Од читавог нашег сунчаног света
желим само клупу у башти
где се мачка сунча…
Ту бих седела
са писмом у недрима,
једним јединим писамцетом.
Тако изгледа мој сан…
Превод: Славица Агатоновић
Изабране песме, Трећи трг – Чигоја штампа, Београд 2011
Mikhail Nesterov
Ознаке: Жеља, Изабране песме, Славица Агатоновић, Трећи трг, Eдит Седергран
Шта је лепота? Питају се све душе –
Лепота је свако изобиље, сваки жар, свака препуњеност и свака велика немаштина;
Лепота је бити одан лету и наг до јесени;
Лепота је папагајева перјана одора или залазак сунца који најављује олују:
Лепота је оштра црта и необичан глас: то сам ја,
Лепота је велики губитак и погребна поворка без гласа,
Лепота је лаки замах лепезе који буди дашак судбине;
Лепота је бити чулан као ружа или опростити све зато што сунце сија;
Лепота је крст који је монах изабрао или ниска бисера коју дама
Добија од љубавника,
Лепота није ретки сос у коме песници себе сервирају,
Лепота је водити рат и тражити срећу,
Лепота је служити вишим силама.
Превод: Славица Агатоновић
Изабране песме, Трећи трг –Чигоја штампа, Београд 2011
Ознаке: Едит Седергран, Трећи трг, лепота
У овом металном добу варвара само систематски претеран култ наших способности да сањамо, да анализирамо и да привлачимо може спасити нашу индивидуалност да се не расточи у ништа или у идентичност са другима.
Оно што наши утисци имају од стварног, управо је оно по чему нису наши. Оно што је заједничко у утисцима, обликује стварност. Зато је наша личност у нашим утисцима само у њиховом лажном делу. Какву бих радост осетио да једнога дана видим пурпурно сунце. Како би то сунце било моје, само моје!
Фернандо Песоа, „Књига немира“, Конзор, Загреб
Ознаке: Књига немира, О утисцима, Фернандо Песоа
Кад год нам се капут поцепа,
Ви дотрчите и кажете: Не може више тако,
Мора вам се помоћи, и то свим средствима!
И пуни ревности трчите газдама
Док ми, мрзнући се, чекамо.
А ви се враћате и ликујући
Показујете шта сте за нас извојевали:
Малу једну закрпу.
Добро, то је закрпа,
Али, где је
Цео капут?
Кад год од глади запомажемо,
Ви дотрчите и кажете: Не може више тако,
Мора вам се помоћи, и то свим средствима!
И пуни ревности трчите газдама
Док ми, прегладни, чекамо.
А ви се враћате и ликујући
Показујете нам шта сте за нас извојевалаи:
Комадић хлеба.
Добро, то је комад хлеба,
Али, где је
Цела векна?
Не треба нам само закрпа,
Треба нам цео капут.
Не трба нам само комад хлеба,
Треба нам само сама векна.
Не треба нам само радно место,
Треба нам цела творница.
И угаљ и руда и
Власт у држави.
Е па, то нам треба.
А шта нам ви нудите?
Из комада „Мати“
I
Пио је обично сам,
Па би подигао смежурани палац
Према високој полици
Тражећи још један рум и црну рибизлу
А да није морао ишта да каже;
Или би наручивао јаки стаут
Једним погледом
Уз дискретан покрет палцем
За отчепљивање;
У време затварања изашао би
У високим чизмама и са шиљатом капом
У мрак пун кише.
Живи од социјалне помоћи, издржава породицу,
А рођен је за рад.
Волео сам читаво његово понашање,
Сигурно али уздржано,
Његову безличну неприметну обзирност,
Хитар поглед рибиловца
И усредсеђено одржавање пажње.
Неразумљив му
Мој остали живот.
Понекад, на својој високој столици,
Запослен сечењем
Дувана за жвакање
И не гледајући ме у очи,
У паузи после гутљаја,
Поменуо би поезију.
Били бисмо у свом маниру
И, увек политика
И неповерљива снисходљивост,
Ја бих се снашао да неком варком
Скренем све на разговор о јегуљама,
Или на познавање коња и двоколица,
Или на нешто о лажној ИРА.
Ал моју експеримнеталну уметност
Он је, такође, незапажено видео:
Био је разнесен у комаде
Смућен пићем током полицијског часа
Који су други поштовали, три ноћи
Пошто је намртво било устрељено тринаесторо људи у Дерију.
ПАДОБРАНЦИ ТРИНАЕСТ, на зидовима је писало,
БЛАТЊАВЦИ НУЛА. Те среде
Свако је уздржано
Дисао и дрхтао.
II
Био је то дан хладне
Болне тишине, ветром продуваних
Мантија и кошуља за мису:
На пљуску, цвећем натоварени,
Изгледало је да сандуци један за другим
Теку од врата
Натрпане катедрале
Као процветала спора река.
Заједнички погреб
Одвијао је своју повој-траку
Уз плач и тиску,
А ми смо били спојени и везани
Као браћа у колу.
Али ништа га не би могло задржати
У кући, у своме друштву,
Каквегод да су претње дојављене телефоном,
Каквегод се црне заставе вијориле.
Видим га док се окреће
На томе гадном месту где је бомба експлодирала,
Кајање стопљено са страхом
На његовом мирном, присном лицу,
Поглед пркосан, притешњен
У заслепљујућем севу.
Побегао је миљама далеко,
Јер пио је као риба
Сваке ноћи, природно
Пловећи према привлачности
Топлих осветљених места,
Према нејасној замци и жамору
Што лутају између чаша и дружевног дима.
Колико је био за осуду
Те последње ноћи када је саопштио
Сукривицу нашега племена?
„Тебе сматрају сада образованим човеком“,
Чуо сам га да каже. Збуни ме
правим одговором на ово једно питање.
III
Пропустио сам његову сахрану,
Те мирне пешаке
И причалице са стране
Што излазе ван његовог шпалира
Према уваженом
Предењу мртвачких кола…
Кретали су се уједначеним ходом
С уобичајеном
Спором утехом
Опуштене машине,
Поворка се упињала, напредујући,
Брзо, хладни сунчеви зраци
На води, земља
Згомилана под маглом: тога јутра
Примише ме на његов чамац,
Елиса је жаморила, правила
Пређене троме хвате белим.
Ја сам омирисао слободу с њим.
Изаћи рано, удаљити се
Непоколебљиво од плићака, и смејати се
Кад пронађеш ритам
Који ти одговара, лагано миљу за миљом, у своје право легло
Негде, доста далеко, даље…
Утваро, која си оњушила зору,
Неуморни радниче на поноћној киши,
Питај ме поново.
Међу острвима, у сутон, промичу бели бродови.
Ноћ кад падне коралне шуме на небо се пењу.
И отуда букте ко румени снови.
Немо стиснусмо руке у последњем виђењу,
Баш кад је сутон на луку пао,
Да нико од нас више ништа не зажали
Што је од себе дао.
Сада носиш у руци заставу моје душе.
Око тебе лепршају речи као галебова крила.
А кад из увале ветрови у морским боровима запевуше,
Да ли ћеш ми некад рећи шта си снила
Те ноћи без мене,
Те ноћи као свила,
Када је месечина сваки твој корак претварала у пламен
Низ терасе камене?
На палубу су слетеле камене птице.
На димњаку месец безбрижно снива.
Док пловим, плаветнило ми разједа лице
Што се слапом, на обали, низ оливе слива.
Као шкољку под каменом,
Срцем сам те увио.
Реци! Шта би мој живот био
Да нисам љубио?
Ознаке: Раде Драинац, Раде Драинац песме, Растанак у луци
Данас бих могао –
да те волим као јуче,
као сутра,
као сваки дан.
Данас бих могао..
отићи далеко – пуно даље
него што је време,
пуно даље него што очи досежу.
Данас бих могао
пружити руку
низ укрштенице збуњеног
срца
и дотаћи златну рибицу за срећу.
Данас бих, најзад, могао
да се пробудим срећан
кад сам те већ сањао
и твоје усне сном љубио!
Све бих данас могао
јер данас је добар дан:
за херојски живот обичног темпа,
за љубав и понеки пољубац
што га тамо далеко
на твоје чело
смешта поветарац
ушуњавши се између завеса
ношен мојом жељом
и сребрном траком месеца.
„Из искуства знам да су људи подељени у две категорије. Трећа категорија не постоји; људи припадају или једној или другој. Први подсећају на муву. Главна особина муве је да њу привлачи нечистоћа. Када се, на пример, мува нађе у башти пуној цвећа прекрасног мириса, она га неће ни приметити и зауставиће се на некој нечистоћи коју нађе на земљи. Почеће да кружи унаоколо и осетиће се сасвим лагодно у смраду. Ако би мува могла да говори, а ви затражили да вам у башти покаже ружу, одговорилаби: „Ја уопште не знам како ружа изгледа. Знам само где да нађем ђубре, нужнике и блато.” Постоје људи који подсећају на муву. Људи који припадају овој категорији навикли су да мисле негативно и у животу увек траже лоше стране, ниподаштавајући и одбијајући присуство добра.
Друга категорија су они што подсећају на пчелу, чија је главна особина да увек трага за нечим слатким и пријатним да би на њега слетела. Када би се пчела нашла у соби препуној нечистоће и са комадићем бомбоне у углу, она би занемарила сву ону нечистоћу и слетела на бомбону. Када бисте од пчеле затражили да вам покаже где се налази баштенско ђубре, одговорила би: Не знам, знам само где се налази баштенско цвеће, сласт, мед и шећер. Она зна само за добре ствари у животу, док су јој оне рђаве непознате. То је друга категорија људи, која има позитивне мисли и види само добру страну ствари. Они се увек труде да прикрију зло како би заштитили ближње; напротив, људи прве категорије се труде да изложе зло и да га изнесу на површину.
Када неко дође код мене и почне да оптужује друге људе, доведе ме у тешку ситуацију и ја му наведем овај пример. Тада му кажем да одлучи којој категорији жели да припада, како би могао да нађе људе исте врсте и да се са њима дружи.
Из књиге „Сузе за свет”, Библиотека Образ светачки, Београд, 2004.
Ознаке: Образ светачки, Старац Пајсије, Сузе за свет
Хтео бих да живим Негде Другде.
У ручно везеним градићима.
Да се срећeм с онима
који не долазе на свет.
Били бисмо коначно срећни усамљеници.
Не би нас чекала ниједна лука.
Ниједан долазак. Ниједан одлазак.
Пролазност у музеју.
Ниједан рат не би се био због нас.
Ниједно човечанство. Ниједна војска. Ниједно оружје.
Смрт у припитом стању. Било би весело.
У библиотеци вишетомно време.
Љубав. Непостојеће поглавље.
Шапатом би нам листала странице у срцима.
Ознаке: Eва Липска
препознавања 