Октавио Паз РУКОПИС

Док перо хартијом пише

у било који самотни час,

ко ли га води?

Коме ли пише онај који пише мноме,

обали сазданој од усана и сна,

смиреном брегу, заливу,

рамену да се заборави свет засвагда?

 

Неко пише у мени, покреће ми руку,

одабира реч, зауставља се,

колеба се између плавог мора и зеленог брда.

Слеђеним жаром

проматра оно што пишем.

Њега све сажиже праведна ватра.

Али тај судија такође је жртва

и док ме осуђује, осуђује себе:

никоме не пише, никога не зове,

исписује себе самога, у себи се заборавља,

искупљује себе, и постаје ја.

 

Превод: Бранислав Прелевић

 

Лукови, Реч и мисао, Рад, Београд, 1979.

 

Љубомир Симовић МАСКЕ

Свако лице с којим се суочиш само је маска,

Испод које се бели друга маска,

Испод које се црни трећа маска,

Испод које се цери четврта маска ⁄… ⁄

 

А твој страх са сваком маском коју скинеш, расте,

Јер већ почињеш да слутиш која се маска крије,

И која те маска чека,

Иза последње маске!

Маске, Планета Дунав, Београд – Смедерево: Београдска књига – Смедеревска песничка јесен, 2012.

 

Љубомир Симовић МОЛИТВА ЗА БУЂЕЊЕ ИЗ РУЖНОГ СНА

„Помози ми, Господе, да се пробудим

Из сна у коме лептир купусар не зна,

А ја немам начин да му докажем,

Да ова главица није главица купуса!”

 

Молитва за буђење из ружног сна, Планета Дунав, Београд – Смедерево: Београдска књига – Смедеревска песничка јесен, 2012.

 

Гинтер Кунерт ИЗВЕШТАЈ О СТАЊУ

Све је могуће и

истовремено је све немогуће.

Само нам је још природа остала

или оно што је

остало од ње. Око нас

удобно камење блажених претеча

чија је будућност

досегла до оностраности.

 

Наш је дан

који ником не припада. Седимо

у црној светлости

једемо отров пијемо киселину

ми мислимо ми живимо

и померамо последице

за сутра

кад опет је више могуће

и још више немогуће

кад опет смо такви

какви ће сви бити:

 

надаље скрпљено дело

неутешно недокинуто

коначно бескорисно

остатак

који се прећуткује.

 

Превод: Стеван Тонтић

 

Судбинска опомена, Агора, Зрењанин, 2016.

 

Бела Хамваш О КЊИГАМА

Било шта да човек чита, он самог себе чита. Било шта да разуме, само може да разуме основе онога што је он сам. У веселим књигама човек се радује сопственој веселости, у тужним књигама тугује над сопственом тугом. Књиге у којима аутор жели да се уздигне по цену унижавања других буде у другима инстинкт уздизања по цену унижавања других.

Мера књиге је како се човек лако спријатељи с њом и колико се тешко растаје од ње. Дешава се да једно време мора да је остави на столу, да се згреје, јер је недружељубива, и тешко је на њу навићи. То је смрт књиге. Дело према којем осећаш неповерење никада нећеш прочитати. Друга је, пак, таква да ако је украдем, суд би ме ослободио, јер би пресудио да се таквом искушењу не може одолети.

 

Превод: Сава Бабић

 

Хамвашев бревијар, Дерета, Београд, 2001

 

Октавио Паз УНУТРАШЊОСТ

Зараћене мисли

Хоће да ми распрсну чело

 

Стазама птичјим

Рукопис напредује

 

Рука размишља гласно

Једна реч дозива другу

 

Листом по коме пишем

Стижу и одлазе бића која видим

 

Корњача стол књига

Свијају крила и одмарају

 

Упалише се светиљке већ

Ко лежај се отвара и затвара час

 

Са црвеним чарапама и бледим лицем

Улазите ти и ноћ

 

Превод: Бранислав Прелевић

 

Лукови, Реч и мисао, Рад, Београд, 1979.

 

Октавио Паз ПЕСНИК

• Музика и хлеб, млеко и вино, љубав и сан: бесплатно. Велики смртоносни загрљај противника који се воле: свака рана је извор. Пријатељи добро оштре своје оружје, спремни за завршну распру, распру ка смрти за цео живот. Крстаре кроз ноћ спојени љубавници, звезде и телеса здружени. Човек је храна човекова. Знање се не разликује од снивања, снивање од чина. Поезија је запалила ватру свим песмама. Престаше речи, престаше слике. Укинуто растојање између имена и ствари, именовати значи стварати, а маштати – рађати.

• Привремено, узимај штап, теориши, буди тачан. Плаћај своју цену и стичи своју плату. У слободним часовима паси до распукнућа: има големих брда часописа. Или се накриви сваке вечери на сто кафеа, са језиком натеченим од политике. Ћути и гестикулирај: све је исто. У неком граду већ су припремили твоју казну. Нема излаза који не води срамоти или стратишту: имаш снове сувише јасне, потребна ти је чврста филозофија.

Превод: Бранислав Прелевић

Лукови, Реч и мисао, Рад, Београд, 1979

Geoffry Johnson

 

Октавио Паз ДЕВОЈЧИЦА

Између вечери која траје

И ноћи која се хвата

Пребива поглед једне девојчице.

 

Одлаже свеску и писање,

Претворена у два укочена ока.

На зиду светлост престаје.

 

Гледа ли она свој крај ил’ почетак?

Ипак ће рећи да не види ништа.

А бескрај је прозрачан.

 

Наће ни знати да га гледаше.

 

Лукови, Реч и мисао, Рад, Београд, 1979

 

Бела Хамваш – ПРИЈАТЕЉСТВО

СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ

1.
Платон каже да је прареч заједнице закон, Аристотел каже Филија. Обојица могу бити у праву. Оно што уједно одржава заједно, то је закон изнад бића. Али оно што ствара заједницу, то је пријатељство које живи у бићима. Филија значи пријатељство, али ово пријатељство није идеја. Много је више само биће. Где постоји раздор, претпоставља се да је присутан Ареј, олујни; где постоји љубав, претпоставља се да је присутна Афродита, она која разрешава противречности; где постоји пријатељство, претпоставља се да је присутна богиња Филија. И Аристотел мисли, ако много хиљада и милиона људи станује на једном месту, говоре једним језиком, негују једну баштину, придржавају се једног моралног реда – то је све чудо богиње Филије. Без ње би Ла Брије био у праву, јер он каже: изненађен сам што човечанство не живи у једној држави, не верује у једну религију, не говори једним језиком – ако погледам многоврсност и разноврсност…

Погледај оригинални чланак 2.623 more words