на разговор о јегуљама,

Или на познавање коња и двоколица,

Или на нешто о лажној ИРА.

Ал моју експеримнеталну уметност

Он је, такође, незапажено видео:

Био је разнесен у комаде

Смућен пићем током полицијског часа

Који су други поштовали, три ноћи

Пошто је намртво било устрељено тринаесторо људи у Дерију.

ПАДОБРАНЦИ ТРИНАЕСТ, на зидовима је писало,

БЛАТЊАВЦИ НУЛА. Те среде

Свако је уздржано

Дисао и дрхтао.

II

Био је то дан хладне

Болне тишине, ветром продуваних

Мантија и кошуља за мису:

На пљуску, цвећем натоварени,

Изгледало је да сандуци  један за другим

Теку од врата

Натрпане катедрале

Као процветала спора река.

Заједнички погреб

Одвијао је своју повој-траку

Уз плач и тиску,

А ми смо били спојени и везани

Као браћа у колу.

Али ништа га не би могло задржати

У кући, у своме друштву,

Каквегод да су претње дојављене телефоном,

Каквегод се црне заставе вијориле.

Видим га док се окреће

На томе гадном месту где је бомба експлодирала,

Кајање стопљено са страхом

На његовом мирном, присном лицу,

Поглед пркосан, притешњен

У заслепљујућем севу.

Побегао је миљама далеко,

Јер пио је као риба

Сваке ноћи, природно

Пловећи према привлачности

Топлих осветљених места,

Према нејасној замци и жамору

Што лутају између чаша и дружевног дима.

Колико је био за осуду

Те последње ноћи када је саопштио

Сукривицу нашега племена?

„Тебе сматрају сада образованим човеком“,

Чуо сам га да каже. Збуни ме

правим одговором на ово једно питање.

III

Пропустио сам његову сахрану,

Те мирне пешаке

И причалице са стране

Што излазе ван његовог шпалира

Према уваженом

Предењу мртвачких кола…

Кретали су се уједначеним ходом

С уобичајеном

Спором утехом

Опуштене машине,

Поворка се упињала, напредујући,

Брзо, хладни сунчеви зраци

На води, земља

Згомилана под маглом: тога јутра

Примише ме на његов чамац,

Елиса је жаморила, правила

Пређене троме хвате белим.

Ја сам омирисао слободу с њим.

Изаћи рано, удаљити се

Непоколебљиво од плићака, и смејати се

Кад пронађеш ритам

Који ти одговара, лагано миљу за миљом, у своје право легло

Негде, доста далеко, даље…

Утваро, која си оњушила зору,

Неуморни радниче на поноћној киши,

Питај ме поново.

irska

 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 23, 2016 in Хини

 

Раде Драинац РАСТАНАК У ЛУЦИ

Међу острвима, у сутон, промичу бели бродови.

Ноћ кад падне коралне шуме на небо се пењу.

И отуда букте ко румени снови.

Немо стиснусмо руке у последњем виђењу,

Баш кад је сутон на луку пао,

Да нико од нас више ништа не зажали

Што је од себе дао.

 

Сада носиш у руци заставу моје душе.

Око тебе лепршају речи као галебова крила.

А кад из увале ветрови у морским боровима запевуше,

Да ли ћеш ми некад рећи шта си снила

Те ноћи без мене,

Те ноћи као свила,

Када је месечина сваки твој корак претварала у пламен

Низ терасе камене?

На палубу су слетеле камене птице.

На димњаку месец безбрижно снива.

Док пловим, плаветнило ми разједа лице

Што се слапом, на обали, низ оливе слива.

 

Као шкољку под каменом,

Срцем сам те увио.

Реци! Шта би мој живот био

Да нисам љубио?

drainac

 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 20, 2016 in Драинац

 

Ознаке: , ,