„Тајна јаких је у томе да, кад то устреба, умију бити слаби, тајна слободних у томе да у датом часу умију обесити о клин своју слободу. А тајна слабих је у томе што умију само роптати, пуни своје „слободе”, с којом не знају што би започели, сем да се њоме хладе, као лепезом.[…] И за посљедњега је не мања трагедија ако залута међу оне прве него за оног првог ако залута међу ове посљедње. Ствар је напросто у томе да треба бити оно што јеси. Али то није ни издалека онако лако као што на први мах може да изгледа, а куража да будемо оно што јесмо – па ма што били – није ни најмања ни најјевтинија од свих куража. Та максима – буди оно што јеси – елиптична и наоко бесмислена, као што су готово све максиме у којима се кондензује једно целоживотно искуство, била је једна од оних неколико којих сам се у животу досљедно држао. И чини ми се да никад није изневјерила. Наравно, то не треба схватити тако да је извела ствар на добар пут, већ само да никад није демантовала своју истинитост.
Постоји та мала жежена ситница коју сам испекао кроз кушање живота: има у слабости нека њена специфична, баш њој својствена снага, коју јаки не познају.И каткад је, усуђујем се рећи, та снага слабих јача и херојскија од снаге јаких. А што она практично ничему не води и више мање ничем другом не служи доли својој самоспознаји – то је друга ствар. Али ето, једнако као и она врста слободе, и ова врста снаге једина је коју прихваћам.
Него, с временом бих се сасвим вјероватно био поколебао, па бих и ту своју снагу и слободу био подвргао сумњи, као и све друго. Али су ме у увјерењу подржали баш они слободни и јаки: у њиховом надмоћно презривом подсмијеху учинило ми се да сам запазио трачак позлијеђености: одакле одрпанцу такав луксуз! Жедно сам изгледао даље знакове: пази! Ако се тај израз надмоћности ружно укочи, ако се осмијех у углу усана уследи у црну бору горчине – тад ће то значити… Први, можда једини пут у животу, имао сам сасвим сигурну ту испразну и нечедну импресију: Нема шта! То је завист!“
Прољећа Ивана Галеба, Савремена администрација, Београд, 1964.
Ознаке: Владан Десница, Прољећа Ивана Галеба, слобода, цитат
Примјетио сам, радује ме сваки долазак танке болничарке. Несвјесно га очекујем. Веселим се оброцима и сату кад ми дају лијекове зато што их она доноси. Тачније, не веселим се (претјерао сам), али их чекам. А то је можда, још више. Без онога што нас весели, некако се може. То је воће на нашој трпези: пријатно је, но не мора баш да буде. Али с оним што се ишчекује, већ је мало друкчије. Оно што се ишчекује тежи да постане потреба, насушна потреба. Па кад то ишчекивано изостане, његово одсуство, она празнина, зна каткад заузети у нама велико, велико мјесто. Тачно онолико колико је запремало ишчекивано.
ПРОЉЕЋА ИВАНА ГАЛЕБА, Савремена администрација, Београд, 1964
Ознаке: Владан Десница, Прољећа Ивана Галеба, ишчекивање
препознавања 